Категорија: Мајкица

Крв моје крви

Иако себи нисам желела да признам, било ми је јасно да Роса није дошла да остане заувек. Њене хаљине, боса стопала и препланулост говорили су ми да је срећу за своју номадску душу нашла у чергама. За њу нису биле зидине и плот, већ свилене мараме и звекет даира крај ватре, пропланци и пољски друмови. Ништа јој није значило наше мало село – њен је био цели свет.

Приметила је ко све недостаје за доручком. Знам да јесте, али није питала. Страх да сваког часа може да устане и оде, овај пут можда заувек, није ми давао мира. Толико тога сам желела да чујем о њој. Питања која вриште за одговорима су се махнито сударала у мојој глави, а ја остах нема. Уста нису могла да проговоре док је се очи не засите и док се срце не умири њеним живим присуством за нашом скромном софром.

И ветар и сунце осликавали су се на Росиним образима и челу. Било је ту нешто више од нежног миловања топлих зрака, мириса полена и лаких прстију поветарца. Лако је чергарити од Ђурђевдана, али треба презимити зиму. Осећам да су је грубо гризли мразеви и немилосрдно секли силовити белосветски ветрови док је живећи своју судбину газила своје даљине. Њене су кости легале и освањивале на мокрим даскама. Своје је јасле заменила туђим као каквим коначиштима. И то што ју је умивало иње са трепавица јасно се одражавало на високом челу које је наследила од мајка Љубице. Међутим, ни ветар, ни мраз, ни сан у снегу ни горуће сунце није нанело ни трун туге или умора њеним ваздан ведрим очима које су блистале једнаким лепршавим сјајем као и у детињим годинама. Тај титрај веселости није јењавао, већ одважно одражавао њену срећу.

“Лептирка! Oј, Лептирка, не блени у Росу као теле”, кроз смех изусти Обренија на шта су се засмејале и Вора и Гора, а ја се пренух.

“Мајкице, зар не мислиш да Роса и ти дугујете комад приче за овом софром?”, процедих, “Мени је истински свеједно да ли ће потећи из твојих или из Росиних усти. До сада ме је страх спречавао да о овоме ишта питам. Да, страх”, уверавала сам их, гледајући у те главице које се чуде мојим речима. “Страх да мисао која ми прети, може да постане истина ако је ти, мајкице, изговориш. Само је то било потребно да ми срце препуке. То, да из твојих уста чујем. Сада када је и крв и месо ту пред мојим очима, ја се више не бојим. А Росина срећа и мир, који из тог високог чела исијавају, говоре ми да, ти, мајкице, ниси погрешиле оне ноћи када си је одвела од нас.”

Сада су већ обе гледале у под, повремено погледавајући једна ка другој испод ока. Осетило се да их осваја нелагода. Ја сам ућутала и чекала једнако стрпљиво као што чека онај који не намерава да одустане од истине. Јасно ми је да помињање минулог догађаја буди немила сећања и да овом својом радозналошћу поново копам по туђим ранама. Само што је овог пута то била и моја рана, а лек за њу би могао да буде одговор на питање о судбини моје сестре.

Ништа није наговештавало да би мук у соби могао бити прекинут, макар покретом руке који би пресекао тежак ваздух. Вора и Гора, сада већ девојчурци зуриле су свака у свој тањир, довољно мудре или бар једнако знатижељне да не ремете оно што следи.

Обренија је устала са столице и нагнула се над асталом, као што је иначе чинила када би се говорило о нечему важном. Роса поскочи у намери да је поштеди и говори уместо ње. Међутим, Обренија јој показа очима да седне и смирено климну главом давајући јој до знања да је у реду и да ће она да исприча причу коју нам дугују.

“Да”, почела је тихо, загледана у Росу, а затим је нагло окренула главу ка мени. “Време је. Тачно је да је време. Него, ето, не могу ни сама да верујем да је и то стигло на ред. Није да нисам знала да ће доћи, али…ето. Дошло је. Добро…”

Мајкица се усправила, наслонила шаке на груди, склопила очи и кроз издах лагано почела да прича. С почетка са кнеглом у грлу, гутајући делове, а понекад и читаве речи.

“Све што сте чуле да село говори о мени, заборавите. Крајње је немаштовито и просто. Моја судбина је мало другачија од онога на шта је свет научио и што му је познато, па им и не замерам. Све што су ми наменили није било злонамерно и ја им опраштам. Чекала сам тренутак да ви, кћери моје, питате. Али сам се плашила да ће питање доћи у зао час. Након Росиног удеса, знам Лептирка, да си ме видела на коњу. Очекивала сам да ће ти се пробудити знатижеља још тада. Међутим, ти си ћутала. И то је прошло. И добро је да је тако прошло, јер то није било право време за копање по прошлости. Роса је тада била најбитнија и драго ми је да је са њом испало све како треба. Данас, када је она поново за овом софром могу и морам да говорим о овоме.”

Спустила се несигурно на столицу.

“Једном давно, толико давно да ми се чини као да је део туђег живота, доживела сам Росину судбину, на срамоту мојих родитеља и браће. Ох, Боже драги, као да сам ја тај удес бирала. Као да би то, за Бога милога, ико бирао! Сећам се, како кроз трепавице, видим забринуто мајкино лице и прекор у очима оца, док ме слуга у наручју носи кроз авлију. А моја браћа, као ишибани пси, погнутих глава нису проговорила ни реч. “Опростите”, шапутала сам без снаге. Не знам да ли ме је ико чуо. Ни када је слуга потерао коње, одговора није било. “Опростите. Опростите…”, шапутала сам и када смо изашли на капију и кренули низ друм. Гласа није било, испратили су ме неми погледи и шкрипа туцаника под дрвеним точковима. Путовали смо дуго. Не знам ни ја колико. Спавала сам, будила се, па поново тонула у сан све док нисмо сишли са царског друма и кренули кроз шуму.”

Обренија је накратко застала, погледала у Росу и насмешила се, а затим је пружила руку и ослонила длан на Росин образ и помиловала га. Њена љубав према Роси била је јача него икада, или се бар мени тако чинило. Попила је кратак гутљај воде, али лимено лонче није вратила на астал, већ га је као да је порцеланска шоља за чај држала на крилу.

“У срцу мрачне шуме”, напокон изусти, “далеко од свих градова и села и свега што је човечије, а опет тако близу за онога коме је помоћ потребна, налази се да кажем, град. Пут не може наћи, ни у њега ући путник на својим ногама. Врата тог села се отварају само пред шапама, копитима или папцима.”

“Можеш да уђеш у град само ако јашеш на некој животињи?”, питах збуњено.

“Да. Или ако имаш моћ да се у животињу преобразиш”, одговори мајкица.

“А шта ако си у запрези коју вуче коњ?”, добаци Вора.

“Град ће ти се приказати и када си у запрези коју вуче коњ”, одговори Обренија смешећи се. “Битно је да људска нога не крочи на расковников забран који има велику магијску моћ и невидљив је за обичног човека. За животињу то обична трава, како детелина. У том селу живе моје сестре по судбини. Ту је живела и Роса.”

“Али ја сам мислила да је Роса дошла са Циганима”, одговорих са неверицом.

“Јесте. Дошла сам са Циганима”, потврди Роса. “Али ти селе једна истина промиче.”

“Цигани знају за град”, процедих.

Вора се окрену ка мени и исколачи плаве очи, као да се обраћа недоказаном детету:

“Цигани су на коњима. Коњи могу да уђу у село. Черга је запрега и запрега мож да уђе у село.”

“Добро де, не бечи се. Разумела сам”, побуних се.

“Гара може да уђе у село, он је коњ. И побра Ердуван може да уђе у село, он је Циганин.”, закључи Гора сва озбиљна. А ми све до једне прасну смо у смех.

“Може, ако јаше Гару”, рече мајкица Гори и помилова је по глави.

“Глупа си. Исто као и Лептирка”, озбиљно закључи Вора.

Ошинух је погледом, али њено мало забринуто лице, загледано у даљину измамило ми је осмех.

“Нису оне глупе. Није лепо да тако говориш. Оне само не умеју да слушају као што то умемо ти и ја”, рече Роса Вори.

“Знам, не може се мерити чија је несрећа црња”, настави Обренија, “у патњи смо сви једнаки, али ето, моја се разликовала од Росине по томе што након тог страшног удеса и дугог опоравка у изгубљеном граду, мени Лептирка није имао ко да се обрадује као што си се ти обрадовала Роси синоћ на сокаку. Дочекала ме је она иста мучна тишина.”

Очи јој се напунише сузама спремне да се прелију низ ивицу капка, али то не учинише, већ као зауставњене у времену осташе да сијају крај мутног ока.

“Кућу су напуниле бедрене снахе и за унесрећену кћер није било места под кровом постиђеног оца.”

Рече кроз издах Обренија помирљивим гласом. Затим јој наједаред очи заискрише и разби се мутан поглед. Јави јој се веселост у гласу и она настави да прича

“Убрзо по мом повратку кући у наш град дошли су Цигани и разапели шарене шатре, баш у време госпојинског панађура. Ваш ме је отац затекао како у својим скупим хаљинама седим сама на пању близу његове тезге. У неко доба се светина стала разилазити и њему би јасно да ја никога не чекам. Дао ми је тада комад хлеба из торбака. Он сеоски коритар, мени градској девојци, пружио је длан, а на длану је било све што је имао да ми понуди – вас седам.”

Вашар

Све туге и жалости нестају у време панађура. Радост коју празник носи са собом увесели и најцрње срце, те из њега истера кукавицу и отера међу облаке. А ако је радост баш, баш велика – растера и облаке. Распевани Цигани пристизали су са свих страна. Ливада надомак гаја почела је да се шарени. Шатре су ницале као туђински џиновски цветови који светле у мраку пламтећим светлом и носе мирис речне рибе и пасуља. Ево, од јуче шетају мечку по сокацима уз музику и вику добошара. За њима у ритама по прашини трчкарају мусава, босонога деца. Волим да гледам како мечка игра, али преко плота. Вора и Гора би истрчавале из авлије, неустрашиве, уз цику и вриску, те плиме њихове радости. Мешале би се, онако светлокосе, међу гаравим, насмејаним лицима босоногих малишана који су се врзмали око ћелавог, бркатог Циге. За Цигом, обученим у мален, излизани кожни јелек и ланене хлаче, гегало се мече. Не баш мало, али мање од прошлогодишње мечке коју је вукао за брњицу.

Кажу да Цига мечку учи да игра по ужареном лиму. Исти ти кажу да чим чује бубањ, мечка мисли да ће јој под шапе потурити жар, па поскакује пре него што жар почне да јој се завлачи под канџе којих више нема. Иако су их одавно исчупали, мечка памти и жар и канџе.

Ваљало је изаћи мало међу људе и са Оберенијом извести Вору и Гору до вашаришта да се нагледају шарених лажа и осталих чуда која су Цигани довукли из целог света на ово наше ливаче.

Опчињене шаренилом шатри и марама, музиком удараљки и пламеном бакљи, спорим кораком провлачиле смо се кроз светину. Провлачиле смо се између тезги и бучних трговаца разних трица и кучина, све док нисмо наишле на чистину на којој нас је дочекало познато мече са својим Цигом. Застале смо нешто даље пред голишавом женом опасаном великом, белом змијом црвених очију. Вора и Гора никада до тада нису виделе тако велику змију. Нису виделе ништа веће од белоушке са потока за свога живота. И не би им страшно што тамнопута, дугокоса лепотица око свог врата има обавијено светлуцаво тело змије. Ту, без страха, постојало је само усхићење и радост од којих се поскакује и тапше.

У нос ми се увукао мирис ружине водице и ја пођох за њим. Сетих се. Једном смо сестра Ружа и ја пробале саме да је направимо. Убрале смо најлепше главице из Обренијине баште и потопиле у воду. Након неколико дана наша водица мирисала је на жабокречину по којој су пливали слинави остаци некада раскошних цветова. Обашка што нас је Обренија јурила по дворишту љута јер смо јој обрстиле башту.

