Месец: април 2020.

Вукина удаја

Било је среће да је покојни отац Јова доживео да бар Вуку уда. Већ се почела жалити да јој је Балачко пресрео сватове.

Гледајући је како тугује док смо преламали виноград, мајкица јој приђе, нагну се ка њој па проговори, као да је зачикује:

“Шта је било, Вуко? Све се издвајаш од нас. Нешто ми те сневеселило. Гледам те како се данима кријеш по дворишту. Мислиш ја не видим? Е, моја Вуко, све ја видим.”

“Јесте, мајкице. Тугујем”, зајеца Вука. “А и не туговала. Године пролазе, а просце отац врће са капије. Што ли ме чува сада када си ти ту да бринеш о сестрицама. Јесте да ја моје сестрице волим, Бог ми је драги сведок, али ја бих се, мајкице, још данас удала”, просу душу Вука, па бризну у плач.

“Де, дер, не плачи. Сигурна сам да отац зна шта чини. Немој му узимати за зло”, у том јој на длан слети бубамара и мајкица се досети те настави, “Него да ја теби откријем једну бајалицу коју је мене научила моја нана?”

На те се речи Вуки очи раширише. Престаде да јеца и руком протрља врх свог црвеног, шиљатог носа.

“Видиш ову бубамару?”, настави мајкица, па подиже руку. “Ја ћу ти је сада ставити на длан, а ти ћеш да затвориш очи и мислићеш на свог будућег мужа како са сватовима иде низ сокак и стаје пред нашу капију. И да понављаш за мном, је л’ чујеш? Овако:

Бубамаро, лети лети,

па на раме драгом слети.

Иди, пођи,

одакле ће ми сватови доћи.”

Вука удахну дубоко, затвори очи, а лицем јој се разлеже смешак. Замисли Вука сунчан дан, на празник. Кућу стару украшену цвећем и пешкирима. Дугачку софру по сред авлије и сватове на коњима низ сокак.

“Бубамаро, лети, лети… одакле ће ми сватови доћи…”, обаја Вука и бубмара полете по момка.

Зове се Стојан. У суседном селу има малу ковачку радионицу и када год би отац поткивао Гару, мајстор Стојан би питао за Вуку. Видео је ономад када је оца пратила на панађур у Селевац. И тада помисли: Кад овако брине о свом оцу, како ли ће тек о мужу.

Прођоше година – две, Вука стаса у добру домаћицу, а Стојан у цењеног занатлију. Отац то опази и даде Вуку Стојану.

Иако момак чврсте ковачке руке, љубав је од њега направила вештог кујунџију, те он Вуку на дан венчања окити златном срмом какву село није видело. Жути ланчићи, све један до другог нагиздани, богато падаше низ богату чипку на Вукиним грудима. Њихов златан одсјај шарао је младино лице ђурђевданским сунцем. Чинило се као да вила међу нама хода.

Одведе је Стојан из наше мале куће на белој кочији са два зеленка. Кочију смо сестре и ја окитиле пешкирима и цвећем из наше баште. Одоше уз песму и весеље. Ал’ већ сутрадан кад дођосмо у пођане, дочека нас Вука, онаква каква је увек била. Нестаде и беле чипке и златне срме, али је и даље титрало оно мало сјаја ђурђевданског сунца на њеним образима.

***

“И ми ћемо да се удамо за Стојана кад порастемо!”, викале су Вора и Гора док сам им облачила спаваћице.

“Ал’ би се Вука обрадовала”, рече Ружа себи у браду и ја једва задржах смех.

“Не можете да се удате за Стојана, просте. Он је Вукин муж”, огласи се Светлана, па им удари по ћушку.

“Не ударај сестре, Лана!”, зачу се Обренијин глас из кујне.

“Нећу више, мајкице”, одговори Светлана, па се сави ка мени, “Све види и све чује…”

“И то сам чула”, опет ће мајкица.

Светлана покри шакама уста и избечи се у мене, на шта ја само слегнух раменима и стадох покривати близнакиње.

“Хајде и ти, Светлана, у кревет. Боље него да лупеташ”, заповеди јој Ружа.

“Биће тужна тамо без нас, је л’ да? Јадна наша Вука”, сажаљиво зацвркута Светлана, лењо се пењајући на кревет.

“Она сад има њеног Стојана да је усрећује. Неће бити тужна”, одговорих јој благо.

“Мислиш да јој нећемо недостајати”, упита Ружа озбиљно, док је свлачила своје сукње и опанке.

“Хоћемо. Стојан ће да је милује, а она ће да запева: Јој, моја Ружо! Јој, сестрице моје…’де сте”, нашалих се гласно.

А Светлана поскочи из постеље онако хитра, па и мени опали ћушку.

“Еј!”, викнух и ухватих се за главу.

“Нека си је ћушнула”, зачу се из кујне и све прасну смо у смех.

Ту сам ноћ први пут видела мајкицу како у току ноћи устаје из постеље, узима свој загртањац, пребацује га преко рамена и излази у двориште без лампе и свеће. Сећам се да сам помислила да мора да је чула Росу, или да је пошла по њу. Заспала сам пре него што се вратила.

***

Након Вукине удаје и очеве смрти, схватила сам да је бол слојевит и да се свака нова калеми на претходну. Како смо се сестрице и ја привикавале на бол за оцем, тако је слика мајке почела да се претвара у светлост. Више није имао ко да нам приповеда о њој. Говори о њеном лицу, очима и осмеху, о топлини додира и мирису недара.

У селу нас прозваше “Обренијине сиротице” и хвала Богу драгом што тако би. А мајке Љубице као да се нико више из села није сећао. Као да никада није ходала тим сокацим, ишла по мобама и ћућорила крај сеоске чесме са женама. Претворила се у давно испричану причу пред спавање и топлину на срцу која у тешким данима уме да зажари.

