* – Ласло Силађи

иземђу две обале

поскоци

лукови што се

по средини ломе

реке непремостиве

непремостиве

и ноћ

нашим траговима

утабана

а ја нећу још да схватим

време

бесконачних ноћи

тамо негде

где ме спремно чека

вечност вечна

нећу још да схватим

ову ноћ

бесконачних трагова

а и зашто бих је

већ сада схватио

када на крају

ионако ништа нећу разумети

покушавам да растем тишином крошње

јер сам лист те тишине

а ово дрво

неће да ме стресе

а ова река

неће да ме понесе јер

нема кога да понесе

река чулна сенка

пуна празнине

што тек у речима васкрсне

што тек у речима васкрсне

а ова река

неће до свог краја

неће до свог краја

да ме однесе

где шатени ирваси

где шарени ирваси носе

снежне кости моје

разгранале и расклаћене

кости моје беле

беле

расуте

плодове суве

мале празне махуне

из којих време хоће да прсне

ил ватра да кресне

ватра

што у камену стари

ватра ил

ветар у ројтама

дубоко ту под реком

дубоко ту где

настају све моје слике

и шире се

ка површини

умирене

замочварене

ИГРА МОЋИ – Милена Ковачевић

Моћи,

твоје су очи огледало мојих слабости.

И док ме гледаш, ноћи,

сањана, ја сам твоја

изречена игра немоћи.

Презирем ту твоју љуту оштрицу

што поглед ми сече,

док сањива у крилу твоме патим…

И нећу опет, ја рањива,

да се теби вратим,

док бојиште моје

новог поробљеног ратника снива!

Ни да целивам ти речи

што громогласно ћуте

о беспућима долина.

И што се љуте на црвене даљине моје!

И нек се боје

очи твоје снене,

сањане, сањиве.

Мога је срца лек,

погледа трофеј занавек

осмех леп,

али анђела дивљих

мук и јаук.

Не спозна он никада звук…

Твој моћни лук

што похара моје

посрнуло насликано царство…

И твоје је око јадно

и оно заточенички чами и чека

да открије лека

у речима немим, глувим…

где нема звука,

ни освита лека…

Рука горштака нек сачека,

путника, нека.

Моћи, пут ми је далек.

Виђен твој издалека.

Немоћи!

Поробљена сенка,

занавек је сенка.

Зар то је све твоја игра моћи?

Или игра човека?

МАЧКА – Татјана Ђурић

Да заиграм

запевам

заведем

поведем

одведем

уништим

створим

цела сагорим

Да спојим

раздвојим

у парампарчад сломим

то исто у вечност

спојим

Да Богу пркосим

животом који носим

природу частим

тим плачом гласним

из душе што више

никада није сама

Да будем дама

простакуша

дивљакуша

Да будем звезда Даницаи

гробно мрачна тамница

Могу

Јер ја сам Ева

Због мене Земља пева

и плаче у исто време

Ја сам Божји дар

и велико бреме

Без мене живот не може

Зато ме Боже

баци било где

Дочекаћу се на ногама

као мачка

Тачка.

АУТО ДРАМА – Жељко Димитријевић

Избегавам да возим то је и он знао
Поштедео сам га брига око вожње пре осамнаесте и бруке код колега око потенцијално неположених возачких испита
Силазећи стазом ка аутомобилу рекао сам му: Жозика Франц је згужвала локалне новине ствари набацала у торбу
закључала собу у поткровљу
подигла палац и зачас се нашла у великом граду

али уопште ме није слушао
скидао је ноћне лептирове са фарова и
подизао брисаче да боље иструже пластичном лопатицом за лед сува птичја говна
правио сам му друштво возили смо до реке
да сачекамо комшиницу која је трајектом долазила из Румуније
Рекао сам му:
Дању вози дјубретарски камион – ноћу постаје Папа Нибо, хермафродит пророк смрти
али ме је бука камиона који нас је претицао надјачала спустили смо се скоро до обале
точкови су у шљукну утиснули запис једне аутомобил-драме у њој мој отац и ја седимо на предњим седиштима
слушамо радио ћутимо
и поштујемо конвенцију жанра

ЈЕДАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ

Крв моје крви

Иако себи нисам желела да признам, било ми је јасно да Роса није дошла да остане заувек. Њене хаљине, боса стопала и препланулост говорили су ми да је срећу за своју номадску душу нашла у чергама. За њу нису биле зидине и плот, већ свилене мараме и звекет даира крај ватре, пропланци и пољски друмови. Ништа јој није значило наше мало село – њен је био цели свет.

Приметила је ко све недостаје за доручком. Знам да јесте, али није питала. Страх да сваког часа може да устане и оде, овај пут можда заувек, није ми давао мира. Толико тога сам желела да чујем о њој. Питања која вриште за одговорима су се махнито сударала у мојој глави, а ја остах нема. Уста нису могла да проговоре док је се очи не засите и док се срце не умири њеним живим присуством за нашом скромном софром.

И ветар и сунце осликавали су се на Росиним образима и челу. Било је ту нешто више од нежног миловања топлих зрака, мириса полена и лаких прстију поветарца. Лако је чергарити од Ђурђевдана, али треба презимити зиму. Осећам да су је грубо гризли мразеви и немилосрдно секли силовити белосветски ветрови док је живећи своју судбину газила своје даљине. Њене су кости легале и освањивале на мокрим даскама. Своје је јасле заменила туђим као каквим коначиштима. И то што ју је умивало иње са трепавица јасно се одражавало на високом челу које је наследила од мајка Љубице. Међутим, ни ветар, ни мраз, ни сан у снегу ни горуће сунце није нанело ни трун туге или умора њеним ваздан ведрим очима које су блистале једнаким лепршавим сјајем као и у детињим годинама. Тај титрај веселости није јењавао, већ одважно одражавао њену срећу.

“Лептирка! Oј, Лептирка, не блени у Росу као теле.”, кроз смех изусти Обренија на шта су се засмејале и Вора и Гора, а ја се пренух.