Траг руже се на моменте губио надјачан мирисом киселог зноја деце и просутог пива, те би се враћао чим бих се издвојила од светине. У тренутку схватих да ме јасно води до мале, китњасте шатре подигнуте на рубу ливачета под крошњом Дуба.

Изненадих се када из шатре истрча Лила са рукама преко уста. Викнух јој. Глас ми се изгубио у граји – као и Лила. Кренула сам за њом, али ми ружин мирис као дланом помиловао образ. На мах затворих очи. Већ у следећем трену стајала сам пред застором боје цикламе, који је представљао улаз у шатру.

Бојажљиво посегнух руком, разгрнух тешку тканину и уроних у свет пламтећих боја. Крочих на под прекривен ћилимима са мотивима непознатих животиња разјапљених чељусти у бојама невена и кудеље, који је под титравим светлом свеће изгледао као да гори. Наге девојке, на драперијама, распуштених коса, са грожђем у рукама, једрих груди и бедара, висиле су са врха шатре као обешенице које лако њише ветар. Нелагода крену да ми се успиње уз листове, а дланови зноје. Тешке тканине упијале су звукове панађура и гушиле гласове. Чинило се као да сам километрима далеко од вашарског ливачета. Кап зноја склизнуо ми је са чела низ вилицу и врат. Трепераво светло открило је сенку која се лагано усправила међу драперијама. Мирис ружине водице постаде мучан. Не могу да дишем – помислих и брзо се окренух и изађох из шатре.

Лаки ветар хладио ми је лице. Бистрило ми се пред очима. Наслоних се на оближње дрво и склопих очи да уједначим дисање и смирим откуцаје уплашеног срца. Тада осетих тежину длана на рамену и претрнух.

“Свуда сам те тражила! Пођи. Ускоро ће помрчина.”

Била је то Обренија. Ах, како је било лепо видети је. Кренух за њом ка девојчицама које су стајале недалеко од нас. Криомице бацих поглед преко рамена ка шареној шатри на чијем улазу спазих младу жену распуштене косе. Повлачила је дим из чибука и замишњено гледала у нас, док је другом руком гладила длаку великог пса, налик вуку. И он је гледао у нас. Ухватила сам Обренију за руку. Није јој било необично.

Ту ноћ пробудила сам се у води мучена тешким сном који ме је водио кроз бесконачне одаје малене шатре. Сваки пут нашла бих се пред застором друге боје који бих наново разгртала и тако у недоглед. Осећала сам као да ми је док стојим у месту једини покрет тела спасоносни покрет руке која, пребацујући тканину преко моје главе, отвара нови пролаз. Све би се тада променило. Из црвене собе нашла бих се у зеленој, па у лилавој, плавој, жутој…Међутим, ни у једној од соба нисам била сама. Без храбрости да се осврнем око себе, осећала сам јако присуство нечег туђег. У црвеној соби сам јасно могла да чујем дубоко дисање налик кркљању болесних груди које ми се приближава и постаје убрзаније и гласније, брзо, гласно, близу… Разуздано јури ка мени. Замишљала сам незграпног, дебелог човека, избечених очију и исплаженог језика који у рукама држи свој стомак као разливено тесто. Срце је почело јако да добује у грудима, али нисам смела да се окренем. И трен пре него што би пришао сасвим, сасвим близу. Трен пре него што бих тежак дах осетила на свом врату, моја би рука сама посегла за застором и пребацила ми га преко главе. Истог часа нашла бих се у новој одаји, пред новим пролазом. Авет из предходне собе није могла за мном. Остала је међу својим црвеним драперијама. Али, ту није био крај ужасу. У новој одаји дочекала би ме нова саблазан. У зеленој соби могла бих се заклети да су ми око ногу гмизале змије спремне да ми се узверају уз ноге. У лилавој ми је нешто висило над главом и својим лаганим њихањем гладило власи отргнуте из чврсте плетенице. Звучало је као шкрипа узенгије која се таре о дрвену греду под теретом тела обешеница. Не,нисам имала храбрости да подигнем поглед, а могла бих да се закунем да бих угледала опанке.

Сишла сам са кревета, огрнула ћебе и изашла у ноћ. Двориштем је струјао свеж хомољски ветрић. Са прага куће поглед је клизио низ сокак јасно обасјан младином. Удахнула сам дубоко, помало сетно на помисао да њиме већ дуго не дижу прашину и не котрљају каменчиће мени драги кораци. Мисли би ме одвукле даље и дубље да не уочих силуету жене која се лаганим кораком, рекла бих опрезно, кретала уз сокак. Прогутах кнедлу у грлу и пожелех да уђем у кућу, али пуста знатижеља ми је везала ноге. Ко то хода у глуво доба? Мистериозна прилика на тренутак застаде. Видела ме је, помислих. Дисање ми постаде теже. Мичите се ноге. Мичите се, пусте остале! – вриштала сам у себи. Срце је знало, што очи нису ни слутиле. Мичите се ноге! Напокон их одвојих од прага, силовито да посрнух, али оне не потрчаше натраг у собу, већ јурнуше низ двориште ка жени која када виде да јој трчим у сусрет и сама потрча ка мени. За тили час руке су ми биле пуне мог меса, моје крви. Нисам грлила упразно никакву утвару ни обману, не. На грудима ми је од среће јецала моја Роса, моја виленица. Нос сам уронила у њену косу која је као и увек мирисала на свеже покошено сено. Нисам смела да је пустим из загрљаја из страха да ће нестати и да је све само сан. Узех њено уско лице међу своје дланове и приближих га свом. Образи јој бејаше хладни, а из очију су јој је разливале звезде. Када ми је постало јасно да је нећу изгубити, прихватих је под свој огртач од ћебета и шмрћкајући се упутисмо ка кући. На прагу, са петролејком у руци чекала нас је мајкица.

Светланина игранка

Страх и брига са којом сам се срела први пут у животу, учинили су да Светланину прву игранку памтим боље него своју. Никада нећу заборавити ту зебњу. Ту стрепњу од бруке која је могла да нас задеси. Прва игранка, прво хватање у коло је нешто што се чека и сања. Оног тренутка када се руке уплету у коло, њима се више не могу грлити крпене лутке нити се могу носити распуштени увојци.

Беше крај августа месеца, госпојински панађур. Дошли су и Цигани, ђинђери-минђери, продавале се ушећерене јабуке и свилене бомбоне.

Као девојчурак који је до тада боијо свој језик у црвено лижући шећерну јабуку крај дрвета и гледајући како јој се пред очима размењују рамена и хаљине сеоске омладине која трупа, Светлана је желела да ником не промакне да је овај пут коло богатије за још једну гиздаву девојку.

Данима је претурала и пребирала по Обренијиним старим хаљинама, или бар по ономе што је од њих остало. Обећала сам јој лани да ћу јој помоћи да сашије хаљину за игранку, али платна на сву њену жалост, није било довољно. Обрни, окрени, једна шкриња, друга шкриња, све саме бедне крпе. Прву је ноћ Светлана легла уплакана, али се ујутру пробудила необично весела, спремна да све поново претресе. Сваку крпицу, дугменце… Како бих је утешила, одрекла сам се сандала на малу пету које сам наследила од Вуке и за себе спремила старе опанке, такође Вукине, купљене у Селевцу још док је отац био жив.

“Видиш, селе, до јуче нисам имала ни ципеле, а већ данас знам да нећу ићи боса”, смејала се од радости и уверавала и себе и нас да ће до игранке имати и хаљину.

Знале смо, Обренија и ја да ноћима гори свећу. Није јој ни једна приговорила од жалости, нити смо завиривале у то што је покушавала да скроји, али док смо одмицале главом жалосног погледа, дивиле смо се тој жељи која је куљала у њој и никада ни једна од нас не би пожелела да та жеља згасне.

На сам празник ваздан су се правиле фризуре и потапало цвеће у воду, да бисмо мирисале медно, девојачки, а не на свињски сапун и сено. Близу куће налазила се река, а крај воде расте пеновац – баршунаст бели цвет који личи на пуцавац и пени када се покваси и протрља међу дланове. Коса од њега лепо мирише као и дреје.

Чим је наступило рано послеподне и звезда се умирила, пред нас је изашла Светлана обучена у најлепшу и најкраћу сукњу које су моје очи виделе.

Шавови су били невешти, али је сукња била добро скројена. Закрпе су личиле на мотиве цвећа, какве смо виђале код богаташких кћери, па је сама сукња изгледала као да је Светлана опасала ливаче око струка. Открила нам је да платно за потсукњу није имала, већ се досетила и са старог чаршафа скинула чипку, избелела је и нашила уз сам руб зеленог штофа, као да то, бајаги, потсукња провирује. Истина која је надвисила лоше шавове и упознале ме са стрепњом је да платна није било ни за гаће.

Сећам се да када смо кренуле у село, Сетлана са близанкама напред, а мајкица и ја под руку за њима, нисмо скидале поглед са Ланиних кукова који су се као нама заинат безбрижно њихали. Чинило ми се да ће се, ако једна од нас склони поглед са Светлнанине задњице, шавови на зеленој цветној сукњи распарати, да ће јој се сукња под ногама прострти и да ће над цветним ливачетом синути путено сунце. То се на сву радост није десило, ни низ сокак, ни у колу. Само Обренија и ја знамо, како је било гледати Лану, како весело поскакује и ноге уплиће док јој се сукња врти око бедара, подиже и спушта, па, оп, међу бутке запне, да би се поново ослободила и јурнула супротно од витких ногу да ошамари лахор. Верујем да се на Светланином лицу оцртавала лепршавост корака и да није скидала осмех са лица. Све бих дала да сам могла са њом да се смејем и да је у лице гледам, а не од струка надоле. До мене су се хватали момци, и ови наши домаћи и неки из оближњих села. А ја, уместо да с момцима очијукам, не подигох поглед, већ проведох целу игранку стрепећи над Светланином гузицом без гаћа.

“Видели ти, Лептирка, какав се јунак ухватио до тебе у коло?”, упита ме Светлана, кикоћући се низ сокак док смо се враћале кући.

“Видех, видех, мог покојног оца видех!”, прошапутах себи у браду.

Сада бих све на свету дала да са Светланом поново идем низ сокак, да са њом разговарам, играм у колу, макар јој и сукња спала. Макар мени сукња спала.

Већ на следећој игранци која је одржана у нашем селу, ње није било да окити коло својим осмехом. Убрзо је по Великој Госпојини повукао вир на Млави. Волим да верујем да је водењак за себе одабрао најлепшу од свих које су тог дана заиграле у госпојинском колу.

***

Прошла је година, можда две, а можда и три када починак затекох Обренију како загледана у згасли жар са огњишта, седи на троножцу и на грудима стеже Светланино хаљинче. Осетила је мој поглед, па изусти не скидајући поглед са угљевља.

“Сањам ти ја светлу ливаду, обасјану сунцем, сву у цвету маслачка, а посред ливаде млади вију коло. Што мушкардије, што женскардије. Све гиздаво и шљокичаво трепери. Шарене им сукње развејавају маслачкове маце, које ветар подиже у облаке уз лак звиждук, а опанци трупају ли трупају. Уплићу се, заплићу се, лепота жива. Не зна се које су чије ноге. Свирало свири, па са ветром музику прави. А у сенци багрема на брдашцу, на трулој клупи закованој за само стабло седи наша Светлана. Лице јој бело под црном марамом. Руке модре, под црним џемпером. Ноге босе, под вуненом црном сукњом. Гледа у разиграну младеж и не миче се.

“Лано, мајкицина лепото, што кћери и ти не заиграш с момцима и девојкама, већ ми ту самујеш?” упитах је и пожелех да јој длан спустим на раме, ал’ ме би страх. Не знам ни сама што ме било страх од мога детета? А она, обори поглед ка земљи, у оне босе ноге у прашини. Поћута, па погледа у мене модрим очима и са оклевањем изусти: “А како да ја, мајкице, играм у колу и да се веселим, када сте сви ви у кући у жалости.” Кунем ти се, Лептирка, хтела сам да прецркнем од туге, дете.”

Заврши Обренија и подиже поглед ка мени. Очи јој бејаше крваве од плача. Поглед је вапио за утехом, а лице пребледело од жалости, испијено црнином, опирало се грчу, који је претио да га искриви без гласа. Не памтим да сам је икада видела тако сломљену и слабу.

“Е, неће вала!”, викнух кроз плач и обрисах нос о рукав. “Скидај све са себе!” наредих и почех да се и сама свлачим, а у грудима ми расте бес к’о кисело тесто. Умало се не угуших. Продисах тек кад остах само у белој кошуљи.

“И мараму!”, викнух мајкици, а она поче да се грохотом смеје као помахнитала, а сузе јој се само сливају низ образе.

“И мараму, кћери!”, ускликну Обренија.

У том покупих са пода све те пусте дреје и изнесох у авлију онако у спаваћици, не мари. А Обренија је за мном у лименoј лопати носила оно што је остало од жара у огњишту. Уз мало шаше и суве тулузине горела је ватра до облака. Попех се боса на плот, као дивља мачкетина и са греде отковах барјак, па га фрљнух право у ватру. Јавио се и онај ветар из мајкициног сна и овај пут место маслачкових маца, подиже у небо румене пуцкетаве жишке уз музику Обренијиног и мог смеха.

Негде пред зору, када је од ватре остао само дим, видесмо побру Ердувана наслоњеног на плот. Не проговорисмо ни реч, већ застасмо на трен, пре него уђосмо у кућу. Тог тренутка замириса багрем. Светлана се ухватила у коло.

Ердуван и Лила

Након Ружине свадбе, Ердуван нас је чешће посећивао. Мајкица и ја нисмо постизале да намиримо сав посао око куће и у кући, па су нам Ердуван и Лила прискакали у помоћ. Нарочито након што се и стари Рудо упокојио. “Две шаке пасуља више”, говорила је мајкица. Ни за два живота не бисмо моглe да им се одужимо за сву помоћ коју су нам пружали.

Ердуван је био суве, жилаве грађе, кратког трупа и кракат. Ошишан до главе, јаких, црних обрва гледао је претећи. Hосио je благи грч на лицу, који му је скупљао обрве и браду ка носу и говорио одсечно. Не зато што је имао пргаву нарав, већ што другачије није умео. Ретки су били тренуци када се смејао. Грехота. Имао је широк осмех који би му начисто променио лик и поглед. И као да би тек у тим тренуцима откривао себе и своју дивну душу која је под тежином живота научена на тај болни грч.

Приметила сам да је последњих дана Ердуван замишљен и да се склања од нас тражећи себи посао по авлији. Долазио је сам, без Лиле.

Пришла сам му док је замишљен над својим бригама тимарио старог Гару. Недалеко од нас мајкица је просипала прљаву воду низ канал у гумно. Испратила ме погледом знатижељно.

“Побратиме, нема нам Лиле, да није болесна?”

Касно ухватих Обренијин намрштен поглед који ме је опомињао да ућутим.

“Нема, нема, отишла курва! Побегла за Славу – Љубетовог”, одговори, ни не погледавши ме.

“Лептирка!”, викну мајкица, а ја се направих да је не чујем.

“Па то је дивно!“, викнух од радости, па поскочих ка Ердувану. “Слава је момак из домаћинске куће. Не љути се. Биће њој тамо добро.”

“О, Del džanel! Не може њој никада тамо бити добро, посестримо, то никад није било. Tој, вештици, није добро ни што је с јутром очи отворила.”

“Лептирка!”, викну поново мајкица, овај пут нервозније, а ја јој само манух руком да сачека.

“Али зашто тако мислиш? Славу знаш. Знамо га сви! Он је вредан момак. Није Бог зна колико богат, али не верујем да је Лили то битно за срећу.”

Никако нисам могла да разумем његову љутњу, а желела сам. Па зар није срећа удати сестру у имућнију кућу од своје? Зар са удајом не стижу Божији благослови? Има ли ишта лепше од трчкарања малих стопала по авлији? Нисам разумела ни зашто мајкица покушава да ме спречи да о томе са њим говорим. Слава је добар момак из поштене куће. Има занат у рукама и сигурно ће се лепо бринути о Лили. Руку на срце, мало за промену, јер се Лила од најраније младости бринула сама о себи, кући, оцу и брату. Право је чудо како до сада није променила страну света, а мани се сокак. Морам да признам да ме је мало љутио тај Ердуванов отпор да прихвати да је Лила сама себи одабрала срећу. А мом побри би боље било да гледа себи да убере какав цвет и доведе младу жену, па да и по његовом дворишту дечица јуре за кокошкама. Лако је поправљати туђе животе, дохвати се ти брајко, свога.

Обренија је кaо напета жица стајала непомично, држећи празан лавор у рукама и ћутке нас посматрала.

“Је л’ ти је тражио мираз, па се зато љутиш?”, паде ми на памет, а ова пуста уста одмах с језика скотрљаше низ друм.

Обренијин лимени лавор лупи о камен и зазвеча.

“Не разумеш, Лепa!”, викну Ердуван и окрену се бесно ка мени, а очи му заискрише. Потражио је нервозним погледом мајкицу, која је љутито гледала у мене скрштених руку.

“Обренија, она ништа не разуме!”, викну ка њој и манито баци из руку чешагију у прашину.

Ердуван подиже дланове од очаја у вис, погледа ка небу и ухвати се за главу. Уплашила сам се. Устукнух пар корака, па бајаги пођох по бачену чешагију.

“Те Циганин ожени белу жену, то је paćape, разумеш. Част! Сваки Циганин има сан о белој жени. Да јој кожа буде к’о од млека, неначета, без мрље и ожиљка. Жену, косе плаве и очију плавих, razumiv tu. Ако му се оствари сан и кући доведе белу жену, сви његови, и отац и мати има да је гледају к’о богињу. Помешаће се крв, Лептирка.”

Спустио је руке поред тела, као човек који одустаје.

“Devla, Devla! Не разумеш ти то”, рече и окрете се кратко ка мајкици. “Не разуме она то, Обренија! Циганска је крв, сестро, немирна, ври, куља, али ако се помеша са крвљу беле жене, она се кроти, пушта корење. Тело више није корито за десет душа, већ за једну. Haćarav.”

Ердуван није говорљив, али је ово било јаче од његове природе.

“Значи, ти ниси против Славе? Не сметати што Слава није Циганин?” прошапутах несигурно.

“Gaja, Лептирка! Не слушаш ме, сестро! Слава није Циганин, али Лила јесте. Црна је као ноћ. Вериге јој пламте из очију.”

Застао је и удахнуо дубоко, кaо да се спрема да изусти тешку реч. Реч, која као грудва снега на свом путу постаје већа и тежа. Испуштао је ваздух на нос и на трен затворио капке. Могла сам да чујем како смирује дамар у грудима.

“Бела жена у циганској кући је богиња, а Циганка у белој кући је и даље Циганка. То је просто. Како бела жена Циганима доноси мир, тако Циганка носи немир. Бела жена је због тога поштована – Циганка вечера са псима. Таква јој је судбина. Kalo bah! Kalo bah.”

Тог смо дана ручали у тишини, нико да проговори. Ердуван није подизао поглед са тањира. Одмах након ручка отишао је својој кући. Мајкица га је испратила до капије и позвала га да дође да вечерамо заједно. Oдбио je.

Касније ме је Обренија прекорила што сам дозволила да због радозналости копам по туђим ранама, а ја сам веровала да је тај разговор Ердувану био потребан, иако ће, знам, наредне дане провести у сеоској крчми и утапати у ракију своју жалост.

Није му лако. Добри мој Ердуван, остао је сам. За Лилу нисам бринула. У њој је било довољно ватре да се избори за своје место у свом новом дому, а ја сам једино могла да се помолим за њену срећу и мир.

Кад год бих поранила до села, пред капијом покојнога Руда затицала сам котарицу прекривену чистом крпом. Срце би ми се стегло. То сестра брине за брата, помислих, поштујући његову патњу и реч. Првих дана котарица је стајала на истом месту до смираја дана. Тек би ветар, пас ил мачка подвили крај крпе и нанели трун друмске прашине на штиркану белину. Дани су одмицали, али не би зајутрило, а да корпа са понудама за тај дан није стајала пред капијом, прекривена новом крпом. У неким данима, ветар би крпу весело понео низ друм и откривао четврт погаче, два печена кромпира у љусци и пола вилије сира. Некада би вирио кувани клип кукуруза, два кувана јаја, парче гибанице и врч вина. Ако би замирисало шта од меса, котарицу би са опрезом да не полети каква каменица, обарали комшијски пси. Ракија би се тада просула по друмској прашини, а Шапалин и Геџа би се сакривени у шипурку сладили шијом и крилцима из ринфлајша.

Ердуван је тих дана ретко напуштао своје двориште. Код нас није долазио. Његов излазак из авлије водио га је с првим мраком, једном истом путањом до сеоске крчме. Враћао би се касно у ноћ певајући или псовајући. За њим би лајали узнемирени комшијски пси.

Кажу да крв није вода и да је проклет онај ко брата од сестре отргне. Ни у песми не вади узалуд сестра очи за братом.

Једног јутра капија се отворила. Демоне је испрала ракија. Звезда је сијала светлије него икада. То се братско срце умилостивило, па је и самом Богу било мило.

Горчин

Након што смо покопале све Јасминкине дарове, Ружа је почела да се опоравља, али толико споро да су протекли месеци до дана када је мајкица извела у двориште на столицу да јој бело лице упије мало сунца.

Глас о њеној болести брзо се пронео селом. Није одлазила по воду, ни у школу, ни на игранке, па су људи почели да пропитују како коју од нас сретну.

Криле смо колико смо могле, јер смо знале да болест уме да упропасти судбину девојке. Али како се опоравак одужио, понестало нам је и изговора. Да човек не буде паметан да ли да одговара на сва та питања, или да пусти село да сами кроје истину.

Тако једном сретох Горчина на сокаку. Видела сам да ме гледа, па скренух поглед да ме не пита за Ружу, али не лези враже, он примети да га избегавам па појури за мном и стаде ме дозивати.

„Лептирка! Лептирка, море не прави се блесава, де окрени се!”, викао је.

Али ја, као да ноге нису моје, почех да трчим. А он, ђаво га однео, ухвати па за мном. Трчала сам са жељом да из тела истрчим, да у земљу пропаднем или гром да ме спали, само да не будем та која ће да потврди сеоска говоркања. Знала сам све његове и Ружине тајне и хтела сам да их сачувам и од њих самих. Да остану вазда тако лепе и свеже и да се, чим Ружа оздрави, наставе увећавати, све док се једног дана не узму.

И не би ме Горчин ни стигао да не зађох у дубраву и да се не саплетох на пањ. Док сам ти се ја придигла, он је већ стајао преда мном.

„Лудо луда, па што море не станеш када те зовем? Ко да си самог ђавола видела, Боже мили!”, говори и из косе ми вади лишће и гранчице.

„Пусти ме. Не дирај ме!”, просиктах још увек задихана.

„Добро, де. Хтео сам да помогнем”, устукну Горчин, па настави да ме заговара док сам чистила сукњу и кецељу.

На колену ме је пекла подеротина, али далеко било да пред њим задигнем сукњу да погледам.

„Шта хоћеш од мене?”, викнух.

„Ништа. Од тебе ништа. Хоћу само да ми кажеш је л’ истина?”

„Шта је л’ истина?”

„Ајд’, луда главо, не терај ме да морам да изговорим.”

Говорио је као да ме преклиње подигавши обе руке ка небу.

„Она је добро”, оборих главу, али ми то није помогло да са себе отресем непријатност коју је стварао његов поглед. „Опоравља се. Још који дан и биће ко нова.”

„Значи, истина је”, прошапута забринуто, па се замисли.

“Ја ти рекох да је она добро, а ти сад како хоћеш.”, заврших и кренух путем села, а од тескобе хоће срце да ми искочи, у носу ми се заљути и очи наквасише. Плачем и трчим, и плачем и трчим и волела бих да никада кући не стигнем.

Код капије застадох и видех Ружу како седи пред кућом сама самцита. Обрисах образе о кецељу, умирих дах, па насмејана уђох у авлију.

