БЕСКУЋНИК – Новица Антић

Из сна бескућника Свету Лагера пробуди бат корака на железничком мосту, помешан са хуком Мораве надошле од киша које су целог септембра падале. Разврну своје крпе којима се покрио па покуша кроз најлон шатора да види ко се то у рано јутро шета. Кроз главу му прође непогрешива аналитика корака: Ово мурија није, мислио се,  они газе ко пањеви, оштро, бахато. Железничар Рајко спава као дупе тај не обилази ни по дану, а риболовци газе пуни оптимизма, наде, ужурбано. Ово је корак преиспитивања, страха и разочараности. Час гази самоуверено, час застаје, иде тамо вамо, ногама је тешко од оног што је у мислима. Опет самоубица, прође му кроз главу. Шта је овом народу, трећи ове јесени.

“Хеј, ти!”, продра се Света видевши момка кaко се пење на ограду.

Младић погледа дуж моста и поче се окретати, тражећи лика чији га глас прену.

“Да ти! Oвде доле сам… испод моста!”, рече Лагер.

Младић погледа кроз шипке на мосту и угледа ћелавог човека на бетонском пилону стуба, са упаљеним упаљачем у руци.

“Ја?”, збуњено ће младић.

“Да, ти! Имаш ли мало времена, пре него што урадиш то што си наумио?!”, одговори Света.

 “А ко си ти?”, упита.

“Ја?”, насмеја се кисело, “Ја сам Лагер, Света Лагер. Чуо си ваљда. Чувар сам овог бетонског стуба. Дангуба божја. Човек избрисан из матичних књига, ето. Него, сиђи овамо да ми додаш балон воде са обале, ако хоћеш? Имаш времена на претек после, па уради шта си наумио. Утрнула ми је нога од ладног бетона. Не да се ладноћа, почела је рано зима”, заврши Света.

Младић махинално пође дуж моста, те сиђе низ дам до обале. Ту уз зид моста виде балоне са водом, па упита Лагера:

“Како да ти додам?”

“Сад’ ће чика Света да ти намести покретни мост”, рече бескућник и дохвати уже, па поче спуштати некадашњу скелу, а сада већ покретни мост, који је висио на котурачама изнад воде.

“Не бој се, то је чврсто. Oставили ми мајстори који су летос фарбали мост”, настави Лагер.

Младић са опрезом пође мостићем носећи балон воде и убрзо се нађе испред Свете.

“Сад’ ћемо да попијемо кафу нас двојица. Немам ја ту прилику да ујутру имам друштво на кафи осим мог паса који је синоћ отишао у швалерацију”, изусти бескућник, па извади из мрака мали примус и гараву џезву.

Младић га је немо гледао као да му је мозак потпуно избрисан.

“Шта стојиш ту као усран! Узми ту канту и седи, побогу. Кад се долази у госте ваља да се седне да ми из дрва не цури трпија”, насмеја се Лагер, те насу воду у џезву и стави је на примус, а онда се поново окрете ка младићу:

“Одакле си момчино? Kако се зовеш?”

“Из града, а зовем се…”, застаде мало, ”ма Ранко”, одговори.

“Лепо име, Ранко. Зато ти и порани јутрос, рано Ранко? А, бавиш ли се нечим осим што шеташ по Морави раним јутром?”

“Ма пусти то… не радим. Немам где, а ни зашто.”

“Ох, горчине си се нагутао! Oна горе удави негo вода из Мораве. Пљуни то Ранко, пљуни на све. Јебеш горчину, она је за богате и бахате, није за нас. Туга је за нас, ми са њом најбоље умемо. Знаш, кад си поред воде много боље размишљаш, па и та туга нестане.”

“А ти, шта ћеш ти овде?”, прошапута младић.

“Ја? Ја овде живим, брате”, рече Лагер закувавајући кафу. “Додај ми, у соби на левој страни су пластичне чаше.”

Собу је представљао скован оквир са натакнутим и увезаним најлоном испод кога је гомила гуњева и крпа.

Младић прође поред њега и удари га смрад његове одеће. Питао се како ће пити кафу код оваквог прљавца.

“Шта је смрдим, а?“, упита Лагер, приметивши његову гримасу. “Питаш се како ћеш пити са мном прљавим кафу, а? Добро је, Ранко, сад си већ боље, насмеја се. Мало пре се ниси питао како ћеш се давити у говњивој Морави у коју сере цела западна, средња и јужна Србија и насмеја се. Узми чаше оне су из продавнице видиш да су у фолији. Веруј нису прљаве, купио сам их ја. Видиш, ни ја не волим из прљавог да једем и пијем.”

Младић се запрепасти. Стари бескућник као да му је читао мисли и то га насмеја.

