Дан ми је био један од оних када баш ништа не иде од руке. Када је најбоље завући се у сопственог себе и чекати нови дан. Ал’, ко те пита шта је боље. Радиш како очекују и како мора. И смејеш се кад те гледају и плачеш кад си сам. А онда ми је зазвонио телефон. Безвољно сам подигла слушалицу.
Препознах глас драгог ми човека. Чух писца кога веома волим. Звонко и раздрагано обратио ми се, топлим и енергичним речима. Прво ме похвалио, говорећи ми баш све што сам желела да чујем. Говорио је о својој новој књизи. Нисам све запамтила, али ми се урезало да му је један од рецензената Матија Бећковић и да је од првих пет одштампаних примерака, један спаковао, адресирао и послао мени. Рекао ми је и:
,,Једва чекам твој коментар. Важно ми је твоје мишљење. Хвали ме, критикуј, кажи: „Ово је супер“, или, „Ово ништа не ваља“, али по срцу говори. Верујем у твој исправан суд.,,
Онако расположен, тим искричавим и звонким, готово дечачким гласом питао ме је како сам. А ја, уморна од живота, измрцварена од проблема, загушена од прича о корони и ношења маски, рекох: „Тешко је, лудо неко време, као да никада неће проћи.“
Насмејао се, чисто, дубоко из грла, и ја се сетих прошлога лета када смо, баш у ово неко време, планинарили до видиковца, на Жабљаку, изнад Таре. Душе су нам биле у носу и једва смо успевали да стигнемо писца. Он је сигурним корацима газио по врлетима планина, и објашњавао нам имена биљака и њихова лековита својства. Из носталгичне сентенце прену ме његов глас:
,,Ма, није страшно. Проћи ће све ово. Није ово ништа. Било је много горих времена. Ја сам преживео тифус 1943-е године… сећам се, још ми уши бриде.,,
Да, главни актер ове приче напунио је деведесет година. Понека бора на лицу и нетакнута Душа дечака у грудима. Велики, племенит човек, који на живот гледа као на дар и који уме да ужива у сваком тренутку постојања. И да пренесе и енергију и мудрост онима који желе и знају да чују.