Из сна бескућника Свету Лагера пробуди бат корака на железничком мосту, помешан са хуком Мораве надошле од киша које су целог септембра падале. Разврну своје крпе којима се покрио па покуша кроз најлон шатора да види ко се то у рано јутро шета. Кроз главу му прође непогрешива аналитика корака: Ово мурија није, мислио се, они газе ко пањеви, оштро, бахато. Железничар Рајко спава као дупе тај не обилази ни по дану, а риболовци газе пуни оптимизма, наде, ужурбано. Ово је корак преиспитивања, страха и разочараности. Час гази самоуверено, час застаје, иде тамо вамо, ногама је тешко од оног што је у мислима. Опет самоубица, прође му кроз главу. Шта је овом народу, трећи ове јесени.
“Хеј, ти!”, продра се Света видевши момка кaко се пење на ограду.
Младић погледа дуж моста и поче се окретати, тражећи лика чији га глас прену.
“Да ти! Oвде доле сам… испод моста!”, рече Лагер.
Младић погледа кроз шипке на мосту и угледа ћелавог човека на бетонском пилону стуба, са упаљеним упаљачем у руци.
“Ја?”, збуњено ће младић.
“Да, ти! Имаш ли мало времена, пре него што урадиш то што си наумио?!”, одговори Света.
“А ко си ти?”, упита.
“Ја?”, насмеја се кисело, “Ја сам Лагер, Света Лагер. Чуо си ваљда. Чувар сам овог бетонског стуба. Дангуба божја. Човек избрисан из матичних књига, ето. Него, сиђи овамо да ми додаш балон воде са обале, ако хоћеш? Имаш времена на претек после, па уради шта си наумио. Утрнула ми је нога од ладног бетона. Не да се ладноћа, почела је рано зима”, заврши Света.
Младић махинално пође дуж моста, те сиђе низ дам до обале. Ту уз зид моста виде балоне са водом, па упита Лагера:
“Како да ти додам?”
“Сад’ ће чика Света да ти намести покретни мост”, рече бескућник и дохвати уже, па поче спуштати некадашњу скелу, а сада већ покретни мост, који је висио на котурачама изнад воде.
“Не бој се, то је чврсто. Oставили ми мајстори који су летос фарбали мост”, настави Лагер.
Младић са опрезом пође мостићем носећи балон воде и убрзо се нађе испред Свете.
“Сад’ ћемо да попијемо кафу нас двојица. Немам ја ту прилику да ујутру имам друштво на кафи осим мог паса који је синоћ отишао у швалерацију”, изусти бескућник, па извади из мрака мали примус и гараву џезву.
Младић га је немо гледао као да му је мозак потпуно избрисан.
“Шта стојиш ту као усран! Узми ту канту и седи, побогу. Кад се долази у госте ваља да се седне да ми из дрва не цури трпија”, насмеја се Лагер, те насу воду у џезву и стави је на примус, а онда се поново окрете ка младићу:
“Одакле си момчино? Kако се зовеш?”
“Из града, а зовем се…”, застаде мало, ”ма Ранко”, одговори.
“Лепо име, Ранко. Зато ти и порани јутрос, рано Ранко? А, бавиш ли се нечим осим што шеташ по Морави раним јутром?”
“Ма пусти то… не радим. Немам где, а ни зашто.”
“Ох, горчине си се нагутао! Oна горе удави негo вода из Мораве. Пљуни то Ранко, пљуни на све. Јебеш горчину, она је за богате и бахате, није за нас. Туга је за нас, ми са њом најбоље умемо. Знаш, кад си поред воде много боље размишљаш, па и та туга нестане.”
“А ти, шта ћеш ти овде?”, прошапута младић.
“Ја? Ја овде живим, брате”, рече Лагер закувавајући кафу. “Додај ми, у соби на левој страни су пластичне чаше.”
Собу је представљао скован оквир са натакнутим и увезаним најлоном испод кога је гомила гуњева и крпа.
Младић прође поред њега и удари га смрад његове одеће. Питао се како ће пити кафу код оваквог прљавца.