Обренија, са друге стране, била је више него жива. Жустра и вредна, а исто тако топла и нежна. Толико нежна да човек никад не би помислио да није и сама била мајка. Велика је туга од Бога што њој која носи толико љубави у себи није подарио једно рођено детенце. А можда је њена судбина била баш то – да брине о сирочићима. Неко нема деце, неко родитеље, па ако им се да срести…

Беле пути, вите грађе и господског држања, Обренија је изгледала као вила са облака. Шта је њу навело да пође за старог, сиротог коритара питало се цело село. Како нико није знао ко је и од кога је, веровали су да је нека тешка мука натерала. Једни су говорили како је и сама сироче, а други како је обешчашћена девојка које су се сви њени одрекли. Истину нико није знао. Ми је за њену прошлост никада нисмо питале, ни она сама никада о прошлости није говорила и све је било као да се родила оног дана када је са оцем крочила преко нашег прага.

Истина, никада се није пожалила на живот у беди. Ту у малој сеоској кући, у те две собе, на скромном имању на брду чинило се да је пронашла радост. Иако су поједине њене хаљине, које је са собом донела, биле вредније од нашег покућства, несебично је те исте раскошне сукње прекрајала у нове дреје за нас. За нову одећу није се имало, нарочито након очеве смрти. Таква ти је била наша мајкица. Будила се ведра и спремна за нови дан, а легала последња, тек након што би сваку од нас помазила, уделила неку лепу реч и пољубац за мирне снове, као из приче.

***

Вукина удаја открила нам је колико је кућа велика и празна. Поред тога што нам је недостајала, нарочито близнакињама и Светлани, требало је поделити њене послове. На Росу се, као најстарију дабоме, није могло рачунати.

Откако је мајкица дошла у нашу кућу, Роса је, руку на срце, чешће ноћивала са нама под кровом, али би и даље без икакве најаве умела да одлута да је не видимо данима. Мајкица је за разлику од покојног оца никада није прекорила због тога. Већ би јој се сваки пут када би се Роса прљава и чупава појављивала на вратима куће искрено обрадовала, одлагала све своје послове, спремала корито и стављала воду да се греје. Не може се рећи да је мајкица Росу више волела од нас, али се осећало да њих две имају неку чудновату повезаност.

Чешљала би јој косе док Роса седи у кориту и на ухо јој шапутала нешто од чега би се Роса гласно смејала, па и сама шапутала мајкици неке лепе речи које су на Обренијином лицу развлачиле осмех. Та њихова радост трајала би све док их не спазе Вора и Гора. Тада би се претварала у весеље. Срећне што се вратила Роса, уз цики у вриску близанке би се још са врата почеле скидати и ускакле би код Росе у корито. За Светлану, Ружу и мене била је то права представа, после које бисмо морале сатима да скупљамо воду и рибамо под.

Највећи део Вукиног посла преузеле смо Ружа и ја. Делом што је Роса неозбиљна, а делом што нам се журило да порастемо.

Сећам се јутра када је мајкица питала где је Росица, имала је посла за њу. Седеле смо Вора, Гора, Светлана и ја за доручком а Обренија је месила тесто за питу, када послала Ружу да обиђе јасле и провери није ли тамо Роса провела ноћ. Требало је заклати пиле и испећи за Задушнице.

“Могу, ево ја, да закољем пиле”, понудих се несигурно.

“Ти би да закољеш пиле?”, зачуди се мајкица и на тренутак извади руке из теста, ослони их на корито, загледа се у мене и обриса чело подлактицом. Сестрице све до једне праснуше у смех.

Пожелела сам да буде поносна на мене. Помоћ јој је требала, а ја сам се осећала дораслом да се на мене може ослонити.

“Зашто да не? Довољно сам велика да закољем пиле”, одговорих увређено.

“Добро”, приђе и стави велики нож на сто. “Везано је позади у авлији”, рече и окрете се ка кориту са тестом.

“Ножем?”, упитах збуњено.

Како ножем – помислих. Другачије сам то замишљала. Виђала сам друге сељанке како врте кокош држећи је за ноге док се не онесвести, а онда јој положе главу на пањ, па цап по сред шије секирчетом.

“Да, ножем. Ако ћеш да кољеш, хајд у двориште немамо цео дан”, одговори мајкица ни не погледа у мене.

Ја збуњена узех нож и изађох из куће.

Пиле је безбрижно кљуцкало по каљуги гумна не марећи ни за мене ни за нож. Једна ногица била му је везана канапом за клин. Наслонила сам се на зид штале и гледала у њега као безумна. Поред тога да пиле може да буде заклано и ножем, још једна ми је ситница промакла, а то је да га прво морам ухавтити. Тада осетих гадљивост при помисли на додир перија, лепет крила…а деловало је тако једноставно када су то радили други.

Ни сама не знам колико сам дуго ту стајала и зурила у несрећну птицу, када ти се поред мене створи мајкица.

“Ти још ниси заклала то пиле?”, упита.

Не стигох ни да изустим, већ је нагнута нада мном, мојом руком у којој сам држала нож одсецала пилету главу. Кунем се да сам сваку жилу осетила. Цигуљала је тупим ножем читаву вечност, као слепи гуслар, док напокон није обезглавила пиле. Крила су му била јака и лепетала су иако више није имало главу, а крв је у млазу шибала по зиду штале. По мојим опанцима… Моје прво клање, чини ми се да је теже пало мени него пилету. Више се нисам дала преварити. Сваки следећи пут када би ми Обренија понудила нож, узимала сам секирче.

Туђа звона ?

