У свету ћете имати невољу. Чувајте се од људи. Мене су гонили и вас ће гонит“ (Исус Христос, апостолима) По веровању, Мистична комбинација ових бројева помаже у испуњењу жеље. Верује се, да се због великог броја јединица у овом датуму отварају капије свести и могућ је прилив снажне енергије. Некад су капије земаљске, а некад небеске…
11.11.1331. године. Умро је српски краљ Стефан Дечански Немањић, син краља Милана;
11.11.1405. године. Умрла је српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића;
11.11.1500. године. Француски краљ Луј и Фердинанд Арагонски потписали су тајни споразум у Гранади о подели Италије;
11.11.1821. године. Рођен је Фјодор Михајлович Достојевски;
11.11.1896. године. Рођен је Виторио Емануеле, италијански краљ, ожењен Јеленом, кћерком црногорског краља Николе;
11.11.1918. године. Капитулацијом Немачке завршен је Светски рат у коме је учествовало 36 држава;
11.11.10941. године. Са територије СССР-а у Другом Светском рату почело је емитовање радио станице Слободна Југославија;
11.11.1944. године. Почела Батинска битка у којој су јединице совјетске Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије поразиле немачке снаге;
11.11.1945. године. Одржани су први послератни избори у Југославији, на основу којих је конституисана Уставотворна скупштина Демократске Федеративне Југославије;
11.11.1970. године. СССР је лансирао ка Месецу васионску сонду Луно ход 1;
11.11.1975. године. Проглашена је независност Анголе, после пет векова португалске колонијалне власти;
11.11.1992. године. Енглеска агликанска црква је напустила вековну традицију и дозволила женама да буду свештеници;
11.11.1993. године. Умро је Драгомир Бојанић Гидра, позоришни и ТВ глумац;
11.11.1996. Председник Гватемале Алваро Арсу саопштио је да је с герилским покретом постигнут споразум о окончању 36-годишњег рата у тој земљи;
11. новембар 2001. године. Осама Бин Ладен је по први пут признао да је његова група Ал Каида извршила напад на Светски трговински центар. Седим за тешким дрвеним столом и пишем. Врата се отварају, улази поштар. Руком са упадљиво тамним, непристојним длакама, пружа ми плави коверат. Отварам га. У њему је бео папир. Читам. Пресавијам белило на пола, враћам у плаву папирну кућицу. Онда све то у ташну. Узимам ташну у руку. Дижем се, устајем са тврде дрвене столице. Јастуче се, са седала, лепи за бутине и пада на земљу. Сагињем се, уредно је подижем, исправљам, враћам на седиште и полако крећем ка вратима. Неприродно миран тон запрепашћује и моје сопствене уши: – Ја од данас не радим више овде. Ако желите да ме видите, моја врата су за вас увек отворена. Број телефона и адресу знате. Доступна сам. Хвала на сарадњи. Прејако зуји у ушима. Нисам сигурна да ли сам иза леђа чула уздах олакшања или среће. Сигурна сам само да ми телефон није зазвонио и да ми нико више није отворио врата. Испред очију ми је био натпис са белог папира: суспензија. Он је представљао путоказ да пронађем пут до куће и вратим се у њу, са својим животом од папира. По дневним новинама, улицама, фризерским салонима, читају се и препричавају приче чији сам главни актер – о злоупотреби службеног положаја. Име Југослава повлачи се по устима.
11. новембар 2002. године. Према последњем попису становништва у Србији је бише од 1.000.000 неписмених. Вратили су ме на посао. А нисам хтела. Тешко је ући унутра. Да би закорачила на своје радно место, пијем беле веселе пилуле. То су чувари осмеха. После је све лакше. Постављене су неке бране са скривеним опасностима које вребају. Али њих прескочим и не размишљам више о њима. Лако је скочити кад имаш дуге ноге и крила. Нисам задовољна хигијеном, нисам задовољна твојим повратком, нисам задовољна овим местом. Не желим да те гледам овде. Није требало да се вратиш, не могу то да поднесем, бубњи ми у ушима. Изговорене речи новопостављене. Не познаје ме. Не жели ни да ме упозна. Мрзи ме у самом старту. Мржња долази из страха. Она се плаши мене. А ја сам уплашена од тога хоћу ли да преживим. Гледам је. Жао ми је ње. Незадовољно лице иритирано осмехом, срећом, несрећом, шминком, парфемом, погледима, радом, нерадом, ставом, држањем, јавним мњењем, сунцем и ваздухом, оно и није ту. Не постоји. Расплине се и нестане. Не видим, не чујем и не осећам ништа… до следећих корака кроз та суморна намрштена врата. Упорно гутам пилуле. Свако вече заспим са мислима –Сутра је нови дан. А пробудим се са речима – Југослава, волим те. И потражим сунце у грудима.