Поседаше један поред другог на платформи стуба моста упртих погледа у воду која се ваљала у свом мутном чемерном издању.

“Је л’ добра кафа, а?”, упита Света, а овај само климну главом срчући врели напитак. “Е, највише волим јутарњу кафу у друштву. Некада сам са мојом Јаном тако викендом пио. Сада ми прави друштво она моја рђа од Срећка”, уздахну. “Ето то ти је туга, она је за нас мале људе”, закључи старац.

“Па што ниси са твојом Јаном, него спаваш под мостом?”, упита младић невешто.

“Не могу, моја Јана је горе у небесима. Кад дође време, поново ћемо…”, насмеја се!

“Је л’ и она била са тобом овде?”

“Није, имали смо кућу”, рече старац испуцалих црних руку. “Знам, питаћеш ме о кући, деци. Немам је, узели је извршитељи након Јанине смрти. Деце немамо, а дугови нарасли и ето. Узели и своје и моје. Шут са рогатим не може. На Јану се водила кућа, она узела кредите ја јој био жирант. Ја остао без посла кад ми је пропала фирма и ето овде сам – нашао сам мир. И ја сам као и ти дошао овде да скончам, али сам се предомислио када сам први пут сео преко пута себе.”

У том тренутку залаја црно бели бостанџија са обале.

“Знаш ли зашто сам одустао?”, упита га старац. “Е због њега!” рече и тргну брадом у страну, лако забацујући главу.

Младић погледа иза леђа Лагера и угледа пса који је мостићем долазио до њих.

“Таман сам се загледао у матицу вира испод моста, кад ми се уз ногу смота нешто и зацвиле. Погледам – штенац не мањи од грдувице. Бацио га неко поред Мораве. Умиљава се, пиша од среће, гледам ме право у очи. Па где нађе мене несрећног, помислим у себи, да од мене тражиш да ти помогнем кад и сам дођох безнадежан да скончам. Сиђем са ограде, рекох имам времена да се убијем кад год хоћу само да склоним ово јадно кученце да се не стрмекне у воду – удавиће се. Узмем га, а он ме облиза целог. Ето куд ћу га, те сиђем испод моста са њим и ту смо већ десета година. Него зашто си ти овде? ” упита Лагер Ранка.

“Ја не намеравам Столе да останем са тобом на овом стубу”, насмеја се момак. “Сада ми је без везе да ти причам”, рече.

“Ето видиш, а за то без везе већ си могао до Лугавчине мртав да пливаш”, прекиде га старац срчући кафу и милујући пса. “Љубав ваљда, шта би друго могло. Hиси се ти толико замерио жиовоту да би те друге ствари протерале на мост.”

“Тако некако”, рече Ранко. “У ствари није ни она него ја. Упознао сам је на студијама и сјебао их због ње, а лагао родитеље. Ноћас ми саопштила да се удаје за неког гастоса, тек тако, без повода, без икаквог знака раније. Он је био ту за шанком клуба. Она се окренула отишла му у загрљај и нестали су. Остао сам потпуно поражен, јеби га. Ни један одговор нисам нашао. И ето.”

“Јесте зајебана ситуација, синко мој, сјебао си се скроз. Одговоре си тражио на погрешном месту очигледно. Ни Морава ти не би помогла, она не даје одговоре. Њу је баш брига за твоје разочарење. Сви одговори су у теби, твојим сновима, веровању, твојој лаковерности, а можда помало и себичности. Знаш и ја сам тако желео, а нисам јој рекао шта желим. Није пристала на мој сан, а ја сам веровао да пристаје. Наравно, у првој свађи она ми је као олуја порушила сан и разишли смо се. Не можеш да са неким живиш ако бар десет свађа не решиш компромисом.”

“Знам. Свађали смо се око глупости, а о озбиљним стварима нисмо ни разговарали. Увек смо остављали за неки други пут”, рече Ранко.

“И шта сад не можеш без ње, не можеш оцу да кажеш да ниси завршио школу јел то?”, насмеја се Лагер.

“Тако некако.” поново ће несигурно момак.

“Па ето, рекао си мени и не фали ти длака са главе.” Закључи старац.

“Није то исто! Oтац и мајка ће прецрћи. Tолико су се одрицали, а ја се са њом проводио.”

“Исто је то синко, исто. Зашто мрзиш родитеље?” упита га, а момак на то разрогачи очи. “Хоћеш њих да казниш, јер теби мртвом би било свеједно, а девојци која ти је окренула леђа већ је свеједно. Видиш, убила би их твоја смрт, а не промашене студије. Ти жив можеш све то да поправиш, а они би се до краја живота питали где су погрешили и умрли у сумњи.” Старац направи кратку паузу, па изусти потурајући младићу џезву под нос: “Хоћеш још кафе?”

