ОСМО ПОГЛАВЉЕ

Ердуван и Лила

Након Ружине свадбе, Ердуван нас је чешће посећивао. Мајкица и ја нисмо постизале да намиримо сав посао око куће и у кући, па су нам Ердуван и Лила прискакали у помоћ. Нарочито након што се и стари Рудо упокојио. “Две шаке пасуља више”, говорила је мајкица. Ни за два живота не бисмо моглe да им се одужимо за сву помоћ коју су нам пружали.

Ердуван је био суве, жилаве грађе, кратког трупа и кракат. Ошишан до главе, јаких, црних обрва гледао је претећи. Hосио je благи грч на лицу, који му је скупљао обрве и браду ка носу и говорио одсечно. Не зато што је имао пргаву нарав, већ што другачије није умео. Ретки су били тренуци када се смејао. Грехота. Имао је широк осмех који би му начисто променио лик и поглед. И као да би тек у тим тренуцима откривао себе и своју дивну душу која је под тежином живота научена на тај болни грч.

Приметила сам да је последњих дана Ердуван замишљен и да се склања од нас тражећи себи посао по авлији. Долазио је сам, без Лиле.

Пришла сам му док је замишљен над својим бригама тимарио старог Гару. Недалеко од нас мајкица је просипала прљаву воду низ канал у гумно. Испратила ме погледом знатижељно.

“Побратиме, нема нам Лиле, да није болесна?”

Касно ухватих Обренијин намрштен поглед који ме је опомињао да ућутим.

“Нема, нема, отишла курва! Побегла за Славу, Љубетовог.”, одговори, ни не погледавши ме.

“Лептирка!”, викну мајкица, а ја се направих да је не чујем.

“Па то је дивно!“, викнух од радости, па поскочих ка Ердувану. “Слава је момак из домаћинске куће. Не љути се. Биће њој тамо добро.”

О, Del džanel! Не може њој никада тамо бити добро, посестримо, то никад није било. Tој, вештици, није добро ни што је с јутром очи отворила.”

“Лептирка!”, викну поново мајкица, овај пут нервозније, а ја јој само манух руком да сачека.

“Али зашто тако мислиш? Славу знаш. Знамо га сви! Он је вредан момак. Није Бог зна колико богат, али не верујем да је Лили то битно за срећу.”

Никако нисам могла да разумем његову љутњу, а желела сам. Па зар није срећа удати сестру у имућнију кућу од своје? Зар са удајом не стижу Божији благослови? Има ли ишта лепше од трчкарања малих стопала по авлији? Нисам разумела ни зашто мајкица покушава да ме спречи да о томе са њим говорим. Слава је добар момак из поштене куће. Има занат у рукама и сигурно ће се лепо бринути о Лили. Руку на срце, мало за промену, јер се Лила од најраније младости бринула сама о себи, кући, оцу и брату. Право је чудо како до сада није променила страну света, а мани се сокак. Морам да признам да ме је мало љутио тај Ердуванов отпор да прихвати да је Лила сама себи одабрала срећу. А мом побри би боље било да гледа себи да убере какав цвет и доведе младу жену, па да и по његовом дворишту дечица јуре за кокошкама. Лако је поправљати туђе животе, дохвати се ти брајко, свога.

Обренија је кaо напета жица стајала непомично, држећи празан лавор у рукама и ћутке нас посматрала.

“Је л’ ти је тражио мираз, па се зато љутиш?”, паде ми на памет, а ова пуста уста одмах с језика скотрљаше низ друм.

Обренијин лимени лавор лупи о камен и зазвеча.

“Не разумеш, Лепa!”, викну Ердуван и окрену се бесно ка мени, а очи му заискрише. Потражио је нервозним погледом мајкицу, која је љутито гледала у мене скрштених руку.

“Обренија, она ништа не разуме!”, викну ка њој и манито баци из руку чешагију у прашину.

Ердуван подиже дланове од очаја у вис, погледа ка небу и ухвати се за главу. Уплашила сам се. Устукнух пар корака, па бајаги пођох по бачену чешагију.

Те Циганин ожени белу жену, то је paćape, разумеш. Част! Сваки Циганин има сан о белој жени. Да јој кожа буде к’о од млека, неначета, без мрље и ожиљка. Жену, косе плаве и очију плавих, razumiv tu. Ако му се оствари сан и кући доведе белу жену, сви његови, и отац и мати има да је гледају к’о богињу. Помешаће се крв, Лептирка.”

Спустио је руке поред тела, као човек који одустаје.

Devla, Devla! Не разумеш ти то”, рече и окрете се кратко ка мајкици. “Не разуме она то, Обренија! Циганска је крв, сестро, немирна, ври, куља, али ако се помеша са крвљу беле жене, она се кроти, пушта корење. Тело више није корито за десет душа, већ за једну. Haćarav.

