“Усамљена сам!“
“Шта ти знаш о усамљености? Створена си да одагнаш моју самоћу“ викао је Он.
“Гледам те. Ослушкујем. Учим. Од тебе. Да ли је то грех?“
Грех је, страшно је, мислио је Он, овакав развој догађаја искаче из његових планова. Савршених планова!
Када је створио време, у његову вечност се увукла хладна досада. Невидљиви пипци пролазности створили су неугодни осећај празнине, недостатка, свест о промени као неизоставном састојку пропадања.
Док је још склапао коцкице плана, а мозаик растао пред његовим очима у пуној лепоти и савршенству, био је испуњен, потпун. Грозничаво ишчекивање рађања, увођење реда у раскомадане мисли, црпло је његову неисцрпну снагу, док је узбуђење расло до тачке кључања. Када је свака коцкица легла на место које јој савршено пристаје, а време потекло, неугодан осећај самоће се раширио небом.
Начиниће себи играчку! Играчку коју ни време не може да уништи. Коју ни Он сам неће моћи да уништи! Биће само његова. Једина несавршена у бескрају савршенства.
Али како? Навикао је да ствара без празнина. Без импровизације. Без грешке! Мозаик је испуњен до последње коцкице. Њена је сувишна.
Она је најмање важна од свега досад створеног (ако се из објективне реалности изузме оно лично, субјективно испуњење које је Он од ње очекивао).
Оставио јој је црну косу, дугу и замршену – није стигао да је обоји. На грудима су јој се ружно издизала два необрађена брдашца-па нека, то је надокнада за ону црну рупу која зјапи одоздо, као пећина. Један непажљив покрет моћним прстом направио је низ грешака на кртој фигури. Одузео јој је по струку, додао по боковима. Криве линије несавршенства тако изазовно делују!
Насмејао се громом.
Из једне хировите мисли настала је Ева.
Када јој је поклонио клицу живота, отворила је лагано очи и раширила усне у осмех. Учинила је нешто што дотад ниједан живи створ учинио није. Купила га је. То је била прва трговина, праисконска. Омађијан првим њеним покретом, вечно заробљен у погледу жене, Он је постао њена својина.
Створена да буде играчка, била је управо то: завиривала је испод камења, заустављала реку, изазивала вулкане његових осећања. Свака нова ерупција, рађала је њену нову жељу. Овоме додај боју, ономе промени име…А Он, свестан своје апсолутне моћи, уживао је у њеној игри. Та опуштеност духа која чак ни телом није омеђена, преварила га је насладама. Занесен Евином креативношћу, постао је слеп за идеални план који је, у једном тренутку, изгубио свој првобитан, савршен облик. Није приметио. Није се чак ни изненадио. Креативност једне играчке испунила је напуклине монотоног времена и он је био задовољан.
Саградио је Рајски врт. По њеној жељи. Да ужива. Да се смири. Да буде захвална јер је највише добила.
Није се смирила. Није га остављала на миру. Чак и када му није било до ње. Када је њено присуство почело да ремети ред његових мисли. Уплитала се у идеје, бојила планове. Скретала пажњу на себе, као да је центар новонасталог света. Играчка.
“Остави ме на миру! Постајеш напорна,“ грмео је Он.
“Онда ми створи пријатеља.“
Та умилно изречена непромишљеност, склизнула са њених насмејаних усана, изазвала је нове муње и громове. Умало да уништи све што је створио!
Њој треба пријатељ?! Играчка тражи играчку?! Она и не зна шта је то!
Пожелео је да је сломи, згази, одува ветровима и баци негде где је никада више неће видети. Али, Он је свуда и у свему. Све је Он. И она је Он. Глупа, брбљива, досадна и безначајан плод непромишљености, настала од отпадака његових мисли.
Решио је да чека. Мораће она да се смири. А време је текло. Не као река. Нити као песак, или лава из утробе земље. Текло је по латицама цвећа, по бојама разгранатих крошњи, мењало је изглед још безименим животињама и Његов савршени план приближавало дефинитивном испуњењу. А Он је био незадовољан.
Понекад, бацио би поглед одозго и угледао узрок својих немира крај воде. Нагињала се над таласима и прстима чешљала замршену косу. Онда би угледала његов одраз по стакластој површини.
“Створи ми пријатеља,“ шапнула би му њена мисао.
Гледала га је празним очима. Подсећала га је на камен.
Он баци кишу на њу. Запали Рајски врт. Запуцкеташе младе гране. Изгоре део савршеног плана.
Проклете емоције!
“… пријатеља…“, Ева није одустајала. Кротила је његову апсолутну моћ.
“ Зашто, Ева?“ питао је Он у тренуцима доброг расположења. “ Имаш мене. Имаш све!…“
Није знала одакле потиче њена жеља. Невино и наивно, само би слегла раменима: “ Не знам… Ти ми то реци…“
Одлучио је, испуниће јој жељу! Уз мало труда и трунке времена, створио јој је Адама. И оставио је са њим.