Нађох се у некаквом мраку, као да ме је неко уткао у коњску длаку нашега Гаре. Преда мном црнило, окренем се – опет црнило. Нити да кренем напред, нити натраг, aли чујем неки глас као да ме дозива:

“Ходи к’ мени, селе! Ходи, чијеш ли ме?”

Чујем га, једва, али га чујем. Него, не смем ништа да проговорим. Срце ми се у грло попело. Још је мени мајкица говорила да се у сну не одазивам и не крећем никуда ни са ким. А ово сада мора да сним. Нека дозива, ја ћу да ћутим. Корак се по корак станем примицати том гласу. Миц по миц и назре се блага светлост. Охрабрена хтедох да коракнем, када глас викну: “Стој!”, и ја устукнух. Погледах преда се, па од страха цикнух и покрих очи. Јао, мени, кукала ми мајка, само што се не стрмоглавих у јаму без дна.

“Погледај ме, селе! Погледај!”, поново се јави онај глас.

Склоних шаке са очију и у том хладном светлу у даљини приметих момка правог као стрелa.

“Над овом јамом је ћуприја, мораш је прећи!”, говорио је.

Осврнух се по помрчини и истина, угледах танану ћуприју, танку ко три прста преко бездана.

“А, не. Ма какви! Не могу ти ја прећи преко ове ћуприје, мили брате!”, викнух и из очаја сузе потекоше. “Вечно ћу ти, јадна, стајати у овој помрчини.”

“Нећеш, селе!”, одговори младић чврсто. “Ако си чиста срца, прећи ћеш.”

Како он то мисли ако сам чиста срца?

“А ако нисам?”, прошапутах, али ме он једнако чу.

“Ако ниси, појешће те мрак.”

Гледам у њега, па у ћупријицу, па око себе ону пусту помрчину… Ћутим, ни не мислим, само ћутим. Као да ми би мало оног мрака, те још и зажмурих па коракнух. Чим ступих ногом на ћуприју, постах лака као перо и кренух ка момку с друге стране.

“Где си побратиме? Не видим те!”, вичем, осврћем се око себе са осмехом, радосна што у овој пустињи имам пријатеља. Међутим, радост не потраја дуго. Момка као да је прогутао мрак. Очас се сневелих. Кад ето ти, из једне трнове рупе допре трачак светла и глас одатле проговара:

“Мораш селе, проћи кроз ову трнову рупу. Ту те чекам.”

Бестрага ми глава, помислих. Какву сад рупу помиње.

“Како ћу ти ја проћи кроз оволицку рупу, живота ти?!”, викнух очајно и ухватих се за главу.

“Ако си чиста срца проћи ћеш”, одговори младић.

Провукох лагано длан кроз рупу, те се стадох сагињати. Провукох и раме, али када је глава дошла на ред, ја устукнух. Све ме страх да ћу на оно трње очи оставити. Пружих поново руку, па све из почетка.

“Хајде, селе, хајде, чекају нас!”, викну момак и ја поново провукох длан, па раме и кад прође глава, само ме нека топлина обли и осетих да упадох у воду до пас а. Придигох се, загладих мокру кошуљу и угледах скелу, а са друге стране црне реке видех оног момка свог у светлу.

“Препни се на скелу!”, викао је и ја дохватих некакво уже. Клизи уже, клизе мокри дланови, некако се на једвите јаде пропех на брвна. И чим сам се опружила по скели, она, чудног ли ми чуда, заплива.

Лежим. Гледам у мрак над главом. Снаге немам да се дигнем. Хаљине ми мокре, коса и марама. Бришем воду са образа, а она се са мараме цеди. Што је више бришем, она јаче лије. Удари скела о стену и ја се тргох да видим шта то би. Кад преда мном момак, леп као песма, пружа ми руку и вели:

“Хајде, селе, чекају нас!”

“Ко нас чека? Пред кога ћу овако каљава и мокра, убиће ме стид”, одговарам док повијена цедим воду са сукње и кике.

“Не брини. Овде си лепа и тако каљава и мокра. Оди!”, рече, а из образа му исијава светлост.

Пружих руку и пођох за њим. Он брзо хода, те ја пожурих, па све поскакујем да га стигнем. Светло бејаше све јаче и јаче. Стадосмо пред велика златна врата. Те лепоте не могах се нагледати. Све сам бели мермер и злато. Отворише се врата и момак ме потера да уђем.

“Ма хајде, море, са мном!”, викнух и повукох га за рукав.

“Мораћеш сама. Не бој се”, осмехнуо се.

Где ћу сама, кукала ми мајка. Кукам и корачам. Светло беше толико јако, да све кроз трепавице чкиљим. Исто ми беше да ли по оној помрчини ходам, да ли по самом сунцу. Не видим ништа, богами. Утом наиђох на некакаве басамке. Нижу се у висину један за другим све до ногу неког старца.

Стоји тако старац у неким одрпаним дрејама под маленом јабуком. Насмеја ми се, па убере једну јабуку. Узе он тако ту јабуку и стане да је попречно реже малом сребрном бритвом. Реже, реже, али је не једе, само је тако реже. Кад дође пред крај застаде и погледа у мене. Ту ја начисто претрнух.

“Иди кући, кћери. Иди.”

Махну руком да ме потера и ја се у чуду пробудих у постељи. Соба замрачена. Крај узглавља ми гори свећа. Нада мном бди мојих шест сестара и мајкица. Лица им уплакана и румена. Све уздишу и у под гледају, ни једна у мене да погледа. Кад одједном почеше звона са цркве да звоне.

“Ко је умро?”, упитах.

***

Оног дана тешка, црквена звона нису ударала за мном. Као ни ова данас што звоне. Мајкица је говорила да се не враћа из смрти тек тако, те да морам да одмарам још који дан. Бунила сам се, али није помогло.

“Да ја нисам потрећила, када се Јова упокијио, теби би сад давале четерес дана, а не несрећној Стани из комшилука”, уздахну мајкица.

