ВРИСАК РУЖЕ – Милена Ковачевић

Жена ти је реч неизговорена,

Постеља празна, неостварена

Небеских дворишта

Недељива вечита тајна

Вољена жена – бајком окована

Насмејана је болно стварна!

Радосна

Своју дарену, сањану бајку

Научена да прашта

Вољена жена је борац,

Бедрима голим предводи ратове

Без бакљи и улара

Дивљином неукротивих небеса она влада…

Она је горка, сузна Сахара

Жена је чаробница

И тка чини украденог осмеха

Вољена жена је стрепња…

Сваке ноћи се чуди

У својој постељи

Туђој немоћи

Да зароби

Све што њено

Стварано име је одвајкада…

И да не изговара

Речи осуде, кривње и претњи!

Никада!

Вољена жена је ћутња

Далека тишина

Глува и дивља

Смирајем вођена да ћути

И целива

Да сузе немилосрдно не дели

Што у недрима крије

Да нема срца

Чак и кад је оно заболи

И тешко јој је!

Да потајно у свом рату пати…

Да њен ратник

Вољени, жални патник никад не схвати

Колико дубоко ранио ју је

И њену сањану барку изгубио је.

И када је заболи

Да је не рани та сумња

Што лажљиве нечасне жене

Нечасном медаљом одликује

Тај њен је пораз,

Та шачица водице суза,

Хеј, њена победа је!

Жена је рођена да трпи,

Губи, опрашта

Сузама својим да сведочи битке

Да се смеје док неуморно

Сакупља расуте бачене успомене бисерне

И да сакрива своје женске очи

Твоје кићане издаје

Заласке и свитке…

Вољена жена је рођена да ћути,

Моли и чека

Јер да свије ново гнездо

Не уме рањена птица

Ни да живи као издајица

Дома свог

Луталица

Чији дом одвећ залечен

Изгубљен је

А свијен занавек, одвајкада

И да у немоћи клечи

Док јадиковком убијена

Срце лечи

Дом блажени у срцу

Срцем научена да чува и ствара….

И да не изговара речи

Осуде, кривње и претњи!

И немој рећи

Да вољена жена

Крилата птица није

И кад својим рањеним осмехом вришти

Разоружава сретне, она лети!

Али тако сретна ли је?

Насмејана, обезглављена

Срчана, чаробна, снена…

Убијена

Рањена вољена птица

Вођена да снива срцем крилатица

Јер само je – Жена.

Стоп насиљу над женама – Милена Ковачевић

МИЛИЈАДИН ЗАПИС – Новица Антић

Бурјанци су посебан сој људи у пожаревачкој вароши. Велики домаћини. Паори, али тврди и одречни људи, тешки, преки и непопустљиви. Више вреднују људско достојанство него злато царске благајне. У овај део вароши, силом прилика, дођоше још за време Милошеве владавине. Његовом наредбом доселише се са Мораве где су имали куће и појате. Ограничио их је Цинцарима и Влашком малом са варошке стране, те они никада нису куповали имовину нити се ширили ближе Начелству. Чак су и своју пијацу имали. Хтедоше и цркву, али им Милош не даде, па су се на велике светковине окупљали на Тројичкој пољани.

У кућама Бурјанаца отац је био светиња и прва и последња молитва. Нити се женило, нити се удавало без његовог благослова. Строго се водило рачуна из какве је куће и каквог рода млада или младожења. Милијада је била трећа ћерка Остоје Миленковића таљигара. Када је стасала за гледање, у њу се загледа Миладин, бујерски син Тозе Арапина, златара Цинцара. Тоза не хтеде ни да чује за Милијаду Остојину, те. је сина брже-боље послао у Карловце на рачунски занат. “Не може имућан да узима слепицу без мираза и да подели имање браћи“, говорио је Тоза.

Остоја је био бесан на те аброве али и тужан, гледајући своју ћерку како пати због љубави. Престала је да једе, почела је да копни и гледа немо у празно.

Једног дана отац јој рече:

„ Ћеро, идемо код оца Јеврема у Сестрољин. Oн ће ти наћи лека. Тамо су ишле многе девојке и срећу нашле.“

„Тајо, немој се бринути за мене. Имаш још четворо чељади. Мене је већ Бог узео под своје.”, шапутала је девојка.

„Не булазни дете моје, мени су сви прсти на руци исти и сваки боли. Не могу ни без једног да милујем моју децу”, рече Остоја.