„Е, Ружо, ту си. Има ли Лиле данас?”

„Јок. Ни Лиле, а ни тебе.”, одговори Ружа тихо.

„Ја се задржала неким послом у селу. Ево, више нећу да излазим, бићу ту крај тебе да ти правим друштво.”, трудим се да говорим весело, а грло ми се стегло.

„Шта каже село? Мора да се свашта прича.”, настави Ружа. Видим, црна јој се сенка надвила над лицем. Сунце је полако залазило за брдом, па ко да наједном њен, од болести избелео тен, посиве.

„Село ко село. Шта да се прича? Нико ништа не прича.”

„Прича, знам да прича.”

„Немој да си блесава. Ти се лепо опорављаш и већ си лепа ко пре болести. Ево, баш данас сретох Горчина. Пуно те поздравио и једва чека да те види. Ја му велим да си лепша него пре, а он се само осмехује…”

Говорила сам ко воденички точак, али убрзо се угризох за језик. Који ме је ђаво терао да га помињем.

„Лажеш, Лептирка, лажеш”, прекиде ме, а ни погледала ме није.

Како је говорила тихо, њене су речи секле ко тупом бритвом.

„Што да ми кажеш да лажем? Ено ти га Горчин, па га сама питај.”

Ко бајаги, наљутих се па се упутих ка вратима куће, у жељи да побегнем од срамоте.

„Лептирка!”

„Шта је?”, одговорих љутито не окренувши се.

„Је л’ и Горчин плакао, или си плакала само ти? ”

„Што да плачемо? Шта причаш?”, правдала сам се.

„Ма да, право велиш, што би па плакала. Измишљам којешта”, потврди Ружа онако као за себе.

Слегнух раменима и коракнух ка вратима, кад ето ти опет ње.

„Лептирка!”

„Шта је сад?”, брецнух се.

„Умиј образе. Брисала си их прљавом кецељом.”

***

Горчин је онакав како му и име каже. Ни слутила нисам да ће постати мој горак залогај. Зар мој пелин и со на рану да буду те црне очи у којима се мрак, као црна кукавица, сакрио. А ја, повиленела, по том мраку тумарам – никад светло да не нађем.

Од оног сусрета у дубрави сретала сам га скоро сваког дана.  Прилазио би да пита за Ружино здравље. Разговарали смо о времену, послу, а највише о Ружи и о љубави према њој. О, како је лепо говорио о љубави. Није био као остали момци из Малешева. Снажан и плећат, црн и мргудан, а опет са срцем од шишаног плиша. Није ни чудо што су се девојке утркивале око њега. Али џабе. Џабе им и нових хаљина и великог мираза. Он је само једну хтео – Ружу.

Временом, навикнута на та наша дружења, хватала бих себе, несрећницу, како се осврћем унаоколо по пољу, или по друму, не бих ли га угледала, а онда, ако бих чула да је на реци, ноге би ми отежале и лењо ме довукле до наше мале куће, стегнутог срца. Говорило се да воли да изађе на Дунав и ту да зазори. И да је заљубљен у реку и тврђаву, да га није страх да се по њој пење и по дану и по ноћи. Глув за ветар који бесомучно хучи кроз камене зидине, отпоран на студен који доноси вода, пењао би се до врха куле где би са својим мислима дочекивао зору и тек би се око поднева спустио натраг у село. Џаба других момака, добрих и поштених, кад ја, ко за инат, почех да марим за Горчина.

Његова брига о Ружи терала ме је да пожелим да и о мени неко тако брине. Нисам ја волела да то буде баш он, али тако је лепо говорио, мила мајчице, и са толико нежности да сам га, признајем, понекад слушала и уздисала као да он то све, бајаги, мени намењује. Срамота ме је, али срце не зна за срамоту и ето муке.

Са пуно радости бих, истина жива, преносила Ружи све те нежне речи. Сваки дар који би јој по мени послао, доносила сам, нисам сакрила ниједан. Нисам прећутала ниједну лепу реч, ни поздрав, знајући колико то Ружи добро чини. Како се цела озари, па јој се бар на кратко бели образ зарумени. Само нек она нама оздрави и да је Бог поживи.

Како која воћка узри, Горчин би је слао Ружи по некој од нас, најчешће по мени. Не зато што је мене чешће сретао, већ зато што сам ја знала где га могу наћи.

Да ли је Ружа нешто слутила – не знам.

Говорила је да се увек зацрвеним кад о њему зборим, а ја сам се бранила како прича којешта.

Једино се Обренији ништа није могло сакрити. Слутила сам да зна. Осећала сам, иако ме никада није питала о њему, ни када би ме уплакану затицала у сењаку. Ни тада.

Горчин и Ружа се нису видели од жетве до сетве и Ружа се за то време лепо опоравила, али никада више није била као пре. Опала јој снага, згасла ведрина. Он за то није марио. Чим је прошла сетва, испросио је Ружу и ја јој тада даривах моју спрему. Било је ту свега: три пешкира за кума и девера и да се закити фијакер. Ћилима, два комада, један већи са ружицама и један мањи црвено-црни, сукнени јастуци и чаршафи, вунени прекривач за велики кревет, кошуља за момка, свекра и девера и сукња за свекрву. Све сам ја то везла док сам крај ње бдила, а у мислима љубила Горчина, па му дође у неку руку, ко да сам је за удају сремала. Душмани је спремаше за гробље, а сестра за сватове. Дарови су по божијој жељи отишли ономе коме су намењени. Не марим.

Ружа прво није хтела ни да чује да прихвати дар, али како је болест претекла и како своју спрему није могла ваљано да зготови – пристаде.

А и шта ће мени спрема. Шта ће мени ћилими и пешкири. Нико није марио што су мене као старију сестру под кровом заборавили. Није да није било просаца. Било је. Али мајкица није дала. Све је викала како сам јој узданица и како је за мене још рано.

Дође и дан свадбе.

Горчин уђе на капију са својим сватовима, па право на врата ка зету Стојану. Ми брата немасмо, а ни оца, па Стојан Горчину предаде Ружу уз благослов. Препеше је на бели фијакер и одведоше. Отргоше ми се од срца обоје. Дуго сам гледала како се вијоре моји бели пешкири низ сокак. И кад замакоше за кривином, као да могу да видим у даљину, преко сваке окуке и авлије, наставих да их пратим погледом, да лебдим над њима све до Горчинове куће.

Оде Роса, оде Ружа. Одоше и моји разговори са Горчином.

Роса

Као да нам је било мало мука око Руже и њеног опоравка, па нас судбина стаде засипати невољом са свих страна. То кад крене, не уме да стане.

Сам ме је ђаво задржао до мрака на сокаку. Да ме човек пита шта сам радила напољу до касно, не бих знала шта да му кажем. Тих сам дана лутала као без главе. Мисли су ми се развејавале као тополине маце. Ништа ми од руке није ишло, нити ми се ишта могло утувити у главу. Ма, да ми човек да две кокошке да чувам, ја бих их изгубила. А ноге, као да су туђе, само би да ходају. Кажу: када хода, човек је најближи Богу. Човек можда Богу, а ја ето реци. Свако моје ходање би се завршавало код воде. Не зато што није било скеле да се преко ње пређе, већ, чини ми се, зато што мисли воле да плове низводно, исто као и тополине маце од којих се тих дана белело приобаље. Не знам колико сам дуго зурила у реку. Некако ми промаче да јој се зелена таласаста површина претворила у црно мастило. Тек када су комарци почели да ме гризу, схватих да се одавно завршио дан и упутих се ка селу пречицом кроз расцвали багремар. Ходала сам брзо, напамет. Сањарећи на ногама, превалила сам део пута. Није ни чудо што нисам одмах приметила да ме неко прати. Кожа је почела да ми се јежи. Схватих да није од студени, јер баш се тада ускомешаше гране жбуну недалеко од мене и зашушта лишће. Застадох и осврнух се око себе. Помислих да је  звер и срце ми стаде силазити у пете. Под нечијим корацима проломише се гранчице и ја, напета ко струна, јурнух у трк. За собом сам чула пригушени смех. Погледала сам преко рамена и видех две мушке прилике како јуре за мном.

„Не бежи од нас. Нећемо ти ништа“, сиктао је један.

„Јаребице, што се бојиш. Стани“, кроз смех и убрзани дах говорио је други.

Нема тог који би мене стигао, помислих. Лако сам прескочила оборено мало стабло на ободу шуме, када су ме у лету зграбиле туђе руке и привукле к себи. Обгрлиле су ме тако да нисам могла да дохватим земљу. Отимала сам се, али је стисак био снажан. Нисам могла да га се ослободим.

„Лептирка, сестро. Стој, сестро! Мирна! Не батргај се“, викао је познати глас и ја схватих да сам у Ердувановим рукама. Престах да се отимам и он попусти стисак. Од радости што је наишао, јако сам га загрлила и заплакала на његовом рамену из свег гласа.

„Хајмо кући, селе“, рекао је.

„Јуре ме…Тамо…јуре“, показивала сам ка шуми и покушала да му испричам грцајући.

„Шшш… Идемо кући.“

Пребацио ми је преко рамена свој јелек и отпратио ме до капије.

Сутрадан је дошао у авлију да намири Гару. Реч са мном није проговорио, само ми је климнуо главом у знак поздрава.

Ердувану ћутање иде од руке, са мном то баш и није случај, те ја сиђох са трема и спустих се до штале. Правио се да ме не примећује.

„Хвала за оно синоћ. Спасао си ме“, шапнула сам и помазила Гару по сапима.

„Да могу, сад бих те убио, Лептирка”, процеди кроз зубе.

„Нисам била крива. Враћала сам се са реке када сам приметила да ме прате“, покушала сам да обасним кријући се иза коња од стида.

„Немаш шта да тражиш ноћу у шуми. Ти си женско“, љутито је кроз зубе сиктао да неко не чује.

„Не знам шта ми је било. Нисам хтела. И ко су они? Је л’ их знаш?“

„Не. Не знам ко су. Странци. Видео сам их, angala кафана. Памет у главу и пре мрака да си кући, јеси чула?”, рече Ердуван, окрете се и оде од мене.

„Ма немој“, просиктах за њим. „Нисам ја мало дете. Како Лила може да се шета ноћу?“, викнух увређено, а он се на то грохотом засмеја.

„Лила, вештица? Јао, kalе Лептирка, ти ко дериште неко. Лила је наоружана до зуба, ale. Избола би их обојицу док трепнеш. Пусти ти Лилу.“

Било је среће да се Ердуван враћао са надничења те вечери. Било је среће да је чуо моје гониче док вичу за мном. Било је среће да ме је видео. Али понекад срећа зажмури.

***

Пар вечери потом Светлана, коју је мајкица послала да намири стоку, улете у кућу викући и ридајући:

„Роса! Штала! Роса…“

Постављале смо сто и мајкица додаде мени у руке тањире и журно изађе из куће, а Светлана истрча за њом. Ја спустих оне тањире и замолих Ружу да остане у соби са Вором и Гором, које јој се привише уз крило од страха и она их загрли.

„Иди!“, викну Ружа.

Још нисам ни крочила преко прага, кад пројури Гара поред мене, право низ авлију и прескочи капију носећи Обренију на леђима. Јахала је вештије од витезова из Вукиних прича. Задигнутих сукања, без седла, јурила је низ друм у правцу Дубраве.

„Лептирка, помагај!“, трже ме Светланин глас. Допирао је из штале.

На леђима је вукла Росу, која се једва ослањала на ноге. Притрчах им и прихватих је. Унеле смо је у кућу и све до једне закукасмо када је осветли свећа. Поцепаних дреја, прљава и ошамућена изгледала је гадно претучено.

„Шта се десило?“, упитах Светлану трудећи се да се приберем.

„Не знам, сејо. Овакву сам је затекла у штали. Гле, иде јој крв и на уста!“

Светлана показа прстом и покри очи рукама.

„Хајде ти одведи Вору и Гору у кревет и немојте да излазите из постеље док вам не кажем. А ја идем по топлу воду. Ружо, ти се смести полако поред ње и скини јој те рите, па ћемо је заједно опрати. Је л’ можеш?”