Забринутог лица седела је крај шпорета, прела вуну и пазила на ручак и на болесника – на мене. Мало преде, мало завирује у шпорет, мало у лонац, а мало и са мном разговара.

“Потрећила? Шта си, мајкице, потрећила?”, упитах и придигох се. Ни слутила нисам да уме и лежање да умори.

Обренија се загледа у мене замишљњно, па напокон изусти:

“Биће да си довољно одрасла да могу о томе да говорим са тобом”, рече, а у погледу јој реже сумња. Не у мене.

“Ја бих се пре, мајкице, запитала да нисам прерасла ту твоју причу. Можда си се ти нагледала овог света, али ја се са оног врнух нетакнута”, нашалих се.

“Ајд, нека ти буде.Чуј ти њу – нетакнута”, рече кроз уздах.

Спустила је преслицу у крило и стаде шапутати, ваљда да нека од сестара не чује.

“Када је умро покојни Јова, Бог да му душу прости, он беше друга душа из ове куће што се дала на онај свет, па ја, злу не требало, док сам га прала и одевала, узех црвену вуницу и премерих га, па пресекох колико је дугачак и то послах на онај свет са њим, ето.”

“Ју, мајкице!”, цикнух, па се још мало придигох, да нас ко не чује.

Ни на крај памети ми не би да она зна о тим стварима.

“Нема ту места низакакво “Ју”. Ти рече да си дорасла и прерасла. Шта ми сад ту јујучеш. Не знаш ти да када из куће оде друга душа, она за собом повуче и трећу. Да ја не премерих Јову, теби би сад над том лепом главицом трава расла.”, брецкала се мајкица, све шапутајући, тек би јој се некад глас отргао и тада бисмо обе погледале ка вратима наилази ли ко.

“Добро, знам. Али одакле ти знаш такве ствари? То су мађије!”, изједала ме је радозналост више од страха од смрти.

“Мађије, велиш. Е, па зини да ти кажем. Тачно да имаш девет живота, за неке истине би била млада ко детелина”, одговори ми, па се засмеја и настави да преде цоктајући себи у браду. “Хајде сад, одмарај. Видиш да је бела вуница.”

Смејах се и ја, али више ради ње него што ми би смешно. Богу хвала што се вуница бели са вретена.

Пре моје смрти, памтим је да ме је на очеву даћу ухватила таква врућина, цело ми је тело горело. Ноге док су могле, носиле су ме, али онда ми се у главу закотура и ја се занесвестих. Ружа каже да сам се будила на кратко и наново тонула у сан. Вели, све вода са мене лије, а тело се тресе као код русалке. Оне ме преоблачише док су имале дреје, а онда су развукле гајтан изнад шпорета, па шта са мене скину одмах пребаце преко гајтана да суше. И тако три дана и ноћи. Док једне спавају, друге бдију, па укруг.

Нису ми веровале да сам обишла Онај свет. Вели Вука да нигде нема Бога у ритама. Да је Бог леп и у белим хаљинама и да сам ја то од ватре уснила. А нисам – кунем се да нисам. Довољно је да зажмурим и тај ми се лик јасно јави пред очима. Јасније него тада док сам у њега гледала.

***

Сетих се да сам ноћ уочи тог кобног јутра, када је оца стрефила кап и када се као пијан просуо по сред авлије на очи несрећне Руже, уснила чудан сан:

Идемо ти отац и ја друмом, а бесни ћорава Анђелија, све нам снегом очи засипа. Шиба мећава, не види се пут. Кад одједанпут чух познати глас:

“Пођи с Богом, путниче!”

Отац се стаде освртати.

“Ко? Је л’ ја?”, вели, али нико не одговара.

У том се мећава остави нашег пута и ми пред сунцем које је ницало из брда угледасмо покојну мајку. Пружа руке ка нама и смеје се. Обрадовасмо јој се од свег срца. Загрлили смо се све троје и плакали од среће. Али то не потраја дуго, већ нас мајка Љубица ухвати под руке и поведе низ друм.

Ходали смо и разговарали све до једног раскршћа где матер стаде, окрете се ка мени и рече:

“Ми ћемо, Лептирка, сада овим путем, а ти да идеш оним”, рече строго, па показа у супротном правцу ка шумарку.

“Али ја хоћу са тобом и оцем, мати. И ја бих туда!”, одговорих збуњено, па коракнух.

“Оним ћеш путем. Јеси ли ме чула? Немој случајно да си пошла за нама, већ оним путем да идеш”, настави она, повуче ме за руку, па све прстом прети и показује.

“А зашто да се растајемо? Види како нам је лепо кад смо заједно. И куда би ти то да га водиш? Зар не можемо овде остати. Оцо? Куда ћете?”, потражих у његовом погледу подршку, или одговор, али он се само благо смеши док у мене гледа,.

“Сада је тако. Је л’ ме разумеш? Други пут ће да буде другачије.”, рече мајка, помилова ме по образу, окрете се и оде с оцем под руку. Гледала сам за њима обузета болом, све док ме Ружин врисак није тргао из сна. Знала сам, умро је отац.

Близанке

Чудна деца, па још близанке. Риђе и пиргаве, нит на оца, нит на матер. Намучише се на рођењу сироте, обашка што мајку Љубицу упокојише. Крили су и отац и сестра Вука да је са њима нешто неваљашно још од најранијих дана. Знам ја. Јес’ да сам била мала, али памтим. Прича се да их је матер толико волела да није могла душа да јој се од њих одели.

Док су сестре биле одојчад, нису задавале никакве бриге. Мирне, тихе бебе какве би сваки пожелео. Али где то има, људи људски?! Ја ћу да вам кажем – нигде. Што кажу стари: мирно дете и млада баба, то не бива. И тако се, не лези, враже, једне летње ноћи десило нешто што је наговестило да ту нису чиста посла.