Ердуван није говорљив, али је ово било јаче од његове природе.

“Значи, ти ниси против Славе? Не сметати што Слава није Циганин?” прошапутах несигурно.

Gaja, Лептирка! Не слушаш ме, сестро! Слава није Циганин, али Лила јесте. Црна је као ноћ. Вериге јој пламте из очију.”

Застао је и удахнуо дубоко, кaо да се спрема да изусти тешку реч. Реч, која као грудва снега на свом путу постаје већа и тежа. Испуштао је ваздух на нос и на трен затворио капке. Могла сам да чујем како смирује дамар у грудима.

“Бела жена у циганској кући је богиња, а Циганка у белој кући је и даље Циганка. То је просто. Како бела жена Циганима доноси мир, тако Циганка носи немир. Бела жена је због тога поштована – Циганка вечера са псима. Таква јој је судбина. Kalo bah! Kalo bah.”

Тог смо дана ручали у тишини, нико да проговори. Ердуван није подизао поглед са тањира. Одмах након ручка отишао је својој кући. Мајкица га је испратила до капије и позвала га да дође да вечерамо заједно. Oдбио je.

Касније ме је Обренија прекорила што сам дозволила да због радозналости копам по туђим ранама, а ја сам веровала да је тај разговор Ердувану био потребан, иако ће, знам, наредне дане провести у сеоској крчми и утапати у ракију своју жалост.

Није му лако. Добри мој Ердуван, остао је сам. За Лилу нисам бринула. У њој је било довољно ватре да се избори за своје место у свом новом дому, а ја сам једино могла да се помолим за њену срећу и мир.

Кад год бих поранила до села, пред капијом покојнога Руда затицала сам котарицу прекривену чистом крпом. Срце би ми се стегло. То сестра брине за брата, помислих, поштујући његову патњу и реч. Првих дана котарица је стајала на истом месту до смираја дана. Тек би ветар, пас ил мачка подвили крај крпе и нанели трун друмске прашине на штиркану белину. Дани су одмицали, али не би зајутрило, а да корпа са понудама за тај дан није стајала пред капијом, прекривена новом крпом. У неким данима, ветар би крпу весело понео низ друм и откривао четврт погаче, два печена кромпира у љусци и пола вилије сира. Некада би вирио кувани клип кукуруза, два кувана јаја, парче гибанице и врч вина. Ако би замирисало шта од меса, котарицу би са опрезом да не полети каква каменица, обарали комшијски пси. Ракија би се тада просула по друмској прашини, а Шапалин и Геџа би се сакривени у шипурку сладили шијом и крилцима из ринфлајша.

Ердуван је тих дана ретко напуштао своје двориште. Код нас није долазио. Његов излазак из авлије водио га је с првим мраком, једном истом путањом до сеоске крчме. Враћао би се касно у ноћ певајући или псовајући. За њим би лајали узнемирени комшијски пси.

Кажу да крв није вода и да је проклет онај ко брата од сестре отргне. Ни у песми не вади узалуд сестра очи за братом.

Једног јутра капија се отворила. Демоне је испрала ракија. Звезда је сијала светлије него икада. То се братско срце умилостивило, па је и самом Богу било мило.

СЕДМО ПОГЛАВЉЕ

Горчин

Након што смо покопале све Јасминкине дарове, Ружа је почела да се опоравља, али толико споро да су протекли месеци до дана када је мајкица извела у двориште на столицу да јој бело лице упије мало сунца.

Глас о њеној болести брзо се пронео селом. Није одлазила по воду, ни у школу, ни на игранке, па су људи почели да пропитују како коју од нас сретну.

Криле смо колико смо могле, јер смо знале да болест уме да упропасти судбину девојке. Али како се опоравак одужио, понестало нам је и изговора. Да човек не буде паметан да ли да одговара на сва та питања, или да пусти село да сами кроје истину.

Тако једном сретох Горчина на сокаку. Видела сам да ме гледа, па скренух поглед да ме не пита за Ружу, али не лези враже, он примети да га избегавам па појури за мном и стаде ме дозивати.

„Лептирка! Лептирка, море не прави се блесава, де окрени се!”, викао је.

Али ја, као да ноге нису моје, почех да трчим. А он, ђаво га однео, ухвати па за мном. Трчала сам са жељом да из тела истрчим, да у земљу пропаднем или гром да ме спали, само да не будем та која ће да потврди сеоска говоркања. Знала сам све његове и Ружине тајне и хтела сам да их сачувам и од њих самих. Да остану вазда тако лепе и свеже и да се, чим Ружа оздрави, наставе увећавати, све док се једног дана не узму.

И не би ме Горчин ни стигао да не зађох у дубраву и да се не саплетох на пањ. Док сам ти се ја придигла, он је већ стајао преда мном.

„Лудо луда, па што море не станеш када те зовем? Ко да си самог ђавола видела, Боже мили!”, говори и из косе ми вади лишће и гранчице.

