Аристократијо,
љубим ти лице.
Тако узвишено, господско, бело.
Клањам се, душа ми не прати скице
разума, ума, већ срце слепо.
Прљавом руком хоћу да такнем
преплануло и просто чело.
Од страха нећу да се макнем.
Не питај шта би, све би се смело.
Опраћу руке од злочина
и лажног љубљења господина.
Под ведрим небом лакше се дише
и друкчије се доживе кише.
Боса ћу играти по прашини.
Љубићу жицу виолини.
На сваком трону влада дивота,
ја сам ту краљица свога живота.
Покушала сам да волим белог,
тог белог миша,
аристократу,
душа ми иште сатирске очи,
плаћам животом, нек ме сатру.
АРИСТОКРАТИЈА – Александра Вујчић
