ЧЕТВРТО ПОГЛАВЉЕ

Вукина удаја

Било је среће да је покојни отац Јова доживео да бар Вуку уда. Већ се почела жалити да јој је Балачко пресрео сватове.

Гледајући је како тугује док смо преламали виноград, мајкица јој приђе, нагну се ка њој па проговори, као да је зачикује:

“Шта је било, Вуко? Све се издвајаш од нас. Нешто ми те сневеселило. Гледам те како се данима кријеш по дворишту. Мислиш ја не видим? Е, моја Вуко, све ја видим.”

“Јесте, мајкице. Тугујем.”, зајеца Вука. “А и не туговала. Године пролазе, а просце отац врће са капије. Што ли ме чува сада када си ти ту да бринеш о сестрицама. Јесте да ја моје сестрице волим, Бог ми је драги сведок, али ја бих се, мајкице, још данас удала.”, просу душу Вука, па бризну у плач.

“Де, дер, не плачи. Сигурна сам да отац зна шта чини. Немој му узимати за зло.”, у том јој на длан слети бубамара и мајкица се досети те настави, “Него да ја теби откријем једну бајалицу коју је мене научила моја нана?”

На те се речи Вуки очи раширише. Престаде да јеца и руком протрља врх свог црвеног, шиљатог носа.

“Видиш ову бубамару?”, настави мајкица, па подиже руку. “Ја ћу ти је сада ставити на длан, а ти ћеш да затвориш очи и мислићеш на свог будућег мужа како са сватовима иде низ сокак и стаје пред нашу капију. И да понављаш за мном, је л’ чујеш? Овако:

Бубамаро, лети лети,

па на раме драгом слети.

Иди, пођи,

одакле ће ми сватови доћи.”

Вука удахну дубоко, затвори очи, а лицем јој се разлеже смешак. Замисли Вука сунчан дан, на празник. Кућу стару украшену цвећем и пешкирима. Дугачку софру по сред авлије и сватове на коњима низ сокак.

“Бубамаро, лети, лети… одакле ће ми сватови доћи…”, обаја Вука и бубмара полете по момка.

Зове се Стојан. У суседном селу има малу ковачку радионицу и када год би отац поткивао Гару, мајстор Стојан би питао за Вуку. Видео је ономад када је оца пратила на панађур у Селевац. И тада помисли: Кад овако брине о свом оцу, како ли ће тек о мужу.

Прођоше година – две, Вука стаса у добру домаћицу, а Стојан у цењеног занатлију. Отац то опази и даде Вуку Стојану.

Иако момак чврсте ковачке руке, љубав је од њега направила вештог кујунџију, те он Вуку на дан венчања окити златном срмом какву село није видело. Жути ланчићи, све један до другог нагиздани, богато падаше низ богату чипку на Вукиним грудима. Њихов златан одсјај шарао је младино лице ђурђевданским сунцем. Чинило се као да вила међу нама хода.

Одведе је Стојан из наше мале куће на белој кочији са два зеленка. Кочију смо сестре и ја окитиле пешкирима и цвећем из наше баште. Одоше уз песму и весеље. Ал’ већ сутрадан кад дођосмо у пођане, дочека нас Вука, онаква каква је увек била. Нестаде и беле чипке и златне срме, али је и даље титрало оно мало сјаја ђурђевданског сунца на њеним образима.

***

“И ми ћемо да се удамо за Стојана кад порастемо!”, викале су Вора и Гора док сам им облачила спаваћице.

“Ал’ би се Вука обрадовала”, рече Ружа себи у браду и ја једва задржах смех.

“Не можете да се удате за Стојана, просте. Он је Вукин муж.”, огласи се Светлана, па им удари по ћушку.

“Не ударај сестре, Лана!”, зачу се Обренијин глас из кујне.

“Нећу више, мајкице.”, одговори Светлана, па се сави ка мени, “Све види и све чује…”

“И то сам чула.”, опет ће мајкица.

Светлана покри шакама уста и избечи се у мене, на шта ја само слегнух раменима и стадох покривати близнакиње.

“Хајде и ти, Светлана, у кревет. Боље него да лупеташ.”, заповеди јој Ружа.

“Биће тужна тамо без нас, је л’ да? Јадна наша Вука.”, сажаљиво зацвркута Светлана, лењо се пењајући на кревет.

“Она сад има њеног Стојана да је усрећује. Неће бити тужна.”, одговорих јој благо.

“Мислиш да јој нећемо недостајати.”, упита Ружа озбиљно, док је свлачила своје сукње и опанке.

“Хоћемо. Стојан ће да је милује, а она ће да запева: Јој, моја Ружо! Јој, сестрице моје…’де сте.”, нашалих се гласно.

А Светлана поскочи из постеље онако хитра, па и мени опали ћушку.

“Еј!”, викнух и ухватих се за главу.

“Нека си је ћушнула.”, зачу се из кујне и све прасну смо у смех.

Ту сам ноћ први пут видела мајкицу како у току ноћи устаје из постеље, узима свој загртањац, пребацује га преко рамена и излази у двориште без лампе и свеће. Сећам се да сам помислила да мора да је чула Росу, или да је пошла по њу. Заспала сам пре него што се вратила.

***

Након Вукине удаје и очеве смрти, схватила сам да је бол слојевит и да се свака нова калеми на претходну. Како смо се сестрице и ја привикавале на бол за оцем, тако је слика мајке почела да се претвара у светлост. Више није имао ко да нам приповеда о њој. Говори о њеном лицу, очима и осмеху, о топлини додира и мирису недара.

