Месец: август 2020.

Пишем против Великог ока, Великог брата, Великих фолираната; и углавном нисам ,,,противна,, ал’ мука ми је од искривљених умова болесника разних, укључених камера, скривених намера… Гнушам се педера на улици, продаје душе ,,испод жита,, лажних заклетви и родољубља… Против сам индустрије силикона, мајмунских гуза и сисатих балона… Зато пишем једноставно, јасно, без цензура и кочница. Без рукавица и длачица. Онако, срБски, без пардона… И НЕ ДАМ на ову земљу сељака, јер сам девојка из града и жена са села… И треба ли да додам?… … Волим Србију. Јер је Она једина, земља МОЈА.

Од целовечерње очеве анализе, Сенка је себе препознала само у једној реченици. Међутим, било јој је жао да открива оцу позадину њеног вечитог одустајања. Како то обично бива, истина је била далеко једноставнија од закључка до кога је он стигао. Једноставно, Сенка није трпела обевезе. Окове. Ништа што је краде од ње саме. Побегуља озбиљне расе. У свему је истрајала онолико колико је трајао ужитак. Хирушком прецизношћу секла би тамо где љубав постаје обавеза и захтева озбиљан рад и посвећеност. Оно када трипут недељно мораш да идеш на часове клавира чак и када си уморан, и када ти се све друго ради само ти се не свира. Заправо, наша јунакиња би одустајала код првог већег проблема. То није значило да је она изгубила интересовање за музиком, већ није желела да се томе толико да. А како се не можете “помало” ићи у музичку школу, лакше је било одустати. Ах, када би само имала ту челичну упорност да настави даље стрмом стазом где престаје таленат, а почиње рад… Ништа другачије није било ни када је љубав у питању.

Смешно је што се мушкарци вековима заљубљују у слику жене која седи крај прозора, загледана у своје мисли које лебде над крајоликом. Крадом уживају у погледу на њено лице које у обрвама крије исцртану бригу са једне, а сету са друге стране. У крхкост која се открива у самоћи. Баш ти мушкарци ни не слуте да су у тој жени заволели ништа друго до њено лудило, које у том тренутку бубња попут олује док она тако мирно, замишљено, седи крај прозора, обасјана сунцем или окићена ноћним светлом. 

Као и све друге и наша јунакиња је боловала до исте болести. На сву срећу временом је почела да препознаје знаке који прете да ће наступити лудило. Тада би се повлачила у своју пећину и лизала ране.

Е видите, уместо да ужива у тој врсти слободе и угађању себи, у њој проради потреба за патњом и она се несебично препусти туговању. Шта је узрок те малодушности, то вам ни она сама не би знала рећи. Све што зна у том тренутку је да је тужна – о, како је само тужна. Ако сте је којим случајем затекли у том стању, а њен сте партнер, љубавник, мој савет вам је да је загрлите ћутке, мазите неко време, а онда ухватите тутањ. Уколико се преварите, па почнете да је запиткујете и тражите одговоре које она не може да вам да, у њој ће се јавити потреба да вам пошто-пото нешто сервира и лако се може десити да постанете инспирација за узрок њене туге што је еквивалент стотинама громова.

Међутим, поред неизбежног лудила чији је узрок ништа дуго до неоплођена материца, Сенка је имала своје демоне који су је прогонили и већ постојеће лудило чинили богатијим. Утешно је било знати да је и баба- тетка боловала од нечег сличног, ако не и истог, за шта никада није имала дијагнозу, него јој је то преписивано као тежак карактер. Да, утешно је када можете оптужити своје гене. Сенка је веровала да је баба-тетка носилац потпумо истог немира који и њу прогони.

Пролазила је кроз расејан и оптерећујућ период, разапета између вредности мале средине из које потиче и у којој би вам било џаба што сте пронашли пеницилин, ако се нисте оженили и изродили децу, и вредности оне веће средине у којој је поента да живиш без икаквих спрега и не робујући ничему, па ни репродукцији. Како ствари стоје, Сенкино незадовољство неће престати све док се не одлучи где припада. Заправо, када се њена природа и усађен традиционални дух помире. Када порасте и схвати да то једно друго не исључује, чак више.

При повратку у Београд, завршила је у постељи свог дугогодишњаг љубавника, са којим је гајила прост однос, лишен икакве могућности и жеље да у неком тренутку то што имају добије другу димензију. Њихово пријатељство почело је убрзо по њеном доласку у Београд. Његово појављивање у животу једне клинке из провинције имало је значајну улогу у смислу поверења, у граду у коме се никоме не верује. Такође, за разлику од остали који су чезнули да је обуздају, уз њега се осећала слободно. Могло је све и није морало ништа.

Откуцавао је други сат, а она је и даље лежала будна у постељи. Померила је руку љубавника са њеног бока и устала из кревета. Осврнула се још једном да провери да ли спава, а затим лагано затворила врата.

Дневна соба, која је уједно и радна, била је необично осветљена меким спектром оближње уличне светиљке.

Сместила се у гломазну фотељу крај полице са књигама. Села је искоса и десну ногу пребацила преко странице фотеље. Запалила цигарету, а хладну пепељару спустила на голи пупак.

“Зашто не спаваш? Је л’ све у реду?”, чуо се мушки глас.

“Не могу да заспим. Врати се у кревет. Ето ме, само да попушим цигарету”, одговорила је уз лењи смешак.

Мушкарац је није послушао. Сео је на сам крај олињалог троседа, мушки прекртио ноге и припалио цигарету. Ћутао је.

“Шта мислиш, да ли сам требала да останем у оној мојој вароши, удам се, изродим неку децу и живим сасвим обичним животом као многе моје пријатељице?”, питала је не скидајући поглед са магличастих даљина.

“Не”, одговорио је између два дима. ”Тебе би то убило. Врло брзо би увидела да то није живот за тебе и била би несрећна.”

Одговор пријатеља је нимало није изненадио, јер је он свакако по свом начину живота припадао оном себичнијем, више велеградском, који је она презирала.

“Што тако мислиш?”

“Исувише рано би почела да живиш за своју децу. Исувише рано би се одрекла свог живота. Ти ни данас ниси спремна за тако нешто,” текло је лако из његових уста упаковано у арому црвеног Данхила.

“Ако ћемо тако да гледамо: хоћу ли икада бити?” 

“Ма хоћеш. Полако.”

“А шта ће тада бити са тобом?”, процеди док је устајала са фотеље и пружала руке ка њему.

“Када птиче порасте, моје је само да отворим прозор. Све друго би било погрешно”, одговорио је гледајући је испод обрва са смешком док је гасио цигарету.

“Oвај прозор?”, бацила је поглед лако преко рамена.

“Тај прозор”, прихватио је њене руке и повео на починак.

Дан ми је био један од оних када баш ништа не иде од руке. Када је најбоље завући се у сопственог себе и чекати нови дан. Ал’, ко те пита шта је боље. Радиш како очекују и како мора. И смејеш се кад те гледају и плачеш кад си сам. А онда ми је зазвонио телефон. Безвољно сам подигла слушалицу.

Препознах глас драгог ми човека. Чух писца кога веома волим. Звонко и раздрагано обратио ми се, топлим и енергичним речима. Прво ме похвалио, говорећи ми баш све што сам желела да чујем. Говорио је о својој новој књизи. Нисам све запамтила, али ми се урезало да му је један од рецензената Матија Бећковић и да је од првих пет одштампаних примерака, један спаковао, адресирао и послао мени. Рекао ми је и:

,,Једва чекам твој коментар. Важно ми је твоје мишљење. Хвали ме, критикуј, кажи: „Ово је супер“, или, „Ово ништа не ваља“, али по срцу говори. Верујем у твој исправан суд.,,