“Мајкице, зар не мислиш да Роса и ти дугујете комад приче за овом софром?”, процедих, “Мени је истински свеједно да ли ће потећи из твојих или из Росиних усти. До сада ме је страх спречавао да о овоме ишта питам. Да, страх.”, уверавала сам их, гледајући у те главице које се чуде мојим речима. “Страх да мисао која ми прети, може да постане истина ако је ти, мајкице, изговориш. Само је то било потребно да ми срце препуке. То, да из твојих уста чујем. Сада када је и крв и месо ту пред мојим очима, ја се више не бојим. А Росина срећа и мир, који из тог високог чела исијавају, говоре ми да, ти, мајкице, ниси погрешиле оне ноћи када си је одвела од нас.”

Сада су већ обе гледале у под, повремено погледавајући једна ка другој испод ока. Осетило се да их осваја нелагода. Ја сам ућутала и чекала једнако стрпљиво као што чека онај који не намерава да одустане од истине. Јасно ми је да помињање минулог догађаја буди немила сећања и да овом својом радозналошћу поново копам по туђим ранама. Само што је овог пута то била и моја рана, а лек за њу би могао да буде одговор на питање о судбини моје сестре.

Ништа није наговештавало да би мук у соби могао бити прекинут, макар покретом руке који би пресекао тежак ваздух. Вора и Гора, сада већ девојчурци зуриле су свака у свој тањир, довољно мудре или бар једнако знатижељне да не ремете оно што следи.

Обренија је устала са столице и нагнула се над асталом, као што је иначе чинила када би се говорило о нечему важном. Роса поскочи у намери да је поштеди и говори уместо ње. Међутим, Обренија јој показа очима да седне и смирено климну главом давајући јој до знања да је у реду и да ће она да исприча причу коју нам дугују.

“Да.”, почела је тихо, загледана у Росу, а затим је нагло окренула главу ка мени. “Време је. Тачно је да је време. Него, ето, не могу ни сама да верујем да је и то стигло на ред. Није да нисам знала да ће доћи, али…ето. Дошло је. Добро.”

Мајкица се усправила, наслонила шаке на груди, склопила очи и кроз издах лагано почела да прича. С почетка са кнеглом у грлу, гутајући делове, а понекад и читаве речи.

“Све што сте чуле да село говори о мени, заборавите. Крајње је немаштовито и просто. Моја судбина је мало другачија од онога на шта је свет научио и што му је познато, па им и не замерам. Све што су ми наменили није било злонамерно и ја им опраштам. Чекала сам тренутак да ви, кћери моје, питате. Али сам се плашила да ће питање доћи у зао час. Након Росиног удеса, знам Лептирка, да си ме видела на коњу. Очекивала сам да ће ти се пробудити знатижеља још тада. Међутим, ти си ћутала. И то је прошло. И добро је да је тако прошло, јер то није било право време за копање по прошлости. Роса је тада била најбитнија и драго ми је да је са њом испало све како треба. Данас, када је она поново за овом софром могу и морам да говорим о овоме.”

Спустила се несигурно на столицу.

“Једном давно, толико давно да ми се чини као да је део туђег живота, доживела сам Росину судбину, на срамоту мојих родитеља и браће. Ох, Боже драги, као да сам ја тај удес бирала. Као да би то, за Бога милога, ико бирао! Сећам се, како кроз трепавице, видим забринуто мајкино лице и прекор у очима оца, док ме слуга у наручју носи кроз авлију. А моја браћа, као ишибани пси, погнутих глава нису проговорила ни реч. “Опростите”, шапутала сам без снаге. Не знам да ли ме је ико чуо. Ни када је слуга потерао коње, одговора није било. “Опростите. Опростите…”, шапутала сам и када смо изашли на капију и кренули низ друм. Гласа није било, испратили су ме неми погледи и шкрипа туцаника под дрвеним точковима. Путовали смо дуго. Не знам ни ја колико. Спавала сам, будила се, па поново тонула у сан све док нисмо сишли са царског друма и кренули кроз шуму.”

Обренија је накратко застала, погледала у Росу и насмешила се, а затим је пружила руку и ослонила длан на Росин образ и помиловала га. Њена љубав према Роси била је јача него икада, или се бар мени тако чинило. Попила је кратак гутљај воде, али лимено лонче није вратила на астал, већ га је као да је порцеланска шоља за чај држала на крилу.

“У срцу мрачне шуме”, напокон изусти, “далеко од свих градова и села и свега што је човечије, а опет тако близу за онога коме је помоћ потребна, налази се да кажем, град. Пут не може наћи, ни у њега ући путник на својим ногама. Врата тог села се отварају само пред шапама, копитима или папцима.”

“Можеш да уђеш у град само ако јашеш на некој животињи?”, питах збуњено.

“Да. Или ако имаш моћ да се у животињу преобразиш.”, одговори мајкица.

“А шта ако си у запрези коју вуче коњ?”, добаци Вора.

“Град ће ти се приказати и када си у запрези коју вуче коњ.”, одговори Обренија смешећи се. “Битно је да људска нога не крочи на расковников забран који има велику магијску моћ и невидљив је за обичног човека. За животињу то обична трава, како детелина. У том селу живе моје сестре по судбини. Ту је живела и Роса.”

“Али ја сам мислила да је Роса дошла са Циганима.”, одговорих са неверицом.

“Јесте. Дошла сам са Циганима.”, потврди Роса. “Али ти селе једна истина промиче.”

“Цигани знају за град.”, процедих.

Вора се окрену ка мени и исколачи плаве очи, као да се обраћа недоказаном детету:

“Цигани су на коњима. Коњи могу да уђу у село. Черга је запрега и запрега мож да уђе у село.”

“Добро де, не бечи се. Разумела сам.”, побуних се.

“Гара може да уђе у село, он је коњ. И побра Ердуван може да уђе у село, он је Циганин.”, закључи Гора сва озбиљна. А ми све до једне прасну смо у смех.

“Може, ако јаше Гару.”, рече мајкица Гори и помилова је по глави.

“Глупа си. Исто као и Лептирка.”, озбиљно закључи Вора.

Ошинух је погледом, али њено мало забринуто лице, загледано у даљину измамило ми је осмех.

“Нису оне глупе. Није лепо да тако говориш. Оне само не умеју да слушају као што то умемо ти и ја.”, рече Роса Вори.

“Знам, не може се мерити чија је несрећа црња”, настави Обренија, “у патњи смо сви једнаки, али ето, моја се разликовала од Росине по томе што након тог страшног удеса и дугог опоравка у изгубљеном граду, мени Лептирка није имао ко да се обрадује као што си се ти обрадовала Роси синоћ на сокаку. Дочекала ме је она иста мучна тишина.”

Очи јој се напунише сузама спремне да се прелију низ ивицу капка, али то не учинише, већ као зауставњене у времену осташе да сијају крај мутног ока.

“Кућу су напуниле бедрене снахе и за унесрећену кћер није било места под кровом постиђеног оца.” Рече кроз издах Обренија помирљивим гласом. Затим јој наједаред очи заискрише и разби се мутан поглед. Јави јој се веселост у гласу и она настави да прича

“Убрзо по мом повратку кући у наш град дошли су Цигани и разапели шарене шатре, баш у време госпојинског панађура. Ваш ме је отац затекао како у својим скупим хаљинама седим сама на пању близу његове тезге. У неко доба се светина стала разилазити и њему би јасно да ја никога не чекам. Дао ми је тада комад хлеба из торбака. Он сеоски коритар, мени градској девојци, пружио је длан, а на длану је било све што је имао да ми понуди – вас седам.”

Суза јој у оку заискри.

КОПИЈА ГЛУПЕ ЕВЕ – Татјана Ђурић

“Усамљена сам!“

            “Шта ти знаш о усамљености? Створена си да одагнаш моју самоћу“ викао је Он.

            “Гледам те. Ослушкујем. Учим. Од тебе. Да ли је то грех?“

            Грех је, страшно је, мислио је Он, овакав развој догађаја искаче из његових планова. Савршених планова!

            Када је створио време, у његову вечност се увукла хладна досада. Невидљиви пипци пролазности створили су неугодни осећај празнине, недостатка, свест о промени као неизоставном састојку пропадања.

            Док је још склапао коцкице плана, а мозаик растао пред његовим очима у пуној лепоти и савршенству, био је испуњен, потпун. Грозничаво ишчекивање рађања, увођење реда у раскомадане мисли, црпло је његову неисцрпну снагу, док је узбуђење  расло до тачке кључања. Када је свака коцкица легла на  место које јој савршено пристаје, а време потекло, неугодан осећај  самоће се раширио небом.

            Начиниће себи играчку! Играчку коју ни време не може да уништи. Коју ни Он сам неће моћи да уништи! Биће само његова. Једина несавршена у бескрају савршенства.

            Али како? Навикао је да ствара без празнина. Без импровизације. Без грешке! Мозаик је испуњен до последње коцкице. Њена је сувишна.

            Она је најмање важна од свега досад створеног (ако се из објективне реалности изузме оно лично, субјективно испуњење које је Он од ње очекивао).

            Оставио јој је црну косу, дугу и замршену – није стигао да је обоји. На грудима су јој се ружно издизала два необрађена брдашца-па нека, то је надокнада за ону црну рупу која зјапи одоздо, као пећина. Један непажљив покрет моћним прстом направио је низ грешака на кртој фигури. Одузео јој је по струку, додао по боковима. Криве линије несавршенства тако изазовно делују!

            Насмејао се громом.

 Из једне хировите мисли настала је Ева.  

            Када јој је поклонио клицу живота, отворила је лагано очи и раширила усне у осмех. Учинила је нешто што дотад ниједан живи створ учинио није. Купила га је. То је била прва трговина, праисконска. Омађијан првим њеним покретом, вечно заробљен у погледу жене, Он је постао њена својина.

            Створена да буде играчка, била је управо то: завиривала је испод камења, заустављала реку, изазивала вулкане његових осећања. Свака нова ерупција, рађала је њену нову жељу. Овоме додај боју, ономе промени име…А Он, свестан своје апсолутне моћи, уживао је у њеној игри. Та опуштеност  духа  која чак ни телом није омеђена, преварила га је насладама. Занесен Евином креативношћу, постао је слеп за идеални план који је, у једном тренутку, изгубио свој првобитан, савршен облик. Није приметио. Није се чак ни изненадио. Креативност једне играчке испунила је напуклине монотоног времена и он је био задовољан.

            Саградио  је Рајски врт.  По њеној жељи. Да ужива. Да се смири. Да буде захвална јер је највише добила.

            Није се смирила. Није га остављала на миру. Чак и када му није било до ње. Када је њено присуство почело да ремети ред његових мисли. Уплитала се у идеје, бојила планове. Скретала пажњу на себе, као да је центар новонасталог света. Играчка.

            “Остави ме на миру! Постајеш напорна,“ грмео је Он.

“Онда ми створи пријатеља.“

            Та умилно изречена непромишљеност, склизнула са њених насмејаних усана, изазвала је нове муње и громове. Умало да уништи све што је створио!

            Њој треба пријатељ?! Играчка тражи играчку?! Она и не зна шта је то!

            Пожелео је да је сломи, згази, одува ветровима и баци негде где је никада више неће видети. Али, Он је свуда и у свему. Све је Он. И она је Он. Глупа, брбљива, досадна и безначајан плод непромишљености, настала од отпадака његових мисли.

            Решио је да чека. Мораће она да се смири. А време је текло. Не као река. Нити као песак, или лава из утробе земље.  Текло је по латицама цвећа, по бојама разгранатих крошњи, мењало је изглед још безименим животињама и Његов савршени план приближавало дефинитивном испуњењу. А Он је био незадовољан.