У селу нас прозваше “Обренијине сиротице” и хвала Богу драгом што тако би. А мајке Љубице као да се нико више из села није сећао. Као да никада није ходала тим сокацим, ишла по мобама и ћућорила крај сеоске чесме са женама. Претворила се у давно испричану причу пред спавање и топлину на срцу која у тешким данима уме да зажари.

Обренија, са друге стране, била је више него жива. Жустра и вредна, а исто тако топла и нежна. Толико нежна да човек никад не би помислио да није и сама била мајка. Велика је туга од Бога што њој која носи толико љубави у себи није подарио једно рођено детенце. А можда је њена судбина била баш то – да брине о сирочићима. Неко нема деце, неко родитеље, па ако им се да срести…

Беле пути, вите грађе и господског држања, Обренија је изгледала као вила са облака. Шта је њу навело да пође за старог, сиротог коритара питало се цело село. Како нико није знао ко је и од кога је, веровали су да је нека тешка мука натерала. Једни су говорили како је и сама сироче, а други како је обешчашћена девојка које су се сви њени одрекли. Истину нико није знао. Ми је за њену прошлост никада нисмо питале, ни она сама никада о прошлости није говорила и све је било као да се родила оног дана када је са оцем крочила преко нашег прага.

Истина, никада се није пожалила на живот у беди. Ту у малој сеоској кући, у те две собе, на скромном имању на брду чинило се да је пронашла радост. Иако су поједине њене хаљине, које је са собом донела, биле вредније од нашег покућства, несебично је те исте раскошне сукње прекрајала у нове дреје за нас. За нову одећу није се имало, нарочито након очеве смрти. Таква ти је била наша мајкица. Будила се ведра и спремна за нови дан, а легала последња, тек након што би сваку од нас помазила, уделила неку лепу реч и пољубац за мирне снове, као из приче.

***

Вукина удаја открила нам је колико је кућа велика и празна. Поред тога што нам је недостајала, нарочито близнакињама и Светлани, требало је поделити њене послове. На Росу се, као најстарију дабоме, није могло рачунати.

Откако је мајкица дошла у нашу кућу, Роса је, руку на срце, чешће ноћивала са нама под кровом, али би и даље без икакве најаве умела да одлута да је не видимо данима. Мајкица је за разлику од покојног оца никада није прекорила због тога. Већ би јој се сваки пут када би се Роса прљава и чупава појављивала на вратима куће искрено обрадовала, одлагала све своје послове, спремала корито и стављала воду да се греје. Не може се рећи да је мајкица Росу више волела од нас, али се осећало да њих две имају неку чудновату повезаност.

Чешљала би јој косе док Роса седи у кориту и на ухо јој шапутала нешто од чега би се Роса гласно смејала, па и сама шапутала мајкици неке лепе речи које су на Обренијином лицу развлачиле осмех. Та њихова радост трајала би све док их не спазе Вора и Гора. Тада би се претварала у весеље. Срећне што се вратила Роса, уз цики у вриску близанке би се још са врата почеле скидати и ускакле би код Росе у корито. За Светлану, Ружу и мене била је то права представа, после које бисмо морале сатима да скупљамо воду и рибамо под.

Највећи део Вукиног посла преузеле смо Ружа и ја. Делом што је Роса неозбиљна, а делом што нам се журило да порастемо.

Сећам се јутра када је мајкица питала где је Росица, имала је посла за њу. Седеле смо Вора, Гора, Светлана и ја за доручком а Обренија је месила тесто за питу, када послала Ружу да обиђе јасле и провери није ли тамо Роса провела ноћ. Требало је заклати пиле и испећи за Задушнице.

“Могу, ево ја, да закољем пиле.”, понудих се несигурно.

“Ти би да закољеш пиле?”, зачуди се мајкица и на тренутак извади руке из теста, ослони их на корито, загледа се у мене и обриса чело подлактицом. Сестрице све до једне праснуше у смех.

Пожелела сам да буде поносна на мене. Помоћ јој је требала, а ја сам се осећала дораслом да се на мене може ослонити.

“Зашто да не? Довољно сам велика да закољем пиле.”, одговорих увређено.

“Добро.”, приђе и стави велики нож на сто. “Везано је позади у авлији.”, рече и окрете се ка кориту са тестом.

“Ножем?”, упитах збуњено.

Како ножем – помислих. Другачије сам то замишљала. Виђала сам друге сељанке како врте кокош држећи је за ноге док се не онесвести, а онда јој положе главу на пањ, па цап по сред шије секирчетом.

“Да, ножем. Ако ћеш да кољеш, хајд у двориште немамо цео дан.”, одговори мајкица ни не погледа у мене.

Ја збуњена узех нож и изађох из куће.

Пиле је безбрижно кљуцкало по каљуги гумна не марећи ни за мене ни за нож. Једна ногица била му је везана канапом за клин. Наслонила сам се на зид штале и гледала у њега као безумна. Поред тога да пиле може да буде заклано и ножем, још једна ми је ситница промакла, а то је да га прво морам ухавтити. Тада осетих гадљивост при помисли на додир перија, лепет крила…а деловало је тако једноставно када су то радили други.

Ни сама не знам колико сам дуго ту стајала и зурила у несрећну птицу, када ти се поред мене створи мајкица.

“Ти још ниси заклала то пиле?”, упита.

Не стигох ни да изустим, већ је нагнута нада мном, мојом руком у којој сам држала нож одсецала пилету главу. Кунем се да сам сваку жилу осетила. Цигуљала је тупим ножем читаву вечност, као слепи гуслар, док напокон није обезглавила пиле. Крила су му била јака и лепетала су иако више није имало главу, а крв је у млазу шибала по зиду штале. По мојим опанцима… Моје прво клање, чини ми се да је теже пало мени него пилету. Више се нисам дала преварити. Сваки следећи пут када би ми Обренија понудила нож, узимала сам секирче.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *