Oко пет после поднева Сенка се упутила ка аутобуском пристаништу да дочека пријатељицу. Мисли су јој биле несређене. Требало је средити хаос у глави. Опасуљила се негде код Палате правде и схватила да је кроз део Сарајевске и низ Милоша Поцерца прошла у незнању.
Београд је киптао, као и сваког дана у ово доба. Међутим, петком поподне поготово. Баш ту око Штајге студенти – провинцијалци, теглили су путне торбе и кофере, пуне прљавог веша, празних шерпица и пластичњака, којим ће да обрадују своје мајке. Било је и Цигана и Кинеза који су носили робу у великим, карираним крмачама, пластичним торбама и довикивали се преко улице. И једни и други сударали су се претрчавајући преко шина близу двојке, користећи задњи делић секунде зеленог светла несинхронизованих семафора.
У неком тренутку, Сенка примети да је и сама убрзала корак. У грудима јој је бубњало узбуђење, једнако оном када стижете на перон баш у тренутку када возач стартује мотор аутобуса. Захваћена том путничком еуфоријом уз пар изговорених: “Не, хвала.”, прошла је поред таксиста и упутила се преко парка до долазног перона.
Поранила је, као и увек. Аутобус неће стићи сугурно за још петнаест минута. Све клупе су биле заузете. Стала је ближе огради и запалила цигарету. Око ње – гужва и гангула. Аутобуси су пристизали један за другим оним редоследом којим их је најављивао женски глас са звучника. Путници, стари, млади, поспани и расањени, још пијани и отрежњени, са муком су се пробијали до свог пртљага кроз шуму разних препадача, таксиста – пресретача и носача торби са гвозденим колицима, који галаме, добацују и препиру се међусобно.
Аутобуси пролазе – они остају.
Наша јунакиња, као из неког другог филма и даље је мирно и без речи стајала крај ограде када јој је пришао мусави клинац од највише десет година, ангажован на пословима носача и питао је да ли има упаљач. Пружила му је без речи остатак своје догореле цигарете и лењо подигла поглед ка небу. Ту јој се искрао осмех.
На трапезастом парченцету неба, негде изнад Саве, подрхтавао је велики папирнати змај.
“Види, змај!”, викну никоме.
Осврнула се око себе са тупавим осмехом на лицу и прстом ка небу. Није било инетресената да поделе радост. Они који су пристигли, узимали су своје торбе и трудили се да се не изгазе међусобно. А од оних који су чекали, једни су седели на клупама и ослоњени на своја колена били заузети гледањем у асвалт, други су пак наваљени једни на друге ћутке посматрали шаренаду пред собом. Сенка поново подиже поглед ка том парчету неба међу крововима беогардских високоспратница и помисли како би било дивно видети сада лице тог детета. Несумњиво да је змаја пустио неко веома спретан и Сенка замисли како је то змај једног дечака који је целе недеље чекао тај петак после подне када ће га тата одвести на Саву, јер је крај воде ветар најбољи за пуштање змаја. Сенка замисли и оца који спретно држи канап и дечака од шест-седам година како одушевљено гледа у небо исто овако као она сада усред ове руље, поносан на свог оца, који је винуо змаја толико високо, да ни један дуги тата не би могао боље и више.
„Аутобус из Петровца пристизе на перон! Аутобус из Петровца преко Позаревца пристизе на перон!“, зачуо се глас из кутије.
Сенка се трже и пође да сачека гошћу. Након што су се избориле за свој пртљаг и изгрлиле, Сенка показа девојци да погледа ка небу.
“Шта да видим?”, упита другарица,
“Сад ништа. Неко је дете пуштало змаја.”
