ПЕТО ПОГЛАВЉЕ

Ружини дарови

Иако млада, Обренија је бринула о нама и кући, као да је сам Бог драги послао. Знао је Тај да ће нам судбина измакнути праг под ногама. Судбина макну праг, а Обренија постави кичму. Судбина однесе кров, а Обренија разапну мараму. Судбина обори капију, а Обренија рашири руке. Одрастале смо сироте у њеном топлом загрљају, под њеном марамом, заклоњене од кошаве, киша и снегова.

Када је кућа пуна чељади, нарочито женскадије, ту су многе радости, али и муке.

Једном је сестра Ружа са мобе донела нову блузу. Плаву, ланену, а са леве стране извезена је ластавица раширила крила. Ружа, онако сисата, када је обуче и крене низ пут, она ластавица само што не полети.

Видела је мајкица да је Ружу неко даривао, па нас је тог поподнева, док је Ружу и мене пратила на игранку питала од кога је дар.

„Ономад када сам ишла на мобу, друга Јасминка ме је даровала. Донела јој матер две исте са панађура у Голупцу”, одговори Ружа.

„Је л’ она и даље гледа у Горчина?”, упитах.

„Гледа, али Горчин не мари за њу.”, одговори Ружа.

„А за кога мари Горчин?”, јави се Обренија.

А Ружа и ја праснусмо у смех и обе поруменесмо.

Касније на игранци Горчин се ухвати у коло до Руже.

Не прође ни месец дана од игранке, донесе Ружа нову сукњу у кућу. Опет је мајкица пита одакле јој. Вели: „Дала ми друга Јасминка. Ономад јој мати купила, кад је ишла у варош, али јој повећа. Све трчи око ње. Би јој жао да је сече, па је мени даде.”

Обренији не би право, намршти се, али прећута. Прође мало од тада, кад ето ти Руже у нове опанке.

„Одакле ти, Ружо, опанци?”, пита је Обренија.

„Мајкице, јуче кад је падала киша, све ми се ноге поквасиле када сам са Јасминком враћала овце сa паше. Срећа, па ми она даде ове опанке и једне чарапе да не назебем.”, одговори Ружа.

„Са својих је ногу скинула?”, мајкица у чуду исколачи очи.

„Ма јок, имала је уз себе у торбак једне да јој се нађу.”, наивно ће Ружа.

„Ма није ваљда! Ко још носи опанке са собом да му се нађу, богати?”, викну Обренија, пе стаде љутито климати главом. Ту мајкици већ постаде сумњиво и забрани Ружи да прима дарове. Ружа се побуни и заплака, али мајкица ни да чује. Јасно је њој, каже, да свака девојка воли да се кити, али да ни случајно не примамо више дарове, тачно да је кила злата.

Међутим, не прође много, кад ево ти једно јутро, трчи Јасминка онако џигиљава и гарава ка Ружи и мени уз сокак.

„Ви по воду?”, виче Јасминка.

„По воду, по воду.”, одговорисмо углас.

„Е, Ружо, све хоћу да ти дам, па заборавим.”, обрати се Јасминка Ружи и рашири торбак. „Купила ми мама две исте мараме, па сам једну наменила теби”, рече и извади свилену мараму дивних боја које су се на сунцу сливале једна у другу. Видех ја да се Ружа обрадовала и таман да пружи руке, ја је претекох.

„Опрости, Јасминка, али нама је мајкица рекла да не примамо дарове. Је л’ тако, Ружо? Већ си доста Ружу даровала, али знаш да смо ми сироте и да Ружа никако не може да ти се одужи. Ако си јој друга, немој јој више доносити дарове.”

На те речи Ружа погну главу и сневесели се, али потврди, скривајући поглед од Јасминке.

„Истина је.”

„Ју, а што да не примате дарове. Ма ајде! Па ускоро ће и момци да вас дарују, је л’ ћете и њих да одбијете? Па не дарујем ја Ружу да би и она мене, већ од срца, јер смо друге!”, наваљивала је Јасминка, све колачећи очи.