“Може, одличну кафу куваш, стари”, насмеја се Ранко.

“Е баш ми је драго. Умем ја и друге ствари да кувам и спремам, али ме мрзи кад сам сам”, насмеја се.

У разговору их затече јутро и први сучневи зраци. Теме су се мењале и Ранко је избацио из себе све своје нагомилане јаде. Нестао је и амозитет према бескућнику, напротив као да је цео живот провео са њим. Када је Ранко устао да крене натраг у свој живот, Света са псом пође за њим да га испрати.

“Сад иди кући, насмеј се родитељима, загрли их и наспавај се. Сутра за Београд, нађи неки посао и заврши те студије и не јури сукње. Биће времена за њих. Можеш ти све то, ти си добар човек, а анђели помажу добрима.”

“Значи Свето, ти си од данас мој анђео”, насмеја се Ранко, загрли старца и помилова пса.

Света га је пратио погледом док је корачао мостом, а Ранко, онако шеретски заскочи на ограду,па се окрете ка Свети. Овај му запрети прстом и насмеја се.

Ранко се вратио на студије и запослио као ноћни чувар на стоваришту и повремено је долазећи у град долазио на Мораву да се нађе са Лагером. Доносио би му храну, прибор за хигијену, своје старе мајце, а за Скитницу како је Света звао свог пса, кесу гранула. Успешно је завршио студије и постао правник.

Готово годину дана од свог покушаја самоубиства, октобарског прохладног јутра тек што изађе на улицу стресе га хладноћа и помисли како ли је Свети Лагеру на овој хладноћи. Ту на трафици купио је новине и запалио цигарету, док је чекао превоз. Није ни стигао да отвори новине, а у стомаку му се згрчи и низ очи му пођоше сузе.

На насловници штампе видео је слику свог анђела и наслов: „Утопио се код Љубичевског моста бескућник С. М. спашавајући девојку самоубицу. Девојка је спашена, али је матица однела несретног спасиоца и његовог пса“.

Померио се у страну и зајецао. Људи су запрепашћено гледали у њега и обилазили га. Једна девојка застаде на кратко и са оклевањем упита скрханог малдића треба ли му помоћ. Он само промрмља: “Ништа, ништа, умро је мој анђео“, рече и и погледа је у очи.

Девојка се осврну око себе и пружи руку ка момку.

“Хајдете да седнете овде у кафић и попијете мало воде, заиста ужасно изгледате. Не могу таквог да Вас оставим”, рече видно забринута. Топлина њеног погледа уливала је поверење и пружала утеху, те Ранко са одобравањем прихвати руку девојке и пође за њом низ улицу, до кафића, у живот.

КАО ВИНО – Матилда Вељковић

Једна ти кап жеђ распламсава, спектром

рубинског руменила док неземаљским бљеском

као смешком провоцираш крв у жилама.

Једна ти кап жеђ распламсава, сувог

језика жељног слаткоће гроздова, опорог

и сеновитог укуса касне тамјанике.

Једна ти кап жеђ распламсава, клизи

лако низ грло и ка уздасима врелим хрли

И моли срце уметника што за љубав од жеђи крепа.

ТЕРЦЕТ – Матилда Вељковић

Ко си ти и откуд у мојој глави

да се због тебе супротстављам јави

и претварам будне дане у сан

Спремна да напустим све и одлутам

У облаке далеке се винем – знам

твоји ће ме дланови дочекати.

И ставити у окриље топло, меко,

паперијасто,  бело као млеко,

јер ти припада моја душа грешна.

Ко си ти и откуд у мојој глави

да се због тебе супротстављам јави

и претварам будне дане у сан.

БЛАГОСЛОВ – Ана Убавић

Милости Твоје завапих.
Немам где досути,
Пуна ти је чаша, рече.
Одсипах мало.
Милости, Господару, милости.
Пуне су ти руке дете,
Немам ти где.
Милости, умрећу ти од туге,
Ухватих за скут његов.
Разби ми чашу, раздвоји руке,
Сав терет мој
По земљи расу.
Како ћу сада кад немам ништа?
Погледах тужно у живот прошли.
Али ван сваке чаше благослов блиста
Само смо празних руку к њему добродошли.