Остоја је више пута одлазио код свештеника и разговарао са њим о Милијадином удесу, та се договорише да је за Петровдан доведе на молитву.

Чим освану празнични дан, запутише се пешице у Пољану. Када стигоше већ су капије биле отворене, а отац Јеврем спреман за службу. Видевши их, пође им у сусрет и загрли Остоју са једне, а Милијаду са друге стране.

“Чуј ме добри човече, она ће ући у олтар и клекнути на леву страну кандила, а ти побратиме, на десну и држаћеш кандило. Кад се заврши литургија, без речи ће те отићи на стражња врата и нећете се окретати до куће. Оно што вам Господ буде рекао то ћете послушати и урадити.“

Тако и би. Из олтара нису излазили, ни док се окупљао народ, ни када је почела литургија. Милијада је била час бледа као покров, час као воштаница. Отац је са зебњом гледао у кћер молећи се да јој Бог помогне да оздрави и нађе своју љубав. Када се заврши литургија и поче исповест они изађоше и одоше путем, не окрећући се. Ни са ким не проговорише, а ни међу собом. Свако је чуо Бога у себи и имао свој задатак. Кад седоше испред куће,она рече:

„Тајо, морам храст-трогодац да нађем и на Тројичкој пољани да засадим. Баш тамо где упознах Миладина. И испод њега да закопам прамен косе моје.”, проговори Милијада.

“Морамо, дете моје, да чекамо јесен. Лети се ништа не сади. Увенуће.”, рече Остоја и помилова је по коси.

У јесен Остоја оде код Кнегиње Љубице да моли за један храст-трогодац, које су баш те јесени садили у шуми око конака у Љубичеву.

Већ сутрадан Остоја донесе велико дрво са кореном увијеним у крпе. Истог дана засадише кнегиње Љубице храст. Али га сви прозваше Милијадин запис, знајући за муку девојачку и болест која јој се запатила. Несрећница је данима чувала стоку на пољани и поред храста тужне песме певала.

О Миладину из туђине ни гласа. Отац му није дао да долази. Несретни момак и сам је копнео и исту бол боловао. Депешом су звали оца да дође и да води дете на опоравак. Златар је оклевао читава три месеца. Кад га је Лепосава, жена му, натерала, било је доцкан. Миладин је умро ноћ уочи њиховог доласка.

Варошицом се брзо пронела вест о страшном удесу и како су момка сахранили у туђини. Милијада када је чула, обеси се клечећи за онај храст-трогодац. Варош се зави у црно. Под храстом мештани палише свеће за покој душе несрећницима.

Од тада сваке године пред Тројицу Милијадин храст почне да цвили. Из коре би му текле сузе, које народ прогласи лерком. Том су водом квасили болна места и бол је нестајао. Слепи су прали очи и прогледавали, а нероткиње мазале груди и бивале благословене. Како су године пролазиле остао је мит о храсту кога су сви волели и поштовали. А он се с годинама разапео на све стране. Отишао небу под облаке. Две су свадбе могле под њим гозбу да терају. Ни олује, ни студен, ни ратови му нису могли ништа. Ветар је кроз његове гране шапутао Миладино име. Све до седамдесетих година када су баш ту намерили да граде стамбено насеље.

Нико у мали није опка склопио откако је донета одлука да се на Тројичкој пољани гради стамбени блок. Знали су старци да то неће донети добро. Храст, иако нико никада није освештао од црквених лица, већ двеста година је саборно место мештана. Оглушавали су се на  молбе грађана и представника месне заједнице „Бурјан“. Ранку Љубисављевићу, самозваном архитекти, председнику СИЗ-а је та локација запала за око још док је био у кратким панталонама. И заиста, пољана је била таква да је вапила за тржним центром са модерним стамбеним насељем, требало је само уклонити пар околних чатрља. Међутим, храст је уливао страхопоштовање код мештана. Чуда су се под њим дешавала годинама, а приче су преношене са колена на колено. Многи убоги и болесни нашли су спокој и лек. Нарочито млади који нису имали деце. Мештани верују да ко преноћи за Тројицу испод храста, имаће пород до следеће славе.