„Јесте, Јасминка, све ти лепо збориш. Ни ми не знамо зашто се мајкица баш толико љути, али ја тај дар не смем да примим. Немој да се увредиш, живота ти.”, одговори јој Ружа.

„Ма она то не мора ни да зна. Де, види како је лепа!”, рече и развуче ону мараму. „Сама се дуга по њој прелива.”, настави Јасминка и све би Ружи на главу да је стави. „Гле, Лептирка, гле, како лепо леже уз Ружине плаве очи и румено лице?”, окрете се према мени.

„Јесте, Јасминка, леже, али она дар не сме да прими. Наћи ћеш ти већ коме ћеш да је даш.”, покушах да је прекинем. Окренух се ка Ружи, па је повукох за рукав, „Хајде, селе, морамо по воду. Хоћеш и ти, Јасминка, са нама, али то марамче више да не вадиш из торбака?”

„Јок, кад сте такве ви коритарке, идем ја својим послом!”, наљути се, окрете и оде низ сокак.

***

Од дана када је Јасминка заћутала, не прође много и моја се Ружа разболе. Ухвати је велика ватра. Паде у постељу и све очима колута. Тих смо је дана сестра Роса и ја мазале комовицом и стављале јој облоге на чело. Мајкица јој је справљала разне чајеве, али џабе кад Ружа није могла да гута. Како јој наспемо мало у гушу, тако хоће утробу да изврне. Седам дана нит је јела, нити пила. Уста су јој упала, очи се исколачиле, а образ пожутео као воштаница. Сестрице Вора, Гора и Светлана су престале од страха да јој прилазе. Оста само сенка од онакве девојке каква је моја Ружа била.

Седму ноћ пробуди ме неки туп звук у глуво доба. Сви су спавали, чак и Роса, која је седела на столици крај болеснице. Обренијин је кревет био празан. Неки ми ђаво не даде мира и ја изађох у авлију. Обиђох око куће и видех да нема ни нашег коњчета Гаре под кошем. Од страха уђох у кућу и стадох будити Росу, али ме она, онако у бунилу, посла натраг у кревет и настави да хрче. Ја се вратих у постељу, али целе ноћи очи не склопих.

Негде пред јутро ето ти Обреније на вратима. На рамену јој торбак. Прво је пробудила Росу, па приђе и мом кревету.

„Будна си?”, ослони ми руку на чело и помилова ме.

„Јесам, мајкице.”

„Дођи у кухињу.”, нареди ми и ја одмах поскочих.

Селе смо за астал, само нас три: Роса, Обренија и ја, а пред нас се из оног торбака расуше дреје што је Ружа ранијих дана добијала на дар.

„Од кога оно беше Ружи све ове крпе?”, упита мајкица.

„Од Јасминке из села, што се са њом другаричила још од малена ту на потоку”, одговорих.

Роса само климну главом.

„Пу, пусто јој остало! Друга, а спрема Ружу за онај свет”, просикта мајкица себи у браду.

Нисам разумела шта говори, ни због чега Роса немо врти главом.

„Све јој је спремила. На све је мислила!”, викала је мајкица и једну по једну ствар из торбака ређала пред нас. „И опанке и чарапе и кошуљу и сукњу – да је обуче од главе до пете”.

Роса покри уста рукама да се не чује како јеца.

„Само ми још марама фали овде.”, настави мајкица замишљено, на шта се препадох и викнух.

„Она мараму није узела! Кунем се!”, викнух јаче. „Није узела, мајкице, Бога ми!”, говорила сам, а срце је хтело да ми искочи.

„Кажеш да има и мараму?”, исколачи очи на мене мајкица.

„Не кажем. Нема је…”

Од ужаса нисам могла да сложим мисли, речи и дисање. Гушила сам се.

„Нудила јој је преда мном. Лепу, шарену…”, говорила сам убрзано. Мајкица ме је гледала испод црних веђа погледом какав никада раније не видех на њеном лицу, с прекором, очајем, али и разумевањем.

„Није је узела, кунем се!”, бризнула сам у плач и Роса ме загрли.