            Понекад, бацио би поглед одозго и угледао узрок својих немира крај воде. Нагињала се над таласима и прстима чешљала замршену косу. Онда би угледала његов одраз по стакластој површини.

            “Створи ми пријатеља,“ шапнула би му њена мисао.

            Гледала га је празним очима. Подсећала га је на камен.

            Он баци кишу на њу. Запали Рајски врт. Запуцкеташе младе гране. Изгоре део савршеног плана.

            Проклете емоције!

            “… пријатеља…“, Ева није одустајала. Кротила је његову апсолутну моћ.

            “ Зашто, Ева?“ питао је Он у тренуцима доброг расположења. “ Имаш мене. Имаш све!…“

            Није знала одакле потиче њена жеља. Невино и наивно, само би слегла раменима: “ Не знам… Ти ми то реци…“

            Одлучио је, испуниће јој жељу! Уз мало труда и трунке времена, створио јој је Адама. И оставио је са њим.

            Ева је била пресрећна. Уживала је да своју играчку води кроз обновљени врт. Учила га је свему што је знала. А знала је скоро све. Тако је бар мислила. Довољно времена је провела поред творца да би, као птичица, покупила за њим мрве знања. Често га је и опонашала. Радовала се Адаму као што се Он некада њој радовао. Желела је да подели са њим све : радозналост, одушевљење, мисли, надања, жеље… Очекивала је жар у његовим очима, онај исти жар који је њен поглед запалио када јој се за то пружила прилика. Али, што се више напрезала да га ослободи, развије, уздигне, Ева је увиђала узалудност својих покушаја.

            Адам види, осећа и доживљава свет на себи својствен начин.  Тако другачији од њеног. Не уме да се одушевљава. Мисли површно. Не говори много. Ретко и неодређено пита, чак и када нешто не разуме. Не схвата тежину мисли, значај окружења. Не види лепоту.

            Види само њу, Еву. Само њу истражује. Пипка, додирује.

Ужива у њеним облинама. Глади јој косу. Попуњава отворе. Све његове наде њој су упућене. Све стрепње од њеног погледа потекле.

            Понекад јој све то прија. Њена високо развијена свест, међутим, није увек спремна на то. Није тако често спремна на телесне додире. На примитивне крике тела док гори изнутра.

            Желела је менталну везу са њим. Да разговарају. Да уче један од другог. Да расту. Да заједно допру до суштине онога што је изнад и испод, свега оног около њих. До њих самих.  Да се попну горе и приближе се.

            Ева је могла да чује творчеве мисли, док је била крај њега, разумела је његове жеље, могла је и да их мења. Имала је сву слободу. Али, није се осећала потпуном. Иако је допрла до савршенства, није била задовољна. Није могла да ствара савршенство. А то је желела изнад свега. Такву помоћ је очекивала од Адама.

            Није умела да мери време. Није ни покушавала. Чему, ако је  вечност ван тока времена? Она је део вечности. Али, промене на њеном телу су указивале на нешто што није разумела. Донеле су јој  немир и нелагодност.

            Груди су јој нарасле. Две црне несавршене грудве, добиле су боју лотосовог цвета. И биле су вреле и болне. Стомак јој се заокруглио и  нарастао, затегао кожу до пуцања. Нешто изнутра је бубњало, шутирало, гурало и наговештавало њен крај.

            Једнога дана, крај је стигао. Осећала је то. Када је бол достигао тачку коју није могла да поднесе, вриштала је од бола, гребла лице и чупала замршену косу. То је била њена казна! То је био Он, Он који је љут што му је окренула леђа и предала се играчки.

            Непослушна Ева! Добила је своје! Зато што га је издала. Зато што јој Он није био довољан. Али није хтела да моли. Не. Она је Ева! Њему најближа. Његовом руком створена. Од те исте руке може бити и уништена, ако Он то жели. Само…

            Гледала је беспомоћног Адама. Ново осећање јој је први пут испунило груди. Како ће он?… Тако је неспретан… Нова ватра је кренула из њених груди. Топла. Умирујућа. Нешто топло јој склизну на образ. Онда се то топло и благо претвори у ново осећање. А зар све то није управо због тог створа који је и њена највећа жеља и највећа мора?!

Прва борба љубави и мржње! У сплету супротстављених осећања, њено тело се поцепало и испљунуло нешто ситно и крваво. Дебела, сива пантљика се вукла за њим, једним својим крајем још увек везана за њу. Чупаво чудо је вриштало, кашљало и гушило се.

            Прашњава, знојава и уморна, придигла се и загледала у своју копију.

            Схватила је.

            Као никада до тада, Адамово  лице је очврсло а поглед се изоштрио. Пришао јој је  и зубима прекинуо сиву везу. Подигао је младунче новим, нежним покретима и понео ка реци.

            Није се уплашила. Више га није ни мрзела.

            Када је Адам извадио дете из воде, знала је да су успели!

            Знала је и да ће се Он наљутити.

            “Створила сам! Створила!“ Њен поглед је дивљао, када се Он појавио. Није га се бојала. Чекала је. Више није ни марила. Сада може да јој узме вечност.

            А Он, савршено миран, како само творац може бити савршен, гледао је три човека испод расцветалог трешњиног дрвета. Били су копије њега самог. Његова скупа игра. Грешка. Из хира створена, непромишљено извајана по његовом обличју. Грешка.

            Вечито проклета.

            “Изгубила си ме,“ обрати се Он Еви.

            “Нисам,“одмахну она главом. “Никада ти нисам била ближе“. То више није била она његова Ева. Није могао да је препозна. Жалио је. Али и поштовао. „Никада ти нисам била ближа…“

             И он је знао да јесте тако. Али није хтео да призна. Ни себи. Нарочито не њој. Својој доколици. Нико није смео да угрози његово савршенство. Његов мир!