„Морам, нема је л’ могу!“, одговори тврдо са вољом у гласу и то ми на трен измами осмех.

„Шта је сеји? Шта је сеји?“, понављале су близнакиње кроз плач.

„Пала је, па се ударила. Хајмо ми у кревет. Биће секи сутра боље“, варала их је Светлана.

„Ми смо гладне!“, плакале су близнакиње.

„Донећу нам млеко у кревет. Хајмо, сестрице, Хајмо.“

Роса је дисала плитко. Очи су јој биле склопљене. а колена одрана, као и лактови и део лица. Како смо спирале скорену прњавштину са њеног тела, тако су ницале модрице и огреботине. Понекад би тихо зајецала, па смо се Ружа и ја трудиле да будемо што нежније.

У једном трену Ружа ме позва са страхом у гласу.

„Лептирка.“

„Молим, Руле“, одговорих.

„Види.“

Погледах у Ружу која није скидала поглед са Росиних крвавих бутина.

„Не, није то што мислиш“, рекла сам и узела чисту крпу из плеханог лавора. Кроз главу ми пролетеше слике како гоњена јурим кроз багремар. Брисала сам крв у нади да ћу наићи на још једну рану, посекотину, подеротину. На било шта из чега би крв потекла. Није било ничега. Роса није имала среће да налети на Ердувана, помислих и пребледех.

„Заспале су“, огласи се Светлана с другог краја собе. „Могу ли да помогнем?“

„Можеш да донесеш чисту воду. Ову проспи“, рече Ружа ни не погледајући је, па обриса сузе са образа да ова не види. Светлана поскочи и за тили час је седела на поду крај наших ногу и лавора са чистом водом.

„Шта се тамо десило?“, обати јој се Ружа.

„Nе знам, сестре моје миле. Отишла сам да намирим стоку и краве сам оставила за крај. Када сам ушла у шталу, нисам је ни видела. Донела сам једну кофу, па другу…кад ти она зајеча из мрака. Ја се прво препадох, а онда јој спазих опанке. Одмах сам к вама дотрчала.“

„Је л’ била при себи?“, упита Ружа.

„Јок, била је овако ко сад“, одговори Светлана, па узе Росину руку себи у шаке.

„Сиротица наша, смогла je снаге да се огласи. Знаш ли где одјури мајкица онако? Никада је раније нисам видела да јаше“, прошапутах, јер слагах.

„Јаше? Где је мајкица?“, зачуди се Ружа.

„Било је страшно. Провирила је у шталу, разгрнула сламу и Росине ноге и одјурила као да је самог ђавола видела“, говорила је Светлана са кривицом у гласу. „Викнула је, први пут у животу, да Росу унесем у кућу. А она се попе на Гару и одјаха. Ја сам се стварно трудила, сестрице моје, али Роса иако је овако ко виленица, није баш лагана. А носила сам је, је л ’ да Лептирка?”, заплака се Светлана и приљуби усне на Росин длан.

„Добро си урадила. Све си добро урадила“, помиловах је по коси.

***

Како смо седеле крај Росе, тако смо у неко доба и заспале. Свећа је већ догорела, а оно мало месечине није било довољно да нас држи будним. Росина глава лежала ми је у крилу, а ноге су јој биле пружене преко Ружиних колена. Рука коју је Светлана целивала, врхом прста додиривала joj је уснуло чело. Заспала је на поду између мојих и Ружиних ногу.

С јутром затекосмо мајкицу у кухињи како преипрема доручак. Ћутке смо стајале на вратима и пиљиле у њу. Правила се да нас не примећује све док тањире и храну није изнела на сто, а онда нас је погледала и рекла строго:

„Пробудите Вору и Гору, па да се једе.“

Светлана одмах отрча, а нас две седосмо за астал.

„Мајкице, Роса је била цела крвава“, проговори Ружа не подижући поглед са свог тањира.

„Знам“, одговори мајкица опет строго.

„И бутине…“, касно се угризох за језик.

„Знам“, поново одговори мајкица, овај пут мекше.

„Ко је то могао да уради нашој Роси?“, зајеца Ружа и ја је ћутке загрлих.

Девојчице су прилазиле свака својој столици. Мајкица је стајала у чело астала и стрпљиво чекала да се сестрице сместе. Затим је удахнула дубоко и једва гласније од шапата прозборила: „Кћери моје, неке су се ствари промениле.” Говорила је тихо, благо нагнута над асталом. „Ваш отац, иако старац, био је свакој од нас капа на глави. А људи се по капи познају. Како се он упокојио, тако смо и ми остале гологлаве.“

„Све сем Вуке“, додах.

Мајкица скрену поглед ка мени и понови са одобравањем.

„Све осим Вуке.“

Колико је неправде било у тој истини. Пусто женско. Биле смо нико и ништа. Биле смо ничије. А то је исто као и свачије.

Након доручка Обренија је тражила од нас да спакујемо неколико Росиних ствари. Једно ћебе и јастук, пар старих хаљина и мајка Љубичин џемпер. Ја сам се одрекла својих ципела, које сам наследила од Вуке, а Ружа свог вуненог капута. Све је стало у један бедан завежљај.

Обренија упреже Гару и стара очева кола. Напола будну Росу сместисмо у приколицу ослонивши је на мекани завежљај и покрисмо је ћебетом. Ни једна од нас није имала храбрости да пита Обренију куда је води.

Док су стари точкови шкрипили низ сокак, јецале смо загрљене на капији, свесне да можда никада више нећемо видети Росу.

---

 

Ружини дарови

Иако млада, Обренија је бринула о нама и кући, као да је сам Бог драги послао. Знао је Тај да ће нам судбина измакнути праг под ногама. Судбина макну праг, а Обренија постави кичму. Судбина однесе кров, а Обренија разапну мараму. Судбина обори капију, а Обренија рашири руке. Одрастале смо сироте у њеном топлом загрљају, под њеном марамом, заклоњене од кошаве, киша и снегова.

Када је кућа пуна чељади, нарочито женскадије, ту су многе радости, али и муке.

Једном је сестра Ружа са мобе донела нову блузу. Плаву, ланену, а са леве стране извезена је ластавица раширила крила. Ружа, онако сисата, када је обуче и крене низ пут, она ластавица само што не полети.

Видела је мајкица да је Ружу неко даривао, па нас је тог поподнева, док је Ружу и мене пратила на игранку питала од кога је дар.

„Ономад када сам ишла на мобу, друга Јасминка ме је даровала. Донела јој матер две исте са панађура у Голупцу”, одговори Ружа.

„Је л’ она и даље гледа у Горчина?”, упитах.

„Гледа, али Горчин не мари за њу”, одговори Ружа.

„А за кога мари Горчин?”, јави се Обренија.

А Ружа и ја праснусмо у смех и обе поруменесмо.

Касније на игранци Горчин се ухвати у коло до Руже.

Не прође ни месец дана од игранке, донесе Ружа нову сукњу у кућу. Опет је мајкица пита одакле јој. Вели: „Дала ми друга Јасминка. Ономад јој мати купила, кад је ишла у варош, али јој повећа. Све трчи око ње. Би јој жао да је сече, па је мени даде.”

Обренији не би право, намршти се, али прећута. Прође мало од тада, кад ето ти Руже у нове опанке.

„Одакле ти, Ружо, опанци?”, пита је Обренија.

„Мајкице, јуче кад је падала киша, све ми се ноге поквасиле када сам са Јасминком враћала овце сa паше. Срећа, па ми она даде ове опанке и једне чарапе да не назебем”, одговори Ружа.

„Са својих је ногу скинула?”, мајкица у чуду исколачи очи.

„Ма јок, имала је уз себе у торбак једне да јој се нађу”, наивно ће Ружа.

„Ма није ваљда! Ко још носи опанке са собом да му се нађу, богати?”, викну Обренија, пе стаде љутито климати главом. Ту мајкици већ постаде сумњиво и забрани Ружи да прима дарове. Ружа се побуни и заплака, али мајкица ни да чује. Јасно је њој, каже, да свака девојка воли да се кити, али да ни случајно не примамо више дарове, тачно да је кила злата.

Међутим, не прође много, кад ево ти једно јутро, трчи Јасминка онако џигиљава и гарава ка Ружи и мени уз сокак.

„Ви по воду?”, виче Јасминка.

„По воду, по воду”, одговорисмо углас.

„Е, Ружо, све хоћу да ти дам, па заборавим”, обрати се Јасминка Ружи и рашири торбак. „Купила ми мама две исте мараме, па сам једну наменила теби”, рече и извади свилену мараму дивних боја које су се на сунцу сливале једна у другу. Видех ја да се Ружа обрадовала и таман да пружи руке, ја је претекох.

„Опрости, Јасминка, али нама је мајкица рекла да не примамо дарове. Је л’ тако, Ружо? Већ си доста Ружу даровала, али знаш да смо ми сироте и да Ружа никако не може да ти се одужи. Ако си јој друга, немој јој више доносити дарове.”

На те речи Ружа погну главу и сневесели се, али потврди, скривајући поглед од Јасминке.

„Истина је.”

„Ју, а што да не примате дарове. Ма ајде! Па ускоро ће и момци да вас дарују, је л’ ћете и њих да одбијете? Па не дарујем ја Ружу да би и она мене, већ од срца, јер смо друге!”, наваљивала је Јасминка, све колачећи очи.

„Јесте, Јасминка, све ти лепо збориш. Ни ми не знамо зашто се мајкица баш толико љути, али ја тај дар не смем да примим. Немој да се увредиш, живота ти”, одговори јој Ружа.

„Ма она то не мора ни да зна. Де, види како је лепа!”, рече и развуче ону мараму. „Сама се дуга по њој прелива.”, настави Јасминка и све би Ружи на главу да је стави. „Гле, Лептирка, гле, како лепо леже уз Ружине плаве очи и румено лице?”, окрете се према мени.

„Јесте, Јасминка, леже, али она дар не сме да прими. Наћи ћеш ти већ коме ћеш да је даш”, покушах да је прекинем. Окренух се ка Ружи, па је повукох за рукав, „Хајде, селе, морамо по воду. Хоћеш и ти, Јасминка, са нама, али то марамче више да не вадиш из торбака?”

„Јок, кад сте такве ви коритарке, идем ја својим послом!”, наљути се, окрете и оде низ сокак.

***

Од дана када је Јасминка заћутала, не прође много и моја се Ружа разболе. Ухвати је велика ватра. Паде у постељу и све очима колута. Тих смо је дана сестра Роса и ја мазале комовицом и стављале јој облоге на чело. Мајкица јој је справљала разне чајеве, али џабе кад Ружа није могла да гута. Како јој наспемо мало у гушу, тако хоће утробу да изврне. Седам дана нит је јела, нити пила. Уста су јој упала, очи се исколачиле, а образ пожутео као воштаница. Сестрице Вора, Гора и Светлана су престале од страха да јој прилазе. Оста само сенка од онакве девојке каква је моја Ружа била.

Седму ноћ пробуди ме неки туп звук у глуво доба. Сви су спавали, чак и Роса, која је седела на столици крај болеснице. Обренијин је кревет био празан. Неки ми ђаво не даде мира и ја изађох у авлију. Обиђох око куће и видех да нема ни нашег коњчета Гаре под кошем. Од страха уђох у кућу и стадох будити Росу, али ме она, онако у бунилу, посла натраг у кревет и настави да хрче. Ја се вратих у постељу, али целе ноћи очи не склопих.

Негде пред јутро ето ти Обреније на вратима. На рамену јој торбак. Прво је пробудила Росу, па приђе и мом кревету.

„Будна си?”, ослони ми руку на чело и помилова ме.

„Јесам, мајкице.”

„Дођи у кухињу”, нареди ми и ја одмах поскочих.

Селе смо за астал, само нас три: Роса, Обренија и ја, а пред нас се из оног торбака расуше дреје што је Ружа ранијих дана добијала на дар.

„Од кога оно беше Ружи све ове крпе?”, упита мајкица.

„Од Јасминке из села, што се са њом другаричила још од малена ту на потоку”, одговорих.