„Узела је, Лептирка, узела.”, прошапута мајкица и помилова ме по глави, „Можда не тај пут, када је са тобом била, али је узела, иначе не би била у постељи већ седми дан.”

Роса и ја заплакасмо, а Обренија на кратко ућута и покри шаком браду.

„Морамо да претражимо све! Све одреда. И кућу и авлију и кош и таван и шталу!”

Роса поскочи, ни не сачека да мајкица заврши, и уз цику и вриску истрча из куће. Обренија се окрете ка мени и нареди ми:

„Пусти Росу. Ти претражи кућу, али гледај да не пробудиш сестре. Ту је негде, мора да буде ту.”

Нисам ни опанке натакла на ноге, кад ето ти Росе на вратима. У руци је држала исту ону мараму коју је Јасминка нудила Ружи ономад на сокаку.

„Где си је нашла?”, упитах и узех је Роси из руку. „То је та, мајкице”, пружих је Обренији.

„У јаслама.”, одговори Роса. „Још пре пар дана видех је сакривену у јаслама. Кад мајкица помену таван и кош, ја се сетих.”, рече и лупи себе по челу.

„Сигурно је Ружа сакрила из страха да је мајкица не грди.”, шапнула сам. „Шта сад?”, погледах у Обренију.

„Треба нам нека кутија у коју могу да стану све ове ствари.”, одговори мајкица.

„Имам ја.”, сети се Роса и донесе нам кутију од својих првих ципела на малу пету.

„Лептирка, иди на крај баште и ископај рупу довољно дубоку да покопамо ову кутију да не може ни једна животиња да је изровари.”

„Хоћу, мајкице.”, ускликнух и поскочих.

„Време је да сахранимо Ружу.”, чух кад за мном шапну Обренија.

ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Туђа звона ?

Нађох се у некаквом мраку, као да ме је неко уткао у коњску длаку нашега Гаре. Преда мном црнило, окренем се – опет црнило. Нити да кренем напред, нити натраг, aли чујем неки глас као да ме дозива:

“Ходи к’ мени, селе! Ходи, чијеш ли ме?”

Чујем га, једва, али га чујем. Него, не смем ништа да проговорим. Срце ми се у грло попело. Још је мени мајкица говорила да се у сну не одазивам и не крећем никуда ни са ким. А ово сада мора да сним. Нека дозива, ја ћу да ћутим. Корак се по корак станем примицати том гласу. Миц по миц и назре се блага светлост. Охрабрена хтедох да коракнем, када глас викну: “Стој!”, и ја устукнух. Погледах преда се, па од страха цикнух и покрих очи. Јао, мени, кукала ми мајка, само што се не стрмоглавих у јаму без дна.

“Погледај ме, селе! Погледај!”, поново се јави онај глас.

Склоних шаке са очију и у том хладном светлу у даљини приметих момка правог као стрелa.

“Над овом јамом је ћуприја, мораш је прећи!”, говорио је.

Осврнух се по помрчини и истина, угледах танану ћуприју, танку ко три прста преко бездана.

“А, не. Ма какви! Не могу ти ја прећи преко ове ћуприје, мили брате!”, викнух и из очаја сузе потекоше. “Вечно ћу ти, јадна, стајати у овој помрчини.”

“Нећеш, селе!”, одговори младић чврсто. “Ако си чиста срца, прећи ћеш.”

Како он то мисли ако сам чиста срца?

“А ако нисам?”, прошапутах, али ме он једнако чу.

“Ако ниси, појешће те мрак.”

Гледам у њега, па у ћупријицу, па око себе ону пусту помрчину… Ћутим, ни не мислим, само ћутим. Као да ми би мало оног мрака, те још и зажмурих па коракнух. Чим ступих ногом на ћуприју, постах лака као перо и кренух ка момку с друге стране.

“Где си побратиме? Не видим те!”, вичем, осврћем се око себе са осмехом, радосна што у овој пустињи имам пријатеља. Међутим, радост не потраја дуго. Момка као да је прогутао мрак. Очас се сневелих. Кад ето ти, из једне трнове рупе допре трачак светла и глас одатле проговара:

“Мораш селе, проћи кроз ову трнову рупу. Ту те чекам.”