            Окренуо је леђа и отишао, оставивши за собом невидљиви зид, да га више никада не дотакну. Да заборави. Казни. Жељом.

            Ева за то није марила. Имала је пречег посла. Уживала је у свом првом дану, као да је последњи.

СТАКЛЕНА ШТИКЛА – Новица Антић

Лолита је немо гледала кроз кишом набризган прозор свог апартмана у хотелу „Праг“ и испијала јутарњу кафу уз обавезну цигарету. Тмурно јутро као у предворју пакла, чистилишту – помисли у себи. Гледала је у правцу Газеле која се губила у јаком пљуску. Данима је већ падала киша, а влага се увукла у уши људима. Мисли су јој биле на прстохвату прошлости, у маленом собичку Индустријске улице, ту где је почињала Чергарска четврт. У трошној кући у којој се свака киша дочекивала са лаворима и шерпама, мала Лолита није смела да се преда сну из страха да се посуде не препуне и навлаже већ дотрајали намештај. Нарочито јој је било тешко када јој је мајка Јованка радила ноћну смену у оближњој фабрици “Моравка“ и када је сама морала читаве ноћи да дежура над шерпама и лаворима.
„Мрзим кишу за сва времена“, Лола процеди кроз зубе и повуче дубок дим, као да жели да у том диму угуши сва ружна сећања од којих је бежала. Бацала је мисли на данашње обавезе и поглед на сат јој унесе немир и дубок уздах.
„Јебо га отац пијаног. Кад мисли да устане овај“, промрмља себи у браду кад се из собе зачу туп храпав глас:
„Зови кафу, Лола!“
„О, хвала Богу, да си дошао к’ себи“, рече, узе слушалицу и окрете рецепцију хотела, те наручи две кафе и сок од грејпфурта.
Са Миланом се састајала бар два пута месечно кад би долазио из Крушевца где је живео и радио као високи руководилац металске фирме.
„Душо, стиже кафа! Могао би да устанеш, скоро ће подне, да не закасниш на састанак.“
Из собе изађе здепасти мушкарац средњих година коме је коса напустила луду главу. Стајао је на вратима потпуно наг и држао се за ћелу.
“Имаш ли један кафетин? Пробиће ми поклопац на глави“, рече Милан.
Лолита извади из фијоке таблу златног спаса и сасу му таблету право у уста. Прогутао је на суво и отетурао се до купатила. Овај несрећник био је симпатичан Лолити и ту је био врхунац њених осећања не само према њему. Бежала је од праве љубави као ђаво од крста. Знала је да би то био њен крај и да би скончала као домаћица са мужем који долази са посла ридајући над својом судбином уморног, искоришћеног и несхваћеног стручњака за нешто што само он види у својој глави. И са буљуком деце. Згражавала се над том мишљу. Њен сан био је илузија из детињства – Бродвеј и стаклене ципелице. И данас, негде у њеним коферима чучи часопис “Дуга“ на чијим првим странама је управо прича са Бродвеја: живот, позориште, монденски ресторани, ликови блиски само боговима, висока мода и високе пете. Готово цело детињство сањала је пут до тог звезданог места, мењајући само улоге.
Здепасти се вратио из купатила потпуно реновиран и већ је седео насупрот ње срчући кафу. Од понизног моралног преваранта поново је постао велики директор са амнезијом шта је предходне ноћи био пред овом женом. Готово да нису проговорили.
„Узми такси, киша је све јача! Покиснућеш, ако будеш ишао по свој ауто“, рече Лолита.
„Можда си у праву“, одговори Милан.
„Питање је хоћеш ли наћи паркинг у ово доба испред ПКС-а“, рече и пође према плакару и извади његову јакну.
“Да, проклетство је у тој улици, сви би да уђу у зграду колима”, рече ћелави и надви се да је пољуби након што је навукао јакну.
Она му пружи образ и кроз зубе процеди да не воли та лицимерска поздрављања, на шта се он иронично насмеши.
„Не враћам се овамо после састанка“, рече Милан не окрећући се. „Зваћу те идућег месеца. Можда би могла да дођеш до Врњачке Бање на викенд. Имаћемо саветовање тамо. Све покривам ја“, рече и изађе из собе не сачекаши одговор.
И није одговорила ништа, већ лако затвори врата за њим. Издахнула је са олакшањем. Ушавши у собу приметила је коверат на ноћном сточићу. Не отворивши га, ставила га је у ташну. Свукал је са себе оскудну гардеробу и гола прошетала апартманом, задржавши се часком пред великим огледалом, а потом оде под туш.
Лолита је била висока, витка црнка са плавим очима, оријенталне лепоте. Загазила је у тридесет пету, али је личила на десет година млађу девојку. У родни Пожаревац ретко је одлазила од када јој је мајка умрла. Није је ништа вукло у „Влашку“ престоницу осим ожиљака из детињства.
Док се туширала размишљала је о следећем послу. Већ поподне је путовала са делегацијом за Дубровник. Ангажована је да прави друштво превејаном комунистичком функционеру за одличан хонорар који је подразумевао четвородневни боравак у најлепшем граду на Јадрану. Брзо се обукла и нашминкала. Била је спремна када је испред хотела стигла црна лимузина.
Често је одсуствовала из Београда. Међутим, по повратку из Дубровника сачекала ју је порука на рецепцији. Било је то писмо на папиру истргнутог из ђачке свеске. Читала га је на путу до лифта:
Драга Лола,
Ја не могу више. Ближи се крај. Болови су ми све јачи, а динара немам. Ово дете не може да ми гледа муке. Ако можеш сврати док сам још овде на овом свету.
Твоја Марушка.