Онако расположен, тим искричавим и звонким, готово дечачким гласом питао ме је како сам. А ја, уморна од живота, измрцварена од проблема, загушена од прича о корони и ношења маски, рекох: „Тешко је, лудо неко време, као да никада неће проћи.“

Насмејао се, чисто, дубоко из грла, и ја се сетих прошлога лета када смо, баш у ово неко време, планинарили до видиковца, на Жабљаку, изнад Таре. Душе су нам биле у носу и једва смо успевали да стигнемо писца. Он је сигурним корацима газио по врлетима планина, и објашњавао нам имена биљака и њихова лековита својства. Из носталгичне сентенце прену ме његов глас:

,,Ма, није страшно. Проћи ће све ово. Није ово ништа. Било је много горих времена. Ја сам преживео тифус 1943-е године… сећам се, још ми уши бриде.,,

Да, главни актер ове приче напунио је деведесет година. Понека бора на лицу и нетакнута Душа дечака у грудима. Велики, племенит човек, који на живот гледа као на дар и који уме да ужива у сваком тренутку постојања. И да пренесе и енергију и мудрост онима који желе и знају да чују.

Хладна магла спустила се на питому област Средње земље, чинећи је тамном и тмурном. Никада раније није пала тако ниско, чак ни на областима где су обитавале најмрачније звери и душе.

Две прилике ходале су једна за другом на белом, прозирном покривачу, умотане у одоре са капуљачама преко глава. Тешко су виделе, осећајући под ногама само хладне стене. Нижа од њих, босих ногу прескакала је камење, покушавајући да задржи ритам свог сапутника. Тетурајући се, мисли су се губиле у оним срећним данима када су хобити безбрижно трчали овим пољима, без окова страха, где је највећа брига била да ли ће бити времена за још један ручак. Мада га је увек било.

Неколико корака је требало да направи да би нижа прилика сустигла ћутљивог садруга и када то коначно учини, изусти:

„Имаш код себе мој дар?“

Не покушавајући ни да окрене главу, испод капуљаче се зачуо груб, дубок и скоро подао глас:

„Да, чувам га на месту где је све одавно изгубљено.“

„Добро га чувај. Откад су Бесмртне земље нестале, свака помоћ је добродошла“, молба се јасно назирала у гласу нижег сапутника.

Иза далеких превоја пресијавали су се снегом прекривени врхови, а затим као да је неко пресекао пејзаж, друга врста хладноће спустила се на Средњу земљу. Дрвеће и трава постајали су суви, вода није била питка и ветар је губио снагу. На изласку из шуме, дочекала их је долина, уских и стрмих страна; циљ њиховог одредишта. Некада зелено и весело место, сада је било пуно сувих стабала. Капије Бесмртних земаља биле су откључане, бришући границе између два света.

Ишли су неко време једно за другим, успоравајући ход. Приближавајући се ивици са које се видео пејзаж, обоје спустише капуљаче. Коса прве прилика била је дуга и испреплетена, али прљава. Благо деформисано лице крило је ожиљке на сивој кожи, а доња усна била је дупло већа од горње. Орк подиже руку као знак да застану и подиже лице ка небу, на прекиде увлачећи ваздух ноздрвама. Неколико метара испод, погледи су им били приковани на огромног орка, бар два пута већег од њих. Иза себе вукао је заробљеника, са врећом преко главе, који се трудио да хода право, ипак заносећи својим великим, длакавим стопалима.

„Осећам мноштво чудних бића и енергије. И добро познатог непријатеља“, тихо рече својим оштрим гласом, посматрајући из заседе како је орк гурао свог заробљеника у пећину.

„Најславнији хобит је са њим?“, рече нижи од два посматрача, не скидајући поглед са огромног орка, као да није битно то што је чуо.

„Да“, окрену своје наказно лице.“И докле ћеш га толико хвалити? Уопште није толико битан као што сви мисле.“

Али био је. И то не само једном хобиту изгубљеном у Средњој земљи са сапутником о коме не би ни маштао. Сви су чули за њега. Како и не би после Рата Прстена.

„Надам се да код себе има то што нам треба.“

„Има, знам га веома добро.“

„Онда идемо по плану, ти само… „, не завршивши реченицу, хобитски пратилац нестао је брзо и толико неприметно да није ни видео када.

У неким другим околностима, тај заробљени хобит би одавно био мртав, али Средња земља се променила. Хобит је поседовао нешто драгоцено, нешто што је дошло као одговор на све молитве. Чак и више од тога, пружала се прилика за освету.

Скинувши огртач у потпуности, оштре линије мишића оцртавале су се на телу орка. Некарактеристично за класичног ратника, део испод врата деловао је слабије, али су ноге биле много развијеније. Спустивши се, прилазио је иза леђа стаситог непријатеља, нестајући иза његових огромних леђа.

„Лугдуш!“, бесно крикну спуштајући се на тло.

Велики орк се окрете успорено, са невештом имитацијом осмеха:

„Богдура! Мислио сам да си мртва. Као и твој отац ког сам заклао!“

И заиста, била је мртва. Али изнутра. Женски оркови одувек су били испуњени патњама, бесом који им кида душу, сматрани вишком и немилосрдно одстрањивани.

„Имаш нешто што је моје!“, урлајући се залетела на њега, држечи два бодежа у рукама. Са лакоћом је одбио њен напад и подигао копље са тла.

„О да, имам“, гроктао је. „Крв твоје нејаке деце коју сам такође убијао. Шта ће нам такви у борби, посебно твоје крви!“

Оркови не могу да заплачу. Оркови немају осећања. Оркови… Једном сузом уништила је све што је икада знала о свом народу.

„Моћ…“, тамна суза сливала се низ унакажени образ и као река у кориту испуњавала ране на лицу. „То осећање те испуњава, зар не? Шта све мислиш да урадиш због те моћи. Наш народ је довољно пропатио! Мислиш да ће ти моћ помоћи да постанеш освајач!? Можда те она неће убити, али ја хоћу!“

„Много дајеш себи за право. Ионако служиш само за расплод“, звизнуо је страном копља толико јако да је одлетела неколико корака уназад иударила главом о камен на тлу.

Покушавши да дође себи осетила је неку чудну силу око њих, таму коју никада није могла ни да замисли. Лугдуш се надвио над њом и испустио бучан врисак, а бале су му цуриле низ уста:

„А кога то имамо овде!?“

Хобит са навученом капуљачом лебдећи је излазио из пећине, док су му шаке и стопала биле обавијене чудном црном материјом. Лугдуш поново гласно грокну, испунивши својим чудовишним гласом магловити простор. Затим јој је приближио копље, врха скорелог од крви, не скидајући поглед са хобита.

„Тамне силе се поново буде. Нисам овде да се уклопим у нови свет. Хоћу да направим свој властити.“

Гледала је наизменично у њега и свог сапутника.

„Постоји тренутак који мења живот из корена. Тренутак када признајемо своју слабост и прихватамо је, тренутак када прихватамо жртву или…“, настала је кратка тишина, а затим је наставила тишим, скоро болним гласом, „пуштамо некако да оде. Понекад тај тренутак пружа одговор на све наше пат…“

Не дозволивши јој да заврши реченицу, немилосрдно је забио врх копља у њене груди уз хук који се појачавао из магле. Једном ногом се накачио на њу и одгурнуо је тако да се срушила без речи.

„А сада ти… „, изустио је, усмеривши се на хобита. „Зар си стварно мислио да га нећемо чувати? Питање је тренутка када ће се сломити. Не могу сви припадници твоје сорте да се носе са таквим теретом.“

Није одговорио. Хобит је имао огртач преко своје главе, кријући своје лице пред нападачем.