„Пусти ме. Не дирај ме!”, просиктах још увек задихана.

„Добро, де. Хтео сам да помогнем”, устукну Горчин, па настави да ме заговара док сам чистила сукњу и кецељу.

На колену ме је пекла подеротина, али далеко било да пред њим задигнем сукњу да погледам.

„Шта хоћеш од мене?”, викнух.

„Ништа. Од тебе ништа. Хоћу само да ми кажеш је л’ истина?”

„Шта је л’ истина?”

„Ајд’, луда главо, не терај ме да морам да изговорим.”

Говорио је као да ме преклиње подигавши обе руке ка небу.

„Она је добро”, оборих главу, али ми то није помогло да са себе отресем непријатност коју је стварао његов поглед. „Опоравља се. Још који дан и биће ко нова.”

„Значи, истина је.”, прошапута забринуто, па се замисли.

“Ја ти рекох да је она добро, а ти сад како хоћеш.”, заврших и кренух путем села, а од тескобе хоће срце да ми искочи, у носу ми се заљути и очи наквасише. Плачем и трчим, и плачем и трчим и волела бих да никада кући не стигнем.

Код капије застадох и видех Ружу како седи пред кућом сама самцита. Обрисах образе о кецељу, умирих дах, па насмејана уђох у авлију.

„Е, Ружо, ту си. Има ли Лиле данас?”

„Јок. Ни Лиле, а ни тебе.”, одговори Ружа тихо.

„Ја се задржала неким послом у селу. Ево, више нећу да излазим, бићу ту крај тебе да ти правим друштво.”, трудим се да говорим весело, а грло ми се стегло.

„Шта каже село? Мора да се свашта прича.”, настави Ружа. Видим, црна јој се сенка надвила над лицем. Сунце је полако залазило за брдом, па ко да наједном њен, од болести избелео тен, посиве.

„Село ко село. Шта да се прича? Нико ништа не прича.”

„Прича, знам да прича.”

„Немој да си блесава. Ти се лепо опорављаш и већ си лепа ко пре болести. Ево, баш данас сретох Горчина. Пуно те поздравио и једва чека да те види. Ја му велим да си лепша него пре, а он се само осмехује…”, говорила сам ко воденички точак, али убрзо се угризох за језик. Који ме је ђаво терао да га помињем.

„Лажеш, Лептирка, лажеш.”, прекиде ме, а ни погледала ме није.

Како је говорила тихо, њене су речи секле ко тупом бритвом.

„Што да ми кажеш да лажем? Ено ти га Горчин, па га сама питај.”

Ко бајаги, наљутих се па се упутих ка вратима куће, у жељи да побегнем од срамоте.

„Лептирка!”

„Шта је?”, одговорих љутито не окренувши се.

„Је л’ и Горчин плакао, или си плакала само ти? ”

„Што да плачемо? Шта причаш?”, правдала сам се.

„Ма да, право велиш, што би па плакала. Измишљам којешта.”потврди Ружа онако као за себе.

Слегнух раменима и коракнух ка вратима, кад ето ти опет ње.

„Лептирка!”

„Шта је сад?”, брецнух се.

„Умиј образе. Брисала си их прљавом кецељом.”

***

Горчин је онакав како му и име каже. Ни слутила нисам да ће постати мој горак залогај. Зар мој пелин и со на рану да буду те црне очи у којима се мрак, као црна кукавица, сакрио. А ја, повиленела, по том мраку тумарам – никад светло да не нађем.

Од оног сусрета у дубрави сретала сам га скоро сваког дана.  Прилазио би да пита за Ружино здравље. Разговарали смо о времену, послу, а највише о Ружи и о љубави према њој. О, како је лепо говорио о љубави. Није био као остали момци из Малешева. Снажан и плећат, црн и мргудан, а опет са срцем од шишаног плиша. Није ни чудо што су се девојке утркивале око њега. Али џабе. Џабе им и нових хаљина и великог мираза. Он је само једну хтео – Ружу.

Временом, навикнута на та наша дружења, хватала бих себе, несрећницу, како се осврћем унаоколо по пољу, или по друму, не бих ли га угледала, а онда, ако бих чула да је на реци, ноге би ми отежале и лењо ме довукле до наше мале куће, стегнутог срца. Говорило се да воли да изађе на Дунав и ту да зазори. И да је заљубљен у реку и тврђаву, да га није страх да се по њој пење и по дану и по ноћи. Глув за ветар који бесомучно хучи кроз камене зидине, отпоран на студен који доноси вода, пењао би се до врха куле где би са својим мислима дочекивао зору и тек би се око поднева спустио натраг у село. Џаба других момака, добрих и поштених, кад ја, ко за инат, почех да марим за Горчина.