Лоли пођоше сузе. Кроз мисли јој прелетеше слике прелепе Мађарице са којом је делила цимерски живот у стану на Новом Београду, баш у време кад се доселила из Пожаревца. Несрећна жена је зарадила тешку болест „опортунистичке инфекције“ и већ четри године лечења живи од алиментације бившег мужа и милостиње. Највише јој је помагала Лолита. Куповала је девојчици гардеробу, плаћала рачуне за грејање и струју, куповала јој лекове и храну.
Чим је стигла у собу окрете број бивше цимерке, али је број био привремено искључен. Тек навече успела је да се разбуди и оде до Кумодража где је Марушка живела.
Гарсоњера у подруму зграде, додељена од социјалне службе смрдела је на смрт, иако се Софија, девојчица од непуних девет година, трудила да је одржава.
„Слушај ме Маро, имам предлог да предјеш у мој стан у Народног фронта“, рече Лола. “Овде је одвратна мемла, мрачно је, нема ваздуха.“
„Ма нема потребе, ово је нама двема довољно“, одговори Марушка. “Него, звала сам те да те замолим да кад умрем узмеш Софију и бринеш о њој чак и ако је одведу у Дом.“
„Не причај глупости, оздравићеш ти“, шапутала јој је Лола док јој је брисала чело мокрим пешкиром, иако је знала да Мара одлази.
На путу ка хотелу од помисли на бригу о детету стресло јој се тело. Лолита води такав живот да не може ни о псу да се стара. Имала је услова као што је стан у центру града који је добила од СИВ-а, али није имала времена, навуку и одговорност.
Ујутру је позвала једног од својих пријатеља и у наредних неколико дана сместили су Марушку на инфективну клинику. Софију је привремено довела код себе у апартман. Готово ју је било страх да додирне дете све док једног тренутка Софија није заплакала. Тада ју је Лола прислонила на груди и први пут осетила искрену љубав и бригу према некоме. Неколико дана касније Марушка је изгубила битку.
Софија је свих тих дана била са Лолом.
„Тетка Лола, а шта је твоја жеља осим да ти ја будем ћерка?“, упита је изненада девојчица.
„Не знам, можда да живимо заједно“, рече Лола.
„Ма не то него нешто што си сањала“, упорно ће Софија.
„Аха, да сањала сам стално да носим Пепељугине ципеле са стакленом штиклом“, насмеја се од срца.
Наредних дана Лола је своје послове оставила по страни. Чекала је да се реши питање старатељства над Софијом. Надлежне службе позвале су њеног оца који је у то време живео у Француској .Обе су се надале да се њен отац неће појавити, али превариле су се. Данило, радник нашег конзулата, јавио се и преузео старатељство над Софијом.
„Није ти суђено Лола, да будеш мајка”, прошапутала је док је испраћала Софију на аеродром.
Убрзо након растанка Лолита је почела да ради управо у Савезном извршном већу, у одељењу за странце. Течно је говорила енглески, немачки и италијански језик. Заувек је напустила хотел „Праг“ и преселила се у свој стан. Старим занатом се ретко бавила, а није била више ни на топ листи. Југа се полако распадала и те 1989. године већ је мирисало на сукобе и ратове.
Крајем августа када се вратила са одмора на Хвару чекао је допис из Поште да преузме пакет у Савској улици. Пожурила је низ Балканску. Била је изузетно знатижељна. На пакету је била адреса непознате стране фирме. Отворила га је чим се вартила у стан и готово се срушила на колена. Биле су то ципелице са стакленом штиклом. Испод њих је вирила посвета:
Драга тета Лолита, од срца твоја Софија.
П.С Ту сам у Београду уписала сам Филолошки. Тражим стан. Волела бих да се видимо. Ја сам у Вашем хотелу „Праг“.

АРИСТОКРАТИЈА – Александра Вујчић

Аристократијо,
љубим ти лице.
Тако узвишено, господско, бело.
Клањам се, душа ми не прати скице
разума, ума, већ срце слепо.
Прљавом руком хоћу да такнем
преплануло и просто чело.
Од страха нећу да се макнем.
Не питај шта би, све би се смело.
Опраћу руке од злочина
и лажног љубљења господина.
Под ведрим небом лакше се дише
и друкчије се доживе кише.
Боса ћу играти по прашини.
Љубићу жицу виолини.
На сваком трону влада дивота,
ја сам ту краљица свога живота.
Покушала сам да волим белог,
тог белог миша,
аристократу,
душа ми иште сатирске очи,
плаћам животом, нек ме сатру.

ПУТ – Афродита Николић

Лежао сам отворених очију дишући, тешко, дубоко, неуједначено. Осећао сам како ми ваздух струји кроз ноздрве и чекао да прекине. Када је све престало да боли, туга се сручила на мене, и док ме је мрцварила горе од бола, слике су се низале у мраку. Сузе нису хтеле даље од трепавица, не дозвољавајући ми да се ослободим терета. Мислио сам о свом животу. Нисам био безгешан, али моји греси нису ни били толико страшни и велики. Грешио сам ништа више или мање, од било ког другог човека. Био сам порочан, али сам одувек сматрао да се ни по пороцима не издвајам. За добру храну и добро вино никада нисам имао меру. Волео сам своју жену, и још једну поред ње. Био сам завидан… јесам, понекад. Волео сам новац и напорно радио да бих га зарадио, и често се питао јесам ли похлепан или вредан. Био сам и милостив, јер то тако треба, често нерадо, или из страха. Чувао сам оно што сам стицао, увек на граници штедљивости и шкртости. Поштовао сам родитеље и децу, ишао на службу и помагао цркву, славио славу, молио се, понекад, питајући се слуша ли неко… Шта год да сам радио у животу, никада се нисам покајао. Је ли то моја чиста савест, или гордост? Био сам добар човек, а ова смрт ме је плашила. Туга се ројила око мога срца, стезала и гњечила га. Није желела од мене, није желела да остане, и нисам знао држи ли она мене овде или се ја држим ње. Питао сам се, по први пут искрено и срцем испуњеним страхом, има ли Бога, и чека ли ме тамо горе, испред капија, врата…или чега већ. Хоће ли ми пружити руку и увести ме, или ме чека понор. Једна суза склизну ми низ образ, ја отворих очи и издахнух сав овај чемер из себе.

