АУТО ДРАМА – Жељко Димитријевић

Избегавам да возим то је и он знао
Поштедео сам га брига око вожње пре осамнаесте и бруке код колега око потенцијално неположених возачких испита
Силазећи стазом ка аутомобилу рекао сам му: Жозика Франц је згужвала локалне новине ствари набацала у торбу
закључала собу у поткровљу
подигла палац и зачас се нашла у великом граду

али уопште ме није слушао
скидао је ноћне лептирове са фарова и
подизао брисаче да боље иструже пластичном лопатицом за лед сува птичја говна
правио сам му друштво возили смо до реке
да сачекамо комшиницу која је трајектом долазила из Румуније
Рекао сам му:
Дању вози дјубретарски камион – ноћу постаје Папа Нибо, хермафродит пророк смрти
али ме је бука камиона који нас је претицао надјачала спустили смо се скоро до обале
точкови су у шљукну утиснули запис једне аутомобил-драме у њој мој отац и ја седимо на предњим седиштима
слушамо радио ћутимо
и поштујемо конвенцију жанра

КОПИЈА ГЛУПЕ ЕВЕ – Татјана Ђурић

“Усамљена сам!“

            “Шта ти знаш о усамљености? Створена си да одагнаш моју самоћу“ викао је Он.

            “Гледам те. Ослушкујем. Учим. Од тебе. Да ли је то грех?“

            Грех је, страшно је, мислио је Он, овакав развој догађаја искаче из његових планова. Савршених планова!

            Када је створио време, у његову вечност се увукла хладна досада. Невидљиви пипци пролазности створили су неугодни осећај празнине, недостатка, свест о промени као неизоставном састојку пропадања.

            Док је још склапао коцкице плана, а мозаик растао пред његовим очима у пуној лепоти и савршенству, био је испуњен, потпун. Грозничаво ишчекивање рађања, увођење реда у раскомадане мисли, црпло је његову неисцрпну снагу, док је узбуђење  расло до тачке кључања. Када је свака коцкица легла на  место које јој савршено пристаје, а време потекло, неугодан осећај  самоће се раширио небом.

            Начиниће себи играчку! Играчку коју ни време не може да уништи. Коју ни Он сам неће моћи да уништи! Биће само његова. Једина несавршена у бескрају савршенства.

            Али како? Навикао је да ствара без празнина. Без импровизације. Без грешке! Мозаик је испуњен до последње коцкице. Њена је сувишна.

            Она је најмање важна од свега досад створеног (ако се из објективне реалности изузме оно лично, субјективно испуњење које је Он од ње очекивао).

            Оставио јој је црну косу, дугу и замршену – није стигао да је обоји. На грудима су јој се ружно издизала два необрађена брдашца-па нека, то је надокнада за ону црну рупу која зјапи одоздо, као пећина. Један непажљив покрет моћним прстом направио је низ грешака на кртој фигури. Одузео јој је по струку, додао по боковима. Криве линије несавршенства тако изазовно делују!

            Насмејао се громом.

 Из једне хировите мисли настала је Ева.  

            Када јој је поклонио клицу живота, отворила је лагано очи и раширила усне у осмех. Учинила је нешто што дотад ниједан живи створ учинио није. Купила га је. То је била прва трговина, праисконска. Омађијан првим њеним покретом, вечно заробљен у погледу жене, Он је постао њена својина.

            Створена да буде играчка, била је управо то: завиривала је испод камења, заустављала реку, изазивала вулкане његових осећања. Свака нова ерупција, рађала је њену нову жељу. Овоме додај боју, ономе промени име…А Он, свестан своје апсолутне моћи, уживао је у њеној игри. Та опуштеност  духа  која чак ни телом није омеђена, преварила га је насладама. Занесен Евином креативношћу, постао је слеп за идеални план који је, у једном тренутку, изгубио свој првобитан, савршен облик. Није приметио. Није се чак ни изненадио. Креативност једне играчке испунила је напуклине монотоног времена и он је био задовољан.

            Саградио  је Рајски врт.  По њеној жељи. Да ужива. Да се смири. Да буде захвална јер је највише добила.

            Није се смирила. Није га остављала на миру. Чак и када му није било до ње. Када је њено присуство почело да ремети ред његових мисли. Уплитала се у идеје, бојила планове. Скретала пажњу на себе, као да је центар новонасталог света. Играчка.

            “Остави ме на миру! Постајеш напорна,“ грмео је Он.

“Онда ми створи пријатеља.“

            Та умилно изречена непромишљеност, склизнула са њених насмејаних усана, изазвала је нове муње и громове. Умало да уништи све што је створио!

            Њој треба пријатељ?! Играчка тражи играчку?! Она и не зна шта је то!

            Пожелео је да је сломи, згази, одува ветровима и баци негде где је никада више неће видети. Али, Он је свуда и у свему. Све је Он. И она је Он. Глупа, брбљива, досадна и безначајан плод непромишљености, настала од отпадака његових мисли.

            Решио је да чека. Мораће она да се смири. А време је текло. Не као река. Нити као песак, или лава из утробе земље.  Текло је по латицама цвећа, по бојама разгранатих крошњи, мењало је изглед још безименим животињама и Његов савршени план приближавало дефинитивном испуњењу. А Он је био незадовољан.

            Понекад, бацио би поглед одозго и угледао узрок својих немира крај воде. Нагињала се над таласима и прстима чешљала замршену косу. Онда би угледала његов одраз по стакластој површини.

            “Створи ми пријатеља,“ шапнула би му њена мисао.

            Гледала га је празним очима. Подсећала га је на камен.

            Он баци кишу на њу. Запали Рајски врт. Запуцкеташе младе гране. Изгоре део савршеног плана.

            Проклете емоције!

            “… пријатеља…“, Ева није одустајала. Кротила је његову апсолутну моћ.

            “ Зашто, Ева?“ питао је Он у тренуцима доброг расположења. “ Имаш мене. Имаш све!…“

            Није знала одакле потиче њена жеља. Невино и наивно, само би слегла раменима: “ Не знам… Ти ми то реци…“

            Одлучио је, испуниће јој жељу! Уз мало труда и трунке времена, створио јој је Адама. И оставио је са њим.

            Ева је била пресрећна. Уживала је да своју играчку води кроз обновљени врт. Учила га је свему што је знала. А знала је скоро све. Тако је бар мислила. Довољно времена је провела поред творца да би, као птичица, покупила за њим мрве знања. Често га је и опонашала. Радовала се Адаму као што се Он некада њој радовао. Желела је да подели са њим све : радозналост, одушевљење, мисли, надања, жеље… Очекивала је жар у његовим очима, онај исти жар који је њен поглед запалио када јој се за то пружила прилика. Али, што се више напрезала да га ослободи, развије, уздигне, Ева је увиђала узалудност својих покушаја.