Његова брига о Ружи терала ме је да пожелим да и о мени неко тако брине. Нисам ја волела да то буде баш он, али тако је лепо говорио, мила мајчице, и са толико нежности да сам га, признајем, понекад слушала и уздисала као да он то све, бајаги, мени намењује. Срамота ме је, али срце не зна за срамоту и ето муке.

Са пуно радости бих, истина жива, преносила Ружи све те нежне речи. Сваки дар који би јој по мени послао, доносила сам, нисам сакрила ниједан. Нисам прећутала ниједну лепу реч, ни поздрав, знајући колико то Ружи добро чини. Како се цела озари, па јој се бар на кратко бели образ зарумени. Само нек она нама оздрави и да је Бог поживи.

Како која воћка узри, Горчин би је слао Ружи по некој од нас, најчешће по мени. Не зато што је мене чешће сретао, већ зато што сам ја знала где га могу наћи.

Да ли је Ружа нешто слутила – не знам.

Говорила је да се увек зацрвеним кад о њему зборим, а ја сам се бранила како прича којешта.

Једино се Обренији ништа није могло сакрити. Слутила сам да зна. Осећала сам, иако ме никада није питала о њему, ни када би ме уплакану затицала у сењаку. Ни тада.

Горчин и Ружа се нису видели од жетве до сетве и Ружа се за то време лепо опоравила, али никада више није била као пре. Опала јој снага, згасла ведрина. Он за то није марио. Чим је прошла сетва, испросио је Ружу и ја јој тада даривах моју спрему. Било је ту свега: три пешкира за кума и девера и да се закити фијакер. Ћилима, два комада, један већи са ружицама и један мањи црвено-црни, сукнени јастуци и чаршафи, вунени прекривач за велики кревет, кошуља за момка, свекра и девера и сукња за свекрву. Све сам ја то везла док сам крај ње бдила, а у мислима љубила Горчина, па му дође у неку руку, ко да сам је за удају сремала. Душмани је спремаше за гробље, а сестра за сватове. Дарови су по божијој жељи отишли ономе коме су намењени. Не марим.

Ружа прво није хтела ни да чује да прихвати дар, али како је болест претекла и како своју спрему није могла ваљано да зготови – пристаде.

А и шта ће мени спрема. Шта ће мени ћилими и пешкири. Нико није марио што су мене као старију сестру под кровом заборавили. Није да није било просаца. Било је. Али мајкица није дала. Све је викала како сам јој узданица и како је за мене још рано.

Дође и дан свадбе.

Горчин уђе на капију са својим сватовима, па право на врата ка зету Стојану. Ми брата немасмо, а ни оца, па Стојан Горчину предаде Ружу уз благослов. Препеше је на бели фијакер и одведоше. Отргоше ми се од срца обоје. Дуго сам гледала како се вијоре моји бели пешкири низ сокак. И кад замакоше за кривином, као да могу да видим у даљину, преко сваке окуке и авлије, наставих да их пратим погледом, да лебдим над њима све до Горчинове куће.

Оде Роса, оде Ружа. Одоше и моји разговори са Горчином.

ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ

Роса

Као да нам је било мало мука око Руже и њеног опоравка, па нас судбина стаде засипати невољом са свих страна. То кад крене, не уме да стане.

Сам ме је ђаво задржао до мрака на сокаку. Да ме човек пита шта сам радила напољу до касно, не бих знала шта да му кажем. Тих сам дана лутала као без главе. Мисли су ми се развејавале као тополине маце. Ништа ми од руке није ишло, нити ми се ишта могло утувити у главу. Ма, да ми човек да две кокошке да чувам, ја бих их изгубила. А ноге, као да су туђе, само би да ходају. Кажу: када хода, човек је најближи Богу. Човек можда Богу, а ја ето реци. Свако моје ходање би се завршавало код воде. Не зато што није било скеле да се преко ње пређе, већ, чини ми се, зато што мисли воле да плове низводно, исто као и тополине маце од којих се тих дана белело приобаље. Не знам колико сам дуго зурила у реку. Некако ми промаче да јој се зелена таласаста површина претворила у црно мастило. Тек када су комарци почели да ме гризу, схватих да се одавно завршио дан и упутих се ка селу пречицом кроз расцвали багремар. Ходала сам брзо, напамет. Сањарећи на ногама, превалила сам део пута. Није ни чудо што нисам одмах приметила да ме неко прати. Кожа је почела да ми се јежи. Схватих да није од студени, јер баш се тада ускомешаше гране жбуну недалеко од мене и зашушта лишће. Застадох и осврнух се око себе. Помислих да је  звер и срце ми стаде силазити у пете. Под нечијим корацима проломише се гранчице и ја, напета ко струна, јурнух у трк. За собом сам чула пригушени смех. Погледала сам преко рамена и видех две мушке прилике како јуре за мном.

„Не бежи од нас. Нећемо ти ништа“, сиктао је један.