КАДАР БРОЈ 1 – Жељко Брацановић


А почело је сасвим обично…
Аутобус се успорено кретао снегом покривеним бившим цариградским друмом. Зимски крајолик, иако суров, освајао је посматрача. Дим се вио из димњака као барјаци неких изгубљених времена. Варош се полако будила кад се аутобус зауставио. Првог јануарског јутра 1970, у Вароши су били будни само пекари и случајни пролазници, и сами уморни од протеклог славља. Мирис врућег хлеба је изазвао глад код неколицине.
„Хајдемо на бурек”, зачу се позив једног од пролазника, са чиме се брзо сложи омање друштво у свечаним оделима, очигледно пристигло са прославе Нове године.
Називајући „добро јутро” новопридошлима, варошани се убрзо разиђоше и трг остаде празан. Тачније, на њему су, одајући збуњеност и страх, стајала два пара. Не први поглед тако различити, а опет тако исти. Покрај њих су стајали кофери у којима су биле сакупљене њихове успомене и наде у бољи живот.
„Добар дан”, рече једна од двеју жена.
Нагласак и жуљевите руке говорили су да је реч о некоме ко је на ове просторе дошао издалека, ношен ко зна којом од миграција од Великог рата до данас.
„Зовем се Есма, а ово је мој муж Илија”, покуша она да започне било какав разговор.
Мушкарци, тек реда ради, климнуше главама, без икакве жеље да наставе разговор, не вадећи смрзнуте руке из џепова да се поздраве.
„Ја сам Емилија, можеш ме звати Еми. Медицинска сестра сам и овај овде, мој муж, натерао ме да се запослим у Дому здравља. Он је, иначе, наставник и подучаваће овдашње ‘сељачиће’ историји”, рече жена тихим гласом, једва чујно.
„Име ми је Александар, а то је моја ‘предрага’ супруга заборавила да вам каже”, стиже цинични коментар лепог господина, нежних и негованих руку, налик на женске.
„Нас двоје смо чули да се овђе отвара фабрика, и да ће бити посла за браваре и куварице, па решисмо да покушамо. Доста је било потуцања по читавој земљи, ред је да се и нас двоје скрасимо а и да децу почнемо правити”, шеретски добаци Илија, на шта се Есма јако зацрвене.
„Ако немате ноћас ђе спавати, можете са нама код мог земљака, биће мјеста”, додаде он.
Александар се уљудно захвали и одби понуду, а Емилија се са висине брецну да су они добили свој стан у новој згради као стручна лица. Поздравише се и лагано одоше свако на своју страну, оптерећени мноштвом питања о томе шта носи данашњи дан.

Одломк из романа „Сасвим обична прича“

Куповином романа донирате средства Дому за децу ометену у развоју при манастиру Свете Петке у селу Извор код Зајечара

Више о роману на Фејсбук профилу аутора https://www.facebook.com/profile.php?id=100046197782397

Више о Дому кликом на линк https://www.svetapetkaizvor.com/dom/

ЗМАЈ ОД ПАПИРА – Матилда Вељковић

Oко пет после поднева Сенка се упутила ка аутобуском пристаништу да дочека пријатељицу. Мисли су јој биле несређене. Требало је средити хаос у глави. Опасуљила се негде код Палате правде и схватила да је кроз део Сарајевске и низ Милоша Поцерца прошла у незнању.

Београд је киптао, као и сваког дана у ово доба. Међутим, петком поподне поготово. Баш ту око Штајге студенти – провинцијалци, теглили су путне торбе и кофере, пуне прљавог веша, празних шерпица и пластичњака, којим ће да обрадују своје мајке. Било је и Цигана и Кинеза који су носили робу у великим, карираним крмачама, пластичним торбама и довикивали се преко улице. И једни и други сударали су се претрчавајући преко шина близу двојке, користећи задњи делић секунде зеленог светла несинхронизованих семафора.

У неком тренутку, Сенка примети да је и сама убрзала корак. У грудима јој је бубњало узбуђење, једнако оном када стижете на перон баш у тренутку када возач стартује мотор аутобуса. Захваћена том путничком еуфоријом уз пар изговорених: “Не, хвала.”, прошла је поред таксиста и упутила се преко парка до долазног перона.

Поранила је, као и увек. Аутобус неће стићи сугурно за још петнаест минута. Све клупе су биле заузете. Стала је ближе огради и запалила цигарету. Око ње – гужва и гангула. Аутобуси су пристизали један за другим оним редоследом којим их је најављивао женски глас са звучника. Путници, стари, млади, поспани и расањени, још пијани и отрежњени, са муком су се пробијали до свог пртљага кроз шуму разних препадача, таксиста – пресретача и носача торби са гвозденим колицима, који галаме, добацују и препиру се међусобно.

Аутобуси пролазе – они остају.

Наша јунакиња, као из неког другог филма и даље је мирно и без речи стајала крај ограде када јој је пришао мусави клинац од највише десет година, ангажован на пословима носача и питао је да ли има упаљач. Пружила му је без речи остатак своје догореле цигарете и лењо подигла поглед ка небу. Ту јој се искрао осмех.

На трапезастом парченцету неба, негде изнад Саве, подрхтавао је велики папирнати змај.

“Види, змај!”, викну никоме.