11.11.2003. године. САД су увеле економске и дипломатске санкције Сирији. Мој син остаје сам у стану. Плаши се самоће. Прича са измишљеним пријатељем. Са температуром, у пижами, долази да нађе своју маму која не сме да изађе са посла и да му скува чај. Има шест година. Уплашен је болестан и сам. Чува га мало старија сестра. Ипак је сам. Недостаје му мајка.
11. 11. 2004. године. У војној болници у Паризу умро је палестински председник Јасер Арафат, који је на челу Палестинске ослободилачке организације био преко 30 година. Нобелову награду за мир добио је 1994. године. Деца су мала. Чезну за мирисом пљескавице оних месеци у којима једу само кртоласте плодове; Кромпир на хиљаду начина. Носим сукњу без чарапа. Оне су луксуз. Имам осмех за медаљу. Као да сам обула милион долара.
11.11.2005. године. Телефон је заборавио да звони. Као и звоно на вратима. Само се оно у глави пригушено јавља. Вакуум у простору. Недостатак Људи. Нико не разговара са мном. Ја сам обележена. Главу држим високо. Кичму савијам само када сама желим то. Искључиво из љубави.
11.11.2006. године. Пљунуло ме данас нешто на мосту. Не знам шта је. Човек свакако није. Само је имао љуштуру у облику коже. Гурао је бицикл када ме је угледао. Зауставио, окренуо ка мени и пљунуо. Онако, звучно и бљутаво. Са шлајмом. Слуз ми се сливала низ раме. Нисам га бацила преко ограде у реку. Могла сам, али нисам. Само сам подигла главу високо и чврстим кораком наставила напред. То га је више заболело од ударца и пада у бистру реку. Сањам пљувачку. На време се будим. Да се не удавим у њој.
11.11.2007. године. Срушене су Близнакиње у Америци. Ја нисам. Верујем у боље дане. Верујем у себе. Верујем.
11.11.2008. године. Мало сам се разболела. Мало ме је стегло. Много ми је лоше. Превише опасно. До стања језивости. Моје канцерогене ћелије имају рогати лик. И миришу на мокраћу. Бљутаве су као исконско зло. И горко до крви. Избацићу ту неман из себе. Са места где су моја деца расла док им пупак није одсечен. Морам да преживим. Желим да живим. Писаћу о томе. Морам да живим да бих записала.
11.11.2009. године. Прва у низу промоција књиге са црвеним корицама. Оздравићу. И истетовираћу своју звезду за будућност. Три звездице сијају и осветљавају ми пут. Моје звезде. Три живота. Оно што после мене остаје.
11.11.2010. године. Осмех душе је лековит и има чудесну моћ. На првој сам борбеној линији. Са осмехом и заставом. Рођена за победу.
11.11.2011. године. Пишем и смејем се. Смејем се и пишем. Кикоћу се и деца која су порасла насмејана, као кромпирићи из тањира и чарапа. Књига се чита. Добри људи радују се добрим речима и делима. Лоши? Они и нису људи. Они су неважни. Имам пријатеље. Неке бивше. Неке будуће. Непријатеље немам. Нису ми потребни. Они су ваздух, њих не видим.
11.11.2012. године. Боје ме прекривају. Таласи плаве, нијансе плаве, вртлози зелене. Волим када побеђујемо – каже моја Сестра по срцу и перу. Не побеђујемо ми, побеђује добро у Човеку. Купила а сам сат и шољу. Да никада не заборавим време које је прошло. Да ми увек врућ напитак и срећа у невиним дечјим очима буду мисао водиља. По новинама, чланци о успешним и посећеним промоцијама. Име Југослава провлачи се по устима, међу писцима, у књижевним круговима, локалима, новинама. У круговима. И живот тече и цури у концентричним круговима. Моји имају облике осмице и боју тиркиза. И имају смех који одзвања и остаје забележен у јагодицама прстију.
П.С. Оном пљувачу с моста из 2006. објавила сам књигу. Постхумно.