„Јаребице, што се бојиш. Стани“, кроз смех и убрзани дах говорио је други.

Нема тог који би мене стигао, помислих. Лако сам прескочила оборено мало стабло на ободу шуме, када су ме у лету зграбиле туђе руке и привукле к себи. Обгрлиле су ме тако да нисам могла да дохватим земљу. Отимала сам се, али је стисак био снажан. Нисам могла да га се ослободим.

„Лептирка, сестро. Стој, сестро! Мирна! Не батргај се“, викао је познати глас и ја схватих да сам у Ердувановим рукама. Престах да се отимам и он попусти стисак. Од радости што је наишао, јако сам га загрлила и заплакала на његовом рамену из свег гласа.

„Хајмо кући, селе“, рекао је.

„Јуре ме…Тамо…јуре“, показивала сам ка шуми и покушала да му испричам грцајући.

„Шшш… Идемо кући.“

Пребацио ми је преко рамена свој јелек и отпратио ме до капије.

Сутрадан је дошао у авлију да намири Гару. Реч са мном није проговорио, само ми је климнуо главом у знак поздрава.

Ердувану ћутање иде од руке, са мном то баш и није случај, те ја сиђох са трема и спустих се до штале. Правио се да ме не примећује.

„Хвала за оно синоћ. Спасао си ме“, шапнула сам и помазила Гару по сапима.

„Да могу, сад бих те убио, Лептирка”, процеди кроз зубе.

„Нисам била крива. Враћала сам се са реке када сам приметила да ме прате“, покушала сам да обасним кријући се иза коња од стида.

„Немаш шта да тражиш ноћу у шуми. Ти си женско“, љутито је кроз зубе сиктао да неко не чује.

„Не знам шта ми је било. Нисам хтела. И ко су они? Је л’ их знаш?“

„Не. Не знам ко су. Странци. Видео сам их, angala кафана. Памет у главу и пре мрака да си кући, јеси чула?”, рече Ердуван, окрете се и оде од мене.

„Ма немој“, просиктах за њим. „Нисам ја мало дете. Како Лила може да се шета ноћу?“, викнух увређено, а он се на то грохотом засмеја.

„Лила, вештица? Јао, kalе Лептирка, ти ко дериште неко. Лила је наоружана до зуба, ale. Избола би их обојицу док трепнеш. Пусти ти Лилу.“

Било је среће да се Ердуван враћао са надничења те вечери. Било је среће да је чуо моје гониче док вичу за мном. Било је среће да ме је видео. Али понекад срећа зажмури.

***

Пар вечери потом Светлана, коју је мајкица послала да намири стоку, улете у кућу викући и ридајући:

„Роса! Штала! Роса…“

Постављале смо сто и мајкица додаде мени у руке тањире и журно изађе из куће, а Светлана истрча за њом. Ја спустих оне тањире и замолих Ружу да остане у соби са Вором и Гором, које јој се привише уз крило од страха и она их загрли.

„Иди!“, викну Ружа.

Још нисам ни крочила преко прага, кад пројури Гара поред мене, право низ авлију и прескочи капију носећи Обренију на леђима. Јахала је вештије од витезова из Вукиних прича. Задигнутих сукања, без седла, јурила је низ друм у правцу Дубраве.

„Лептирка, помагај!“, трже ме Светланин глас. Допирао је из штале.

На леђима је вукла Росу, која се једва ослањала на ноге. Притрчах им и прихватих је. Унеле смо је у кућу и све до једне закукасмо када је осветли свећа. Поцепаних дреја, прљава и ошамућена изгледала је гадно претучено.

„Шта се десило?“, упитах Светлану трудећи се да се приберем.

„Не знам, сејо. Овакву сам је затекла у штали. Гле, иде јој крв и на уста!“

Светлана показа прстом и покри очи рукама.

„Хајде ти одведи Вору и Гору у кревет и немојте да излазите из постеље док вам не кажем. А ја идем по топлу воду. Ружо, ти се смести полако поред ње и скини јој те рите, па ћемо је заједно опрати. Је л’ можеш?”

„Морам, нема је л’ могу!“, одговори тврдо са вољом у гласу и то ми на трен измами осмех.

„Шта је сеји? Шта је сеји?“, понављале су близнакиње кроз плач.

„Пала је, па се ударила. Хајмо ми у кревет. Биће секи сутра боље.“, варала их је Светлана.

„Ми смо гладне!“, плакале су близнакиње.

„Донећу нам млеко у кревет. Хајмо, сестрице, Хајмо.“

Роса је дисала плитко. Очи су јој биле склопљене. а колена одрана, као и лактови и део лица. Како смо спирале скорену прњавштину са њеног тела, тако су ницале модрице и огреботине. Понекад би тихо зајецала, па смо се Ружа и ја трудиле да будемо што нежније.

У једном трену Ружа ме позва са страхом у гласу.