„Хоћу да ти видим очи док будеш крварио!“, узвикну и из једног потеза збаци хобитски огртач у страну. Загледао се у те очи које нису скидале поглед са огромног орка. Лице хобита изгледало је благо као светлост, румено, а очи обасјане сунчевим зрацима показивале су занос. Тај сјај крио је страх, потиснут иза нежне коже. Парализован, заборавио је да гурне руку у џеп и извуче нешто чиме би се бранио. Срце му је лупало као да ће искочити, док су се облаци повлачили.

Лугдуш хукну прекривајући изненађење:

„Нисам слаб према Хобитима. Макар и женским!“

„У прошлости су жене изненадиле много моћније, зашто би са тобом било другачије!?“, бесни јек врисну иза Лугдуша, на шта одмах спусти поглед на своја прса. Познати врх копља штрчао му је из груди, док се тамна смола спуштала низ његово тело из ране. Кренуо је да се руши унапред, на шта хобит скочи у страну.

Лугдуш је осетио како га је нека рука повукла и окренула на другу страну. Гледао је у њу. Извлачила је бодеж закачен за појас и кретала се ка њему, беспомоћном ратнику који је зурио у груди у које јој је забио копље. Била су заштићена верижњачом од митрила, једва обавијеном око њих, штитећи готово само срце.

„Грешка је што си циљао у срце, оно је свакако давно престало да куца.“

Учинио је још један очајнички напор настојећи да се придигне, али испусти последњи дах, са очима пуним срџбе.

„Да ли је добро? Оно, како га зовеш, најславнији хобит?“, рече скидајући верижњачу уплетену око груди.

„Најславнији хобит… Мој отац!“

Из дубине пећине, прилика се кретала отежано, са муком вукући гола стопала по прашњавом тлу. У неуредној коси седе власи су се мрсиле са тамнијим, а у очима му се назирао умор. Исцрпљеност је нестала, истог трена када је угледао девојку која му се приближавала.

„Руби!“, узвикну, и крену ка њој споро, преморен да потрчи.

Његови руке су снажно загрлиле Руби толико да јој се учинило да ће се спојити у једно.

Држала га је чврсто за огрубелу шаку, окренувши се ка орки.

„Мој отац, Семвајз Гемџи“, затим се дубоко загледала у његове сузне очи: „Најславнији хобит.“

„Имаш ли оно што ми треба?“, иза њих одјекну оркин глас.

Семвајз се уз мало муке подиже и поче да раскопчава прљаву кошуљу у којој је скривао гримизни кључ. Погледао је у кћер, тражећи у њеним крупним очима дозволу да се одвоји од своје обавезе и терета. Коначно је спознао праву тежину коју може понети судбоности предмет.

„Само уз помоћу њега може да окупи свој народ. Нарочито сада, јер су сви протерани из Бесмртних земаља, као и ти.“, рече Руби.

Сем се на тренутак устручавао, али охрабрен присуством кћерке, спустио је драгоцену ствар у њене руке. Никада није имао поверења у оркове. Неповерљив, али благословен од своје девојчице, пратио је погледом док је прилазила некоме за кога је одувек сматрао противником.

Руби је предала клуч и затим је стала на пар корака од ње. По први пут, учинило јој се да осећа страх у њеном гласу.

„Долази неко ново доба. Нови претње су на хоризонту“, загледана у даљину рече орка.

Руби није скидала свој поглед са ње.

„И нови савези.“

Нису се поздравили, већ су одмах пошли на супротне стране. Семвајз и Руби упутили су се ка месту где се некада налазио Хобитон, а орка је пошла на север. Нешто ново се покренуло, нешто ван ичије контроле. И некако су знали да ће их судбина поново спојити.

Прича је освојила прво место на Толкиндану 2018.