            Адам види, осећа и доживљава свет на себи својствен начин.  Тако другачији од њеног. Не уме да се одушевљава. Мисли површно. Не говори много. Ретко и неодређено пита, чак и када нешто не разуме. Не схвата тежину мисли, значај окружења. Не види лепоту.

            Види само њу, Еву. Само њу истражује. Пипка, додирује.

Ужива у њеним облинама. Глади јој косу. Попуњава отворе. Све његове наде њој су упућене. Све стрепње од њеног погледа потекле.

            Понекад јој све то прија. Њена високо развијена свест, међутим, није увек спремна на то. Није тако често спремна на телесне додире. На примитивне крике тела док гори изнутра.

            Желела је менталну везу са њим. Да разговарају. Да уче један од другог. Да расту. Да заједно допру до суштине онога што је изнад и испод, свега оног около њих. До њих самих.  Да се попну горе и приближе се.

            Ева је могла да чује творчеве мисли, док је била крај њега, разумела је његове жеље, могла је и да их мења. Имала је сву слободу. Али, није се осећала потпуном. Иако је допрла до савршенства, није била задовољна. Није могла да ствара савршенство. А то је желела изнад свега. Такву помоћ је очекивала од Адама.

            Није умела да мери време. Није ни покушавала. Чему, ако је  вечност ван тока времена? Она је део вечности. Али, промене на њеном телу су указивале на нешто што није разумела. Донеле су јој  немир и нелагодност.

            Груди су јој нарасле. Две црне несавршене грудве, добиле су боју лотосовог цвета. И биле су вреле и болне. Стомак јој се заокруглио и  нарастао, затегао кожу до пуцања. Нешто изнутра је бубњало, шутирало, гурало и наговештавало њен крај.

            Једнога дана, крај је стигао. Осећала је то. Када је бол достигао тачку коју није могла да поднесе, вриштала је од бола, гребла лице и чупала замршену косу. То је била њена казна! То је био Он, Он који је љут што му је окренула леђа и предала се играчки.

            Непослушна Ева! Добила је своје! Зато што га је издала. Зато што јој Он није био довољан. Али није хтела да моли. Не. Она је Ева! Њему најближа. Његовом руком створена. Од те исте руке може бити и уништена, ако Он то жели. Само…

            Гледала је беспомоћног Адама. Ново осећање јој је први пут испунило груди. Како ће он?… Тако је неспретан… Нова ватра је кренула из њених груди. Топла. Умирујућа. Нешто топло јој склизну на образ. Онда се то топло и благо претвори у ново осећање. А зар све то није управо због тог створа који је и њена највећа жеља и највећа мора?!

Прва борба љубави и мржње! У сплету супротстављених осећања, њено тело се поцепало и испљунуло нешто ситно и крваво. Дебела, сива пантљика се вукла за њим, једним својим крајем још увек везана за њу. Чупаво чудо је вриштало, кашљало и гушило се.

            Прашњава, знојава и уморна, придигла се и загледала у своју копију.

            Схватила је.

            Као никада до тада, Адамово  лице је очврсло а поглед се изоштрио. Пришао јој је  и зубима прекинуо сиву везу. Подигао је младунче новим, нежним покретима и понео ка реци.

            Није се уплашила. Више га није ни мрзела.

            Када је Адам извадио дете из воде, знала је да су успели!

            Знала је и да ће се Он наљутити.

            “Створила сам! Створила!“ Њен поглед је дивљао, када се Он појавио. Није га се бојала. Чекала је. Више није ни марила. Сада може да јој узме вечност.

            А Он, савршено миран, како само творац може бити савршен, гледао је три човека испод расцветалог трешњиног дрвета. Били су копије њега самог. Његова скупа игра. Грешка. Из хира створена, непромишљено извајана по његовом обличју. Грешка.

            Вечито проклета.

            “Изгубила си ме,“ обрати се Он Еви.

            “Нисам,“одмахну она главом. “Никада ти нисам била ближе“. То више није била она његова Ева. Није могао да је препозна. Жалио је. Али и поштовао. „Никада ти нисам била ближа…“

             И он је знао да јесте тако. Али није хтео да призна. Ни себи. Нарочито не њој. Својој доколици. Нико није смео да угрози његово савршенство. Његов мир!

            Окренуо је леђа и отишао, оставивши за собом невидљиви зид, да га више никада не дотакну. Да заборави. Казни. Жељом.

            Ева за то није марила. Имала је пречег посла. Уживала је у свом првом дану, као да је последњи.

СТАКЛЕНА ШТИКЛА – Новица Антић

Лолита је немо гледала кроз кишом набризган прозор свог апартмана у хотелу „Праг“ и испијала јутарњу кафу уз обавезну цигарету. Тмурно јутро као у предворју пакла, чистилишту – помисли у себи. Гледала је у правцу Газеле која се губила у јаком пљуску. Данима је већ падала киша, а влага се увукла у уши људима. Мисли су јој биле на прстохвату прошлости, у маленом собичку Индустријске улице, ту где је почињала Чергарска четврт. У трошној кући у којој се свака киша дочекивала са лаворима и шерпама, мала Лолита није смела да се преда сну из страха да се посуде не препуне и навлаже већ дотрајали намештај. Нарочито јој је било тешко када јој је мајка Јованка радила ноћну смену у оближњој фабрици “Моравка“ и када је сама морала читаве ноћи да дежура над шерпама и лаворима.
„Мрзим кишу за сва времена“, Лола процеди кроз зубе и повуче дубок дим, као да жели да у том диму угуши сва ружна сећања од којих је бежала. Бацала је мисли на данашње обавезе и поглед на сат јој унесе немир и дубок уздах.
„Јебо га отац пијаног. Кад мисли да устане овај“, промрмља себи у браду кад се из собе зачу туп храпав глас:
„Зови кафу, Лола!“
„О, хвала Богу, да си дошао к’ себи“, рече, узе слушалицу и окрете рецепцију хотела, те наручи две кафе и сок од грејпфурта.
Са Миланом се састајала бар два пута месечно кад би долазио из Крушевца где је живео и радио као високи руководилац металске фирме.
„Душо, стиже кафа! Могао би да устанеш, скоро ће подне, да не закасниш на састанак.“
Из собе изађе здепасти мушкарац средњих година коме је коса напустила луду главу. Стајао је на вратима потпуно наг и држао се за ћелу.
“Имаш ли један кафетин? Пробиће ми поклопац на глави“, рече Милан.
Лолита извади из фијоке таблу златног спаса и сасу му таблету право у уста. Прогутао је на суво и отетурао се до купатила. Овај несрећник био је симпатичан Лолити и ту је био врхунац њених осећања не само према њему. Бежала је од праве љубави као ђаво од крста. Знала је да би то био њен крај и да би скончала као домаћица са мужем који долази са посла ридајући над својом судбином уморног, искоришћеног и несхваћеног стручњака за нешто што само он види у својој глави. И са буљуком деце. Згражавала се над том мишљу. Њен сан био је илузија из детињства – Бродвеј и стаклене ципелице. И данас, негде у њеним коферима чучи часопис “Дуга“ на чијим првим странама је управо прича са Бродвеја: живот, позориште, монденски ресторани, ликови блиски само боговима, висока мода и високе пете. Готово цело детињство сањала је пут до тог звезданог места, мењајући само улоге.
Здепасти се вратио из купатила потпуно реновиран и већ је седео насупрот ње срчући кафу. Од понизног моралног преваранта поново је постао велики директор са амнезијом шта је предходне ноћи био пред овом женом. Готово да нису проговорили.
„Узми такси, киша је све јача! Покиснућеш, ако будеш ишао по свој ауто“, рече Лолита.
„Можда си у праву“, одговори Милан.
„Питање је хоћеш ли наћи паркинг у ово доба испред ПКС-а“, рече и пође према плакару и извади његову јакну.
“Да, проклетство је у тој улици, сви би да уђу у зграду колима”, рече ћелави и надви се да је пољуби након што је навукао јакну.
Она му пружи образ и кроз зубе процеди да не воли та лицимерска поздрављања, на шта се он иронично насмеши.
„Не враћам се овамо после састанка“, рече Милан не окрећући се. „Зваћу те идућег месеца. Можда би могла да дођеш до Врњачке Бање на викенд. Имаћемо саветовање тамо. Све покривам ја“, рече и изађе из собе не сачекаши одговор.
И није одговорила ништа, већ лако затвори врата за њим. Издахнула је са олакшањем. Ушавши у собу приметила је коверат на ноћном сточићу. Не отворивши га, ставила га је у ташну. Свукал је са себе оскудну гардеробу и гола прошетала апартманом, задржавши се часком пред великим огледалом, а потом оде под туш.
Лолита је била висока, витка црнка са плавим очима, оријенталне лепоте. Загазила је у тридесет пету, али је личила на десет година млађу девојку. У родни Пожаревац ретко је одлазила од када јој је мајка умрла. Није је ништа вукло у „Влашку“ престоницу осим ожиљака из детињства.
Док се туширала размишљала је о следећем послу. Већ поподне је путовала са делегацијом за Дубровник. Ангажована је да прави друштво превејаном комунистичком функционеру за одличан хонорар који је подразумевао четвородневни боравак у најлепшем граду на Јадрану. Брзо се обукла и нашминкала. Била је спремна када је испред хотела стигла црна лимузина.
Често је одсуствовала из Београда. Међутим, по повратку из Дубровника сачекала ју је порука на рецепцији. Било је то писмо на папиру истргнутог из ђачке свеске. Читала га је на путу до лифта:
Драга Лола,
Ја не могу више. Ближи се крај. Болови су ми све јачи, а динара немам. Ово дете не може да ми гледа муке. Ако можеш сврати док сам још овде на овом свету.
Твоја Марушка.

Лоли пођоше сузе. Кроз мисли јој прелетеше слике прелепе Мађарице са којом је делила цимерски живот у стану на Новом Београду, баш у време кад се доселила из Пожаревца. Несрећна жена је зарадила тешку болест „опортунистичке инфекције“ и већ четри године лечења живи од алиментације бившег мужа и милостиње. Највише јој је помагала Лолита. Куповала је девојчици гардеробу, плаћала рачуне за грејање и струју, куповала јој лекове и храну.
Чим је стигла у собу окрете број бивше цимерке, али је број био привремено искључен. Тек навече успела је да се разбуди и оде до Кумодража где је Марушка живела.
Гарсоњера у подруму зграде, додељена од социјалне службе смрдела је на смрт, иако се Софија, девојчица од непуних девет година, трудила да је одржава.
„Слушај ме Маро, имам предлог да предјеш у мој стан у Народног фронта“, рече Лола. “Овде је одвратна мемла, мрачно је, нема ваздуха.“
„Ма нема потребе, ово је нама двема довољно“, одговори Марушка. “Него, звала сам те да те замолим да кад умрем узмеш Софију и бринеш о њој чак и ако је одведу у Дом.“
„Не причај глупости, оздравићеш ти“, шапутала јој је Лола док јој је брисала чело мокрим пешкиром, иако је знала да Мара одлази.
На путу ка хотелу од помисли на бригу о детету стресло јој се тело. Лолита води такав живот да не може ни о псу да се стара. Имала је услова као што је стан у центру града који је добила од СИВ-а, али није имала времена, навуку и одговорност.
Ујутру је позвала једног од својих пријатеља и у наредних неколико дана сместили су Марушку на инфективну клинику. Софију је привремено довела код себе у апартман. Готово ју је било страх да додирне дете све док једног тренутка Софија није заплакала. Тада ју је Лола прислонила на груди и први пут осетила искрену љубав и бригу према некоме. Неколико дана касније Марушка је изгубила битку.
Софија је свих тих дана била са Лолом.
„Тетка Лола, а шта је твоја жеља осим да ти ја будем ћерка?“, упита је изненада девојчица.
„Не знам, можда да живимо заједно“, рече Лола.
„Ма не то него нешто што си сањала“, упорно ће Софија.
„Аха, да сањала сам стално да носим Пепељугине ципеле са стакленом штиклом“, насмеја се од срца.
Наредних дана Лола је своје послове оставила по страни. Чекала је да се реши питање старатељства над Софијом. Надлежне службе позвале су њеног оца који је у то време живео у Француској .Обе су се надале да се њен отац неће појавити, али превариле су се. Данило, радник нашег конзулата, јавио се и преузео старатељство над Софијом.
„Није ти суђено Лола, да будеш мајка”, прошапутала је док је испраћала Софију на аеродром.
Убрзо након растанка Лолита је почела да ради управо у Савезном извршном већу, у одељењу за странце. Течно је говорила енглески, немачки и италијански језик. Заувек је напустила хотел „Праг“ и преселила се у свој стан. Старим занатом се ретко бавила, а није била више ни на топ листи. Југа се полако распадала и те 1989. године већ је мирисало на сукобе и ратове.
Крајем августа када се вратила са одмора на Хвару чекао је допис из Поште да преузме пакет у Савској улици. Пожурила је низ Балканску. Била је изузетно знатижељна. На пакету је била адреса непознате стране фирме. Отворила га је чим се вартила у стан и готово се срушила на колена. Биле су то ципелице са стакленом штиклом. Испод њих је вирила посвета:
Драга тета Лолита, од срца твоја Софија.
П.С Ту сам у Београду уписала сам Филолошки. Тражим стан. Волела бих да се видимо. Ја сам у Вашем хотелу „Праг“.