Небо беше ведро, освајала је младина. Сестра Вука је, кaо и сваку ноћ, сместила близанке у колевку. Положила их је унакрс, тако да једној буду ноге где је другој глава, и онда би их љуљала док не учврсте сан. Била је то велика колевка од птичијег јавора. Отац је баш за њих одељао. Лепо дрво, сјајно као седеф. Нарочито се сјајило по месечини. А шарено, чворновато, те је колевка личила на оне из богатих кућа. Често бих мислила да се дрво сјаји од очевих суза, да је у несрећи својој у колевку клином урезивао тугу за покојном мајком Љубицом, али и сву радост што је добио још две здраве кћери. Дрво трпи, што срце не могаде. Живот увек победи – тако је говорио мој добри отац, а онда би до касно у ноћ глачао грубе даске све док не би засјале попут огледала.

Ту ноћ, кад су сви отишли на починак и са сном зашли у глуво доба, пробуди Вуку благо цигуљање: цигу-лигу, цигу-лигу… Испрва, мислила је да сни. Ал’ оно јок. Цигуља нешто, не стаје. Окрете се она ка колевци и јасно под месечином виде да се колевка љуља великом силином. Њише се тако, а једна од близанки тихо гугуче, па се као смејуљи, онако бебећи. Сва престрашена, Вука пробуди Росу до себе, а ова, кроз сан, мислећи да је њен ред да устане и побрине се око дечице, одшета до колевке и настави да љуља колевку. Почим гугутање и смејуљење престаше, Роса се врати у постељу и настави да спи. Ујутру Вука ником није о томе говорила ни реч, али како се читава ствар почела понављати из ноћи у ноћ, она скупи снаге и све одреда исприча оцу. Стари је прво мислио да се Вука уморила, јер је велика брига снашла у младим годинама. Близанкама је мењала рођену матер, а и сама је мајку требала. Није стизала јадна ни да је ожали, ни да је оплаче. Њена се бол преточила у бригу о нејачи, иако је и сама била нејака. Прођоше дани, ноћи бејаше мирне и на Вукину се причу заборави.

Међутим, када су Јаворка и Загорка проходале и проговориле, често су у игри мајку помињале. Лана, Ружа и ја смо мислиле да оне то Вуку зову мајком, ни не слутећи да се грдно варамо. Другачије су биле од малена. Ваздан су имале друштво једна у другој да се нико од нас није запитао од кога то њих две беже по дворишту и крију се по кошу. Све док једном нису с првим мраком кренуле низ сокак. Било им је две, а можда и три године. Отац се вратио са панађура, а капија оста отворена за њим. Вука, у послу око вечере и стоке, заборави да затвори капију. Страх ме је, кад се сетим, и да помислим шта је све могло да нас снађе. Сва срећа, па сам Бог врати сестру Росу кући те ноћи. Роса никада није користила капију, као сав нормалан свет, него би увек бежала преко грдине и прескакала тарабу, па низ шљивике и винограде право у шуму. Истим би се путем враћала.

Те вечери, пре него да уђе у кућу, Роса примети отворену капију и пође да је затвори. Случајно баци поглед низ сокак, кад тамо има шта да види: две малене главице се под месечином неспретно њишу низ друм, држећи се за ручице. Роса цикну и јурну да их стигне. То чуше отац и сестра Вука, па и они похиташе из куће у авлију. Вука се утом осврну ка мени и по навици нареди: „Лептирка, пази на малецке, идем да видим што Роса виче.“

Окренух се по соби и нешто ме пресече посред утробе – од Воре и Горе ни трага. Убиће ме отац – помислих, па се разлетех по кући, тражећи их. Нема где их све нисам тражила: испод кревета, иза креденца, око стола, у шкрињама…А њих ни од корова. У тренутку када свака нада да ћу их наћи беше изгубљена, ето их. Уводе их уплакане у кућу, а оне се отимају и вичу како хоће да иду са мајком, па кроз сузе моле оца да их пусти из свог чврстог загрљаја.

“Где сте пошле, брљчад-брљива по ноћи! Хоћете вуци да вас поједу?”, викао је отац.

“Пошле смо код наше маме”, плакале су у глас.

“Сутра, па нека вас Вука води на гробље. Не иде се на гробље по ноћи, сунце вам пољубим”, окрете се отац ка Вуки. “Је л’ тако Вуко? Сутра. Зором, па их води.”

“Нећемо на гробље! Хоћемо код маме тамо. Чека нас!”, говориле су углас.

Отац се сажали над сиротицама и пригрли их.

Ту смо ноћ плакале сведоједне. Свака под својим ћебетом, да ова до ње не чује.

Та је ноћ забринула оца те је на савет једне жене из суседног села узео Ердувана Циганина нама за побратима. Кажу, срећа је имати Циганина за кума или побру.

Сви смо волели Ердувана. Сестра Вука каже да нам је његов отац, стари Рудо, продао Гару када је био ждрепче. Живели су преко друма у старој блатари, па су Ердуван и његова млађа сестра Лила одрастали са нама на друмској прашини. Сирочад без мајке, као и ми. Прехрањивали су се од чича Рудовог поткивања и гајења коња, а Лила је помагала по кућама и понекад надничила са Ердуваном.

Стари Рудо се силно обрадовао када је отац питао да се Ердуван побратими са Вором и Гором, али је наслућивао да није по добром.

“Е, јеси ми, Јово, учинио радост на данашњи дан. Седи да попијемо по једну, karine!”, весело ће Рудо и понуди мог оца да седну на два пања под кривом крушком надомак кућног прага.

