А почело је сасвим обично…
Аутобус се успорено кретао снегом покривеним бившим цариградским друмом. Зимски крајолик, иако суров, освајао је посматрача. Дим се вио из димњака као барјаци неких изгубљених времена. Варош се полако будила кад се аутобус зауставио. Првог јануарског јутра 1970, у Вароши су били будни само пекари и случајни пролазници, и сами уморни од протеклог славља. Мирис врућег хлеба је изазвао глад код неколицине.
„Хајдемо на бурек”, зачу се позив једног од пролазника, са чиме се брзо сложи омање друштво у свечаним оделима, очигледно пристигло са прославе Нове године.
Називајући „добро јутро” новопридошлима, варошани се убрзо разиђоше и трг остаде празан. Тачније, на њему су, одајући збуњеност и страх, стајала два пара. Не први поглед тако различити, а опет тако исти. Покрај њих су стајали кофери у којима су биле сакупљене њихове успомене и наде у бољи живот.
„Добар дан”, рече једна од двеју жена.
Нагласак и жуљевите руке говорили су да је реч о некоме ко је на ове просторе дошао издалека, ношен ко зна којом од миграција од Великог рата до данас.
„Зовем се Есма, а ово је мој муж Илија”, покуша она да започне било какав разговор.
Мушкарци, тек реда ради, климнуше главама, без икакве жеље да наставе разговор, не вадећи смрзнуте руке из џепова да се поздраве.
„Ја сам Емилија, можеш ме звати Еми. Медицинска сестра сам и овај овде, мој муж, натерао ме да се запослим у Дому здравља. Он је, иначе, наставник и подучаваће овдашње ‘сељачиће’ историји”, рече жена тихим гласом, једва чујно.
„Име ми је Александар, а то је моја ‘предрага’ супруга заборавила да вам каже”, стиже цинични коментар лепог господина, нежних и негованих руку, налик на женске.
„Нас двоје смо чули да се овђе отвара фабрика, и да ће бити посла за браваре и куварице, па решисмо да покушамо. Доста је било потуцања по читавој земљи, ред је да се и нас двоје скрасимо а и да децу почнемо правити”, шеретски добаци Илија, на шта се Есма јако зацрвене.
„Ако немате ноћас ђе спавати, можете са нама код мог земљака, биће мјеста”, додаде он.
Александар се уљудно захвали и одби понуду, а Емилија се са висине брецну да су они добили свој стан у новој згради као стручна лица. Поздравише се и лагано одоше свако на своју страну, оптерећени мноштвом питања о томе шта носи данашњи дан.
Одломк из романа „Сасвим обична прича“
Куповином романа донирате средства Дому за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петке у селу Извор код Зајечара
Више о роману на Фејсбук профилу аутора https://www.facebook.com/profile.php?id=100046197782397
Више о Дому кликом на линк https://www.svetapetkaizvor.com/dom/