Осврнула се око себе са тупавим осмехом на лицу и прстом ка небу. Није било инетресената да поделе радост. Они који су пристигли, узимали су своје торбе и трудили се да се не изгазе међусобно. А од оних који су чекали, једни су седели на клупама и ослоњени на своја колена били заузети гледањем у асвалт, други су пак наваљени једни на друге ћутке посматрали шаренаду пред собом. Сенка поново подиже поглед ка том парчету неба међу крововима беогардских високоспратница и помисли како би било дивно видети сада лице тог детета. Несумњиво да је змаја пустио неко веома спретан и Сенка замисли како је то змај једног дечака који је целе недеље чекао тај петак после подне када ће га тата одвести на Саву, јер је крај воде ветар најбољи за пуштање змаја. Сенка замисли и оца који спретно држи канап и дечака од шест-седам година како одушевљено гледа у небо исто овако као она сада усред ове руље, поносан на свог оца, који је винуо змаја толико високо, да ни један дуги тата не би могао боље и више.

„Аутобус из Петровца пристизе на перон! Аутобус из Петровца преко Позаревца пристизе на перон!“, зачуо се глас из кутије.

Сенка се трже и пође да сачека гошћу. Након што су се избориле за свој пртљаг и изгрлиле, Сенка показа девојци да погледа ка небу.

“Шта да видим?”, упита другарица,

“Сад ништа. Неко је дете пуштало змаја.”

БИНАРНИ СИСТЕМ ЖИВОТА – Данијела Божичковић Радуловић

У свету ћете имати невољу. Чувајте се од људи. Мене су гонили и вас ће гонит“ (Исус Христос, апостолима) По веровању, Мистична комбинација ових бројева помаже у испуњењу жеље. Верује се, да се због великог броја јединица у овом датуму отварају капије свести и могућ је прилив снажне енергије. Некад су капије земаљске, а некад небеске…

11.11.1331. године. Умро је српски краљ Стефан Дечански Немањић, син краља Милана;

11.11.1405. године. Умрла је српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића;

11.11.1500. године. Француски краљ Луј и Фердинанд Арагонски потписали су тајни споразум у Гранади о подели Италије;

11.11.1821. године. Рођен је Фјодор Михајлович Достојевски;

11.11.1896. године. Рођен је Виторио Емануеле, италијански краљ, ожењен Јеленом, кћерком црногорског краља Николе;

11.11.1918. године. Капитулацијом Немачке завршен је Светски рат у коме је учествовало 36 држава;

11.11.10941. године. Са територије СССР-а у Другом Светском рату почело је емитовање радио станице Слободна Југославија;

11.11.1944. године. Почела Батинска битка у којој су јединице совјетске Црвене армије и Народноослободилачке војске Југославије поразиле немачке снаге;

11.11.1945. године. Одржани су први послератни избори у Југославији, на основу којих је конституисана Уставотворна скупштина Демократске Федеративне Југославије;

11.11.1970. године. СССР је лансирао ка Месецу васионску сонду Луно ход 1;

11.11.1975. године. Проглашена је независност Анголе, после пет векова португалске колонијалне власти;

11.11.1992. године. Енглеска агликанска црква је напустила вековну традицију и дозволила женама да буду свештеници;

11.11.1993. године. Умро је Драгомир Бојанић Гидра, позоришни и ТВ глумац;

11.11.1996. Председник Гватемале Алваро Арсу саопштио је да је с герилским покретом постигнут споразум о окончању 36-годишњег рата у тој земљи;

11. новембар 2001. године. Осама Бин Ладен је по први пут признао да је његова група Ал Каида извршила напад на Светски трговински центар. Седим за тешким дрвеним столом и пишем. Врата се отварају, улази поштар. Руком са упадљиво тамним, непристојним длакама, пружа ми плави коверат. Отварам га. У њему је бео папир. Читам. Пресавијам белило на пола, враћам у плаву папирну кућицу. Онда све то у ташну. Узимам ташну у руку. Дижем се, устајем са тврде дрвене столице. Јастуче се, са седала, лепи за бутине и пада на земљу. Сагињем се, уредно је подижем, исправљам, враћам на седиште и полако крећем ка вратима. Неприродно миран тон запрепашћује и моје сопствене уши: – Ја од данас не радим више овде. Ако желите да ме видите, моја врата су за вас увек отворена. Број телефона и адресу знате. Доступна сам. Хвала на сарадњи. Прејако зуји у ушима. Нисам сигурна да ли сам иза леђа чула уздах олакшања или среће. Сигурна сам само да ми телефон није зазвонио и да ми нико више није отворио врата. Испред очију ми је био натпис са белог папира: суспензија. Он је представљао путоказ да пронађем пут до куће и вратим се у њу, са својим животом од папира. По дневним новинама, улицама, фризерским салонима, читају се и препричавају приче чији сам главни актер – о злоупотреби службеног положаја. Име Југослава повлачи се по устима.