“Шта је смрдим, а?“, упита Лагер, приметивши његову гримасу. “Питаш се како ћеш пити са мном прљавим кафу, а? Добро је, Ранко, сад си већ боље, насмеја се. Мало пре се ниси питао како ћеш се давити у говњивој Морави у коју сере цела западна, средња и јужна Србија и насмеја се. Узми чаше оне су из продавнице видиш да су у фолији. Веруј нису прљаве, купио сам их ја. Видиш, ни ја не волим из прљавог да једем и пијем.”
Младић се запрепасти. Стари бескућник као да му је читао мисли и то га насмеја.
Поседаше један поред другог на платформи стуба моста упртих погледа у воду која се ваљала у свом мутном чемерном издању.
“Је л’ добра кафа, а?”, упита Света, а овај само климну главом срчући врели напитак. “Е, највише волим јутарњу кафу у друштву. Некада сам са мојом Јаном тако викендом пио. Сада ми прави друштво она моја рђа од Срећка”, уздахну. “Ето то ти је туга, она је за нас мале људе”, закључи старац.
“Па што ниси са твојом Јаном, него спаваш под мостом?”, упита младић невешто.
“Не могу, моја Јана је горе у небесима. Кад дође време, поново ћемо…”, насмеја се!
“Је л’ и она била са тобом овде?”
“Није, имали смо кућу”, рече старац испуцалих црних руку. “Знам, питаћеш ме о кући, деци. Немам је, узели је извршитељи након Јанине смрти. Деце немамо, а дугови нарасли и ето. Узели и своје и моје. Шут са рогатим не може. На Јану се водила кућа, она узела кредите ја јој био жирант. Ја остао без посла кад ми је пропала фирма и ето овде сам – нашао сам мир. И ја сам као и ти дошао овде да скончам, али сам се предомислио када сам први пут сео преко пута себе.”
У том тренутку залаја црно бели бостанџија са обале.
“Знаш ли зашто сам одустао?”, упита га старац. “Е због њега!” рече и тргну брадом у страну, лако забацујући главу.
Младић погледа иза леђа Лагера и угледа пса који је мостићем долазио до њих.
“Таман сам се загледао у матицу вира испод моста, кад ми се уз ногу смота нешто и зацвиле. Погледам – штенац не мањи од грдувице. Бацио га неко поред Мораве. Умиљава се, пиша од среће, гледам ме право у очи. Па где нађе мене несрећног, помислим у себи, да од мене тражиш да ти помогнем кад и сам дођох безнадежан да скончам. Сиђем са ограде, рекох имам времена да се убијем кад год хоћу само да склоним ово јадно кученце да се не стрмекне у воду – удавиће се. Узмем га, а он ме облиза целог. Ето куд ћу га, те сиђем испод моста са њим и ту смо већ десета година. Него зашто си ти овде? ” упита Лагер Ранка.
“Ја не намеравам Столе да останем са тобом на овом стубу”, насмеја се момак. “Сада ми је без везе да ти причам”, рече.
“Ето видиш, а за то без везе већ си могао до Лугавчине мртав да пливаш”, прекиде га старац срчући кафу и милујући пса. “Љубав ваљда, шта би друго могло. Hиси се ти толико замерио жиовоту да би те друге ствари протерале на мост.”
“Тако некако”, рече Ранко. “У ствари није ни она него ја. Упознао сам је на студијама и сјебао их због ње, а лагао родитеље. Ноћас ми саопштила да се удаје за неког гастоса, тек тако, без повода, без икаквог знака раније. Он је био ту за шанком клуба. Она се окренула отишла му у загрљај и нестали су. Остао сам потпуно поражен, јеби га. Ни један одговор нисам нашао. И ето.”