„Лептирка.“

„Молим, Руле“, одговорих.

„Види.“

Погледах у Ружу која није скидала поглед са Росиних крвавих бутина.

„Не, није то што мислиш“, рекла сам и узела чисту крпу из плеханог лавора. Кроз главу ми пролетеше слике како гоњена јурим кроз багремар. Брисала сам крв у нади да ћу наићи на још једну рану, посекотину, подеротину. На било шта из чега би крв потекла. Није било ничега. Роса није имала среће да налети на Ердувана, помислих и пребледех.

„Заспале су“, огласи се Светлана с другог краја собе. „Могу ли да помогнем?“

„Можеш да донесеш чисту воду. Ову проспи“, рече Ружа ни не погледајући је, па обриса сузе са образа да ова не види. Светлана поскочи и за тили час је седела на поду крај наших ногу и лавора са чистом водом.

„Шта се тамо десило?“, обати јој се Ружа.

„Nе знам, сестре моје миле. Отишла сам да намирим стоку и краве сам оставила за крај. Када сам ушла у шталу, нисам је ни видела. Донела сам једну кофу, па другу…кад ти она зајеча из мрака. Ја се прво препадох, а онда јој спазих опанке. Одмах сам к вама дотрчала.“

„Је л’ била при себи?“, упита Ружа.

„Јок, била је овако ко сад“, одговори Светлана, па узе Росину руку себи у шаке.

„Сиротица наша, смогла je снаге да се огласи. Знаш ли где одјури мајкица онако? Никада је раније нисам видела да јаше“, прошапутах, јер слагах.

„Јаше? Где је мајкица?“, зачуди се Ружа.

„Било је страшно. Провирила је у шталу, разгрнула сламу и Росине ноге и одјурила као да је самог ђавола видела“, говорила је Светлана са кривицом у гласу. „Викнула је, први пут у животу, да Росу унесем у кућу. А она се попе на Гару и одјаха. Ја сам се стварно трудила, сестрице моје, али Роса иако је овако ко виленица, није баш лагана. А носила сам је, је л ’ да Лептирка?”, заплака се Светлана и приљуби усне на Росин длан.

„Добро си урадила. Све си добро урадила“, помиловах је по коси.

***

Како смо седеле крај Росе, тако смо у неко доба и заспале. Свећа је већ догорела, а оно мало месечине није било довољно да нас држи будним. Росина глава лежала ми је у крилу, а ноге су јој биле пружене преко Ружиних колена. Рука коју је Светлана целивала, врхом прста додиривала joj је уснуло чело. Заспала је на поду између мојих и Ружиних ногу.

С јутром затекосмо мајкицу у кухињи како преипрема доручак. Ћутке смо стајале на вратима и пиљиле у њу. Правила се да нас не примећује све док тањире и храну није изнела на сто, а онда нас је погледала и рекла строго:

„Пробудите Вору и Гору, па да се једе.“

Светлана одмах отрча, а нас две седосмо за астал.

„Мајкице, Роса је била цела крвава“, проговори Ружа не подижући поглед са свог тањира.

„Знам“, одговори мајкица опет строго.

„И бутине…“, касно се угризох за језик.

„Знам“, поново одговори мајкица, овај пут мекше.

„Ко је то могао да уради нашој Роси?“, зајеца Ружа и ја је ћутке загрлих.

Девојчице су прилазиле свака својој столици. Мајкица је стајала у чело астала и стрпљиво чекала да се сестрице сместе. Затим је удахнула дубоко и једва гласније од шапата прозборила: „Кћери моје, неке су се ствари промениле.” Говорила је тихо, благо нагнута над асталом. „Ваш отац, иако старац, био је свакој од нас капа на глави. А људи се по капи познају. Како се он упокојио, тако смо и ми остале гологлаве.“

„Све сем Вуке“, додах.

Мајкица скрену поглед ка мени и понови са одобравањем.

„Све осим Вуке.“

Колико је неправде било у тој истини. Пусто женско. Биле смо нико и ништа. Биле смо ничије. А то је исто као и свачије.

Након доручка Обренија је тражила од нас да спакујемо неколико Росиних ствари. Једно ћебе и јастук, пар старих хаљина и мајка Љубичин џемпер. Ја сам се одрекла својих ципела, које сам наследила од Вуке, а Ружа свог вуненог капута. Све је стало у један бедан завежљај.

Обренија упреже Гару и стара очева кола. Напола будну Росу сместисмо у приколицу ослонивши је на мекани завежљај и покрисмо је ћебетом. Ни једна од нас није имала храбрости да пита Обренију куда је води.

Док су стари точкови шкрипили низ сокак, јецале смо загрљене на капији, свесне да можда никада више нећемо видети Росу.