11. новембар 2002. године. Према последњем попису становништва у Србији је бише од 1.000.000 неписмених. Вратили су ме на посао. А нисам хтела. Тешко је ући унутра. Да би закорачила на своје радно место, пијем беле веселе пилуле. То су чувари осмеха. После је све лакше. Постављене су неке бране са скривеним опасностима које вребају. Али њих прескочим и не размишљам више о њима. Лако је скочити кад имаш дуге ноге и крила. Нисам задовољна хигијеном, нисам задовољна твојим повратком, нисам задовољна овим местом. Не желим да те гледам овде. Није требало да се вратиш, не могу то да поднесем, бубњи ми у ушима. Изговорене речи новопостављене. Не познаје ме. Не жели ни да ме упозна. Мрзи ме у самом старту. Мржња долази из страха. Она се плаши мене. А ја сам уплашена од тога хоћу ли да преживим. Гледам је. Жао ми је ње. Незадовољно лице иритирано осмехом, срећом, несрећом, шминком, парфемом, погледима, радом, нерадом, ставом, држањем, јавним мњењем, сунцем и ваздухом, оно и није ту. Не постоји. Расплине се и нестане. Не видим, не чујем и не осећам ништа… до следећих корака кроз та суморна намрштена врата. Упорно гутам пилуле. Свако вече заспим са мислима –Сутра је нови дан. А пробудим се са речима – Југослава, волим те. И потражим сунце у грудима.

11.11.2003. године. САД су увеле економске и дипломатске санкције Сирији. Мој син остаје сам у стану. Плаши се самоће. Прича са измишљеним пријатељем. Са температуром, у пижами, долази да нађе своју маму која не сме да изађе са посла и да му скува чај. Има шест година. Уплашен је болестан и сам. Чува га мало старија сестра. Ипак је сам. Недостаје му мајка.

11. 11. 2004. године. У војној болници у Паризу умро је палестински председник Јасер Арафат, који је на челу Палестинске ослободилачке организације био преко 30 година. Нобелову награду за мир добио је 1994. године. Деца су мала. Чезну за мирисом пљескавице оних месеци у којима једу само кртоласте плодове; Кромпир на хиљаду начина. Носим сукњу без чарапа. Оне су луксуз. Имам осмех за медаљу. Као да сам обула милион долара.

11.11.2005. године. Телефон је заборавио да звони. Као и звоно на вратима. Само се оно у глави пригушено јавља. Вакуум у простору. Недостатак Људи. Нико не разговара са мном. Ја сам обележена. Главу држим високо. Кичму савијам само када сама желим то. Искључиво из љубави.

11.11.2006. године. Пљунуло ме данас нешто на мосту. Не знам шта је. Човек свакако није. Само је имао љуштуру у облику коже. Гурао је бицикл када ме је угледао. Зауставио, окренуо ка мени и пљунуо. Онако, звучно и бљутаво. Са шлајмом. Слуз ми се сливала низ раме. Нисам га бацила преко ограде у реку. Могла сам, али нисам. Само сам подигла главу високо и чврстим кораком наставила напред. То га је више заболело од ударца и пада у бистру реку. Сањам пљувачку. На време се будим. Да се не удавим у њој.

11.11.2007. године. Срушене су Близнакиње у Америци. Ја нисам. Верујем у боље дане. Верујем у себе. Верујем.

11.11.2008. године. Мало сам се разболела. Мало ме је стегло. Много ми је лоше. Превише опасно. До стања језивости. Моје канцерогене ћелије имају рогати лик. И миришу на мокраћу. Бљутаве су као исконско зло. И горко до крви. Избацићу ту неман из себе. Са места где су моја деца расла док им пупак није одсечен. Морам да преживим. Желим да живим. Писаћу о томе. Морам да живим да бих записала.

11.11.2009. године. Прва у низу промоција књиге са црвеним корицама. Оздравићу. И истетовираћу своју звезду за будућност. Три звездице сијају и осветљавају ми пут. Моје звезде. Три живота. Оно што после мене остаје.

11.11.2010. године. Осмех душе је лековит и има чудесну моћ. На првој сам борбеној линији. Са осмехом и заставом. Рођена за победу.

11.11.2011. године. Пишем и смејем се. Смејем се и пишем. Кикоћу се и деца која су порасла насмејана, као кромпирићи из тањира и чарапа. Књига се чита. Добри људи радују се добрим речима и делима. Лоши? Они и нису људи. Они су неважни. Имам пријатеље. Неке бивше. Неке будуће. Непријатеље немам. Нису ми потребни. Они су ваздух, њих не видим.