АРИСТОКРАТИЈА – Александра Вујчић

Аристократијо,
љубим ти лице.
Тако узвишено, господско, бело.
Клањам се, душа ми не прати скице
разума, ума, већ срце слепо.
Прљавом руком хоћу да такнем
преплануло и просто чело.
Од страха нећу да се макнем.
Не питај шта би, све би се смело.
Опраћу руке од злочина
и лажног љубљења господина.
Под ведрим небом лакше се дише
и друкчије се доживе кише.
Боса ћу играти по прашини.
Љубићу жицу виолини.
На сваком трону влада дивота,
ја сам ту краљица свога живота.
Покушала сам да волим белог,
тог белог миша,
аристократу,
душа ми иште сатирске очи,
плаћам животом, нек ме сатру.

ПУТ – Афродита Николић

Лежао сам отворених очију дишући, тешко, дубоко, неуједначено. Осећао сам како ми ваздух струји кроз ноздрве и чекао да прекине. Када је све престало да боли, туга се сручила на мене, и док ме је мрцварила горе од бола, слике су се низале у мраку. Сузе нису хтеле даље од трепавица, не дозвољавајући ми да се ослободим терета. Мислио сам о свом животу. Нисам био безгешан, али моји греси нису ни били толико страшни и велики. Грешио сам ништа више или мање, од било ког другог човека. Био сам порочан, али сам одувек сматрао да се ни по пороцима не издвајам. За добру храну и добро вино никада нисам имао меру. Волео сам своју жену, и још једну поред ње. Био сам завидан… јесам, понекад. Волео сам новац и напорно радио да бих га зарадио, и често се питао јесам ли похлепан или вредан. Био сам и милостив, јер то тако треба, често нерадо, или из страха. Чувао сам оно што сам стицао, увек на граници штедљивости и шкртости. Поштовао сам родитеље и децу, ишао на службу и помагао цркву, славио славу, молио се, понекад, питајући се слуша ли неко… Шта год да сам радио у животу, никада се нисам покајао. Је ли то моја чиста савест, или гордост? Био сам добар човек, а ова смрт ме је плашила. Туга се ројила око мога срца, стезала и гњечила га. Није желела од мене, није желела да остане, и нисам знао држи ли она мене овде или се ја држим ње. Питао сам се, по први пут искрено и срцем испуњеним страхом, има ли Бога, и чека ли ме тамо горе, испред капија, врата…или чега већ. Хоће ли ми пружити руку и увести ме, или ме чека понор. Једна суза склизну ми низ образ, ја отворих очи и издахнух сав овај чемер из себе.

Тумарао сам широм затворених очију, опипавајући празан простор око себе. Хладноћа ме је упијала и гонила на ход. Врелим дахом покушавао сам да угрејем промрзле прсте, док је тело подрхтавало под налетима топлине. Хтео сам да трчим, али ноге, као пера, савијале су се и вукле под командама умирућег ума. Не знам да ли сам ходао укруг или напред, назад или право…не знам да ли сам уопште ходао. Руке су се пружале у мрак, малаксале, урнуте. Тло је измицало сваки пут када бих се сагнуо да га додирнем. Ништа око мене, ништавило у мени. У даљини, једва приметно, зјапила је мала пукотина. Светлост је протицала кроз њу као река. Кренуо сам ка њој, полетео, можда потонуо, не знам… Ухватио сам тај руб светла, оштар, хладан и бео. Сребрн и прозрачан, рефлектовао је празан одраз мог непостојања.

Са друге стране пукотине, сви су били ту. Стајали су преда мном. Гледали у мене и нису ме видели. Али ја сам видео себе у њиховим очима. И у сваком сам оку био другачији. У мајчиним сам био дете, у очевим војник. У детињим сам био див, а у њеним – није ме било. Покушавао сам да је дозовем. Данима сам покушавао. А она је пролазила и није се обазирала. Само је једном застала крај мене и погледала ме на трен, изненађено и уплашено. Прекрила је очи рукама, заплакала и обрисала сузе длановима у исто време, а онда наставила да тумара кућом, изгубљена колико и ја, прелепа и тужна. Лупао сам са оне стране одраза и викао до изнемоглости. Викао сам док ми се грло није прокрварило, поцепало се и на крају занемело. Није ме чула. Можда није хтела да ме чује. Умукао сам.

Сећања су ме смрвила. Сетио сам се како сам је волео. Увек искрено, никада довољно. Сетио сам се њене љубави, безусловне, бескрајне. Сетио сам се како ме је близина њеног тела опијала и узбуђивала. Сетио сам се укуса њених усана, чежње за додиром њене орошене коже. Затворио сам очи. Могао сам да осетим баршун боје карамеле под прстима и њене груди под мојим. Осетио сам њене руке на мојим леђима, сладак дах на врату и зубе на рамену. Могао сам да осетим њен грч. Нокте како ми се заривају у месо и крик прикривен уздахом. Сетио сам се њене косе рашчупане, беле, расуте по јастуку. Сетио сам се ње. Била је као ни једна друга. Увек ту, увек моја, и увек последња уз мене. И сада је последња остала. Сакупила је прљавштину коју сам за собом оставио, бацила је у пећ, изашла и затворила врата за собом. Молио сам се да последњи пут погледа ка мени.

Кроз камење и цигле онога што сам некада звао својим домом, полетео сам у вис. Нисам желео. Нисам се ни опирао. Уплакани, неискрени, забринути и они у журби, стајали су поред ње хранећи сопствене осећаје олакшања њеном тугом. Гледала је у понор и постајала све мања и мања, све док је даљина није прогутала. Више је нисам видео. Нисам осећао да уопште постоји. Подигао сам поглед ка небу и уронио у бескрајно плаво. Видео сам ваздух и чуо облаке. Одувек сам желео да дотакнем облак. Пролазио сам кроз њих сијасет пута, секао их крилима и разбијао. Видео сам оне бесне, пуне набоја и сиве пуне кише. Често бих се подигао изнад њих у тишину и светлост. Густи и прозрачни, нестајали су у мојој близини, а опет ме обавијали. Разливали су се кроз прсте, и увијали у вихор иза мене. Овде горе, био сам део њих. Овде горе, није било неискрених, тужних и оних у журби. Није било ње. Овде горе, далеко од њихових осећања, био сам ослобођен. Без њиховог мрака, могао сам да гледам. Све око мене одисало је светлошћу. Нисам мислио о томе куда идем.

Пространство руменила и ја у њему окружен топлином. Неке благе ноте и мили гласови допирали су из далека. Прожимали су ме и стапали се са мојим бићем испуњавајући сваку празнину која је икада постојала. Прозрачним прстима додиривао сам их и погледом пратио како промичу. Играли су око светла, преливајући се у незамисливе палете. Боје су се кретале и преламале, рушиле се и градиле. Свака бујнија и сјајнија од претходне, отварале су пред мојим очима пределе туђих живота, њихових прошлости и садашњости. Читав мој живот свео се на трептај, на моменат између живота и боја. Јуриле су кроз овај бескрај пун светлости негде напред, као врпца обојена милионима боја. Пулсирала је кроз мене, ка вечности и водила ме крај свега што постоји. Пролазио сам на том путу поред страхота и лепота, поред неухатљивих дивота и разјарених звери, поред сила стварања и сила разарања, сила каквих за живота нисам могао ни да помислим да постоје. Све око мене је брујало и живело, настајало и нестајало и чинило да постанем свестан колико сам мали. Колико сам неважан и слаб. Величина се надвијала нада мном и постајао сам невидљив у њеној сенци.

Очи су биле недовољно велике да сагледају почетак и крај сјајне звезде крај које сам јурио. Трајало је, чини ми се сатима. Топлина њених таласа прожимала је сваку моју бит и све на шта наиђе. Била је златан зид који почиње далеко испод мене и завршава се негде тамо горе на ивици таме. Све око ње имало је звук, све је брујало и вибрирало. Нешто је грејала, нешто је топила, негде је рађала, а негде умирала. Била је почетак и била је крај. А ја, поред ње, био само зрно. Мрва прашине.

Звезда бљесну и наступи тишина.

Испред мене, дивљала је звер. Велика и тамна, гутала је све на свом путу. Она није представљала смрт, она је била заборав и крај. Чак је и светлост златне звезде кидала на комаде и претварала у мрак. Је ли ово крај? Стегох врпцу најјаче што сам могао и зтворих очи. Ако овде све престаје, не желим да видим ништа. Прасак умируће звезде сустигао је и мене. Захватио ме и одбацио на други крај универзума. Бука ме је сакрила и прођох кроз светлост иза леђа звери неопажен.

Постао сам свестан себе. Био сам сам. Границе овог меканог тела, осипале су се по ивицама и разливале небеским пространством. И нисам осећао страх. Нисам осећао бол. Није било кајања, ни кривице. Никога нисам волео и нико ми није фалио. У мени није било жеље. Није било страсти, ни равнодушности, ни мржње, ни молитве, ни опроштаја. Ни Бога није било. Само спокој и лепота. Само непрегледна даљина слободе.

Сазвежђа и галаксије промицале су као секунде покрај мене. Свака другачија, свака своја, јединствена, колосална и непоновљива. Биле су застрашујуће бучне и агресивне, откидале су у пролазу комаде меса са мог тела, претварале га у прашину и упијале у звезде. Пулсирале су у ритму брзине, диктирајући темпо свему што постоји.

Једино што нису додиривали биле су оне. Неприкосновене господарице универзума. Једине које су постојале себе ради. Биле су управо онакве каквим сам их замишљао, и више од тога. Као море у мору, лебделе су недодирљиве. У овој тами испуњеној светлошћу, ванвременске и слободне, као сама есенција постојања владале су. Саткане од милион боја, које моје људско око први пут види, скривале су у себи олује и громове, светлост и таму, мир и тишину, и бес, и ритам…тако благ и јак. Око њих, све је мировало. Ништа се није усуђивало да ремети то постојање. Успорио сам крај једне, растрзан између спокоја којим је одисала и жустрином која ме је вукла. Пружио сам руку и додирнуо је. Милина ме је савладала и загрлих је. Привих се уз њу нежно и јако само на трен. Сила ме је отргла и одвукла даље, а моје срце оста да куца у њој.

Звер је урлала негде из мрака и осећао сам да се приближа. Кретање се успорило и брзина утихнула. Лебдео сам у мору магле. Сазвежђа и галакскије светлуцале су као прашина на Сунцу свуда око мене. Биле су ту, на тик од дланова, далеке и мале. Постојале су тако, окружене једне другима, у апсолутној тишини и миру. Кретења је у потпуности нестало и све што сам осећао и чуо, били су откуцаји срца у грудима. А онда је све поново почело да се креће. Али не брзо и не величанствено. Мир је заменио хаос, а лепоту мрак. Пода мном се све рушило. Сазвежђа су се сударала и разбијала. Мрвила су се и уливала у моје очи. Звезде су се гасиле и нестајале и оно мало бледило боја, расплинуло се у црнило и нестало. Отварали су се нови хоризонти, замућени прашином галаксија и остацима угашених звезда. Покушавао сам да ухватим оно што је од њих остало, да их заштитим и спасим. Међу мојим прстима разливале су се као мед. Крајичком ока угледах небулу свог срца. Испружио сам руку ка њој, да макар њу склоним из хаоса и метежа који сам створио. Читава ми стаде на длан и промаче кроз прсте. Све се урушавало и пропадало, све је нестајало и разбијало се.  

Све што ме је окруживало, постало је прашина. Мрачна, густа прашина. Кроз њу се назирао један једини облик. Била је то звер. Црна и бескрајна, јурила је ка мени. Разјапљених чељусти гутала је крхотине мог универзума и прождирала оно мало светла што је остало. Сво постојање пропадалао је у таму коју је са собом носила. Увијала се око себе у бесконачност, попут змије, исисавајући живот из свега око себе. Само се она шарена врпца, сада бледа, истрошена и испијена,  пружала кроз ништавило и мене, и протезала до црног зида испред мене. Покушавао сам очајнички да је ухватим, да се задржим и отргнем зверињем вртлогу. Руке су ми биле мале и нејаке и звер ме је дохватила.

Нисам могао горе, ни доле. Нисам могао натраг. Нисам могао да побегнем, ни да останем овде. Склупчан, немоћан, постадох свестан тескобе око себе. Стезала ме је, и гушила, развалачила и увијала се око мене. Притискала ме, теглила врат и ломила кости. Дисање је постало тешко, напорно. У рукама сам, црпећи последње атоме снаге још увек стезао врпцу. Под налетом таме, и она остаде без боја. Увијала се око мог врата, преко чела, пред мојим носем и стапала се са модрилом испред мене. Осетио сам да је то крај. Знао сам да је ово крај. Погледао сам звер у очи. Буљила је у мене, разјарена, бесна, спремна да ме растргне. Страх ме је савладао и престао сам да се борим. Свестан неминовности, препустио сам се. Склопио сам очи и пустио да ме тескоба смрви.

Сетлост и хладноћа ме обгрлише. Звер се више није чула. Протегао сам се у празан простор око себе и ваздух ми испуни плућа. Немоћ ме је сломила и очајнички крици излетеше кроз грло. Више нисам могао да се обуздам. Сузе су се сливале низ моје образе. Јецао сам и батргао се нејак и прстрављен. Две топле руке су ме загрлиле и привиле на груди. Слаткоћа млека прелила се преко мојих непца. Њени откуцаји срца умирили су моје. Пустио сам да ме заборав освоји. Престао сам да постојим.

Почела сам да постојим.

АКО СЕ ПОНОВО РОДИШ – Матилда Вељковић

Ако се поново родиш,

моје срце ће то знати.

Стаће зачас,

и са твојим јаче закуцати.

Ако се поново родиш,

поћи ћу на пут – босонога,

да под табанима

осетим дамар срца твога.

Ако се поново родиш,

Наћи ћу те у песку у парку

и гледати крадом

док низ реку пушташ папирну барку.

Ако се поново родиш,

нећеш знати ко сам ја,

али та истина потпуно је безвредна.

Јер, ако се поново родиш,

ја ћу непогрешивo знати

и бићу награђена тиме

што ћеш пред очима мојим у себе стасавати.

ВРИСАК РУЖЕ – Милена Ковачевић

Жена ти је реч неизговорена,

Постеља празна, неостварена

Небеских дворишта

Недељива вечита тајна

Вољена жена – бајком окована

Насмејана је болно стварна!

Радосна

Своју дарену, сањану бајку

Научена да прашта

Вољена жена је борац,

Бедрима голим предводи ратове

Без бакљи и улара

Дивљином неукротивих небеса она влада…

Она је горка, сузна Сахара

Жена је чаробница

И тка чини украденог осмеха

Вољена жена је стрепња…

Сваке ноћи се чуди

У својој постељи

Туђој немоћи

Да зароби

Све што њено

Стварано име је одвајкада…

И да не изговара

Речи осуде, кривње и претњи!

Никада!

Вољена жена је ћутња

Далека тишина

Глува и дивља

Смирајем вођена да ћути

И целива

Да сузе немилосрдно не дели

Што у недрима крије

Да нема срца

Чак и кад је оно заболи

И тешко јој је!

Да потајно у свом рату пати…

Да њен ратник

Вољени, жални патник никад не схвати

Колико дубоко ранио ју је

И њену сањану барку изгубио је.

И када је заболи

Да је не рани та сумња

Што лажљиве нечасне жене

Нечасном медаљом одликује

Тај њен је пораз,

Та шачица водице суза,

Хеј, њена победа је!

Жена је рођена да трпи,

Губи, опрашта

Сузама својим да сведочи битке

Да се смеје док неуморно

Сакупља расуте бачене успомене бисерне

И да сакрива своје женске очи

Твоје кићане издаје

Заласке и свитке…

Вољена жена је рођена да ћути,

Моли и чека

Јер да свије ново гнездо

Не уме рањена птица

Ни да живи као издајица

Дома свог

Луталица

Чији дом одвећ залечен

Изгубљен је

А свијен занавек, одвајкада

И да у немоћи клечи

Док јадиковком убијена

Срце лечи

Дом блажени у срцу

Срцем научена да чува и ствара….

И да не изговара речи

Осуде, кривње и претњи!

И немој рећи

Да вољена жена

Крилата птица није

И кад својим рањеним осмехом вришти

Разоружава сретне, она лети!

Али тако сретна ли је?

Насмејана, обезглављена

Срчана, чаробна, снена…

Убијена

Рањена вољена птица

Вођена да снива срцем крилатица

Јер само je – Жена.

Стоп насиљу над женама – Милена Ковачевић

МИЛИЈАДИН ЗАПИС – Новица Антић

Бурјанци су посебан сој људи у пожаревачкој вароши. Велики домаћини. Паори, али тврди и одречни људи, тешки, преки и непопустљиви. Више вреднују људско достојанство него злато царске благајне. У овај део вароши, силом прилика, дођоше још за време Милошеве владавине. Његовом наредбом доселише се са Мораве где су имали куће и појате. Ограничио их је Цинцарима и Влашком малом са варошке стране, те они никада нису куповали имовину нити се ширили ближе Начелству. Чак су и своју пијацу имали. Хтедоше и цркву, али им Милош не даде, па су се на велике светковине окупљали на Тројичкој пољани.

У кућама Бурјанаца отац је био светиња и прва и последња молитва. Нити се женило, нити се удавало без његовог благослова. Строго се водило рачуна из какве је куће и каквог рода млада или младожења. Милијада је била трећа ћерка Остоје Миленковића таљигара. Када је стасала за гледање, у њу се загледа Миладин, бујерски син Тозе Арапина, златара Цинцара. Тоза не хтеде ни да чује за Милијаду Остојину, те. је сина брже-боље послао у Карловце на рачунски занат. “Не може имућан да узима слепицу без мираза и да подели имање браћи“, говорио је Тоза.

Остоја је био бесан на те аброве али и тужан, гледајући своју ћерку како пати због љубави. Престала је да једе, почела је да копни и гледа немо у празно.

Једног дана отац јој рече:

„ Ћеро, идемо код оца Јеврема у Сестрољин. Oн ће ти наћи лека. Тамо су ишле многе девојке и срећу нашле.“

„Тајо, немој се бринути за мене. Имаш још четворо чељади. Мене је већ Бог узео под своје.”, шапутала је девојка.

„Не булазни дете моје, мени су сви прсти на руци исти и сваки боли. Не могу ни без једног да милујем моју децу”, рече Остоја.

Остоја је више пута одлазио код свештеника и разговарао са њим о Милијадином удесу, та се договорише да је за Петровдан доведе на молитву.

Чим освану празнични дан, запутише се пешице у Пољану. Када стигоше већ су капије биле отворене, а отац Јеврем спреман за службу. Видевши их, пође им у сусрет и загрли Остоју са једне, а Милијаду са друге стране.

“Чуј ме добри човече, она ће ући у олтар и клекнути на леву страну кандила, а ти побратиме, на десну и држаћеш кандило. Кад се заврши литургија, без речи ће те отићи на стражња врата и нећете се окретати до куће. Оно што вам Господ буде рекао то ћете послушати и урадити.“

Тако и би. Из олтара нису излазили, ни док се окупљао народ, ни када је почела литургија. Милијада је била час бледа као покров, час као воштаница. Отац је са зебњом гледао у кћер молећи се да јој Бог помогне да оздрави и нађе своју љубав. Када се заврши литургија и поче исповест они изађоше и одоше путем, не окрећући се. Ни са ким не проговорише, а ни међу собом. Свако је чуо Бога у себи и имао свој задатак. Кад седоше испред куће,она рече:

„Тајо, морам храст-трогодац да нађем и на Тројичкој пољани да засадим. Баш тамо где упознах Миладина. И испод њега да закопам прамен косе моје.”, проговори Милијада.