Бестрага ми глава, помислих. Какву сад рупу помиње.

“Како ћу ти ја проћи кроз оволицку рупу, живота ти?!”, викнух очајно и ухватих се за главу.

“Ако си чиста срца проћи ћеш”, одговори младић.

Провукох лагано длан кроз рупу, те се стадох сагињати. Провукох и раме, али када је глава дошла на ред, ја устукнух. Све ме страх да ћу на оно трње очи оставити. Пружих поново руку, па све из почетка.

“Хајде, селе, хајде, чекају нас!”, викну момак и ја поново провукох длан, па раме и кад прође глава, само ме нека топлина обли и осетих да упадох у воду до пас а. Придигох се, загладих мокру кошуљу и угледах скелу, а са друге стране црне реке видех оног момка свог у светлу.

“Препни се на скелу!”, викао је и ја дохватих некакво уже. Клизи уже, клизе мокри дланови, некако се на једвите јаде пропех на брвна. И чим сам се опружила по скели, она, чудног ли ми чуда, заплива.

Лежим. Гледам у мрак над главом. Снаге немам да се дигнем. Хаљине ми мокре, коса и марама. Бришем воду са образа, а она се са мараме цеди. Што је више бришем, она јаче лије. Удари скела о стену и ја се тргох да видим шта то би. Кад преда мном момак, леп као песма, пружа ми руку и вели:

“Хајде, селе, чекају нас!”

“Ко нас чека? Пред кога ћу овако каљава и мокра, убиће ме стид.”, одговарам док повијена цедим воду са сукње и кике.

“Не брини. Овде си лепа и тако каљава и мокра. Оди!”, рече, а из образа му исијава светлост.

Пружих руку и пођох за њим. Он брзо хода, те ја пожурих, па све поскакујем да га стигнем. Светло бејаше све јаче и јаче. Стадосмо пред велика златна врата. Те лепоте не могах се нагледати. Све сам бели мермер и злато. Отворише се врата и момак ме потера да уђем.

“Ма хајде, море, са мном!”, викнух и повукох га за рукав.

“Мораћеш сама. Не бој се.”, осмехнуо се.

Где ћу сама, кукала ми мајка. Кукам и корачам. Светло беше толико јако, да све кроз трепавице чкиљим. Исто ми беше да ли по оној помрчини ходам, да ли по самом сунцу. Не видим ништа, богами. Утом наиђох на некакаве басамке. Нижу се у висину један за другим све до ногу неког старца.

Стоји тако старац у неким одрпаним дрејама под маленом јабуком. Насмеја ми се, па убере једну јабуку. Узе он тако ту јабуку и стане да је попречно реже малом сребрном бритвом. Реже, реже, али је не једе, само је тако реже. Кад дође пред крај застаде и погледа у мене. Ту ја начисто претрнух.

“Иди кући, кћери. Иди.”

Махну руком да ме потера и ја се у чуду пробудих у постељи. Соба замрачена. Крај узглавља ми гори свећа. Нада мном бди мојих шест сестара и мајкица. Лица им уплакана и румена. Све уздишу и у под гледају, ни једна у мене да погледа. Кад одједном почеше звона са цркве да звоне.

“Ко је умро?”, упитах.

***

Оног дана тешка, црквена звона нису ударала за мном. Као ни ова данас што звоне. Мајкица је говорила да се не враћа из смрти тек тако, те да морам да одмарам још који дан. Бунила сам се, али није помогло.

“Да ја нисам потрећила, када се Јова упокијио, теби би сад давале четерес дана, а не несрећној Стани из комшилука.”, уздахну мајкица.

Забринутог лица седела је крај шпорета, прела вуну и пазила на ручак и на болесника – на мене. Мало преде, мало завирује у шпорет, мало у лонац, а мало и са мном разговара.

“Потрећила? Шта си, мајкице, потрећила?”, упитах и придигох се. Ни слутила нисам да уме и лежање да умори.

Обренија се загледа у мене замишљњно, па напокон изусти:

“Биће да си довољно одрасла да могу о томе да говорим са тобом.”, рече, а у погледу јој реже сумња. Не у мене.

“Ја бих се пре, мајкице, запитала да нисам прерасла ту твоју причу. Можда си се ти нагледала овог света, али ја се са оног врнух нетакнута.”, нашалих се.

“Ајд, нека ти буде.Чуј ти њу – нетакнута.”, рече кроз уздах.

Спустила је преслицу у крило и стаде шапутати, ваљда да нека од сестара не чује.

“Када је умро покојни Јова, Бог да му душу прости, он беше друга душа из ове куће што се дала на онај свет, па ја, злу не требало, док сам га прала и одевала, узех црвену вуницу и премерих га, па пресекох колико је дугачак и то послах на онај свет са њим, ето.”

“Ју, мајкице!”, цикнух, па се још мало придигох, да нас ко не чује.

Ни на крај памети ми не би да она зна о тим стварима.

“Нема ту места низакакво “Ју”. Ти рече да си дорасла и прерасла. Шта ми сад ту јујучеш. Не знаш ти да када из куће оде друга душа, она за собом повуче и трећу. Да ја не премерих Јову, теби би сад над том лепом главицом трава расла.”, брецкала се мајкица, све шапутајући, тек би јој се некад глас отргао и тада бисмо обе погледале ка вратима наилази ли ко.

“Добро, знам. Али одакле ти знаш такве ствари? То су мађије!”, изједала ме је радозналост више од страха од смрти.

“Мађије, велиш. Е, па зини да ти кажем. Тачно да имаш девет живота, за неке истине би била млада ко детелина.”, одговори ми, па се засмеја и настави да преде цоктајући себи у браду. “Хајде сад, одмарај. Видиш да је бела вуница.”

Смејах се и ја, али више ради ње него што ми би смешно. Богу хвала што се вуница бели са вретена.

Пре моје смрти, памтим је да ме је на очеву даћу ухватила таква врућина, цело ми је тело горело. Ноге док су могле, носиле су ме, али онда ми се у главу закотура и ја се занесвестих. Ружа каже да сам се будила на кратко и наново тонула у сан. Вели, све вода са мене лије, а тело се тресе као код русалке. Оне ме преоблачише док су имале дреје, а онда су развукле гајтан изнад шпорета, па шта са мене скину одмах пребаце преко гајтана да суше. И тако три дана и ноћи. Док једне спавају, друге бдију, па укруг.

Нису ми веровале да сам обишла Онај свет. Вели Вука да нигде нема Бога у ритама. Да је Бог леп и у белим хаљинама и да сам ја то од ватре уснила. А нисам – кунем се да нисам. Довољно је да зажмурим и тај ми се лик јасно јави пред очима. Јасније него тада док сам у њега гледала.

***

Сетих се да сам ноћ уочи тог кобног јутра, када је оца стрефила кап и када се као пијан просуо по сред авлије на очи несрећне Руже, уснила чудан сан:

Идемо ти отац и ја друмом, а бесни ћорава Анђелија, све нам снегом очи засипа. Шиба мећава, не види се пут. Кад одједанпут чух познати глас:

“Пођи с Богом, путниче!”

Отац се стаде освртати.

“Ко? Је л’ ја?”, вели, али нико не одговара.

У том се мећава остави нашег пута и ми пред сунцем које је ницало из брда угледасмо покојну мајку. Пружа руке ка нама и смеје се. Обрадовасмо јој се од свег срца. Загрлили смо се све троје и плакали од среће. Али то не потраја дуго, већ нас мајка Љубица ухвати под руке и поведе низ друм.

Ходали смо и разговарали све до једног раскршћа где матер стаде, окрете се ка мени и рече:

“Ми ћемо, Лептирка, сада овим путем, а ти да идеш оним”, рече строго, па показа у супротном правцу ка шумарку.

“Али ја хоћу са тобом и оцем, мати. И ја бих туда!”, одговорих збуњено, па коракнух.

“Оним ћеш путем. Јеси ли ме чула? Немој случајно да си пошла за нама, већ оним путем да идеш”, настави она, повуче ме за руку, па све прстом прети и показује.