Упркос отпору мештана, машине су почетком априла стигле и почели су са ограђивањем читаве пољане. Међутим, када је требало да секу храст, нико од раника није желео да се лати посла. Ранко је урлао на шефове градилишта, на раднике, али ништа није помогло. Око поднева он доведе дрвосечу Петра Гакца да посече запис. Народ окупљен око ограде поче да се крстити и узмиче преко улице, кад овај упали моторну тестеру. Истог трена проломи се из ведрог неба муња и уби Гакца. Спржи га подно храста. Опекотине дуж целих леђа налик корену храста задобио је и сам Ратко. Народ паде на колена и поче да се моли. Пуче и други гром и располути тополу двадесетак метара ниже. Људи се у том разбежаше. Радници потераше машине и одоше бестрага.

Три године касније никле су зграде на пољани али је храст остао да пара небо. Ратко је убрзо након удеса тражио да се освешта храст. До његове сенке литје долазе да слушају девојачку тугу која се из грана чује.

Милијадин запис остаде да чува сиротињу чију су љубав бранили богаташи.

РЕЧИ НА КРАЈУ ВЕЧИТЕ СРЕДЕ – Матилда Вељковић

Волим бело – аха. Бео јастк, бео чаршав, беле руке крај тела… Данас у једној таквој белој соби чекам да ми пред очима прелете сећања преображена у покретне слике, испраних боја, убрзаних покрета, као пројекција немог филма, чија је ролна чамила деценијама у неком буџаку, у коме иначе прашину скупљају заборављени филмови. Али тога нема. Узалуд призивам Бога. Ни њега нема.

Шшш…Као да поново чујем. Моја снага лупала је петама о плочник, застрашујуће као Вагнерове “Валкире”. Јурила сам да га спасим, али, док сам стигла, огледала су већ била прекривена, а ја сломљена на парчиће.

Нисам излазила из постеље неколико наредних јутара. Кога је више било брига за јутра и дане, и да ли је петак или шестак. Дани служе људима који имају шта да чекају. Као џепна рачунаљка. Мени више није била потребна. Из дана у дан живела сам једну среду.

“Човек је сам. Када леже и када се буди, када му суде и када суди, човек је сам, тачка!”, рекао ми је већ уморан од моје живе смрти и неуспелих покушаја да ме врати међ’ живе. “И све ће бити онако како тај човек одлучи.”

Изашао је из собе погнуте главе, као човек који је претрпео пораз.

Плакала бих за њим. Викнула да стане и да се врати. Није било гласа у мом грлу, ни разума у мом погледу.

Сутрадан није дошао. Није ни следећег дана, ни дан после тог.

Сад сам му крива јер, где је његово право на патњу? Ја му не дозвољавам овим мојим очајем да жали. Крива сам му, јелте, јер док лако тонем у дубоку тугу, он брине о мени и мом менталном здрављу. И тек неки тренутак, онај залутали, посвети себи и свом болу.

Ја му не дам да пати… Себична сам? Ах! Зар нисмо сви.

Не сећам се када се поново појавио на вратима.

“Од твоје последње посете нису престајале да ми одзвањају у глави твоје речи…Оне о самоћи?”, изустила сам, чим сам га угледала, пре него што ме поздрави или прекори.

“Добро је да ичега има у тој твојој глави”, уздахнуо је, “па макар то био само ехо мојих речи.”

Аутор Матилда Вељковић

ДЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

Вашар

Све туге и жалости нестају у време панађура. Радост коју празник носи са собом увесели и најцрње срце, те из њега истера кукавицу и отера међу облаке. А ако је радост баш, баш велика – растера и облаке. Распевани Цигани пристизали су са свих страна. Ливада надомак гаја почела је да се шарени. Шатре су ницале као туђински џиновски цветови који светле у мраку пламтећим светлом и носе мирис речне рибе и пасуља. Ево, од јуче шетају мечку по сокацима уз музику и вику добошара. За њима у ритама по прашини трчкарају мусава, босонога деца. Волим да гледам како мечка игра, али преко плота. Вора и Гора би истрчавале из авлије, неустрашиве, уз цику и вриску, те плиме њихове радости. Мешале би се, онако светлокосе, међу гаравим, насмејаним лицима босоногих малишана који су се врзмали око ћелавог, бркатог Циге. За Цигом, обученим у мален, излизани кожни јелек и ланене хлаче, гегало се мече. Не баш мало, али мање од прошлогодишње мечке коју је вукао за брњицу.

Кажу да Цига мечку учи да игра по ужареном лиму. Исти ти кажу да чим чује бубањ, мечка мисли да ће јој под шапе потурити жар, па поскакује пре него што жар почне да јој се завлачи под канџе којих више нема. Иако су их одавно исчупали, мечка памти и жар и канџе.