Светозар је седео у великој дневној соби обавијен густим дуванским димом. Пушио је четри пакле зелене Мораве без филтера дневнио, варећи једну на другу. Дим је једино могао кроз оџак, јер су прозори били затворени, а преко њих навучене дебеле непрозирне завесе. Само су на прозору до пута биле одмакнуте тридесетак центиметара тек да се види Варошко брдо. Од како је умрла жена му Бранка, коју је непокретну неговао двадесет и две године, није се мицао са одртавеле столице за љуљање. На сточету поред, испод новина, стајао му је Лугер напуњен. Није се од њега одвајао од Зеленгоре. Запленио га је убивши ни мање, ни више, немачког пуковника комаданта тринаестог моторизованог пука. Нашли су се прса у прса у пробоју обруча. Светозар је био бржи. Умео ја кад попије да прича народу догодовштине из рата улепшане херојством. Наравно никада није причао о ономе што се одвијало као филм у души и пред очима. Често је стављао на груди орден хероја, нарочито када су комунистички празници. Одавно нигде не иде и нико му не долази. Усамљен, као да је чекао некога да би отишао заувек. Више није имао ни један разлог за останак. Издали су га и његови уклонивши му иконе Поповића, Крцуна, Леку.

Лето је тек стигло у стишку равницу ,а као да је загорела цела панорама на шта је неодољиво подсећао укус сувог врелог ваздуха. Његове плаве, а бистре очи нису делиле судбину пропалог и оронулог тела осамдесетогодишњака. Напротив, севале су по кући, читао је новине без наочала, псовао на течном српском језику све од миша у дувару до паукове мреже на крсту. Уочи 7.јула, вашара у Пожаревцу, Светозар би излазио на омању терасу и гледао народ који узаври тих дана. Покушавао је као некада да препознаје људе, да се сети свега о њима и то би му покренуло адреналин. Тражио је некога, осећао је то у себи. Управо дан пред вашар, када се спремао да изађе зачуо је куцање на вратима. Срце му заигра и махинално пође руком испод новине.

„Уђи Миливоје слободно, откључано је!“,рече не окрећући се, али је одраз пратио на стаклу полуотвореног прозора.

“Одакле знате да сам ја“, рече Миливоје осетивши страшан смрад дувана помешан са мемлом и устајалим ваздухом.

“Чекам те четрдесет једу годину, синовче, да ме ослободиш ропства“, изусти и даље укочен. Овај је тренутак сањао хиљаду пута, стално преиспитујући улогуи и речи које ће том приликом изговорити.

“Како ја да вас ослободим ропства? Jа сам дошао својим послом“,одговори средовечни мушкарац, осматрајући простор у који је закорачио.

“Узми ту флашу са полице и две чаше из витрине и дођи седи“, рече Светозар, држећи се строго свог сценарија.

“А ви мене знате?!“

Миливоје послушно узе наручене реквизите за Светозареву сцену.

“Знам и више него што мислиш“, одговори Светозар и показа му да седне на отоман наспрам њега.“Како ти је мајка Душанка, личиш на њу ?“ упита дошљака на шта се овај прену.

“Умрла је, зар ти нису јавили твоји?“, одговори Миливоје упиљен у лице старца које му се указа, у те његове густе обрве, плаве ледене очи у којима је у дну куљао вулкан.

“Не, нису и немам моје, моји су такође умрли”, одговори Света загледајући човека у карираној кошуљу кроз коју се назирало веома мршаво тело.

Дуго су разговарали мудрујући један над другим, пили препеченицу која је помешана са дуваном смрдела на џибру. Седећи наспрам незваног госта, Света је претресао цео свој живот, а овај је слушао клатећи главом. Очекивао је снажног удбаша испред себе који је прек и спреман да га избаци из куће.

“Знам зашто си дошао“, рече као да му је дојадило да више околишају.