 

ПЕТО ПОГЛАВЉЕ

Ружини дарови

Иако млада, Обренија је бринула о нама и кући, као да је сам Бог драги послао. Знао је Тај да ће нам судбина измакнути праг под ногама. Судбина макну праг, а Обренија постави кичму. Судбина однесе кров, а Обренија разапну мараму. Судбина обори капију, а Обренија рашири руке. Одрастале смо сироте у њеном топлом загрљају, под њеном марамом, заклоњене од кошаве, киша и снегова.

Када је кућа пуна чељади, нарочито женскадије, ту су многе радости, али и муке.

Једном је сестра Ружа са мобе донела нову блузу. Плаву, ланену, а са леве стране извезена је ластавица раширила крила. Ружа, онако сисата, када је обуче и крене низ пут, она ластавица само што не полети.

Видела је мајкица да је Ружу неко даривао, па нас је тог поподнева, док је Ружу и мене пратила на игранку питала од кога је дар.

„Ономад када сам ишла на мобу, друга Јасминка ме је даровала. Донела јој матер две исте са панађура у Голупцу”, одговори Ружа.

„Је л’ она и даље гледа у Горчина?”, упитах.

„Гледа, али Горчин не мари за њу.”, одговори Ружа.

„А за кога мари Горчин?”, јави се Обренија.

А Ружа и ја праснусмо у смех и обе поруменесмо.

Касније на игранци Горчин се ухвати у коло до Руже.

Не прође ни месец дана од игранке, донесе Ружа нову сукњу у кућу. Опет је мајкица пита одакле јој. Вели: „Дала ми друга Јасминка. Ономад јој мати купила, кад је ишла у варош, али јој повећа. Све трчи око ње. Би јој жао да је сече, па је мени даде.”

Обренији не би право, намршти се, али прећута. Прође мало од тада, кад ето ти Руже у нове опанке.

„Одакле ти, Ружо, опанци?”, пита је Обренија.

„Мајкице, јуче кад је падала киша, све ми се ноге поквасиле када сам са Јасминком враћала овце сa паше. Срећа, па ми она даде ове опанке и једне чарапе да не назебем.”, одговори Ружа.

„Са својих је ногу скинула?”, мајкица у чуду исколачи очи.

„Ма јок, имала је уз себе у торбак једне да јој се нађу.”, наивно ће Ружа.

„Ма није ваљда! Ко још носи опанке са собом да му се нађу, богати?”, викну Обренија, пе стаде љутито климати главом. Ту мајкици већ постаде сумњиво и забрани Ружи да прима дарове. Ружа се побуни и заплака, али мајкица ни да чује. Јасно је њој, каже, да свака девојка воли да се кити, али да ни случајно не примамо више дарове, тачно да је кила злата.

Међутим, не прође много, кад ево ти једно јутро, трчи Јасминка онако џигиљава и гарава ка Ружи и мени уз сокак.

„Ви по воду?”, виче Јасминка.

„По воду, по воду.”, одговорисмо углас.

„Е, Ружо, све хоћу да ти дам, па заборавим.”, обрати се Јасминка Ружи и рашири торбак. „Купила ми мама две исте мараме, па сам једну наменила теби”, рече и извади свилену мараму дивних боја које су се на сунцу сливале једна у другу. Видех ја да се Ружа обрадовала и таман да пружи руке, ја је претекох.

„Опрости, Јасминка, али нама је мајкица рекла да не примамо дарове. Је л’ тако, Ружо? Већ си доста Ружу даровала, али знаш да смо ми сироте и да Ружа никако не може да ти се одужи. Ако си јој друга, немој јој више доносити дарове.”

На те речи Ружа погну главу и сневесели се, али потврди, скривајући поглед од Јасминке.

„Истина је.”

„Ју, а што да не примате дарове. Ма ајде! Па ускоро ће и момци да вас дарују, је л’ ћете и њих да одбијете? Па не дарујем ја Ружу да би и она мене, већ од срца, јер смо друге!”, наваљивала је Јасминка, све колачећи очи.

„Јесте, Јасминка, све ти лепо збориш. Ни ми не знамо зашто се мајкица баш толико љути, али ја тај дар не смем да примим. Немој да се увредиш, живота ти.”, одговори јој Ружа.

„Ма она то не мора ни да зна. Де, види како је лепа!”, рече и развуче ону мараму. „Сама се дуга по њој прелива.”, настави Јасминка и све би Ружи на главу да је стави. „Гле, Лептирка, гле, како лепо леже уз Ружине плаве очи и румено лице?”, окрете се према мени.

„Јесте, Јасминка, леже, али она дар не сме да прими. Наћи ћеш ти већ коме ћеш да је даш.”, покушах да је прекинем. Окренух се ка Ружи, па је повукох за рукав, „Хајде, селе, морамо по воду. Хоћеш и ти, Јасминка, са нама, али то марамче више да не вадиш из торбака?”

„Јок, кад сте такве ви коритарке, идем ја својим послом!”, наљути се, окрете и оде низ сокак.