11.11.2012. године. Боје ме прекривају. Таласи плаве, нијансе плаве, вртлози зелене. Волим када побеђујемо – каже моја Сестра по срцу и перу. Не побеђујемо ми, побеђује добро у Човеку. Купила а сам сат и шољу. Да никада не заборавим време које је прошло. Да ми увек врућ напитак и срећа у невиним дечјим очима буду мисао водиља. По новинама, чланци о успешним и посећеним промоцијама. Име Југослава провлачи се по устима, међу писцима, у књижевним круговима, локалима, новинама. У круговима. И живот тече и цури у концентричним круговима. Моји имају облике осмице и боју тиркиза. И имају смех који одзвања и остаје забележен у јагодицама прстију.

П.С. Оном пљувачу с моста из 2006. објавила сам књигу. Постхумно.

НЕ ПРОЛАЗИ – Ивана Дичић

Не пролази,

само се омакне

уз ивицу ока

као шапат

у глувој ноћи

на гробу,

ко на вратима

молитва…

Не пролази.

Можда се само

загуби

ту негде

међу зубима

заустављена жеља,

да те зове

док те ћути

у сну свом

давном

вечно млада

љубав залеђена.

МОЈ ДОКТОР МИЛАДИН – Новица Антић

Сунчани зраци задоцнили су овог јутра ,чекајући да се мргудни облаци размакну са неба над касабом. У оближњем парку, на клупи број седам, седео је као сваког јутра. Миладин је читао још “вруће” јутарње новине. Са собом је понео шољу кафе. Ту би под аришима проводио два, три сата ујутру и исто толико увече. Клупа је била преко пута његовог стана. Није трпео друштво на клупи, волео је сам да седи и да прелистава њему омиљену Политику. Воља за људима напустила га је одавно, јер је све мање сретао људе, а све више дресиране адроиде у људским костимима. Некада су разговори имали смисла, причало се о осећањима, сновима, плановима и искуствима. Данас се сви жале, критикују, немају осећај за властити допринос том њиховом ужасном стању свести. Ужасавала га је таква комуникација зато је постављао мргудан зид између себе и пролазника. Често би одлутао у мислима и враћао се у ратне болнице у којима је као пуковник ВЈ радио деведесетих година. Страшно разочарење стигло га је када је схватио да су ти силни људи страдали или остали богаљи да би се шачица профитера обогатила и постали газде ове земље. Често би говорио да су бранили оно што су ови уновчили или поклонили. Многи његови исписници после капитулације отишли су као пси рата на сва могућа ратишта у свету. Он није желео нигде да оде, пензионисали су га и остао је да живи овде бранећи у себи част коју му нико није могао узети.

Из мисли га прену страховита шкрипа гума, тресак и кукњава људи. Скочио је са клупе и пошао према раскрсници где се подигао облак прашине, а потом и дим. Стигавши до камиона испод кога је био смрскан аутомобил и бициклиста, примети да окупљени народ немо посматра .

“Шта чекате, извлачите људе из аута”, рече Миладин заповеднички и сам полете испод теретњака да извлачи бициклисту коме се говернала забила у груди.

Човек је био свестан, бео као крпа, а из груди је жврцала крв. Знао је да му не сме вадити говерналу из груди, јер би се плућа убрзо напунила крвљу, те замоли младића поред да држи то жељезо у положају у коме је на асфалту док га он извлачи на сигурно. Убрзо су стигла и ватрогасна и хитна кола. Он нареди ватрогасцима да исеку говерналу, али без дрмусања а он отрча да помогне полицајцу који се мучио да из смрсканог аутомобила извуче девојку која је јаукала са задњег седишта.

“Где је возач камиона,где је!”, подвикну Миладин.

“Ту сам”, рече један момак модар од страха.

“Спусти канату и подижи на стабилизатор камион како би извукли ауто ватрогасци.” Рече Миладин.

Возач ускочи у камион и ослободи стабилизатор који се срећом спусти тик поред аута. Није много могао да га подигне, јер је хидраулика била пригњечена у удесу. Међутим, спретни ватрогасци извукоше аутомобил. Призор је био стравичан. На месту возача било се смрскано тело младића, а девојка је са предњег седишта одлетела на задње. Била је видно повређена. Миладин је командовао извлачењу девојке готово ушавши до пола у ауто држећи јој згњечену ногу. Тражио је завој да јој подвеже рану. Она је јечела од болова и гледала у Миладина.

“Само полаку душо моја, не померај ни руке, ни ноге док те не извучемо”, рече јој ,а она климну главом.