“Јесте зајебана ситуација, синко мој, сјебао си се скроз. Одговоре си тражио на погрешном месту очигледно. Ни Морава ти не би помогла, она не даје одговоре. Њу је баш брига за твоје разочарење. Сви одговори су у теби, твојим сновима, веровању, твојој лаковерности, а можда помало и себичности. Знаш и ја сам тако желео, а нисам јој рекао шта желим. Није пристала на мој сан, а ја сам веровао да пристаје. Наравно, у првој свађи она ми је као олуја порушила сан и разишли смо се. Не можеш да са неким живиш ако бар десет свађа не решиш компромисом.”
“Знам. Свађали смо се око глупости, а о озбиљним стварима нисмо ни разговарали. Увек смо остављали за неки други пут”, рече Ранко.
“И шта сад не можеш без ње, не можеш оцу да кажеш да ниси завршио школу јел то?”, насмеја се Лагер.
“Тако некако.” поново ће несигурно момак.
“Па ето, рекао си мени и не фали ти длака са главе.” Закључи старац.
“Није то исто! Oтац и мајка ће прецрћи. Tолико су се одрицали, а ја се са њом проводио.”
“Исто је то синко, исто. Зашто мрзиш родитеље?” упита га, а момак на то разрогачи очи. “Хоћеш њих да казниш, јер теби мртвом би било свеједно, а девојци која ти је окренула леђа већ је свеједно. Видиш, убила би их твоја смрт, а не промашене студије. Ти жив можеш све то да поправиш, а они би се до краја живота питали где су погрешили и умрли у сумњи.” Старац направи кратку паузу, па изусти потурајући младићу џезву под нос: “Хоћеш још кафе?”
“Може, одличну кафу куваш, стари”, насмеја се Ранко.
“Е баш ми је драго. Умем ја и друге ствари да кувам и спремам, али ме мрзи кад сам сам”, насмеја се.
У разговору их затече јутро и први сучневи зраци. Теме су се мењале и Ранко је избацио из себе све своје нагомилане јаде. Нестао је и амозитет према бескућнику, напротив као да је цео живот провео са њим. Када је Ранко устао да крене натраг у свој живот, Света са псом пође за њим да га испрати.
“Сад иди кући, насмеј се родитељима, загрли их и наспавај се. Сутра за Београд, нађи неки посао и заврши те студије и не јури сукње. Биће времена за њих. Можеш ти све то, ти си добар човек, а анђели помажу добрима.”
“Значи Свето, ти си од данас мој анђео”, насмеја се Ранко, загрли старца и помилова пса.
Света га је пратио погледом док је корачао мостом, а Ранко, онако шеретски заскочи на ограду,па се окрете ка Свети. Овај му запрети прстом и насмеја се.
Ранко се вратио на студије и запослио као ноћни чувар на стоваришту и повремено је долазећи у град долазио на Мораву да се нађе са Лагером. Доносио би му храну, прибор за хигијену, своје старе мајце, а за Скитницу како је Света звао свог пса, кесу гранула. Успешно је завршио студије и постао правник.
Готово годину дана од свог покушаја самоубиства, октобарског прохладног јутра тек што изађе на улицу стресе га хладноћа и помисли како ли је Свети Лагеру на овој хладноћи. Ту на трафици купио је новине и запалио цигарету, док је чекао превоз. Није ни стигао да отвори новине, а у стомаку му се згрчи и низ очи му пођоше сузе.
На насловници штампе видео је слику свог анђела и наслов: „Утопио се код Љубичевског моста бескућник С. М. спашавајући девојку самоубицу. Девојка је спашена, али је матица однела несретног спасиоца и његовог пса“.
Померио се у страну и зајецао. Људи су запрепашћено гледали у њега и обилазили га. Једна девојка застаде на кратко и са оклевањем упита скрханог малдића треба ли му помоћ. Он само промрмља: “Ништа, ништа, умро је мој анђео“, рече и и погледа је у очи.
Девојка се осврну око себе и пружи руку ка момку.
“Хајдете да седнете овде у кафић и попијете мало воде, заиста ужасно изгледате. Не могу таквог да Вас оставим”, рече видно забринута. Топлина њеног погледа уливала је поверење и пружала утеху, те Ранко са одобравањем прихвати руку девојке и пође за њом низ улицу, до кафића, у живот.