Ваљало је изаћи мало међу људе и са Оберенијом извести Вору и Гору до вашаришта да се нагледају шарених лажа и осталих чуда која су Цигани довукли из целог света на ово наше ливаче.

Опчињене шаренилом шатри и марама, музиком удараљки и пламеном бакљи, спорим кораком провлачиле смо се кроз светину. Провлачиле смо се између тезги и бучних трговаца разних трица и кучина, све док нисмо наишле на чистину на којој нас је дочекало познато мече са својим Цигом. Застале смо нешто даље пред голишавом женом опасаном великом, белом змијом црвених очију. Вора и Гора никада до тада нису виделе тако велику змију. Нису виделе ништа веће од белоушке са потока за свога живота. И не би им страшно што тамнопута, дугокоса лепотица око свог врата има обавијено светлуцаво тело змије. Ту, без страха, постојало је само усхићење и радост од којих се поскакује и тапше.

У нос ми се увукао мирис ружине водице и ја пођох за њим. Сетих се. Једном смо сестра Ружа и ја пробале саме да је направимо. Убрале смо најлепше главице из Обренијине баште и потопиле у воду. Након неколико дана наша водица мирисала је на жабокречину по којој су пливали слинави остаци некада раскошних цветова. Обашка што нас је Обренија јурила по дворишту љута јер смо јој обрстиле башту.

Траг руже се на моменте губио надјачан мирисом киселог зноја деце и просутог пива, те би се враћао чим бих се издвојила од светине. У тренутку схватих да ме јасно води до мале, китњасте шатре подигнуте на рубу ливачета под крошњом Дуба.

Изненадих се када из шатре истрча Лила са рукама преко уста. Викнух јој. Глас ми се изгубио у граји – као и Лила. Кренула сам за њом, али ми ружин мирис као дланом помиловао образ. На мах затворих очи. Већ у следећем трену стајала сам пред застором боје цикламе, који је представљао улаз у шатру.

Бојажљиво посегнух руком, разгрнух тешку тканину и уроних у свет пламтећих боја. Крочих на под прекривен ћилимима са мотивима непознатих животиња разјапљених чељусти у бојама невена и кудеље, који је под титравим светлом свеће изгледао као да гори. Наге девојке, на драперијама, распуштених коса, са грожђем у рукама, једрих груди и бедара, висиле су са врха шатре као обешенице које лако њише ветар. Нелагода крену да ми се успиње уз листове, а дланови зноје. Тешке тканине упијале су звукове панађура и гушиле гласове. Чинило се као да сам километрима далеко од вашарског ливачета. Кап зноја склизнуо ми је са чела низ вилицу и врат. Трепераво светло открило је сенку која се лагано усправила међу драперијама. Мирис ружине водице постаде мучан. Не могу да дишем – помислих и брзо се окренух и изађох из шатре.

Лаки ветар хладио ми је лице. Бистрило ми се пред очима. Наслоних се на оближње дрво и склопих очи да уједначим дисање и смирим откуцаје уплашеног срца. Тада осетих тежину длана на рамену и претрнух.

“Свуда сам те тражила! Пођи. Ускоро ће помрчина.”

Била је то Обренија. Ах, како је било лепо видети је. Кренух за њом ка девојчицама које су стајале недалеко од нас. Криомице бацих поглед преко рамена ка шареној шатри на чијем улазу спазих младу жену распуштене косе. Повлачила је дим из чибука и замишњено гледала у нас, док је другом руком гладила длаку великог пса, налик вуку. И он је гледао у нас. Ухватила сам Обренију за руку. Није јој било необично.