Ева је била пресрећна. Уживала је да своју играчку води кроз обновљени врт. Учила га је свему што је знала. А знала је скоро све. Тако је бар мислила. Довољно времена је провела поред творца да би, као птичица, покупила за њим мрве знања. Често га је и опонашала. Радовала се Адаму као што се Он некада њој радовао. Желела је да подели са њим све : радозналост, одушевљење, мисли, надања, жеље… Очекивала је жар у његовим очима, онај исти жар који је њен поглед запалио када јој се за то пружила прилика. Али, што се више напрезала да га ослободи, развије, уздигне, Ева је увиђала узалудност својих покушаја.
Адам види, осећа и доживљава свет на себи својствен начин. Тако другачији од њеног. Не уме да се одушевљава. Мисли површно. Не говори много. Ретко и неодређено пита, чак и када нешто не разуме. Не схвата тежину мисли, значај окружења. Не види лепоту.
Види само њу, Еву. Само њу истражује. Пипка, додирује.
Ужива у њеним облинама. Глади јој косу. Попуњава отворе. Све његове наде њој су упућене. Све стрепње од њеног погледа потекле.
Понекад јој све то прија. Њена високо развијена свест, међутим, није увек спремна на то. Није тако често спремна на телесне додире. На примитивне крике тела док гори изнутра.
Желела је менталну везу са њим. Да разговарају. Да уче један од другог. Да расту. Да заједно допру до суштине онога што је изнад и испод, свега оног около њих. До њих самих. Да се попну горе и приближе се.
Ева је могла да чује творчеве мисли, док је била крај њега, разумела је његове жеље, могла је и да их мења. Имала је сву слободу. Али, није се осећала потпуном. Иако је допрла до савршенства, није била задовољна. Није могла да ствара савршенство. А то је желела изнад свега. Такву помоћ је очекивала од Адама.
Није умела да мери време. Није ни покушавала. Чему, ако је вечност ван тока времена? Она је део вечности. Али, промене на њеном телу су указивале на нешто што није разумела. Донеле су јој немир и нелагодност.
Груди су јој нарасле. Две црне несавршене грудве, добиле су боју лотосовог цвета. И биле су вреле и болне. Стомак јој се заокруглио и нарастао, затегао кожу до пуцања. Нешто изнутра је бубњало, шутирало, гурало и наговештавало њен крај.
Једнога дана, крај је стигао. Осећала је то. Када је бол достигао тачку коју није могла да поднесе, вриштала је од бола, гребла лице и чупала замршену косу. То је била њена казна! То је био Он, Он који је љут што му је окренула леђа и предала се играчки.
Непослушна Ева! Добила је своје! Зато што га је издала. Зато што јој Он није био довољан. Али није хтела да моли. Не. Она је Ева! Њему најближа. Његовом руком створена. Од те исте руке може бити и уништена, ако Он то жели. Само…
Гледала је беспомоћног Адама. Ново осећање јој је први пут испунило груди. Како ће он?… Тако је неспретан… Нова ватра је кренула из њених груди. Топла. Умирујућа. Нешто топло јој склизну на образ. Онда се то топло и благо претвори у ново осећање. А зар све то није управо због тог створа који је и њена највећа жеља и највећа мора?!
Прва борба љубави и мржње! У сплету супротстављених осећања, њено тело се поцепало и испљунуло нешто ситно и крваво. Дебела, сива пантљика се вукла за њим, једним својим крајем још увек везана за њу. Чупаво чудо је вриштало, кашљало и гушило се.
Прашњава, знојава и уморна, придигла се и загледала у своју копију.
Схватила је.
Као никада до тада, Адамово лице је очврсло а поглед се изоштрио. Пришао јој је и зубима прекинуо сиву везу. Подигао је младунче новим, нежним покретима и понео ка реци.
Није се уплашила. Више га није ни мрзела.
Када је Адам извадио дете из воде, знала је да су успели!
Знала је и да ће се Он наљутити.
“Створила сам! Створила!“ Њен поглед је дивљао, када се Он појавио. Није га се бојала. Чекала је. Више није ни марила. Сада може да јој узме вечност.
А Он, савршено миран, како само творац може бити савршен, гледао је три човека испод расцветалог трешњиног дрвета. Били су копије њега самог. Његова скупа игра. Грешка. Из хира створена, непромишљено извајана по његовом обличју. Грешка.
Вечито проклета.
“Изгубила си ме,“ обрати се Он Еви.
“Нисам,“одмахну она главом. “Никада ти нисам била ближе“. То више није била она његова Ева. Није могао да је препозна. Жалио је. Али и поштовао. „Никада ти нисам била ближа…“
И он је знао да јесте тако. Али није хтео да призна. Ни себи. Нарочито не њој. Својој доколици. Нико није смео да угрози његово савршенство. Његов мир!
Окренуо је леђа и отишао, оставивши за собом невидљиви зид, да га више никада не дотакну. Да заборави. Казни. Жељом.
Ева за то није марила. Имала је пречег посла. Уживала је у свом првом дану, као да је последњи.