“Па видиш Светиславе, не чуди ме да знаш. Молио бих те да ме одведеш до гроба мога оца. Никад га нису пронашли, а обећао сам матери да ћу јој довести Драгољуба и сахранити га поред ње”, нагласи Миливоје кршећи руке.

Собом завлада мук и већ тежак ваздух се још више згусну. Старац га је гледао оним истим очима пуним немира и хладних вирева.

“То је било давно, било је друго време“, рече завлачећи руку испод новине и извуче пиштољ. Миливоје се прену.

“Не бој се. Да сам хтео, убио бих те још пре два сата кад си дошао, лако као провалника који напада немоћног старца. Ево ти овај пиштољ!“, викну и баци га Милиувоју у крило. “Убиј ме. Скрати ми муке, наплати дугове и иди“, рече старац сад већ окупан у зноју.

“А, не Светиславе“, Миливије узе онај пиштољ и стави га на врх креденца. “Нећу да те ја убијем. Tо никако. Зар да преузмем твоју клетву? Боже ме сачувај“, рече Миливоје. “Доста си ми загадио досадашњи живот. Интересује ме само да ми покажеш где је гроб мога оца. Где си га убио као пса и зашто Светозаре? Имао је само 22 године.”

“Имао је довољно година. Направио је тебе и сестру ти“, одговори разочаран Света. “Озбиљно сам рачунао на тебе, а ти си пизда као и твој отац“, рече готово бесно. „Није имао муда да у борби, погине као човек, него се предао“, сиктао је старац кроз жуте зубе. „Слушај бре балавче, твог оца су присилно мобилисали четници Крсте Рончевића из Голубца, а ми смо га ухватили код Смедерева у селу Липе. Жутокљунац није ни откочио пушку, а камоли пуцао. Спровели смо га до ОЗНЕ где су нами наредили да њих седамнаест стрељамо – одмах. Знао сам га, јер је оженио најлепшу жену у целом крају. И мрзео сам га због кулачког порекла”, сиктао је идаље Светислав провоцирајући у нади да ће овај дохвати пиштољ и скрати му муке.

Везао је причу за причом о његовом оцу, деди, o предратном богаству. Те да су били кућа „Народњаци“, угледни чланови те странке. Имали су ковачницу, винограде, вршалицу на дизел мотор трећи у Југославији. Лепа Душанка, његова мајка, била је из Миљевића. Ћерка Моше, угледног учитеља. Имали су много радника надничара. Револуцији су такви били непријатељи број један. Моша је завршио у рамском риту осуђен као кулак, а са Миливојеве очеве стране су на време сами умрли тако да му је отац Драгољуб једини био осуђен.

“Шта чекаш бре, узми пиштољ и уби ме, јер чујеш шта ти говорим!“, скрљештио се на Миливоја који је био црвен у лицу и сваки капилар је прскао на њему. Бубњало му је у ушима, киптио је од беса. Нагло устаде од стола и столица се претури.

“Добро и зашто си га убио, ако није пуцао? Aко се предао ?!“ Глас му задрхта, а он остаде као укопан.

“Због твоје мајке.“ прошапута Светозар. Повукао је дуг дим цигарете надлакћен на сто и лењо подигао поглед ка Миливоју. “Могла је да га спасе. Два месеца сам га држао у тамници и молио је да ми се пода, па да јој пустим човека. Али није. Пљунула ме је у лице пред мојим војницима. Ето, колико сам је волео, а колико ме је она мрзела. Него, да ли ти је она рекла зашто је умро твој отац?!” упита изненада док је гасио опушак жутим прстима.

“Рекла ми је све: и твоје има, и твоју фамилију, и порекло, и накот…Да, рекла ми је!” одговори Миливоје који је и даље стајао над старцем као укопан.

“Није ти рекла истину!“, рече покушавајући да се усправи у столици. “Није ти рекла да се сам убио.“

“Лажеш Светиславе, јел да да лажеш?“, кроз осмех очајника процеди Миливоје.