Ту ноћ пробудила сам се у води мучена тешким сном који ме је водио кроз бесконачне одаје малене шатре. Сваки пут нашла бих се пред застором друге боје који бих наново разгртала и тако у недоглед. Осећала сам као да ми је док стојим у месту једини покрет тела спасоносни покрет руке која, пребацујући тканину преко моје главе, отвара нови пролаз. Све би се тада променило. Из црвене собе нашла бих се у зеленој, па у лилавој, плавој, жутој…Међутим, ни у једној од соба нисам била сама. Без храбрости да се осврнем око себе, осећала сам јако присуство нечег туђег. У црвеној соби сам јасно могла да чујем дубоко дисање налик кркљању болесних груди које ми се приближава и постаје убрзаније и гласније, брзо, гласно, близу… Разуздано јури ка мени. Замишљала сам незграпног, дебелог човека, избечених очију и исплаженог језика који у рукама држи свој стомак као разливено тесто. Срце је почело јако да добује у грудима, али нисам смела да се окренем. И трен пре него што би пришао сасвим, сасвим близу. Трен пре него што бих тежак дах осетила на свом врату, моја би рука сама посегла за застором и пребацила ми га преко главе. Истог часа нашла бих се у новој одаји, пред новим пролазом. Авет из предходне собе није могла за мном. Остала је међу својим црвеним драперијама. Али, ту није био крај ужасу. У новој одаји дочекала би ме нова саблазан. У зеленој соби могла бих се заклети да су ми око ногу гмизале змије спремне да ми се узверају уз ноге. У лилавој ми је нешто висило над главом и својим лаганим њихањем гладило власи отргнуте из чврсте плетенице. Звучало је као шкрипа узенгије која се таре о дрвену греду под теретом тела обешеница. Не,нисам имала храбрости да подигнем поглед, а могла бих да се закунем да бих угледала опанке.

Сишла сам са кревета, огрнула ћебе и изашла у ноћ. Двориштем је струјао свеж хомољски ветрић. Са прага куће поглед је клизио низ сокак јасно обасјан младином. Удахнула сам дубоко, помало сетно на помисао да њиме већ дуго не дижу прашину и не котрљају каменчиће мени драги кораци. Мисли би ме одвукле даље и дубље да не уочих силуету жене која се лаганим кораком, рекла бих опрезно, кретала уз сокак. Прогутах кнедлу у грлу и пожелех да уђем у кућу, али пуста знатижеља ми је везала ноге. Ко то хода у глуво доба? Мистериозна прилика на тренутак застаде. Видела ме је, помислих. Дисање ми постаде теже. Мичите се ноге. Мичите се, пусте остале! – вриштала сам у себи. Срце је знало, што очи нису ни слутиле. Мичите се ноге! Напокон их одвојих од прага, силовито да посрнух, али оне не потрчаше натраг у собу, већ јурнуше низ двориште ка жени која када виде да јој трчим у сусрет и сама потрча ка мени. За тили час руке су ми биле пуне мог меса, моје крви. Нисам грлила упразно никакву утвару ни обману, не. На грудима ми је од среће јецала моја Роса, моја виленица. Нос сам уронила у њену косу која је као и увек мирисала на свеже покошено сено. Нисам смела да је пустим из загрљаја из страха да ће нестати и да је све само сан. Узех њено уско лице међу своје дланове и приближих га свом. Образи јој бејаше хладни, а из очију су јој је разливале звезде. Када ми је постало јасно да је нећу изгубити, прихватих је под свој огртач од ћебета и шмрћкајући се упутисмо ка кући. На прагу, са петролејком у руци чекала нас је мајкица.

ЈАСМИНА – Новица Антић

Черга се припремала за полазак. Јутро тек што пробуди крошње врбака а речицу додириваше по који зрачак сунца пробијајући се кроз несташно лишће. Огњиште на средини пољане још је одавало знаке скорашњег боравка Цигана. Уским путем преко њиве прођоше прва кола вукући великог медведа дроњаве суре длаке. Његова рика никога није узбуђивала. За њима кренуше друга, па трећа кола. Са обода страница клапарали су бакрачи и шерпе. Испред цираде провиривале су главице мусаве и неиспаване деце. Циганке са чибуцима корачале су покрај кола и једнако се окретале као да су нешто заборавиле. Из последњих кола извиривала је девојчица црне кудраве косе, необичне лепоте и још необичнијег бремена које је држала у крилу. Биле су то књиге које је њен отац пре годину дана добио у селу покрај Аранђеловца.
„Јасмино бре мори, узни брата дабогда цркла, виш да се дере“,викала је за колима Циганка носећи дечачића.
Девојчица се пресави и дохвати дете. Стави га покрај себе на сунђер и опет загрли књиге. Прошле године су боравили покрај једне школе и стари учитељ ју је научио да чита и пише. Од тада од њих се не одваја.
„А нећеш ти мен да јеш душу више. Ће те продам, па нек ти муж покаже твоје књиг“, претила је жена везујући мараму.
„Ћут’ бре, дрндаро, јер ће ти исчупам тај језик“, подвикну бркати Цига накривљеног шешира.
Јесен се осећала свуда около, а поворка је кривудавим путељком ишла према другом селу. Успут су жене улазиле у кукурузишта и ткодале по који клип кукуруза бацајући их у кола. Девојчица је гледала у врбаке који су измицали са хоризонта, а мисли су јој биле негде у некој само њој знаној учионици и као да слуша оног истог учитеља како прича деци и пише по зеленој табли.
Племе као да је заборавило на њих када се појавише пред крај октобра у Пожаревцу. Први чергари који су пристигли недељу дана раније, излазили су из својих блатара и дочекивали их.
Јасмина је одавно желела да се врати кући и стотине пута смишљала начин како да замоли оца да је пусти у школу. Кад год би то поменула, он би је прекорио да то није за Цигане и да је он њу већ обећао за сто дуката.
„Ако завршим школу, ја ћу ти зарадити и више од тога“, говорила је девојчица а низ лице су јој се сливале сузе.
Дани су пролазили. Једне вечери седи Циганин је са тугом у очима гледао кћер која је кришом, да не види мајка, испод прекривача једним оком читала књигу, а другим се правила да спава. Приђе јој, а она склопи и оно друго. Сави се и пољуби је у чело.
„Сутра те водим у школу, Јасминко, само ћути и сад спавај“, прошапута јој на уво и покри ћебетом преко главе.
Од узбуђења те ноћи није могла да спава. Радовала се под ћебетом, стискала песнице и снажно грлила књигу. Кад се огласише први петли, она скочи из постеље и онако на прстима, да не нагази неког од уснулих укућана, изађе испред куће. Велика мечка спавала је под крошњом дрвета а хладан јесењи ваздух стресе Јасмину. Ипак, она поче да скакуће по дворишту. Потом поче да грли мечку па јој на уво рече да ће она у школу почим отац устане.
Уском улицом корачао је отац са ћерком, кад се испред њих указа велика бела зграда школе. Она је носила цео нарамак књига.
„Ево ти твоје школе, мори, још да нас само приме.“
„Хоће, знам да хоћe.“, одговори Јасмина.
Циганин на улазу у школу скиде шешир, а неуредну седу косу поче дланом да пегла и засуче бркове. Испред њих изађе послужитељ те мало поприча и одведе их пред врата директора.
„Закаснили сте, јер је школа почела још у септембру“, рече старији господин подижући наочале са врха носа.
Јасмина га погледа молећиво а из очију јој наврше сузе.
„Ја вас молим, чико, да ме примите. Знате, све сам ове књиге прочитала.“, показа на нарамак. „Знам све што у њима пише.“
Човек их је гледао неколико тренутака не говорећи ништа. Тишину прекину отац молећи га и поче да прича како је добио књиге за Jасмину и како она стално чита и ето, његова жена хоће да је да.
Директор се подиже са столице и приђе девојчиоци те чучну поред ње. Руком јој обриса сузе са образа па јој подиже главу.
„Ти стварно желиш да идеш у школу?“ упита је насмешивши се.
„Желим“, рече Јасмина кроз јецај.
„Е, ако толико желиш, онда ћемо нешто и да урадимо.
Девојчица поскочи од среће и загрли прво човека који је чучнуо поред ње, а онда скочи оцу у загрљај.
Иако је имала једанаест година, морала је да крене од првог разреда и то у одељење зa децу ометену у развоју. Из дана у дан је напредовала, и сама учитељица на полугодишњем наставничком већу предложи да се Јасмини омогући полагање разредног испита из првог, другог и трећег разреда. Колеге се загледаше, а директор уз смешак прихвати.
Черга је с пролећа одлазила из Пожаревца, али јасмина је остала код рођака у насељу Брјан. Мајка је кукала и клела оца како је, ето, пропустио да добије дукате за њу, и да је погазио реч, јер ју је обећао чергарима из Шапца, али он се није обазирао на то. На памети му је била Јасмина и како би често говорио његова докторка.
Данас је Јасмина доцент на Медицинском факултету у Хановеру и врхунски је стручњак за имонологију. Њен отац није дочекао да види диплому докторке. Умро је од ударца коња недељу дана пре одбране дисертације.
Черге, оне негдашње, готово да су нестале. По која прође пољима вукући за запрежним колима мечку. Гарава лица извирују испод шатора и на пољанама покрај реке виори се оплавичаст дим ватришта. Врбаци их крију у мрклој ноћи. Само су звезде њихове. Кад долази, Јасмина Андријевић Хенц обилази обале Пека, Млаве, Саве и Мораве не би ли наишла на своју чергу, своја два брата и сестру. Прошле године срели су се код Пљеваља и договорили се да се ове године нађу на обали Мораве код Ћуприје.
Често Јасмина погледа кроз прозор свог кабинета и поглед јој нестане у тамним небесима где само звезде трепере као да играју уз даире. Мирис врба и угљевља са огњишта враћа је дивљим коњима, шаторима покрај реке, веселој граји деце и лику оца док суче дуге бркове и прича своје приче. А она се враћа својим пацијентима који долазе из целог света не би ли им докторка Јасмина вратила наду у живот баш као што је њој ту исту наду дао учитељ Бранко пре двадесет и кусур година у селу Дубочка.
(Јасмина данас има 68 година, живи у Хановеру и има два сина који су такође лекари)
Из збирке прича „Бели багреми“, аутора Новице Антића

ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ

Светланина игранка

Страх и брига са којом сам се срела први пут у животу, учинили су да Светланину прву игранку памтим боље него своју. Никада нећу заборавити ту зебњу. Ту стрепњу од бруке која је могла да нас задеси. Прва игранка, прво хватање у коло је нешто што се чека и сања. Оног тренутка када се руке уплету у коло, њима се више не могу грлити крпене лутке нити се могу носити распуштени увојци.

Беше крај августа месеца, госпојински панађур. Дошли су и Цигани, ђинђери-минђери, продавале се ушећерене јабуке и свилене бомбоне.

Као девојчурак који је до тада боијо свој језик у црвено лижући шећерну јабуку крај дрвета и гледајући како јој се пред очима размењују рамена и хаљине сеоске омладине која трупа, Светлана је желела да ником не промакне да је овај пут коло богатије за још једну гиздаву девојку.

Данима је претурала и пребирала по Обренијиним старим хаљинама, или бар по ономе што је од њих остало. Обећала сам јој лани да ћу јој помоћи да сашије хаљину за игранку, али платна на сву њену жалост, није било довољно. Обрни, окрени, једна шкриња, друга шкриња, све саме бедне крпе. Прву је ноћ Светлана легла уплакана, али се ујутру пробудила необично весела, спремна да све поново претресе. Сваку крпицу, дугменце… Како бих је утешила, одрекла сам се сандала на малу пету које сам наследила од Вуке и за себе спремила старе опанке, такође Вукине, купљене у Селевцу још док је отац био жив.

“Видиш, селе, до јуче нисам имала ни ципеле, а већ данас знам да нећу ићи боса”, смејала се од радости и уверавала и себе и нас да ће до игранке имати и хаљину.

Знале смо, Обренија и ја да ноћима гори свећу. Није јој ни једна приговорила од жалости, нити смо завиривале у то што је покушавала да скроји, али док смо одмицале главом жалосног погледа, дивиле смо се тој жељи која је куљала у њој и никада ни једна од нас не би пожелела да та жеља згасне.

На сам празник ваздан су се правиле фризуре и потапало цвеће у воду, да бисмо мирисале медно, девојачки, а не на свињски сапун и сено. Близу куће налазила се река, а крај воде расте пеновац – баршунаст бели цвет који личи на пуцавац и пени када се покваси и протрља међу дланове. Коса од њега лепо мирише као и дреје.

Чим је наступило рано послеподне и звезда се умирила, пред нас је изашла Светлана обучена у најлепшу и најкраћу сукњу које су моје очи виделе.

Шавови су били невешти, али је сукња била добро скројена. Закрпе су личиле на мотиве цвећа, какве смо виђале код богаташких кћери, па је сама сукња изгледала као да је Светлана опасала ливаче око струка. Открила нам је да платно за потсукњу није имала, већ се досетила и са старог чаршафа скинула чипку, избелела је и нашила уз сам руб зеленог штофа, као да то, бајаги, потсукња провирује. Истина која је надвисила лоше шавове и упознале ме са стрепњом је да платна није било ни за гаће.