Роса само климну главом.

„Пу, пусто јој остало! Друга, а спрема Ружу за онај свет”, просикта мајкица себи у браду.

Нисам разумела шта говори, ни због чега Роса немо врти главом.

„Све јој је спремила. На све је мислила!”, викала је мајкица и једну по једну ствар из торбака ређала пред нас. „И опанке и чарапе и кошуљу и сукњу – да је обуче од главе до пете”.

Роса покри уста рукама да се не чује како јеца.

„Само ми још марама фали овде”, настави мајкица замишљено, на шта се препадох и викнух.

„Она мараму није узела! Кунем се!”, викнух јаче. „Није узела, мајкице, Бога ми!”, говорила сам, а срце је хтело да ми искочи.

„Кажеш да има и мараму?”, исколачи очи на мене мајкица.

„Не кажем. Нема је…”

Од ужаса нисам могла да сложим мисли, речи и дисање. Гушила сам се.

„Нудила јој је преда мном. Лепу, шарену…”, говорила сам убрзано. Мајкица ме је гледала испод црних веђа погледом какав никада раније не видех на њеном лицу, с прекором, очајем, али и разумевањем.

„Није је узела, кунем се!”, бризнула сам у плач и Роса ме загрли.

„Узела је, Лептирка, узела”, прошапута мајкица и помилова ме по глави. „Можда не тај пут, када је са тобом била, али је узела, иначе не би била у постељи већ седми дан.”

Роса и ја заплакасмо, а Обренија на кратко ућута и покри шаком браду.

„Морамо да претражимо све! Све одреда. И кућу и авлију и кош и таван и шталу!”

Роса поскочи, ни не сачека да мајкица заврши, и уз цику и вриску истрча из куће. Обренија се окрете ка мени и нареди ми:

„Пусти Росу. Ти претражи кућу, али гледај да не пробудиш сестре. Ту је негде, мора да буде ту.”

Нисам ни опанке натакла на ноге, кад ето ти Росе на вратима. У руци је држала исту ону мараму коју је Јасминка нудила Ружи ономад на сокаку.

„Где си је нашла?”, упитах и узех је Роси из руку. „То је та, мајкице”, пружих је Обренији.

„У јаслама”, одговори Роса. „Још пре пар дана видех је сакривену у јаслама. Кад мајкица помену таван и кош, ја се сетих”, рече и лупи себе по челу.

„Сигурно је Ружа сакрила из страха да је мајкица не грди”, шапнула сам. „Шта сад?”, погледах у Обренију.

„Треба нам нека кутија у коју могу да стану све ове ствари”, одговори мајкица.

„Имам ја”, сети се Роса и донесе нам кутију од својих првих ципела на малу пету.

„Лептирка, иди на крај баште и ископај рупу довољно дубоку да покопамо ову кутију да не може ни једна животиња да је изровари.”

„Хоћу, мајкице”, ускликнух и поскочих.

„Време је да сахранимо Ружу”, чух кад за мном шапну Обренија.

Вукина удаја

Било је среће да је покојни отац Јова доживео да бар Вуку уда. Већ се почела жалити да јој је Балачко пресрео сватове.

Гледајући је како тугује док смо преламали виноград, мајкица јој приђе, нагну се ка њој па проговори, као да је зачикује:

“Шта је било, Вуко? Све се издвајаш од нас. Нешто ми те сневеселило. Гледам те како се данима кријеш по дворишту. Мислиш ја не видим? Е, моја Вуко, све ја видим.”

“Јесте, мајкице. Тугујем”, зајеца Вука. “А и не туговала. Године пролазе, а просце отац врће са капије. Што ли ме чува сада када си ти ту да бринеш о сестрицама. Јесте да ја моје сестрице волим, Бог ми је драги сведок, али ја бих се, мајкице, још данас удала”, просу душу Вука, па бризну у плач.

“Де, дер, не плачи. Сигурна сам да отац зна шта чини. Немој му узимати за зло”, у том јој на длан слети бубамара и мајкица се досети те настави, “Него да ја теби откријем једну бајалицу коју је мене научила моја нана?”

На те се речи Вуки очи раширише. Престаде да јеца и руком протрља врх свог црвеног, шиљатог носа.

“Видиш ову бубамару?”, настави мајкица, па подиже руку. “Ја ћу ти је сада ставити на длан, а ти ћеш да затвориш очи и мислићеш на свог будућег мужа како са сватовима иде низ сокак и стаје пред нашу капију. И да понављаш за мном, је л’ чујеш? Овако:

Бубамаро, лети лети,

па на раме драгом слети.

Иди, пођи,

одакле ће ми сватови доћи.”

Вука удахну дубоко, затвори очи, а лицем јој се разлеже смешак. Замисли Вука сунчан дан, на празник. Кућу стару украшену цвећем и пешкирима. Дугачку софру по сред авлије и сватове на коњима низ сокак.

“Бубамаро, лети, лети… одакле ће ми сватови доћи…”, обаја Вука и бубмара полете по момка.

Зове се Стојан. У суседном селу има малу ковачку радионицу и када год би отац поткивао Гару, мајстор Стојан би питао за Вуку. Видео је ономад када је оца пратила на панађур у Селевац. И тада помисли: Кад овако брине о свом оцу, како ли ће тек о мужу.

Прођоше година – две, Вука стаса у добру домаћицу, а Стојан у цењеног занатлију. Отац то опази и даде Вуку Стојану.

Иако момак чврсте ковачке руке, љубав је од њега направила вештог кујунџију, те он Вуку на дан венчања окити златном срмом какву село није видело. Жути ланчићи, све један до другог нагиздани, богато падаше низ богату чипку на Вукиним грудима. Њихов златан одсјај шарао је младино лице ђурђевданским сунцем. Чинило се као да вила међу нама хода.

Одведе је Стојан из наше мале куће на белој кочији са два зеленка. Кочију смо сестре и ја окитиле пешкирима и цвећем из наше баште. Одоше уз песму и весеље. Ал’ већ сутрадан кад дођосмо у пођане, дочека нас Вука, онаква каква је увек била. Нестаде и беле чипке и златне срме, али је и даље титрало оно мало сјаја ђурђевданског сунца на њеним образима.

***

“И ми ћемо да се удамо за Стојана кад порастемо!”, викале су Вора и Гора док сам им облачила спаваћице.

“Ал’ би се Вука обрадовала”, рече Ружа себи у браду и ја једва задржах смех.

“Не можете да се удате за Стојана, просте. Он је Вукин муж”, огласи се Светлана, па им удари по ћушку.

“Не ударај сестре, Лана!”, зачу се Обренијин глас из кујне.

“Нећу више, мајкице”, одговори Светлана, па се сави ка мени, “Све види и све чује…”

“И то сам чула”, опет ће мајкица.

Светлана покри шакама уста и избечи се у мене, на шта ја само слегнух раменима и стадох покривати близнакиње.

“Хајде и ти, Светлана, у кревет. Боље него да лупеташ”, заповеди јој Ружа.

“Биће тужна тамо без нас, је л’ да? Јадна наша Вука”, сажаљиво зацвркута Светлана, лењо се пењајући на кревет.

“Она сад има њеног Стојана да је усрећује. Неће бити тужна”, одговорих јој благо.

“Мислиш да јој нећемо недостајати”, упита Ружа озбиљно, док је свлачила своје сукње и опанке.

“Хоћемо. Стојан ће да је милује, а она ће да запева: Јој, моја Ружо! Јој, сестрице моје…’де сте”, нашалих се гласно.

А Светлана поскочи из постеље онако хитра, па и мени опали ћушку.

“Еј!”, викнух и ухватих се за главу.

“Нека си је ћушнула”, зачу се из кујне и све прасну смо у смех.

Ту сам ноћ први пут видела мајкицу како у току ноћи устаје из постеље, узима свој загртањац, пребацује га преко рамена и излази у двориште без лампе и свеће. Сећам се да сам помислила да мора да је чула Росу, или да је пошла по њу. Заспала сам пре него што се вратила.

***

Након Вукине удаје и очеве смрти, схватила сам да је бол слојевит и да се свака нова калеми на претходну. Како смо се сестрице и ја привикавале на бол за оцем, тако је слика мајке почела да се претвара у светлост. Више није имао ко да нам приповеда о њој. Говори о њеном лицу, очима и осмеху, о топлини додира и мирису недара.

У селу нас прозваше “Обренијине сиротице” и хвала Богу драгом што тако би. А мајке Љубице као да се нико више из села није сећао. Као да никада није ходала тим сокацим, ишла по мобама и ћућорила крај сеоске чесме са женама. Претворила се у давно испричану причу пред спавање и топлину на срцу која у тешким данима уме да зажари.

Обренија, са друге стране, била је више него жива. Жустра и вредна, а исто тако топла и нежна. Толико нежна да човек никад не би помислио да није и сама била мајка. Велика је туга од Бога што њој која носи толико љубави у себи није подарио једно рођено детенце. А можда је њена судбина била баш то – да брине о сирочићима. Неко нема деце, неко родитеље, па ако им се да срести…

Беле пути, вите грађе и господског држања, Обренија је изгледала као вила са облака. Шта је њу навело да пође за старог, сиротог коритара питало се цело село. Како нико није знао ко је и од кога је, веровали су да је нека тешка мука натерала. Једни су говорили како је и сама сироче, а други како је обешчашћена девојка које су се сви њени одрекли. Истину нико није знао. Ми је за њену прошлост никада нисмо питале, ни она сама никада о прошлости није говорила и све је било као да се родила оног дана када је са оцем крочила преко нашег прага.

Истина, никада се није пожалила на живот у беди. Ту у малој сеоској кући, у те две собе, на скромном имању на брду чинило се да је пронашла радост. Иако су поједине њене хаљине, које је са собом донела, биле вредније од нашег покућства, несебично је те исте раскошне сукње прекрајала у нове дреје за нас. За нову одећу није се имало, нарочито након очеве смрти. Таква ти је била наша мајкица. Будила се ведра и спремна за нови дан, а легала последња, тек након што би сваку од нас помазила, уделила неку лепу реч и пољубац за мирне снове, као из приче.

***

Вукина удаја открила нам је колико је кућа велика и празна. Поред тога што нам је недостајала, нарочито близнакињама и Светлани, требало је поделити њене послове. На Росу се, као најстарију дабоме, није могло рачунати.

Откако је мајкица дошла у нашу кућу, Роса је, руку на срце, чешће ноћивала са нама под кровом, али би и даље без икакве најаве умела да одлута да је не видимо данима. Мајкица је за разлику од покојног оца никада није прекорила због тога. Већ би јој се сваки пут када би се Роса прљава и чупава појављивала на вратима куће искрено обрадовала, одлагала све своје послове, спремала корито и стављала воду да се греје. Не може се рећи да је мајкица Росу више волела од нас, али се осећало да њих две имају неку чудновату повезаност.

Чешљала би јој косе док Роса седи у кориту и на ухо јој шапутала нешто од чега би се Роса гласно смејала, па и сама шапутала мајкици неке лепе речи које су на Обренијином лицу развлачиле осмех. Та њихова радост трајала би све док их не спазе Вора и Гора. Тада би се претварала у весеље. Срећне што се вратила Роса, уз цики у вриску близанке би се још са врата почеле скидати и ускакле би код Росе у корито. За Светлану, Ружу и мене била је то права представа, после које бисмо морале сатима да скупљамо воду и рибамо под.

Највећи део Вукиног посла преузеле смо Ружа и ја. Делом што је Роса неозбиљна, а делом што нам се журило да порастемо.

Сећам се јутра када је мајкица питала где је Росица, имала је посла за њу. Седеле смо Вора, Гора, Светлана и ја за доручком а Обренија је месила тесто за питу, када послала Ружу да обиђе јасле и провери није ли тамо Роса провела ноћ. Требало је заклати пиле и испећи за Задушнице.

“Могу, ево ја, да закољем пиле”, понудих се несигурно.

“Ти би да закољеш пиле?”, зачуди се мајкица и на тренутак извади руке из теста, ослони их на корито, загледа се у мене и обриса чело подлактицом. Сестрице све до једне праснуше у смех.