Кокошке су кљуцкале по дворишту, понекад би се зачуо лепет крила старога гусана кога смо се много плашиле.

“Akana, немој погрешно да ме схватиш. Наше се куче од века поштују. Велико поштовање. Јесте, знам да немаш сина, све то јесте, haćarav”, говорио је Рудо бирајући речи, а отац је са одобравањем климао главом и гужвао капу у крилу.

“Ти си добар човек и домаћин, haćarav. И трговали смо. Нема шта. Теби свака част. Ал’ знам ја да се не узима Циганин за побратима од милине”, исколачи се Рудо у мог оца и заћута на кратко.

Отац му се загледа у зенице и отромбољно лице, па са оклевањем поново климну главом.

“Де, де, razumev, ако неко зна како изгледа несреча, онда смо то ми Цигани. Је л’ тако?”, викну Рудо и удари мог сиротог оца по леђима. “Akana, наврни. Добра ракија, много добра.”, протресе главом старац. “Давно беше. Још су ме ноге служиле. Ова, kale Лила враголица се није ни испилила. Враћали смо се са великог панађура из Петровца покојна Хатиџа и ја. Лето.Tatipe, кунем и се, да ти се скува мозак ко качамак од врућине. У Петровцу много воле панађур. Знаш, шта да ти причам, haćarav. Није више као што је било. Пет дана га тераше, мајку му. То спава ко где стигне – kaj savo. Спустило се народа са планине, па не мисле кући да се враћају. Продали смо све што смо имали још првог дана, ал’ се ни нама није вртало кући. Него, вели мени Хатиџа други, трећи дан: Рудо све ће паре попијемо, да се враћамо ми полако кући!”, засмеја се старац и удари оца по грбини. Отац само трепну.“Шта ћеш”, настави старац. “Пођосмо полако преко Стига. Имао сам тада čače доброг коња. Да знаш каквог сам коња имао, душа ме боли, te marel ma o del. Рачунам, час посла смо кући. Кад смо били негде код Пожаревца већ се смркло. Ја кажем Хатиџи да преноћимо и са зором да кренемо до Дунава, али она ни да чује. Каже, хоће под свој кров да спава кад смо већ толико близу. Ништа, није ми се дало са вештицом да се свађам и ја продужих у ноћ. ‘Сам ти реко како сам имао доброг коња? Тај ти сам тера кола. Зна пут, кунем ти се. Ја се наслоних на чергу, укрстих руке и задремах. Мало дремам, мало гвирим. Тако бих мого да терам и до мора. Није да коњу не верујем. Какав је то коњ био, е! Кад ти наиђосмо до неког раскршћа, а под месецом се јасно види да неко стоји по сред друма. А знаш ли ти Јово, чега се Циганин боји? Ја ћу да ти кажем. Од вампири, куме. Ни од смрта се Циганин не боји ко од вампири. Ја цимну узде. Коњ се пропе на задње ноге. Хатиџа поче да вришти. Замало да изгинемо, љуби те брат. Кад чујеш ону сподобу да проговара: Мир с тобом, путниче. Мир. Мир. Метнем га на курац па њега. Не могу да смирим коња! Сиђем са кола и кренем спреман да се бијем са будалом, сад кад знам да није вампир. А он стаде да запомаже: Немој, побратиме. Тебе чекам целу ноћ. Немој, љубим те…Мука га опасна снашла каже, па га нека баба послала да чека на друм и да првог који наиђе узме за кума. Гледам у Хатиџу, гледа она мене. Три дана нас гостили његови. Ето. Сад имам кумове по целој Србији. Опасна беда ударила. Ал’ како више не обилазим панађуре, нит кумујем, нит обилазим кумове. Тако ти ја знам да муку имаш и то голему и зато ће Ердуван да настави по мом и има да ти помогне.”

Убрзо потом Ердуван је сестрама бацао крстове и оне се, добивши побратима, бајаги, мало умирише. Али мир не потраја дуго, те оне наново почеше дозивати мајку по дворишту.

Отац тада нађе врачарицу која уме да “одваја”. То се ради када се душе са оног света вежу за своје најмилије. Кажу бабе да док те душе небеса зову к себи, оне одбијају да се вину под облаке већ остају уз оне које воле. Тако и мајка Љубица никако од Воре и Горе да се одели. А можда ни од нас осталих, само што ми нисмо могле да је видимо. Криво ми. Крадом сам се осамљивала по гумну и у башти не би ли ми се у миру и тишини јавила мати. Ал’ узалуд. Вука каже да су сестре са врачарицом ишле на гробље. Вели, стајале су крај мајчиног крста док је врачарица откључавала и закључавала велики, зарђали катанац. Тада се, кажу, врата између два света затворише и девојчице бејаше отргнуте из мајкиног загрљаја заувек.

Недуго потом срете отац комшику Стану. Она и моја мати су се много волеле, скоро па као сестре. И говори њему Стана да је сањала мајку како се разговарају на сокаку.

“Како си, Љубо? Како ти је тамо? Треба ли ти шта?”, питала је тета Стана у сну.

А мајка Љубица јој одговара:

“Ништа, Стано, мени не треба. Свега ти ја овде имам, само ми је туга што ме од деце одвојише.”

Седам сестара

Зовем се Лептирка. У селу ме зову Лептирка с брда. Име ми је дала покојна матер Љубица, коју памтим као најтоплију светлост која може да сине, без лица, без очију. Отац Јова, Бог да му душу прости, говорио је да сам рођена као трећа кћер на бабино лето и да је било право чудо када је кроз рупу на прагу у собу улетео лептир раскошних крила и слетео право на теме новорођенчета, где је провео три дана и ноћи.

И тако ти трећег дана рече моја покојна Љубица док је дојила дете с лептиром на темену: “Нека се зове Лептирка, и нека буде лепа како овај лептир”, говорио је мој покојни отац.

Четири године касније, њен додир се претвори у ваздух и ја изгубих мајку док је рађала сестрице Вору и Гору, а отац оста удовац са седам кћери.

Најстарија беше Вукосава, коју добише након три слабашна сина покoпана ту повише куће на брду. Вука, гарава и јака, већ се девојчила када смо матер изгубиле, па је се она најбоље сећа и чува успомену на њу. Некада, када падне мрак и загули зима, ми се сведоједне увучемо Вуки у постељу и терамо је да нам приповеда о мајци. А Вука, колико год да је била строга, када би говорила о мајци на њој би се све променило и очи и образ и грло, па би се за који час у сам глас претворила:

“Нигде на свету нема очију као што су мајкине, па када те гледа као да ти косе милује. А када ти косе милује, ко да са неба тера облаке. Нигде нема очију као што су мајкине.”

“Причај нам о загрљајима!”, довикнуле би Вора и Гора сјајних зеница.

“Ој, сестрице моје миле, када мајка грли, то је као да усред зиме од које пуцају и вода и камен неко запали велику ватру и увије те у вунено ћебе. Око тебе сама студен, а теби топло као под jaрким сунцем…”, наставила би Вука.

“Је л’ и нас тако грлила?”, упита Светлана не скидајући поглед са бледе мајкине слике на зиду.

“Још јаче и нежније, Лана, јаче и нежније”, одговори Вука, па се пружи и помилова је лако по образу.

Уз Вукине приче и песме о мајци тонуле смо у лепе снове, у те топле дланове до самог јутра, срећне што то није само наивна прича. Вука је стварно видела како сваку од нас мајка са пуно љубави милује и љуби. И увек би, по Викиној причи, мајка највише волела баш ону која је тих дана назебла, или је ухватила ватра.

Друга беше Росица, рођена у пролетњи дан. Мајка је лако донесе на свет посред поља и росом јој уми лице. Ситне грађе, уског лица и великих светлих очију, личила је на виленицу. Да ли због тога што је мајка роди на пољу, Роса није умела да се сврти у кући. Красила је сањарска, весела природа, па је вазда шетала по пољима и шумама. Након материне смрти, једва да смо је у кући сретали. Долазила је кад-кад да ноћива у постељи, а кад-кад бисмо је налазили у штали или тору како спава у јаслама. По селу су зли језици почели да шапућу да је Росица месечарка, што је жалостило очево срце, па је Росу везивао за греду да не луња около, али џаба. Искобељала би се она онако сувоњава, па јурцала по ливадама и дању и ноћу. Али да буде јасно, ниједна од нас никада није видела да Роса по авлији јаше вртило и да скида месец на земљу. Овог часа руку у ватру дајем да Роса није месечарка!

Ја се родих трећа, а Ружа одмах догодине. Бела, румена и кратконога. Прћастог носа, топлих дланова и пргаве нарави. Била ми је најближа од свих сестара. Једва да је међу нама стајала година, па су нас свуда заједно слали. Заједно смо у школу пошле и заједно се девојчиле. Матер је памтила колико и ја. Као светло, као слике из Вукиних прича и као молитву.

Пета беше Светлана, живих очију и коврџавих коса. Опојног гласа, вита и висока. Што Вука или отац оком, то Лана скоком, па све уз песму. За њу је отац говорио како ће прва да се уда. Одувек се трудила да се људима допадне. Мученица се још од млека морала борити за свој комад загрљаја, јер су се убрзо након ње родиле близнакиње.

И на крају стигоше и оне, најмлађе и најдраже, али и најћудљивије. Родише се и смрт ухватише под руку. Оне претекоше, а мајку нам упокојише. Загорка и Јаворка, Гора и Вора, како смо их звале. Пиргаве, шућмурастих очију, тихе и мирне као лутке од порцелана. Нису се одвајале од Вуке, која је опет о њима бринула као да их је она родила.

Док су биле мале Вука би их узмала у руке, а Светлану повезивала на леђа, па би се њихала крај огњишта лево–десно, лево-десно…док их не успава. Да бар док спију нешто по кући посвршава, јер се на Росу није могла ослонити.

Како је која од нас стасавала, тако јој је Вука додељивала метлу, кофу, виле или мотику. Ружа и ја смо бринула о крупној стоци, Роса нам је помагала када је, наравно, била ту, а Светлана са Гором и Вором о живини и авлији. У башту, виноград и воћњаке ишле смо скупа. Вука је бринула о кући и оцу, кувала и прала и тако све док нам једне вечери у кућу није дошао непознат гост који наше судбине изокрену занавек.

***

“Требa ти жена”, говориле су сељанке мом оцу.

“Треба неко да ти децу подиже”, говориле су му стринке и тетке.

“Вука ће ти се удати и шта ћеш онда?”, бринуле су жене очеву бригу, а он је само климао главом и згужваном капом брисао зној са чела.

Лакше је било солити му памет него наћи жену која би пошла за коритара са седам кћери, који се од јутра до мрака смуца од панађура до панађура, више другујући са својим коњем, него са рођеном чељад.

Међутим, непуне четири године након мајкине смрти, десило се нешто што нико није могао ни да слути.

Сећам се да је Роса тог јутра сва каљава и чупава улетела под руку са сунцем у собу и стала да нас буди вичући:

“Устајте сестрице, долази нам мајкица! Устајте!”

Ишла је од кревета до кревета и сваку од нас дрмусала, вукла за руке и ноге и откривала не би ли нас натерала да устанемо из постеље.

“Шта трабуњаш, луда главо! Каква мајкица?”, одговори Вука у бунилу.

“Мајкица, мајкица, јес’, јес’! Устајте!”, викала је и свлачила са нас јоргане и ћебад.

“Е, јеси луда, децу ћеш ми растужити. Бежи док ти нисам све косу с главе почупала, будалетино!”, развика се Вука, како уме када јој прекипи, па дохвати опанак и фрљну га ка Роси. Али Роса онако малена, па хитра и окретна, саже се и опанак право кроз врата заврши у авлији.

Вука хтеде да сиђе с кревета и појури разјарено за Росом, али како имаде само један опанк устукну и стаде је љутито дозивати. А Роса када виде да јој не гину батине, отрча брже-боље из куће низ друм, све викући и веселећи се:

“Долази нам мајкица! Долази нам мајкица!”

Ружа која је са мном делила постељу, само се приљуби уз мене и зајеца. Ја онако поспана још нисам стигла да се приберем и разумем шта је то луда Роса говорила и чему сва та вика и дрека овако сабајле, али загрлих Ружу и привих је на груди.

“Где је наш оца? Хоћемо нашег оцу!”, заплакаше Вора и Гора угалс.

Вука сикну, па заокта и окрете се ка девојчицама.

“Отац је зазорио и потерао коња у град. Де, да вас нисам чула да плачете због луде Росе!”, запрети нам Вука намрштивши густе, црне веђе и настави, “Ајде, ајде, која ће од вас да отрчи по мој опанак, па да се дижемо да гледамо посао?”

Светлана поскочи и за трен ока већ је у рукама доносила опанак.

***

Роса колико год да је била блесава, говорила је истину, или бар нешто близу истине.

Чим је почео да се спушта мрак са сокака се зачу шкрипа очевих кола са робом. Ја истрчах да отворим капију.

Наш коњ Гара је у лаком касу, обасјан фењером који се њихао над њим, вукао стара очева кола. Али није само Гару фењер обасјавао, већ ја јасно видех да крај оца неко седи. Мајка – помислих, па све шапутајући ту нестварну реч себи у браду, одјурих у кућу да јавим Вуки. У грудима дамар, хоће срце да искочи. Лице ми се згрчило, не знам да ли да певам од среће или да ударим у плач.

“Шта је, Лептирка? Како то изгледаш? Је л’ си отворила капију оцу?”, упита ме Вука док је постављала вечеру и ја с врата само климнух главом, па јој приђох и шапнух на ухо шта сам видела да не прођем као Роса јутрос.

“Шта причаш, каква мајка, убио те Бог, да те не убије!”, викну Вука, па замахну руком, али оста скамењена када на вратима угледа оца и лепу младу жену.

“Здраво-живо, кћери моје!”, рече отац весело.

“Здраво-живо, оцо!”, прену се Вука.

Оном руком што замахну да ме њоме удари, поглади на себи кецељу. На мене се само намршти и севну очима, па брже-боље притрча оцу да преузме торбак и гуњ.

“Здраво, оцо!”, отпоздравише сестрице, а близнакиње му се затрчаше у загрљај.

Отац их насмејаног лица прихвати у руке и подиже.

Росиним лицем резлегао се осмех од уха до уха и, чини ми се обасјавао је целу собу, а од радости и тог свог немира у крилу је кршила шаке и уплитала ноге под хоклицом.

“Доводим вам гошћу”, настави отац, “Она ће живети са нама и бринути о вама и кући, зато будите добре и послушне. Је л’ договорено?”, говорио је загледајући се у наша збуњена лица.

Лако смо климале главом без гласа не усуђујући се да скренемо поглед са очевих зеница.

“Упознајте госпођу Обренију”, рече и устукну корак, два.

Обренију, Обренију, Обренију…..одзвањало ми је у ушима.

На очеве речи, Ружа ми се примиче и ухвати ме за руку не скидајући поглед с гошћиног лица. А Светлана примаче своју хоклицу и седе крај Росе.

Како отац устукну, тако сноп светла са старе петролејке осветли шарене хаљине и сјајне образе, младе жене. То је била чаролија. Није се знало шта је на Обренији лепше: очи, усне или хаљине. Црне косе биле су јој чврсто зачешљане на раздељак и исплетене у кике које су се уплитале око главе уоквирујући лице ружичасто-беле пути. А испод високог глатког чела као од мрамора, исцртавале су се густе, гараве веђе. Очи шућмурасте, поглед топао, а усне као ратлук од ружа. Витког стаса и дугачких танких руку, носила је резедо хаљину, везену ситним бодом, свиленим плавим концем, чија је богата сукња у трену када је закорачила ка нама, откривала белу, богату чипку.

“Здраво, госпођо Обренија!”, поздрависмо је углас на Вукин знак.

Жена приђе асталу, поглади Светлану и Росу по образу, па се осврте по соби да свакој од нас упути поглед пун топлине, а оне јој се тешке сукње завртеше у валове као вртешка на панађуру.

“Здраве ви мени биле, девојке. Јао, као сте лепе! Како сте само лепе!”, говорила је звонким гласом.

“Седите, молим Вас”, рече Вука и примаче јој столицу. Видело се да јој је мило и да се држи стармало да се не обрука. А да је могла, кунем се, само да је могла, загрлила би ту непознату жену из све снаге и рукама и срцем.

“Ми баш постављамо да вечерамо. Увек тако…Сачекамо оца, па вечерамо”, настави Вука црвенећи.

“Ако, децо, ако”, одговори гошћа. “Треба ли вам помоћ?”

“Нека, хвала, само ви седите. Сигурно сте уморни од пута. Брзо ћемо ми то”, рече Вука и примаче столицу ка оцу, коме су Вора и Гора чупкале браду и љубиле образе.

И док смо се ми све до једне на Вукин миг размилеле по кухињи, додавале тањире, кашике и лончиће, Роса стаде пред гошћу опчињено насмејана. Загледа јој се у зенице и изусти:

“Мааајкиииица.”