Сећам се да када смо кренуле у село, Сетлана са близанкама напред, а мајкица и ја под руку за њима, нисмо скидале поглед са Ланиних кукова који су се као нама заинат безбрижно њихали. Чинило ми се да ће се, ако једна од нас склони поглед са Светлнанине задњице, шавови на зеленој цветној сукњи распарати, да ће јој се сукња под ногама прострти и да ће над цветним ливачетом синути путено сунце. То се на сву радост није десило, ни низ сокак, ни у колу. Само Обренија и ја знамо, како је било гледати Лану, како весело поскакује и ноге уплиће док јој се сукња врти око бедара, подиже и спушта, па, оп, међу бутке запне, да би се поново ослободила и јурнула супротно од витких ногу да ошамари лахор. Верујем да се на Светланином лицу оцртавала лепршавост корака и да није скидала осмех са лица. Све бих дала да сам могла са њом да се смејем и да је у лице гледам, а не од струка надоле. До мене су се хватали момци, и ови наши домаћи и неки из оближњих села. А ја, уместо да с момцима очијукам, не подигох поглед, већ проведох целу игранку стрепећи над Светланином гузицом без гаћа.

“Видели ти, Лептирка, какав се јунак ухватио до тебе у коло?”, упита ме Светлана, кикоћући се низ сокак док смо се враћале кући.

“Видех, видех, мог покојног оца видех!”, прошапутах себи у браду.

Сада бих све на свету дала да са Светланом поново идем низ сокак, да са њом разговарам, играм у колу, макар јој и сукња спала. Макар мени сукња спала.

Већ на следећој игранци која је одржана у нашем селу, ње није било да окити коло својим осмехом. Убрзо је по Великој Госпојини повукао вир на Млави. Волим да верујем да је водењак за себе одабрао најлепшу од свих које су тог дана заиграле у госпојинском колу.

***

Прошла је година, можда две, а можда и три када починак затекох Обренију како загледана у згасли жар са огњишта, седи на троножцу и на грудима стеже Светланино хаљинче. Осетила је мој поглед, па изусти не скидајући поглед са угљевља.

“Сањам ти ја светлу ливаду, обасјану сунцем, сву у цвету маслачка, а посред ливаде млади вију коло. Што мушкардије, што женскардије. Све гиздаво и шљокичаво трепери. Шарене им сукње развејавају маслачкове маце, које ветар подиже у облаке уз лак звиждук, а опанци трупају ли трупају. Уплићу се, заплићу се, лепота жива. Не зна се које су чије ноге. Свирало свири, па са ветром музику прави. А у сенци багрема на брдашцу, на трулој клупи закованој за само стабло седи наша Светлана. Лице јој бело под црном марамом. Руке модре, под црним џемпером. Ноге босе, под вуненом црном сукњом. Гледа у разиграну младеж и не миче се.

“Лано, мајкицина лепото, што кћери и ти не заиграш с момцима и девојкама, већ ми ту самујеш?” упитах је и пожелех да јој длан спустим на раме, ал’ ме би страх. Не знам ни сама што ме било страх од мога детета? А она, обори поглед ка земљи, у оне босе ноге у прашини. Поћута, па погледа у мене модрим очима и са оклевањем изусти: “А како да ја, мајкице, играм у колу и да се веселим, када сте сви ви у кући у жалости.” Кунем ти се, Лептирка, хтела сам да прецркнем од туге, дете.”

Заврши Обренија и подиже поглед ка мени. Очи јој бејаше крваве од плача. Поглед је вапио за утехом, а лице пребледело од жалости, испијено црнином, опирало се грчу, који је претио да га искриви без гласа. Не памтим да сам је икада видела тако сломљену и слабу.

“Е, неће вала!”, викнух кроз плач и обрисах нос о рукав. “Скидај све са себе!” наредих и почех да се и сама свлачим, а у грудима ми расте бес к’о кисело тесто. Умало се не угуших. Продисах тек кад остах само у белој кошуљи.

“И мараму!”, викнух мајкици, а она поче да се грохотом смеје као помахнитала, а сузе јој се само сливају низ образе.

“И мараму, кћери!”, ускликну Обренија.

У том покупих са пода све те пусте дреје и изнесох у авлију онако у спаваћици, не мари. А Обренија је за мном у лименoј лопати носила оно што је остало од жара у огњишту. Уз мало шаше и суве тулузине горела је ватра до облака. Попех се боса на плот, као дивља мачкетина и са греде отковах барјак, па га фрљнух право у ватру. Јавио се и онај ветар из мајкициног сна и овај пут место маслачкових маца, подиже у небо румене пуцкетаве жишке уз музику Обренијиног и мог смеха.

Негде пред зору, када је од ватре остао само дим, видесмо побру Ердувана наслоњеног на плот. Не проговорисмо ни реч, већ застасмо на трен, пре него уђосмо у кућу. Тог тренутка замириса багрем. Светлана се ухватила у коло.