Тумарао сам широм затворених очију, опипавајући празан простор око себе. Хладноћа ме је упијала и гонила на ход. Врелим дахом покушавао сам да угрејем промрзле прсте, док је тело подрхтавало под налетима топлине. Хтео сам да трчим, али ноге, као пера, савијале су се и вукле под командама умирућег ума. Не знам да ли сам ходао укруг или напред, назад или право…не знам да ли сам уопште ходао. Руке су се пружале у мрак, малаксале, урнуте. Тло је измицало сваки пут када бих се сагнуо да га додирнем. Ништа око мене, ништавило у мени. У даљини, једва приметно, зјапила је мала пукотина. Светлост је протицала кроз њу као река. Кренуо сам ка њој, полетео, можда потонуо, не знам… Ухватио сам тај руб светла, оштар, хладан и бео. Сребрн и прозрачан, рефлектовао је празан одраз мог непостојања.

Са друге стране пукотине, сви су били ту. Стајали су преда мном. Гледали у мене и нису ме видели. Али ја сам видео себе у њиховим очима. И у сваком сам оку био другачији. У мајчиним сам био дете, у очевим војник. У детињим сам био див, а у њеним – није ме било. Покушавао сам да је дозовем. Данима сам покушавао. А она је пролазила и није се обазирала. Само је једном застала крај мене и погледала ме на трен, изненађено и уплашено. Прекрила је очи рукама, заплакала и обрисала сузе длановима у исто време, а онда наставила да тумара кућом, изгубљена колико и ја, прелепа и тужна. Лупао сам са оне стране одраза и викао до изнемоглости. Викао сам док ми се грло није прокрварило, поцепало се и на крају занемело. Није ме чула. Можда није хтела да ме чује. Умукао сам.

Сећања су ме смрвила. Сетио сам се како сам је волео. Увек искрено, никада довољно. Сетио сам се њене љубави, безусловне, бескрајне. Сетио сам се како ме је близина њеног тела опијала и узбуђивала. Сетио сам се укуса њених усана, чежње за додиром њене орошене коже. Затворио сам очи. Могао сам да осетим баршун боје карамеле под прстима и њене груди под мојим. Осетио сам њене руке на мојим леђима, сладак дах на врату и зубе на рамену. Могао сам да осетим њен грч. Нокте како ми се заривају у месо и крик прикривен уздахом. Сетио сам се њене косе рашчупане, беле, расуте по јастуку. Сетио сам се ње. Била је као ни једна друга. Увек ту, увек моја, и увек последња уз мене. И сада је последња остала. Сакупила је прљавштину коју сам за собом оставио, бацила је у пећ, изашла и затворила врата за собом. Молио сам се да последњи пут погледа ка мени.

Кроз камење и цигле онога што сам некада звао својим домом, полетео сам у вис. Нисам желео. Нисам се ни опирао. Уплакани, неискрени, забринути и они у журби, стајали су поред ње хранећи сопствене осећаје олакшања њеном тугом. Гледала је у понор и постајала све мања и мања, све док је даљина није прогутала. Више је нисам видео. Нисам осећао да уопште постоји. Подигао сам поглед ка небу и уронио у бескрајно плаво. Видео сам ваздух и чуо облаке. Одувек сам желео да дотакнем облак. Пролазио сам кроз њих сијасет пута, секао их крилима и разбијао. Видео сам оне бесне, пуне набоја и сиве пуне кише. Често бих се подигао изнад њих у тишину и светлост. Густи и прозрачни, нестајали су у мојој близини, а опет ме обавијали. Разливали су се кроз прсте, и увијали у вихор иза мене. Овде горе, био сам део њих. Овде горе, није било неискрених, тужних и оних у журби. Није било ње. Овде горе, далеко од њихових осећања, био сам ослобођен. Без њиховог мрака, могао сам да гледам. Све око мене одисало је светлошћу. Нисам мислио о томе куда идем.

Пространство руменила и ја у њему окружен топлином. Неке благе ноте и мили гласови допирали су из далека. Прожимали су ме и стапали се са мојим бићем испуњавајући сваку празнину која је икада постојала. Прозрачним прстима додиривао сам их и погледом пратио како промичу. Играли су око светла, преливајући се у незамисливе палете. Боје су се кретале и преламале, рушиле се и градиле. Свака бујнија и сјајнија од претходне, отварале су пред мојим очима пределе туђих живота, њихових прошлости и садашњости. Читав мој живот свео се на трептај, на моменат између живота и боја. Јуриле су кроз овај бескрај пун светлости негде напред, као врпца обојена милионима боја. Пулсирала је кроз мене, ка вечности и водила ме крај свега што постоји. Пролазио сам на том путу поред страхота и лепота, поред неухатљивих дивота и разјарених звери, поред сила стварања и сила разарања, сила каквих за живота нисам могао ни да помислим да постоје. Све око мене је брујало и живело, настајало и нестајало и чинило да постанем свестан колико сам мали. Колико сам неважан и слаб. Величина се надвијала нада мном и постајао сам невидљив у њеној сенци.

Очи су биле недовољно велике да сагледају почетак и крај сјајне звезде крај које сам јурио. Трајало је, чини ми се сатима. Топлина њених таласа прожимала је сваку моју бит и све на шта наиђе. Била је златан зид који почиње далеко испод мене и завршава се негде тамо горе на ивици таме. Све око ње имало је звук, све је брујало и вибрирало. Нешто је грејала, нешто је топила, негде је рађала, а негде умирала. Била је почетак и била је крај. А ја, поред ње, био само зрно. Мрва прашине.

Звезда бљесну и наступи тишина.

Испред мене, дивљала је звер. Велика и тамна, гутала је све на свом путу. Она није представљала смрт, она је била заборав и крај. Чак је и светлост златне звезде кидала на комаде и претварала у мрак. Је ли ово крај? Стегох врпцу најјаче што сам могао и зтворих очи. Ако овде све престаје, не желим да видим ништа. Прасак умируће звезде сустигао је и мене. Захватио ме и одбацио на други крај универзума. Бука ме је сакрила и прођох кроз светлост иза леђа звери неопажен.