Пожелела сам да буде поносна на мене. Помоћ јој је требала, а ја сам се осећала дораслом да се на мене може ослонити.

“Зашто да не? Довољно сам велика да закољем пиле”, одговорих увређено.

“Добро”, приђе и стави велики нож на сто. “Везано је позади у авлији”, рече и окрете се ка кориту са тестом.

“Ножем?”, упитах збуњено.

Како ножем – помислих. Другачије сам то замишљала. Виђала сам друге сељанке како врте кокош држећи је за ноге док се не онесвести, а онда јој положе главу на пањ, па цап по сред шије секирчетом.

“Да, ножем. Ако ћеш да кољеш, хајд у двориште немамо цео дан”, одговори мајкица ни не погледа у мене.

Ја збуњена узех нож и изађох из куће.

Пиле је безбрижно кљуцкало по каљуги гумна не марећи ни за мене ни за нож. Једна ногица била му је везана канапом за клин. Наслонила сам се на зид штале и гледала у њега као безумна. Поред тога да пиле може да буде заклано и ножем, још једна ми је ситница промакла, а то је да га прво морам ухавтити. Тада осетих гадљивост при помисли на додир перија, лепет крила…а деловало је тако једноставно када су то радили други.

Ни сама не знам колико сам дуго ту стајала и зурила у несрећну птицу, када ти се поред мене створи мајкица.

“Ти још ниси заклала то пиле?”, упита.

Не стигох ни да изустим, већ је нагнута нада мном, мојом руком у којој сам држала нож одсецала пилету главу. Кунем се да сам сваку жилу осетила. Цигуљала је тупим ножем читаву вечност, као слепи гуслар, док напокон није обезглавила пиле. Крила су му била јака и лепетала су иако више није имало главу, а крв је у млазу шибала по зиду штале. По мојим опанцима… Моје прво клање, чини ми се да је теже пало мени него пилету. Више се нисам дала преварити. Сваки следећи пут када би ми Обренија понудила нож, узимала сам секирче.

Туђа звона ?

Нађох се у некаквом мраку, као да ме је неко уткао у коњску длаку нашега Гаре. Преда мном црнило, окренем се – опет црнило. Нити да кренем напред, нити натраг, aли чујем неки глас као да ме дозива:

“Ходи к’ мени, селе! Ходи, чијеш ли ме?”

Чујем га, једва, али га чујем. Него, не смем ништа да проговорим. Срце ми се у грло попело. Још је мени мајкица говорила да се у сну не одазивам и не крећем никуда ни са ким. А ово сада мора да сним. Нека дозива, ја ћу да ћутим. Корак се по корак станем примицати том гласу. Миц по миц и назре се блага светлост. Охрабрена хтедох да коракнем, када глас викну: “Стој!”, и ја устукнух. Погледах преда се, па од страха цикнух и покрих очи. Јао, мени, кукала ми мајка, само што се не стрмоглавих у јаму без дна.

“Погледај ме, селе! Погледај!”, поново се јави онај глас.

Склоних шаке са очију и у том хладном светлу у даљини приметих момка правог као стрелa.

“Над овом јамом је ћуприја, мораш је прећи!”, говорио је.

Осврнух се по помрчини и истина, угледах танану ћуприју, танку ко три прста преко бездана.

“А, не. Ма какви! Не могу ти ја прећи преко ове ћуприје, мили брате!”, викнух и из очаја сузе потекоше. “Вечно ћу ти, јадна, стајати у овој помрчини.”

“Нећеш, селе!”, одговори младић чврсто. “Ако си чиста срца, прећи ћеш.”

Како он то мисли ако сам чиста срца?

“А ако нисам?”, прошапутах, али ме он једнако чу.

“Ако ниси, појешће те мрак.”

Гледам у њега, па у ћупријицу, па око себе ону пусту помрчину… Ћутим, ни не мислим, само ћутим. Као да ми би мало оног мрака, те још и зажмурих па коракнух. Чим ступих ногом на ћуприју, постах лака као перо и кренух ка момку с друге стране.

“Где си побратиме? Не видим те!”, вичем, осврћем се око себе са осмехом, радосна што у овој пустињи имам пријатеља. Међутим, радост не потраја дуго. Момка као да је прогутао мрак. Очас се сневелих. Кад ето ти, из једне трнове рупе допре трачак светла и глас одатле проговара:

“Мораш селе, проћи кроз ову трнову рупу. Ту те чекам.”

Бестрага ми глава, помислих. Какву сад рупу помиње.

“Како ћу ти ја проћи кроз оволицку рупу, живота ти?!”, викнух очајно и ухватих се за главу.

“Ако си чиста срца проћи ћеш”, одговори младић.

Провукох лагано длан кроз рупу, те се стадох сагињати. Провукох и раме, али када је глава дошла на ред, ја устукнух. Све ме страх да ћу на оно трње очи оставити. Пружих поново руку, па све из почетка.

“Хајде, селе, хајде, чекају нас!”, викну момак и ја поново провукох длан, па раме и кад прође глава, само ме нека топлина обли и осетих да упадох у воду до пас а. Придигох се, загладих мокру кошуљу и угледах скелу, а са друге стране црне реке видех оног момка свог у светлу.

“Препни се на скелу!”, викао је и ја дохватих некакво уже. Клизи уже, клизе мокри дланови, некако се на једвите јаде пропех на брвна. И чим сам се опружила по скели, она, чудног ли ми чуда, заплива.

Лежим. Гледам у мрак над главом. Снаге немам да се дигнем. Хаљине ми мокре, коса и марама. Бришем воду са образа, а она се са мараме цеди. Што је више бришем, она јаче лије. Удари скела о стену и ја се тргох да видим шта то би. Кад преда мном момак, леп као песма, пружа ми руку и вели:

“Хајде, селе, чекају нас!”

“Ко нас чека? Пред кога ћу овако каљава и мокра, убиће ме стид”, одговарам док повијена цедим воду са сукње и кике.

“Не брини. Овде си лепа и тако каљава и мокра. Оди!”, рече, а из образа му исијава светлост.

Пружих руку и пођох за њим. Он брзо хода, те ја пожурих, па све поскакујем да га стигнем. Светло бејаше све јаче и јаче. Стадосмо пред велика златна врата. Те лепоте не могах се нагледати. Све сам бели мермер и злато. Отворише се врата и момак ме потера да уђем.

“Ма хајде, море, са мном!”, викнух и повукох га за рукав.

“Мораћеш сама. Не бој се”, осмехнуо се.

Где ћу сама, кукала ми мајка. Кукам и корачам. Светло беше толико јако, да све кроз трепавице чкиљим. Исто ми беше да ли по оној помрчини ходам, да ли по самом сунцу. Не видим ништа, богами. Утом наиђох на некакаве басамке. Нижу се у висину један за другим све до ногу неког старца.

Стоји тако старац у неким одрпаним дрејама под маленом јабуком. Насмеја ми се, па убере једну јабуку. Узе он тако ту јабуку и стане да је попречно реже малом сребрном бритвом. Реже, реже, али је не једе, само је тако реже. Кад дође пред крај застаде и погледа у мене. Ту ја начисто претрнух.

“Иди кући, кћери. Иди.”

Махну руком да ме потера и ја се у чуду пробудих у постељи. Соба замрачена. Крај узглавља ми гори свећа. Нада мном бди мојих шест сестара и мајкица. Лица им уплакана и румена. Све уздишу и у под гледају, ни једна у мене да погледа. Кад одједном почеше звона са цркве да звоне.

“Ко је умро?”, упитах.

***

Оног дана тешка, црквена звона нису ударала за мном. Као ни ова данас што звоне. Мајкица је говорила да се не враћа из смрти тек тако, те да морам да одмарам још који дан. Бунила сам се, али није помогло.

“Да ја нисам потрећила, када се Јова упокијио, теби би сад давале четерес дана, а не несрећној Стани из комшилука”, уздахну мајкица.

Забринутог лица седела је крај шпорета, прела вуну и пазила на ручак и на болесника – на мене. Мало преде, мало завирује у шпорет, мало у лонац, а мало и са мном разговара.

“Потрећила? Шта си, мајкице, потрећила?”, упитах и придигох се. Ни слутила нисам да уме и лежање да умори.

Обренија се загледа у мене замишљњно, па напокон изусти:

“Биће да си довољно одрасла да могу о томе да говорим са тобом”, рече, а у погледу јој реже сумња. Не у мене.

“Ја бих се пре, мајкице, запитала да нисам прерасла ту твоју причу. Можда си се ти нагледала овог света, али ја се са оног врнух нетакнута”, нашалих се.

“Ајд, нека ти буде.Чуј ти њу – нетакнута”, рече кроз уздах.

Спустила је преслицу у крило и стаде шапутати, ваљда да нека од сестара не чује.

“Када је умро покојни Јова, Бог да му душу прости, он беше друга душа из ове куће што се дала на онај свет, па ја, злу не требало, док сам га прала и одевала, узех црвену вуницу и премерих га, па пресекох колико је дугачак и то послах на онај свет са њим, ето.”

“Ју, мајкице!”, цикнух, па се још мало придигох, да нас ко не чује.

Ни на крај памети ми не би да она зна о тим стварима.

“Нема ту места низакакво “Ју”. Ти рече да си дорасла и прерасла. Шта ми сад ту јујучеш. Не знаш ти да када из куће оде друга душа, она за собом повуче и трећу. Да ја не премерих Јову, теби би сад над том лепом главицом трава расла.”, брецкала се мајкица, све шапутајући, тек би јој се некад глас отргао и тада бисмо обе погледале ка вратима наилази ли ко.

“Добро, знам. Али одакле ти знаш такве ствари? То су мађије!”, изједала ме је радозналост више од страха од смрти.

“Мађије, велиш. Е, па зини да ти кажем. Тачно да имаш девет живота, за неке истине би била млада ко детелина”, одговори ми, па се засмеја и настави да преде цоктајући себи у браду. “Хајде сад, одмарај. Видиш да је бела вуница.”

Смејах се и ја, али више ради ње него што ми би смешно. Богу хвала што се вуница бели са вретена.

Пре моје смрти, памтим је да ме је на очеву даћу ухватила таква врућина, цело ми је тело горело. Ноге док су могле, носиле су ме, али онда ми се у главу закотура и ја се занесвестих. Ружа каже да сам се будила на кратко и наново тонула у сан. Вели, све вода са мене лије, а тело се тресе као код русалке. Оне ме преоблачише док су имале дреје, а онда су развукле гајтан изнад шпорета, па шта са мене скину одмах пребаце преко гајтана да суше. И тако три дана и ноћи. Док једне спавају, друге бдију, па укруг.

Нису ми веровале да сам обишла Онај свет. Вели Вука да нигде нема Бога у ритама. Да је Бог леп и у белим хаљинама и да сам ја то од ватре уснила. А нисам – кунем се да нисам. Довољно је да зажмурим и тај ми се лик јасно јави пред очима. Јасније него тада док сам у њега гледала.

***

Сетих се да сам ноћ уочи тог кобног јутра, када је оца стрефила кап и када се као пијан просуо по сред авлије на очи несрећне Руже, уснила чудан сан:

Идемо ти отац и ја друмом, а бесни ћорава Анђелија, све нам снегом очи засипа. Шиба мећава, не види се пут. Кад одједанпут чух познати глас:

“Пођи с Богом, путниче!”

Отац се стаде освртати.

“Ко? Је л’ ја?”, вели, али нико не одговара.

У том се мећава остави нашег пута и ми пред сунцем које је ницало из брда угледасмо покојну мајку. Пружа руке ка нама и смеје се. Обрадовасмо јој се од свег срца. Загрлили смо се све троје и плакали од среће. Али то не потраја дуго, већ нас мајка Љубица ухвати под руке и поведе низ друм.

Ходали смо и разговарали све до једног раскршћа где матер стаде, окрете се ка мени и рече:

“Ми ћемо, Лептирка, сада овим путем, а ти да идеш оним”, рече строго, па показа у супротном правцу ка шумарку.

“Али ја хоћу са тобом и оцем, мати. И ја бих туда!”, одговорих збуњено, па коракнух.