“А зашто да се растајемо? Види како нам је лепо кад смо заједно. И куда би ти то да га водиш? Зар не можемо овде остати. Оцо? Куда ћете?”, потражих у његовом погледу подршку, или одговор, али он се само благо смеши док у мене гледа,.

“Сада је тако. Је л’ ме разумеш? Други пут ће да буде другачије.”, рече мајка, помилова ме по образу, окрете се и оде с оцем под руку. Гледала сам за њима обузета болом, све док ме Ружин врисак није тргао из сна. Знала сам, умро је отац.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Близанке

Чудна деца, па још близанке. Риђе и пиргаве, нит на оца, нит на матер. Намучише се на рођењу сироте, обашка што мајку Љубицу упокојише. Крили су и отац и сестра Вука да је са њима нешто неваљашно још од најранијих дана. Знам ја. Јес’ да сам била мала, али памтим. Прича се да их је матер толико волела да није могла душа да јој се од њих одели.

Док су сестре биле одојчад, нису задавале никакве бриге. Мирне, тихе бебе какве би сваки пожелео. Али где то има, људи људски?! Ја ћу да вам кажем – нигде. Што кажу стари: мирно дете и млада баба, то не бива. И тако се, не лези, враже, једне летње ноћи десило нешто што је наговестило да ту нису чиста посла.

Небо беше ведро, освајала је младина. Сестра Вука је, кaо и сваку ноћ, сместила близанке у колевку. Положила их је унакрс, тако да једној буду ноге где је другој глава, и онда би их љуљала док не учврсте сан. Била је то велика колевка од птичијег јавора. Отац је баш за њих одељао. Лепо дрво, сјајно као седеф. Нарочито се сјајило по месечини. А шарено, чворновато, те је колевка личила на оне из богатих кућа. Често бих мислила да се дрво сјаји од очевих суза, да је у несрећи својој у колевку клином урезивао тугу за покојном мајком Љубицом, али и сву радост што је добио још две здраве кћери. Дрво трпи, што срце не могаде. Живот увек победи – тако је говорио мој добри отац, а онда би до касно у ноћ глачао грубе даске све док не би засјале попут огледала.

Ту ноћ, кад су сви отишли на починак и са сном зашли у глуво доба, пробуди Вуку благо цигуљање: цигу-лигу, цигу-лигу… Испрва, мислила је да сни. Ал’ оно јок. Цигуља нешто, не стаје. Окрете се она ка колевци и јасно под месечином виде да се колевка љуља великом силином. Њише се тако, а једна од близанки тихо гугуче, па се као смејуљи, онако бебећи. Сва престрашена, Вука пробуди Росу до себе, а ова, кроз сан, мислећи да је њен ред да устане и побрине се око дечице, одшета до колевке и настави да љуља колевку. Почим гугутање и смејуљење престаше, Роса се врати у постељу и настави да спи. Ујутру Вука ником није о томе говорила ни реч, али како се читава ствар почела понављати из ноћи у ноћ, она скупи снаге и све одреда исприча оцу. Стари је прво мислио да се Вука уморила, јер је велика брига снашла у младим годинама. Близанкама је мењала рођену матер, а и сама је мајку требала. Није стизала јадна ни да је ожали, ни да је оплаче. Њена се бол преточила у бригу о нејачи, иако је и сама била нејака. Прођоше дани, ноћи бејаше мирне и на Вукину се причу заборави.

Међутим, када су Јаворка и Загорка проходале и проговориле, често су у игри мајку помињале. Лана, Ружа и ја смо мислиле да оне то Вуку зову мајком, ни не слутећи да се грдно варамо. Другачије су биле од малена. Ваздан су имале друштво једна у другој да се нико од нас није запитао од кога то њих две беже по дворишту и крију се по кошу. Све док једном нису с првим мраком кренуле низ сокак. Било им је две, а можда и три године. Отац се вратио са панађура, а капија оста отворена за њим. Вука, у послу око вечере и стоке, заборави да затвори капију. Страх ме је, кад се сетим, и да помислим шта је све могло да нас снађе. Сва срећа, па сам Бог врати сестру Росу кући те ноћи. Роса никада није користила капију, као сав нормалан свет, него би увек бежала преко грдине и прескакала тарабу, па низ шљивике и винограде право у шуму. Истим би се путем враћала.

Те вечери, пре него да уђе у кућу, Роса примети отворену капију и пође да је затвори. Случајно баци поглед низ сокак, кад тамо има шта да види: две малене главице се под месечином неспретно њишу низ друм, држећи се за ручице. Роса цикну и јурну да их стигне. То чуше отац и сестра Вука, па и они похиташе из куће у авлију. Вука се утом осврну ка мени и по навици нареди: „Лептирка, пази на малецке, идем да видим што Роса виче.“

Окренух се по соби и нешто ме пресече посред утробе – од Воре и Горе ни трага. Убиће ме отац – помислих, па се разлетех по кући, тражећи их. Нема где их све нисам тражила: испод кревета, иза креденца, око стола, у шкрињама…А њих ни од корова. У тренутку када свака нада да ћу их наћи беше изгубљена, ето их. Уводе их уплакане у кућу, а оне се отимају и вичу како хоће да иду са мајком, па кроз сузе моле оца да их пусти из свог чврстог загрљаја.

“Где сте пошле, брљчад-брљива по ноћи! Хоћете вуци да вас поједу?”, викао је отац.

“Пошле смо код наше маме.”, плакале су у глас.

“Сутра, па нека вас Вука води на гробље. Не иде се на гробље по ноћи, сунце вам пољубим.”, окрете се отац ка Вуки. “Је л’ тако Вуко? Сутра. Зором, па их води.”

“Нећемо на гробље! Хоћемо код маме тамо. Чека нас!”, говориле су углас.

Отац се сажали над сиротицама и пригрли их.

Ту смо ноћ плакале сведоједне. Свака под својим ћебетом, да ова до ње не чује.

Та је ноћ забринула оца те је на савет једне жене из суседног села узео Ердувана Циганина нама за побратима. Кажу, срећа је имати Циганина за кума или побру.

Сви смо волели Ердувана. Сестра Вука каже да нам је његов отац, стари Рудо, продао Гару када је био ждрепче. Живели су преко друма у старој блатари, па су Ердуван и његова млађа сестра Лила одрастали са нама на друмској прашини. Сирочад без мајке, као и ми. Прехрањивали су се од чича Рудовог поткивања и гајења коња, а Лила је помагала по кућама и понекад надничила са Ердуваном.

Стари Рудо се силно обрадовао када је отац питао да се Ердуван побратими са Вором и Гором, али је наслућивао да није по добром.

“Е, јеси ми, Јово, учинио радост на данашњи дан. Седи да попијемо по једну, karine!”, весело ће Рудо и понуди мог оца да седну на два пања под кривом крушком надомак кућног прага.

Кокошке су кљуцкале по дворишту, понекад би се зачуо лепет крила старога гусана кога смо се много плашиле.

Akana, немој погрешно да ме схватиш. Наше се куче од века поштују. Велико поштовање. Јесте, знам да немаш сина, све то јесте, haćarav.”, говорио је Рудо бирајући речи, а отац је са одобравањем климао главом и гужвао капу у крилу.

“Ти си добар човек и домаћин, haćarav. И трговали смо. Нема шта. Теби свака част. Ал’ знам ја да се не узима Циганин за побратима од милине.”, исколачи се Рудо у мог оца и заћута на кратко.

Отац му се загледа у зенице и отромбољно лице, па са оклевањем поново климну главом.