Постао сам свестан себе. Био сам сам. Границе овог меканог тела, осипале су се по ивицама и разливале небеским пространством. И нисам осећао страх. Нисам осећао бол. Није било кајања, ни кривице. Никога нисам волео и нико ми није фалио. У мени није било жеље. Није било страсти, ни равнодушности, ни мржње, ни молитве, ни опроштаја. Ни Бога није било. Само спокој и лепота. Само непрегледна даљина слободе.

Сазвежђа и галаксије промицале су као секунде покрај мене. Свака другачија, свака своја, јединствена, колосална и непоновљива. Биле су застрашујуће бучне и агресивне, откидале су у пролазу комаде меса са мог тела, претварале га у прашину и упијале у звезде. Пулсирале су у ритму брзине, диктирајући темпо свему што постоји.

Једино што нису додиривали биле су оне. Неприкосновене господарице универзума. Једине које су постојале себе ради. Биле су управо онакве каквим сам их замишљао, и више од тога. Као море у мору, лебделе су недодирљиве. У овој тами испуњеној светлошћу, ванвременске и слободне, као сама есенција постојања владале су. Саткане од милион боја, које моје људско око први пут види, скривале су у себи олује и громове, светлост и таму, мир и тишину, и бес, и ритам…тако благ и јак. Око њих, све је мировало. Ништа се није усуђивало да ремети то постојање. Успорио сам крај једне, растрзан између спокоја којим је одисала и жустрином која ме је вукла. Пружио сам руку и додирнуо је. Милина ме је савладала и загрлих је. Привих се уз њу нежно и јако само на трен. Сила ме је отргла и одвукла даље, а моје срце оста да куца у њој.

Звер је урлала негде из мрака и осећао сам да се приближа. Кретање се успорило и брзина утихнула. Лебдео сам у мору магле. Сазвежђа и галакскије светлуцале су као прашина на Сунцу свуда око мене. Биле су ту, на тик од дланова, далеке и мале. Постојале су тако, окружене једне другима, у апсолутној тишини и миру. Кретења је у потпуности нестало и све што сам осећао и чуо, били су откуцаји срца у грудима. А онда је све поново почело да се креће. Али не брзо и не величанствено. Мир је заменио хаос, а лепоту мрак. Пода мном се све рушило. Сазвежђа су се сударала и разбијала. Мрвила су се и уливала у моје очи. Звезде су се гасиле и нестајале и оно мало бледило боја, расплинуло се у црнило и нестало. Отварали су се нови хоризонти, замућени прашином галаксија и остацима угашених звезда. Покушавао сам да ухватим оно што је од њих остало, да их заштитим и спасим. Међу мојим прстима разливале су се као мед. Крајичком ока угледах небулу свог срца. Испружио сам руку ка њој, да макар њу склоним из хаоса и метежа који сам створио. Читава ми стаде на длан и промаче кроз прсте. Све се урушавало и пропадало, све је нестајало и разбијало се.  

Све што ме је окруживало, постало је прашина. Мрачна, густа прашина. Кроз њу се назирао један једини облик. Била је то звер. Црна и бескрајна, јурила је ка мени. Разјапљених чељусти гутала је крхотине мог универзума и прождирала оно мало светла што је остало. Сво постојање пропадалао је у таму коју је са собом носила. Увијала се око себе у бесконачност, попут змије, исисавајући живот из свега око себе. Само се она шарена врпца, сада бледа, истрошена и испијена,  пружала кроз ништавило и мене, и протезала до црног зида испред мене. Покушавао сам очајнички да је ухватим, да се задржим и отргнем зверињем вртлогу. Руке су ми биле мале и нејаке и звер ме је дохватила.

Нисам могао горе, ни доле. Нисам могао натраг. Нисам могао да побегнем, ни да останем овде. Склупчан, немоћан, постадох свестан тескобе око себе. Стезала ме је, и гушила, развалачила и увијала се око мене. Притискала ме, теглила врат и ломила кости. Дисање је постало тешко, напорно. У рукама сам, црпећи последње атоме снаге још увек стезао врпцу. Под налетом таме, и она остаде без боја. Увијала се око мог врата, преко чела, пред мојим носем и стапала се са модрилом испред мене. Осетио сам да је то крај. Знао сам да је ово крај. Погледао сам звер у очи. Буљила је у мене, разјарена, бесна, спремна да ме растргне. Страх ме је савладао и престао сам да се борим. Свестан неминовности, препустио сам се. Склопио сам очи и пустио да ме тескоба смрви.

Сетлост и хладноћа ме обгрлише. Звер се више није чула. Протегао сам се у празан простор око себе и ваздух ми испуни плућа. Немоћ ме је сломила и очајнички крици излетеше кроз грло. Више нисам могао да се обуздам. Сузе су се сливале низ моје образе. Јецао сам и батргао се нејак и прстрављен. Две топле руке су ме загрлиле и привиле на груди. Слаткоћа млека прелила се преко мојих непца. Њени откуцаји срца умирили су моје. Пустио сам да ме заборав освоји. Престао сам да постојим.

Почела сам да постојим.

АКО СЕ ПОНОВО РОДИШ – Матилда Вељковић

Ако се поново родиш,

моје срце ће то знати.

Стаће зачас,

и са твојим јаче закуцати.

Ако се поново родиш,

поћи ћу на пут – босонога,

да под табанима

осетим дамар срца твога.

Ако се поново родиш,

Наћи ћу те у песку у парку

и гледати крадом

док низ реку пушташ папирну барку.

Ако се поново родиш,

нећеш знати ко сам ја,

али та истина потпуно је безвредна.

Јер, ако се поново родиш,

ја ћу непогрешивo знати

и бићу награђена тиме

што ћеш пред очима мојим у себе стасавати.