“Оним ћеш путем. Јеси ли ме чула? Немој случајно да си пошла за нама, већ оним путем да идеш”, настави она, повуче ме за руку, па све прстом прети и показује.

“А зашто да се растајемо? Види како нам је лепо кад смо заједно. И куда би ти то да га водиш? Зар не можемо овде остати. Оцо? Куда ћете?”, потражих у његовом погледу подршку, или одговор, али он се само благо смеши док у мене гледа,.

“Сада је тако. Је л’ ме разумеш? Други пут ће да буде другачије.”, рече мајка, помилова ме по образу, окрете се и оде с оцем под руку. Гледала сам за њима обузета болом, све док ме Ружин врисак није тргао из сна. Знала сам, умро је отац.

Близанке

Чудна деца, па још близанке. Риђе и пиргаве, нит на оца, нит на матер. Намучише се на рођењу сироте, обашка што мајку Љубицу упокојише. Крили су и отац и сестра Вука да је са њима нешто неваљашно још од најранијих дана. Знам ја. Јес’ да сам била мала, али памтим. Прича се да их је матер толико волела да није могла душа да јој се од њих одели.

Док су сестре биле одојчад, нису задавале никакве бриге. Мирне, тихе бебе какве би сваки пожелео. Али где то има, људи људски?! Ја ћу да вам кажем – нигде. Што кажу стари: мирно дете и млада баба, то не бива. И тако се, не лези, враже, једне летње ноћи десило нешто што је наговестило да ту нису чиста посла.

Небо беше ведро, освајала је младина. Сестра Вука је, кaо и сваку ноћ, сместила близанке у колевку. Положила их је унакрс, тако да једној буду ноге где је другој глава, и онда би их љуљала док не учврсте сан. Била је то велика колевка од птичијег јавора. Отац је баш за њих одељао. Лепо дрво, сјајно као седеф. Нарочито се сјајило по месечини. А шарено, чворновато, те је колевка личила на оне из богатих кућа. Често бих мислила да се дрво сјаји од очевих суза, да је у несрећи својој у колевку клином урезивао тугу за покојном мајком Љубицом, али и сву радост што је добио још две здраве кћери. Дрво трпи, што срце не могаде. Живот увек победи – тако је говорио мој добри отац, а онда би до касно у ноћ глачао грубе даске све док не би засјале попут огледала.

Ту ноћ, кад су сви отишли на починак и са сном зашли у глуво доба, пробуди Вуку благо цигуљање: цигу-лигу, цигу-лигу… Испрва, мислила је да сни. Ал’ оно јок. Цигуља нешто, не стаје. Окрете се она ка колевци и јасно под месечином виде да се колевка љуља великом силином. Њише се тако, а једна од близанки тихо гугуче, па се као смејуљи, онако бебећи. Сва престрашена, Вука пробуди Росу до себе, а ова, кроз сан, мислећи да је њен ред да устане и побрине се око дечице, одшета до колевке и настави да љуља колевку. Почим гугутање и смејуљење престаше, Роса се врати у постељу и настави да спи. Ујутру Вука ником није о томе говорила ни реч, али како се читава ствар почела понављати из ноћи у ноћ, она скупи снаге и све одреда исприча оцу. Стари је прво мислио да се Вука уморила, јер је велика брига снашла у младим годинама. Близанкама је мењала рођену матер, а и сама је мајку требала. Није стизала јадна ни да је ожали, ни да је оплаче. Њена се бол преточила у бригу о нејачи, иако је и сама била нејака. Прођоше дани, ноћи бејаше мирне и на Вукину се причу заборави.

Међутим, када су Јаворка и Загорка проходале и проговориле, често су у игри мајку помињале. Лана, Ружа и ја смо мислиле да оне то Вуку зову мајком, ни не слутећи да се грдно варамо. Другачије су биле од малена. Ваздан су имале друштво једна у другој да се нико од нас није запитао од кога то њих две беже по дворишту и крију се по кошу. Све док једном нису с првим мраком кренуле низ сокак. Било им је две, а можда и три године. Отац се вратио са панађура, а капија оста отворена за њим. Вука, у послу око вечере и стоке, заборави да затвори капију. Страх ме је, кад се сетим, и да помислим шта је све могло да нас снађе. Сва срећа, па сам Бог врати сестру Росу кући те ноћи. Роса никада није користила капију, као сав нормалан свет, него би увек бежала преко грдине и прескакала тарабу, па низ шљивике и винограде право у шуму. Истим би се путем враћала.

Те вечери, пре него да уђе у кућу, Роса примети отворену капију и пође да је затвори. Случајно баци поглед низ сокак, кад тамо има шта да види: две малене главице се под месечином неспретно њишу низ друм, држећи се за ручице. Роса цикну и јурну да их стигне. То чуше отац и сестра Вука, па и они похиташе из куће у авлију. Вука се утом осврну ка мени и по навици нареди: „Лептирка, пази на малецке, идем да видим што Роса виче.“

Окренух се по соби и нешто ме пресече посред утробе – од Воре и Горе ни трага. Убиће ме отац – помислих, па се разлетех по кући, тражећи их. Нема где их све нисам тражила: испод кревета, иза креденца, око стола, у шкрињама…А њих ни од корова. У тренутку када свака нада да ћу их наћи беше изгубљена, ето их. Уводе их уплакане у кућу, а оне се отимају и вичу како хоће да иду са мајком, па кроз сузе моле оца да их пусти из свог чврстог загрљаја.

“Где сте пошле, брљчад-брљива по ноћи! Хоћете вуци да вас поједу?”, викао је отац.

“Пошле смо код наше маме”, плакале су у глас.

“Сутра, па нека вас Вука води на гробље. Не иде се на гробље по ноћи, сунце вам пољубим”, окрете се отац ка Вуки. “Је л’ тако Вуко? Сутра. Зором, па их води.”

“Нећемо на гробље! Хоћемо код маме тамо. Чека нас!”, говориле су углас.

Отац се сажали над сиротицама и пригрли их.

Ту смо ноћ плакале сведоједне. Свака под својим ћебетом, да ова до ње не чује.

Та је ноћ забринула оца те је на савет једне жене из суседног села узео Ердувана Циганина нама за побратима. Кажу, срећа је имати Циганина за кума или побру.

Сви смо волели Ердувана. Сестра Вука каже да нам је његов отац, стари Рудо, продао Гару када је био ждрепче. Живели су преко друма у старој блатари, па су Ердуван и његова млађа сестра Лила одрастали са нама на друмској прашини. Сирочад без мајке, као и ми. Прехрањивали су се од чича Рудовог поткивања и гајења коња, а Лила је помагала по кућама и понекад надничила са Ердуваном.

Стари Рудо се силно обрадовао када је отац питао да се Ердуван побратими са Вором и Гором, али је наслућивао да није по добром.

“Е, јеси ми, Јово, учинио радост на данашњи дан. Седи да попијемо по једну, karine!”, весело ће Рудо и понуди мог оца да седну на два пања под кривом крушком надомак кућног прага.

Кокошке су кљуцкале по дворишту, понекад би се зачуо лепет крила старога гусана кога смо се много плашиле.

“Akana, немој погрешно да ме схватиш. Наше се куче од века поштују. Велико поштовање. Јесте, знам да немаш сина, све то јесте, haćarav”, говорио је Рудо бирајући речи, а отац је са одобравањем климао главом и гужвао капу у крилу.

“Ти си добар човек и домаћин, haćarav. И трговали смо. Нема шта. Теби свака част. Ал’ знам ја да се не узима Циганин за побратима од милине”, исколачи се Рудо у мог оца и заћута на кратко.

Отац му се загледа у зенице и отромбољно лице, па са оклевањем поново климну главом.

“Де, де, razumev, ако неко зна како изгледа несреча, онда смо то ми Цигани. Је л’ тако?”, викну Рудо и удари мог сиротог оца по леђима. “Akana, наврни. Добра ракија, много добра.”, протресе главом старац. “Давно беше. Још су ме ноге служиле. Ова, kale Лила враголица се није ни испилила. Враћали смо се са великог панађура из Петровца покојна Хатиџа и ја. Лето.Tatipe, кунем и се, да ти се скува мозак ко качамак од врућине. У Петровцу много воле панађур. Знаш, шта да ти причам, haćarav. Није више као што је било. Пет дана га тераше, мајку му. То спава ко где стигне – kaj savo. Спустило се народа са планине, па не мисле кући да се враћају. Продали смо све што смо имали још првог дана, ал’ се ни нама није вртало кући. Него, вели мени Хатиџа други, трећи дан: Рудо све ће паре попијемо, да се враћамо ми полако кући!”, засмеја се старац и удари оца по грбини. Отац само трепну.“Шта ћеш”, настави старац. “Пођосмо полако преко Стига. Имао сам тада čače доброг коња. Да знаш каквог сам коња имао, душа ме боли, te marel ma o del. Рачунам, час посла смо кући. Кад смо били негде код Пожаревца већ се смркло. Ја кажем Хатиџи да преноћимо и са зором да кренемо до Дунава, али она ни да чује. Каже, хоће под свој кров да спава кад смо већ толико близу. Ништа, није ми се дало са вештицом да се свађам и ја продужих у ноћ. ‘Сам ти реко како сам имао доброг коња? Тај ти сам тера кола. Зна пут, кунем ти се. Ја се наслоних на чергу, укрстих руке и задремах. Мало дремам, мало гвирим. Тако бих мого да терам и до мора. Није да коњу не верујем. Какав је то коњ био, е! Кад ти наиђосмо до неког раскршћа, а под месецом се јасно види да неко стоји по сред друма. А знаш ли ти Јово, чега се Циганин боји? Ја ћу да ти кажем. Од вампири, куме. Ни од смрта се Циганин не боји ко од вампири. Ја цимну узде. Коњ се пропе на задње ноге. Хатиџа поче да вришти. Замало да изгинемо, љуби те брат. Кад чујеш ону сподобу да проговара: Мир с тобом, путниче. Мир. Мир. Метнем га на курац па њега. Не могу да смирим коња! Сиђем са кола и кренем спреман да се бијем са будалом, сад кад знам да није вампир. А он стаде да запомаже: Немој, побратиме. Тебе чекам целу ноћ. Немој, љубим те…Мука га опасна снашла каже, па га нека баба послала да чека на друм и да првог који наиђе узме за кума. Гледам у Хатиџу, гледа она мене. Три дана нас гостили његови. Ето. Сад имам кумове по целој Србији. Опасна беда ударила. Ал’ како више не обилазим панађуре, нит кумујем, нит обилазим кумове. Тако ти ја знам да муку имаш и то голему и зато ће Ердуван да настави по мом и има да ти помогне.”

Убрзо потом Ердуван је сестрама бацао крстове и оне се, добивши побратима, бајаги, мало умирише. Али мир не потраја дуго, те оне наново почеше дозивати мајку по дворишту.

Отац тада нађе врачарицу која уме да “одваја”. То се ради када се душе са оног света вежу за своје најмилије. Кажу бабе да док те душе небеса зову к себи, оне одбијају да се вину под облаке већ остају уз оне које воле. Тако и мајка Љубица никако од Воре и Горе да се одели. А можда ни од нас осталих, само што ми нисмо могле да је видимо. Криво ми. Крадом сам се осамљивала по гумну и у башти не би ли ми се у миру и тишини јавила мати. Ал’ узалуд. Вука каже да су сестре са врачарицом ишле на гробље. Вели, стајале су крај мајчиног крста док је врачарица откључавала и закључавала велики, зарђали катанац. Тада се, кажу, врата између два света затворише и девојчице бејаше отргнуте из мајкиног загрљаја заувек.

Недуго потом срете отац комшику Стану. Она и моја мати су се много волеле, скоро па као сестре. И говори њему Стана да је сањала мајку како се разговарају на сокаку.

“Како си, Љубо? Како ти је тамо? Треба ли ти шта?”, питала је тета Стана у сну.

А мајка Љубица јој одговара:

“Ништа, Стано, мени не треба. Свега ти ја овде имам, само ми је туга што ме од деце одвојише.”