“Морамо, дете моје, да чекамо јесен. Лети се ништа не сади. Увенуће.”, рече Остоја и помилова је по коси.

У јесен Остоја оде код Кнегиње Љубице да моли за један храст-трогодац, које су баш те јесени садили у шуми око конака у Љубичеву.

Већ сутрадан Остоја донесе велико дрво са кореном увијеним у крпе. Истог дана засадише кнегиње Љубице храст. Али га сви прозваше Милијадин запис, знајући за муку девојачку и болест која јој се запатила. Несрећница је данима чувала стоку на пољани и поред храста тужне песме певала.

О Миладину из туђине ни гласа. Отац му није дао да долази. Несретни момак и сам је копнео и исту бол боловао. Депешом су звали оца да дође и да води дете на опоравак. Златар је оклевао читава три месеца. Кад га је Лепосава, жена му, натерала, било је доцкан. Миладин је умро ноћ уочи њиховог доласка.

Варошицом се брзо пронела вест о страшном удесу и како су момка сахранили у туђини. Милијада када је чула, обеси се клечећи за онај храст-трогодац. Варош се зави у црно. Под храстом мештани палише свеће за покој душе несрећницима.

Од тада сваке године пред Тројицу Милијадин храст почне да цвили. Из коре би му текле сузе, које народ прогласи лерком. Том су водом квасили болна места и бол је нестајао. Слепи су прали очи и прогледавали, а нероткиње мазале груди и бивале благословене. Како су године пролазиле остао је мит о храсту кога су сви волели и поштовали. А он се с годинама разапео на све стране. Отишао небу под облаке. Две су свадбе могле под њим гозбу да терају. Ни олује, ни студен, ни ратови му нису могли ништа. Ветар је кроз његове гране шапутао Миладино име. Све до седамдесетих година када су баш ту намерили да граде стамбено насеље.

Нико у мали није опка склопио откако је донета одлука да се на Тројичкој пољани гради стамбени блок. Знали су старци да то неће донети добро. Храст, иако нико никада није освештао од црквених лица, већ двеста година је саборно место мештана. Оглушавали су се на  молбе грађана и представника месне заједнице „Бурјан“. Ранку Љубисављевићу, самозваном архитекти, председнику СИЗ-а је та локација запала за око још док је био у кратким панталонама. И заиста, пољана је била таква да је вапила за тржним центром са модерним стамбеним насељем, требало је само уклонити пар околних чатрља. Међутим, храст је уливао страхопоштовање код мештана. Чуда су се под њим дешавала годинама, а приче су преношене са колена на колено. Многи убоги и болесни нашли су спокој и лек. Нарочито млади који нису имали деце. Мештани верују да ко преноћи за Тројицу испод храста, имаће пород до следеће славе.

Упркос отпору мештана, машине су почетком априла стигле и почели су са ограђивањем читаве пољане. Међутим, када је требало да секу храст, нико од раника није желео да се лати посла. Ранко је урлао на шефове градилишта, на раднике, али ништа није помогло. Око поднева он доведе дрвосечу Петра Гакца да посече запис. Народ окупљен око ограде поче да се крстити и узмиче преко улице, кад овај упали моторну тестеру. Истог трена проломи се из ведрог неба муња и уби Гакца. Спржи га подно храста. Опекотине дуж целих леђа налик корену храста задобио је и сам Ратко. Народ паде на колена и поче да се моли. Пуче и други гром и располути тополу двадесетак метара ниже. Људи се у том разбежаше. Радници потераше машине и одоше бестрага.

Три године касније никле су зграде на пољани али је храст остао да пара небо. Ратко је убрзо након удеса тражио да се освешта храст. До његове сенке литје долазе да слушају девојачку тугу која се из грана чује.

Милијадин запис остаде да чува сиротињу чију су љубав бранили богаташи.

РЕЧИ НА КРАЈУ ВЕЧИТЕ СРЕДЕ – Матилда Вељковић

Волим бело – аха. Бео јастк, бео чаршав, беле руке крај тела… Данас у једној таквој белој соби чекам да ми пред очима прелете сећања преображена у покретне слике, испраних боја, убрзаних покрета, као пројекција немог филма, чија је ролна чамила деценијама у неком буџаку, у коме иначе прашину скупљају заборављени филмови. Али тога нема. Узалуд призивам Бога. Ни њега нема.

Шшш…Као да поново чујем. Моја снага лупала је петама о плочник, застрашујуће као Вагнерове “Валкире”. Јурила сам да га спасим, али, док сам стигла, огледала су већ била прекривена, а ја сломљена на парчиће.

Нисам излазила из постеље неколико наредних јутара. Кога је више било брига за јутра и дане, и да ли је петак или шестак. Дани служе људима који имају шта да чекају. Као џепна рачунаљка. Мени више није била потребна. Из дана у дан живела сам једну среду.

“Човек је сам. Када леже и када се буди, када му суде и када суди, човек је сам, тачка!”, рекао ми је већ уморан од моје живе смрти и неуспелих покушаја да ме врати међ’ живе. “И све ће бити онако како тај човек одлучи.”

Изашао је из собе погнуте главе, као човек који је претрпео пораз.

Плакала бих за њим. Викнула да стане и да се врати. Није било гласа у мом грлу, ни разума у мом погледу.

Сутрадан није дошао. Није ни следећег дана, ни дан после тог.

Сад сам му крива јер, где је његово право на патњу? Ја му не дозвољавам овим мојим очајем да жали. Крива сам му, јелте, јер док лако тонем у дубоку тугу, он брине о мени и мом менталном здрављу. И тек неки тренутак, онај залутали, посвети себи и свом болу.

Ја му не дам да пати… Себична сам? Ах! Зар нисмо сви.

Не сећам се када се поново појавио на вратима.

“Од твоје последње посете нису престајале да ми одзвањају у глави твоје речи…Оне о самоћи?”, изустила сам, чим сам га угледала, пре него што ме поздрави или прекори.

“Добро је да ичега има у тој твојој глави”, уздахнуо је, “па макар то био само ехо мојих речи.”

Аутор Матилда Вељковић

ЈАСМИНА – Новица Антић

Черга се припремала за полазак. Јутро тек што пробуди крошње врбака а речицу додириваше по који зрачак сунца пробијајући се кроз несташно лишће. Огњиште на средини пољане још је одавало знаке скорашњег боравка Цигана. Уским путем преко њиве прођоше прва кола вукући великог медведа дроњаве суре длаке. Његова рика никога није узбуђивала. За њима кренуше друга, па трећа кола. Са обода страница клапарали су бакрачи и шерпе. Испред цираде провиривале су главице мусаве и неиспаване деце. Циганке са чибуцима корачале су покрај кола и једнако се окретале као да су нешто заборавиле. Из последњих кола извиривала је девојчица црне кудраве косе, необичне лепоте и још необичнијег бремена које је држала у крилу. Биле су то књиге које је њен отац пре годину дана добио у селу покрај Аранђеловца.
„Јасмино бре мори, узни брата дабогда цркла, виш да се дере“,викала је за колима Циганка носећи дечачића.
Девојчица се пресави и дохвати дете. Стави га покрај себе на сунђер и опет загрли књиге. Прошле године су боравили покрај једне школе и стари учитељ ју је научио да чита и пише. Од тада од њих се не одваја.
„А нећеш ти мен да јеш душу више. Ће те продам, па нек ти муж покаже твоје књиг“, претила је жена везујући мараму.
„Ћут’ бре, дрндаро, јер ће ти исчупам тај језик“, подвикну бркати Цига накривљеног шешира.
Јесен се осећала свуда около, а поворка је кривудавим путељком ишла према другом селу. Успут су жене улазиле у кукурузишта и ткодале по који клип кукуруза бацајући их у кола. Девојчица је гледала у врбаке који су измицали са хоризонта, а мисли су јој биле негде у некој само њој знаној учионици и као да слуша оног истог учитеља како прича деци и пише по зеленој табли.
Племе као да је заборавило на њих када се појавише пред крај октобра у Пожаревцу. Први чергари који су пристигли недељу дана раније, излазили су из својих блатара и дочекивали их.
Јасмина је одавно желела да се врати кући и стотине пута смишљала начин како да замоли оца да је пусти у школу. Кад год би то поменула, он би је прекорио да то није за Цигане и да је он њу већ обећао за сто дуката.
„Ако завршим школу, ја ћу ти зарадити и више од тога“, говорила је девојчица а низ лице су јој се сливале сузе.
Дани су пролазили. Једне вечери седи Циганин је са тугом у очима гледао кћер која је кришом, да не види мајка, испод прекривача једним оком читала књигу, а другим се правила да спава. Приђе јој, а она склопи и оно друго. Сави се и пољуби је у чело.
„Сутра те водим у школу, Јасминко, само ћути и сад спавај“, прошапута јој на уво и покри ћебетом преко главе.
Од узбуђења те ноћи није могла да спава. Радовала се под ћебетом, стискала песнице и снажно грлила књигу. Кад се огласише први петли, она скочи из постеље и онако на прстима, да не нагази неког од уснулих укућана, изађе испред куће. Велика мечка спавала је под крошњом дрвета а хладан јесењи ваздух стресе Јасмину. Ипак, она поче да скакуће по дворишту. Потом поче да грли мечку па јој на уво рече да ће она у школу почим отац устане.
Уском улицом корачао је отац са ћерком, кад се испред њих указа велика бела зграда школе. Она је носила цео нарамак књига.
„Ево ти твоје школе, мори, још да нас само приме.“
„Хоће, знам да хоћe.“, одговори Јасмина.
Циганин на улазу у школу скиде шешир, а неуредну седу косу поче дланом да пегла и засуче бркове. Испред њих изађе послужитељ те мало поприча и одведе их пред врата директора.
„Закаснили сте, јер је школа почела још у септембру“, рече старији господин подижући наочале са врха носа.
Јасмина га погледа молећиво а из очију јој наврше сузе.
„Ја вас молим, чико, да ме примите. Знате, све сам ове књиге прочитала.“, показа на нарамак. „Знам све што у њима пише.“
Човек их је гледао неколико тренутака не говорећи ништа. Тишину прекину отац молећи га и поче да прича како је добио књиге за Jасмину и како она стално чита и ето, његова жена хоће да је да.
Директор се подиже са столице и приђе девојчиоци те чучну поред ње. Руком јој обриса сузе са образа па јој подиже главу.
„Ти стварно желиш да идеш у школу?“ упита је насмешивши се.
„Желим“, рече Јасмина кроз јецај.
„Е, ако толико желиш, онда ћемо нешто и да урадимо.
Девојчица поскочи од среће и загрли прво човека који је чучнуо поред ње, а онда скочи оцу у загрљај.
Иако је имала једанаест година, морала је да крене од првог разреда и то у одељење зa децу ометену у развоју. Из дана у дан је напредовала, и сама учитељица на полугодишњем наставничком већу предложи да се Јасмини омогући полагање разредног испита из првог, другог и трећег разреда. Колеге се загледаше, а директор уз смешак прихвати.
Черга је с пролећа одлазила из Пожаревца, али јасмина је остала код рођака у насељу Брјан. Мајка је кукала и клела оца како је, ето, пропустио да добије дукате за њу, и да је погазио реч, јер ју је обећао чергарима из Шапца, али он се није обазирао на то. На памети му је била Јасмина и како би често говорио његова докторка.
Данас је Јасмина доцент на Медицинском факултету у Хановеру и врхунски је стручњак за имонологију. Њен отац није дочекао да види диплому докторке. Умро је од ударца коња недељу дана пре одбране дисертације.
Черге, оне негдашње, готово да су нестале. По која прође пољима вукући за запрежним колима мечку. Гарава лица извирују испод шатора и на пољанама покрај реке виори се оплавичаст дим ватришта. Врбаци их крију у мрклој ноћи. Само су звезде њихове. Кад долази, Јасмина Андријевић Хенц обилази обале Пека, Млаве, Саве и Мораве не би ли наишла на своју чергу, своја два брата и сестру. Прошле године срели су се код Пљеваља и договорили се да се ове године нађу на обали Мораве код Ћуприје.
Често Јасмина погледа кроз прозор свог кабинета и поглед јој нестане у тамним небесима где само звезде трепере као да играју уз даире. Мирис врба и угљевља са огњишта враћа је дивљим коњима, шаторима покрај реке, веселој граји деце и лику оца док суче дуге бркове и прича своје приче. А она се враћа својим пацијентима који долазе из целог света не би ли им докторка Јасмина вратила наду у живот баш као што је њој ту исту наду дао учитељ Бранко пре двадесет и кусур година у селу Дубочка.
(Јасмина данас има 68 година, живи у Хановеру и има два сина који су такође лекари)
Из збирке прича „Бели багреми“, аутора Новице Антића