Светислав га погледа испод обрва и настави:

“Не лажем! Извели смо га да би га заплашили. Било нас је четворица. Постоји у Озни записник. Требало је само да потпише признање да је Стеван Миловић шуровао са четницима. Тај Стева се волшебним начином пребацио у партизане, а убио је градан народ у Бољетину и горе у власији. У његовој кући се пресвукао. Наравно, Драгољуб то није хтео. Страх га је било шта ће да ради ако се врати краљ.“ Светислав се ухвати за ивицу стола и у грчу се придиже са столице.

„Балавче, отргао ми је пиштољ из руке и уперио у нас. Тражио је да се одмакнемо десет метара од њега, ближе до друма, а онда је испалио себи метак у уста. Тако је било. То је гледала и твоја мајка Душанка и она је била присутна. Она је била пети учесник. Стоји у записнику. Молио сам га да не чини то, да му је ту жена, да ћу их пустити да оду заједно. Тражио је да се домакнемо десет метара до друма, а онда је испалио себи метак у уста, кажем ти! Видела је, твоја мати, да ни због ње, ни због деце није поклекао. Убио се да не живи као издајник.”

“Лажеш, рекла би ми мајка истину“, процеди Миливоје сав црвен у луцу.

“Прикрила је властиту одговорност за све што се додгађало. А имао сам намеру да га пустим. Само ми је требао четнички сведок. Али ето, остало је да сам га ја убио. Зато скрати ми муке“.

Миливоје пође ка креденцу.

“Зашто се ти ниси сам убио? Откуд теби толика храброст да друге изводиш и стрељаш, а да себи не пресудиш, већ да туђе руке прљаш твојом смрдљивом крвљу а ?!”

Узео је пиштољ и кренуо ка старцу.

“Знао сам све ове године где живиш, како изгледаш, са киме живиш, где идеш, са киме се посећујеш. Све сам знао Светиславе и никад ми није пало на памет да ти се осветим. Питао сам се само да л’ је могуће да у овој љуштури човека живи такво смеће од злочинца”, гледао га је са презиром.

“Да си ми тада изашао пред очи убио бих те“, рече Светислав.

“Могу ли да знам где су кости мога оца, па да те оставим у твом зверињаку“, рече Миливоје и спусти пиштољ на сто испред старца.

“Између Средњева и Миљевића, код потока. Педесет метара од ушћа у Пек”, рече старац спустајући главу. “На превоју имаш сада велики брест. Бар је био до пре три године ту, кад сам последњи пут прошао туда“.

“Ишао си тамо?!“, у неверици човек разрогачи очи.

“Бежи бре гаде!“, одмахну руком Светислав. “Био сам много пута, али ништа то није вредело. Нисам могао да га вратим.“

Миливоје обиђе круг око старца и погледа у слике на зидовима.

“Знају ли твоја деца каква си звер био ?!“, промрмља себи у браду.

“Знају оно што и други!“, одговори стежући шаком своју вилицу.

“И боље. Умрли би од стида и мржње према теби“, рече Миливоје, окрете се и изађе из куће.

“Где ћеш! Стани проклет био, доврши посао“, реч Света немоћан у столици.

До поподнева попио је цео литар оне ракије. Плашио се ноћи у којима су му пред очима уместо слика најмилијих, излазиле слике људи које је лично по налогу партије ликвидирао. Најчешће га је прогадњао Драгољуб. Молио га је да га пусти и да никоме неће да каже. Одзвањало му је у ушима његово преклињање и тај као гром пуцањ у уста када му је отео управо овај стари Лугер.

А Миливоје је пронашао оца и преселио га на гробље покрај мајке. Најзад су Драгољуб и Душанка били заједно за сва времена. Миливоје није осећао никакву мржњу према Светиславу. Тек месец дана касније, сазнао је да је потоњи џелат умро те ноћи када га је посетио. И њему је упалио свећу у Саборној цркви.