За неколико тренутака маказама су возачи посекли стуб аута и извукли девојку. Истовремено су једна кола хитне помоћ одвезла бициклису, а друга девојку одмах потом. Миладин је сав крвав дошао до ватрогасног аута и замолио за воду да са себе спере крв. Док су полицајци обезбеђивали простор, Миладин је отишао кући.

У болници су били запрепашћени успешним и стручним обезбеђењем повређених, посебно девојке којој је сачувана нога и рука захваљујући веома стручном подвезивању и имобилизацији скоро покиданих удова. Узалуд су га тражили, Миладин је отишао у свој мир. Пар људи је рекло да га знају као човека из парка, али му нико није знао име. Ипак, појавила се фотографија са места несреће на којој се видео и Миладин. Тек из новина сазнао је како је дошло до несреће и ко су људи погинули и повредјени. Док је читао клупи приђе један човек и стаде изнад Миладина.

“Човек из парка, је ли ?”, рече дошљак.

Миладин подиже главу и погледа, видно изненађен призором.

“Е мој пуковниче, никад те не бих нашао да није несреће и да није твоје војничке савести”, рече човек.

“Звонко, ако се не варам,Мајевица -Старчевићи, гелер у грудима и бутини”, насмеја се Миладин.

“Памтиш као гуја мој пуковниче” ,насмеја се Звонко, па подјоше један другоме у загрљај.

Дуго су седели на Миладиновој клупи и Звонко му исприча како га је годинама тражио, али све до ове несреће –  од јуче није знао где се налази. Хтео је да му се захвали за живот који му је спасао у јеку рата.

“Па где си? Где живиш?”, упита га Миладин.

“У Младеновцу сам са породицом, а да сам знао да си овде у Пожаревцу, дошао бих да живим овде”, одговори Звонко.

Из парка преселили су се у стан код Миладина и дуго су уз ручак причали о ратним догодовштинама и како је доктор риболовачком струном ушивао ране.

“За тебе рањеник није имао ни веру нити униформу. Сви су ти били исти. Е, за то те ценим” ,рекао је на растанку Звонко.

“Хвала Звонко и данашње колеге не гледају ни униформу ни веру, само да имају довољно новца”, рече у шали, али једко. “И да ти кажем: не шири информацију где сам, јер ако почну сви долазити ухапсиће ме овдашњи. Мислиће да окупљам паравојску” ,насмеја се.

Након овог сусрета, често су се посећивали. Звонко кад би долазио да обиђе пуковника увек би прво отишао до клупе број осам где би га непогрешиво налазио. Миладин би се насмејао и говорио како је одавно хтео кући, али ето чекао је управо њега.

Ипак највеће изненађење га је чекало годину дана касније баш на његов рођендан. На клупи број осам био је пакет са огромним букетом цвећа и флашом скупог пића. Миладин приђе, кад оно писмо намењено њему.

„Драги докторе Миладине,

Ово је мала моја захвалност зато што сте ми спасли живот у оној несрећи на углу. Сви су ми у болници рекли да сте ви заслужни што сам уопште жива и зато што поново ходам. Много вас волим добри човече!

Марија Спасић, ваш дужник“

Миладину пођоше сузе па спусти поглед, а иза живе ограде изађе тридесетак људи на челу са Звонком и Маријом. Он се прену. Сви су аплаудирели и полако му прилазили. Миладин се потпуно пренерази и испусти писмо. Било је и познатих и непознатих људи. Дошли су са свих страна људи које је управо овај намрштени пуковник спасао и подарио им други живот. Окупили су се око њега певајући му рођенданску песму. Парк у Пожаревцу је одзвањао и многи су пролазници застали аплаудирајући.

Кад посејете добро, оно изникне кад тад, упркос сушама,лошим годинама, инату и мржњи. Звонко је основао групу на друштвениом мрежама „Мој доктор Миладин са Мајевице„ и ту се више од 18 хиљада чланова прикључило. Тако су се и договорили да посете овог великог Хипократа баш на рођендан и да му врате веру у народ. Успели су!

ЉУБАВ ЈОШ НИКО САКРИО НИЈЕ ПА НЕЋУ НИ ЈА – Данијела Божичковић Радуловић

Пишем против Великог ока, Великог брата, Великих фолираната; и углавном нисам ,,,противна,, ал’ мука ми је од искривљених умова болесника разних, укључених камера, скривених намера… Гнушам се педера на улици, продаје душе ,,испод жита,, лажних заклетви и родољубља… Против сам индустрије силикона, мајмунских гуза и сисатих балона… Зато пишем једноставно, јасно, без цензура и кочница. Без рукавица и длачица. Онако, срБски, без пардона… И НЕ ДАМ на ову земљу сељака, јер сам девојка из града и жена са села… И треба ли да додам?… … Волим Србију. Јер је Она једина, земља МОЈА.