***

Од дана када је Јасминка заћутала, не прође много и моја се Ружа разболе. Ухвати је велика ватра. Паде у постељу и све очима колута. Тих смо је дана сестра Роса и ја мазале комовицом и стављале јој облоге на чело. Мајкица јој је справљала разне чајеве, али џабе кад Ружа није могла да гута. Како јој наспемо мало у гушу, тако хоће утробу да изврне. Седам дана нит је јела, нити пила. Уста су јој упала, очи се исколачиле, а образ пожутео као воштаница. Сестрице Вора, Гора и Светлана су престале од страха да јој прилазе. Оста само сенка од онакве девојке каква је моја Ружа била.

Седму ноћ пробуди ме неки туп звук у глуво доба. Сви су спавали, чак и Роса, која је седела на столици крај болеснице. Обренијин је кревет био празан. Неки ми ђаво не даде мира и ја изађох у авлију. Обиђох око куће и видех да нема ни нашег коњчета Гаре под кошем. Од страха уђох у кућу и стадох будити Росу, али ме она, онако у бунилу, посла натраг у кревет и настави да хрче. Ја се вратих у постељу, али целе ноћи очи не склопих.

Негде пред јутро ето ти Обреније на вратима. На рамену јој торбак. Прво је пробудила Росу, па приђе и мом кревету.

„Будна си?”, ослони ми руку на чело и помилова ме.

„Јесам, мајкице.”

„Дођи у кухињу.”, нареди ми и ја одмах поскочих.

Селе смо за астал, само нас три: Роса, Обренија и ја, а пред нас се из оног торбака расуше дреје што је Ружа ранијих дана добијала на дар.

„Од кога оно беше Ружи све ове крпе?”, упита мајкица.

„Од Јасминке из села, што се са њом другаричила још од малена ту на потоку”, одговорих.

Роса само климну главом.

„Пу, пусто јој остало! Друга, а спрема Ружу за онај свет”, просикта мајкица себи у браду.

Нисам разумела шта говори, ни због чега Роса немо врти главом.

„Све јој је спремила. На све је мислила!”, викала је мајкица и једну по једну ствар из торбака ређала пред нас. „И опанке и чарапе и кошуљу и сукњу – да је обуче од главе до пете”.

Роса покри уста рукама да се не чује како јеца.

„Само ми још марама фали овде.”, настави мајкица замишљено, на шта се препадох и викнух.

„Она мараму није узела! Кунем се!”, викнух јаче. „Није узела, мајкице, Бога ми!”, говорила сам, а срце је хтело да ми искочи.

„Кажеш да има и мараму?”, исколачи очи на мене мајкица.

„Не кажем. Нема је…”

Од ужаса нисам могла да сложим мисли, речи и дисање. Гушила сам се.

„Нудила јој је преда мном. Лепу, шарену…”, говорила сам убрзано. Мајкица ме је гледала испод црних веђа погледом какав никада раније не видех на њеном лицу, с прекором, очајем, али и разумевањем.

„Није је узела, кунем се!”, бризнула сам у плач и Роса ме загрли.

„Узела је, Лептирка, узела.”, прошапута мајкица и помилова ме по глави, „Можда не тај пут, када је са тобом била, али је узела, иначе не би била у постељи већ седми дан.”

Роса и ја заплакасмо, а Обренија на кратко ућута и покри шаком браду.

„Морамо да претражимо све! Све одреда. И кућу и авлију и кош и таван и шталу!”

Роса поскочи, ни не сачека да мајкица заврши, и уз цику и вриску истрча из куће. Обренија се окрете ка мени и нареди ми:

„Пусти Росу. Ти претражи кућу, али гледај да не пробудиш сестре. Ту је негде, мора да буде ту.”

Нисам ни опанке натакла на ноге, кад ето ти Росе на вратима. У руци је држала исту ону мараму коју је Јасминка нудила Ружи ономад на сокаку.

„Где си је нашла?”, упитах и узех је Роси из руку. „То је та, мајкице”, пружих је Обренији.

„У јаслама.”, одговори Роса. „Још пре пар дана видех је сакривену у јаслама. Кад мајкица помену таван и кош, ја се сетих.”, рече и лупи себе по челу.

„Сигурно је Ружа сакрила из страха да је мајкица не грди.”, шапнула сам. „Шта сад?”, погледах у Обренију.

„Треба нам нека кутија у коју могу да стану све ове ствари.”, одговори мајкица.

„Имам ја.”, сети се Роса и донесе нам кутију од својих првих ципела на малу пету.

„Лептирка, иди на крај баште и ископај рупу довољно дубоку да покопамо ову кутију да не може ни једна животиња да је изровари.”

„Хоћу, мајкице.”, ускликнух и поскочих.

„Време је да сахранимо Ружу.”, чух кад за мном шапну Обренија.