“Де, де, razumev, ако неко зна како изгледа несреча, онда смо то ми Цигани. Је л’ тако?”, викну Рудо и удари мог сиротог оца по леђима. “Akana, наврни. Добра ракија, много добра.”, протресе главом старац. “Давно беше. Још су ме ноге служиле. Ова, kale Лила враголица се није ни испилила. Враћали смо се са великог панађура из Петровца покојна Хатиџа и ја. Лето.Tatipe, кунем и се, да ти се скува мозак ко качамак од врућине. У Петровцу много воле панађур. Знаш, шта да ти причам, haćarav. Није више као што је било. Пет дана га тераше, мајку му. То спава ко где стигне – kaj savo. Спустило се народа са планине, па не мисле кући да се враћају. Продали смо све што смо имали још првог дана, ал’ се ни нама није вртало кући. Него, вели мени Хатиџа други, трећи дан: Рудо све ће паре попијемо, да се враћамо ми полако кући!”, засмеја се старац и удари оца по грбини. Отац само трепну.“Шта ћеш.”, настави старац. “Пођосмо полако преко Стига. Имао сам тада čače доброг коња. Да знаш каквог сам коња имао, душа ме боли, te marel ma o del. Рачунам, час посла смо кући. Кад смо били негде код Пожаревца већ се смркло. Ја кажем Хатиџи да преноћимо и са зором да кренемо до Дунава, али она ни да чује. Каже, хоће под свој кров да спава кад смо већ толико близу. Ништа, није ми се дало са вештицом да се свађам и ја продужих у ноћ. ‘Сам ти реко како сам имао доброг коња? Тај ти сам тера кола. Зна пут, кунем ти се. Ја се наслоних на чергу, укрстих руке и задремах. Мало дремам, мало гвирим. Тако бих мого да терам и до мора. Није да коњу не верујем. Какав је то коњ био, е! Кад ти наиђосмо до неког раскршћа, а под месецом се јасно види да неко стоји по сред друма. А знаш ли ти Јово, чега се Циганин боји? Ја ћу да ти кажем. Од вампири, куме. Ни од смрта се Циганин не боји ко од вампири. Ја цимну узде. Коњ се пропе на задње ноге. Хатиџа поче да вришти. Замало да изгинемо, љуби те брат. Кад чујеш ону сподобу да проговара: Мир с тобом, путниче. Мир. Мир. Метнем га на курац па њега. Не могу да смирим коња! Сиђем са кола и кренем спреман да се бијем са будалом, сад кад знам да није вампир. А он стаде да запомаже: Немој, побратиме. Тебе чекам целу ноћ. Немој, љубим те…Мука га опасна снашла каже, па га нека баба послала да чека на друм и да првог који наиђе узме за кума. Гледам у Хатиџу, гледа она мене. Три дана нас гостили његови. Ето. Сад имам кумове по целој Србији. Опасна беда ударила. Ал’ како више не обилазим панађуре, нит кумујем, нит обилазим кумове. Тако ти ја знам да муку имаш и то голему и зато ће Ердуван да настави по мом и има да ти помогне.”

Убрзо потом Ердуван је сестрама бацао крстове и оне се, добивши побратима, бајаги, мало умирише. Али мир не потраја дуго, те оне наново почеше дозивати мајку по дворишту.

Отац тада нађе врачарицу која уме да “одваја”. То се ради када се душе са оног света вежу за своје најмилије. Кажу бабе да док те душе небеса зову к себи, оне одбијају да се вину под облаке већ остају уз оне које воле. Тако и мајка Љубица никако од Воре и Горе да се одели. А можда ни од нас осталих, само што ми нисмо могле да је видимо. Криво ми. Крадом сам се осамљивала по гумну и у башти не би ли ми се у миру и тишини јавила мати. Ал’ узалуд. Вука каже да су сестре са врачарицом ишле на гробље. Вели, стајале су крај мајчиног крста док је врачарица откључавала и закључавала велики, зарђали катанац. Тада се, кажу, врата између два света затворише и девојчице бејаше отргнуте из мајкиног загрљаја заувек.

Недуго потом срете отац комшику Стану. Она и моја мати су се много волеле, скоро па као сестре. И говори њему Стана да је сањала мајку како се разговарају на сокаку.

“Како си, Љубо? Како ти је тамо? Треба ли ти шта?”, питала је тета Стана у сну.

А мајка Љубица јој одговара:

“Ништа, Стано, мени не треба. Свега ти ја овде имам, само ми је туга што ме од деце одвојише.”