ДЕСЕТО ПОГЛАВЉЕ

Вашар

Све туге и жалости нестају у време панађура. Радост коју празник носи са собом увесели и најцрње срце, те из њега истера кукавицу и отера међу облаке. А ако је радост баш, баш велика – растера и облаке. Распевани Цигани пристизали су са свих страна. Ливада надомак гаја почела је да се шарени. Шатре су ницале као туђински џиновски цветови који светле у мраку пламтећим светлом и носе мирис речне рибе и пасуља. Ево, од јуче шетају мечку по сокацима уз музику и вику добошара. За њима у ритама по прашини трчкарају мусава, босонога деца. Волим да гледам како мечка игра, али преко плота. Вора и Гора би истрчавале из авлије, неустрашиве, уз цику и вриску, те плиме њихове радости. Мешале би се, онако светлокосе, међу гаравим, насмејаним лицима босоногих малишана који су се врзмали око ћелавог, бркатог Циге. За Цигом, обученим у мален, излизани кожни јелек и ланене хлаче, гегало се мече. Не баш мало, али мање од прошлогодишње мечке коју је вукао за брњицу.

Кажу да Цига мечку учи да игра по ужареном лиму. Исти ти кажу да чим чује бубањ, мечка мисли да ће јој под шапе потурити жар, па поскакује пре него што жар почне да јој се завлачи под канџе којих више нема. Иако су их одавно исчупали, мечка памти и жар и канџе.

Ваљало је изаћи мало међу људе и са Оберенијом извести Вору и Гору до вашаришта да се нагледају шарених лажа и осталих чуда која су Цигани довукли из целог света на ово наше ливаче.

Опчињене шаренилом шатри и марама, музиком удараљки и пламеном бакљи, спорим кораком провлачиле смо се кроз светину. Провлачиле смо се између тезги и бучних трговаца разних трица и кучина, све док нисмо наишле на чистину на којој нас је дочекало познато мече са својим Цигом. Застале смо нешто даље пред голишавом женом опасаном великом, белом змијом црвених очију. Вора и Гора никада до тада нису виделе тако велику змију. Нису виделе ништа веће од белоушке са потока за свога живота. И не би им страшно што тамнопута, дугокоса лепотица око свог врата има обавијено светлуцаво тело змије. Ту, без страха, постојало је само усхићење и радост од којих се поскакује и тапше.

У нос ми се увукао мирис ружине водице и ја пођох за њим. Сетих се. Једном смо сестра Ружа и ја пробале саме да је направимо. Убрале смо најлепше главице из Обренијине баште и потопиле у воду. Након неколико дана наша водица мирисала је на жабокречину по којој су пливали слинави остаци некада раскошних цветова. Обашка што нас је Обренија јурила по дворишту љута јер смо јој обрстиле башту.

Траг руже се на моменте губио надјачан мирисом киселог зноја деце и просутог пива, те би се враћао чим бих се издвојила од светине. У тренутку схватих да ме јасно води до мале, китњасте шатре подигнуте на рубу ливачета под крошњом Дуба.

Изненадих се када из шатре истрча Лила са рукама преко уста. Викнух јој. Глас ми се изгубио у граји – као и Лила. Кренула сам за њом, али ми ружин мирис као дланом помиловао образ. На мах затворих очи. Већ у следећем трену стајала сам пред застором боје цикламе, који је представљао улаз у шатру.

Бојажљиво посегнух руком, разгрнух тешку тканину и уроних у свет пламтећих боја. Крочих на под прекривен ћилимима са мотивима непознатих животиња разјапљених чељусти у бојама невена и кудеље, који је под титравим светлом свеће изгледао као да гори. Наге девојке, на драперијама, распуштених коса, са грожђем у рукама, једрих груди и бедара, висиле су са врха шатре као обешенице које лако њише ветар. Нелагода крену да ми се успиње уз листове, а дланови зноје. Тешке тканине упијале су звукове панађура и гушиле гласове. Чинило се као да сам километрима далеко од вашарског ливачета. Кап зноја склизнуо ми је са чела низ вилицу и врат. Трепераво светло открило је сенку која се лагано усправила међу драперијама. Мирис ружине водице постаде мучан. Не могу да дишем – помислих и брзо се окренух и изађох из шатре.

Лаки ветар хладио ми је лице. Бистрило ми се пред очима. Наслоних се на оближње дрво и склопих очи да уједначим дисање и смирим откуцаје уплашеног срца. Тада осетих тежину длана на рамену и претрнух.

“Свуда сам те тражила! Пођи. Ускоро ће помрчина.”

Била је то Обренија. Ах, како је било лепо видети је. Кренух за њом ка девојчицама које су стајале недалеко од нас. Криомице бацих поглед преко рамена ка шареној шатри на чијем улазу спазих младу жену распуштене косе. Повлачила је дим из чибука и замишњено гледала у нас, док је другом руком гладила длаку великог пса, налик вуку. И он је гледао у нас. Ухватила сам Обренију за руку. Није јој било необично.

Ту ноћ пробудила сам се у води мучена тешким сном који ме је водио кроз бесконачне одаје малене шатре. Сваки пут нашла бих се пред застором друге боје који бих наново разгртала и тако у недоглед. Осећала сам као да ми је док стојим у месту једини покрет тела спасоносни покрет руке која, пребацујући тканину преко моје главе, отвара нови пролаз. Све би се тада променило. Из црвене собе нашла бих се у зеленој, па у лилавој, плавој, жутој…Међутим, ни у једној од соба нисам била сама. Без храбрости да се осврнем око себе, осећала сам јако присуство нечег туђег. У црвеној соби сам јасно могла да чујем дубоко дисање налик кркљању болесних груди које ми се приближава и постаје убрзаније и гласније, брзо, гласно, близу… Разуздано јури ка мени. Замишљала сам незграпног, дебелог човека, избечених очију и исплаженог језика који у рукама држи свој стомак као разливено тесто. Срце је почело јако да добује у грудима, али нисам смела да се окренем. И трен пре него што би пришао сасвим, сасвим близу. Трен пре него што бих тежак дах осетила на свом врату, моја би рука сама посегла за застором и пребацила ми га преко главе. Истог часа нашла бих се у новој одаји, пред новим пролазом. Авет из предходне собе није могла за мном. Остала је међу својим црвеним драперијама. Али, ту није био крај ужасу. У новој одаји дочекала би ме нова саблазан. У зеленој соби могла бих се заклети да су ми око ногу гмизале змије спремне да ми се узверају уз ноге. У лилавој ми је нешто висило над главом и својим лаганим њихањем гладило власи отргнуте из чврсте плетенице. Звучало је као шкрипа узенгије која се таре о дрвену греду под теретом тела обешеница. Не,нисам имала храбрости да подигнем поглед, а могла бих да се закунем да бих угледала опанке.

Сишла сам са кревета, огрнула ћебе и изашла у ноћ. Двориштем је струјао свеж хомољски ветрић. Са прага куће поглед је клизио низ сокак јасно обасјан младином. Удахнула сам дубоко, помало сетно на помисао да њиме већ дуго не дижу прашину и не котрљају каменчиће мени драги кораци. Мисли би ме одвукле даље и дубље да не уочих силуету жене која се лаганим кораком, рекла бих опрезно, кретала уз сокак. Прогутах кнедлу у грлу и пожелех да уђем у кућу, али пуста знатижеља ми је везала ноге. Ко то хода у глуво доба? Мистериозна прилика на тренутак застаде. Видела ме је, помислих. Дисање ми постаде теже. Мичите се ноге. Мичите се, пусте остале! – вриштала сам у себи. Срце је знало, што очи нису ни слутиле. Мичите се ноге! Напокон их одвојих од прага, силовито да посрнух, али оне не потрчаше натраг у собу, већ јурнуше низ двориште ка жени која када виде да јој трчим у сусрет и сама потрча ка мени. За тили час руке су ми биле пуне мог меса, моје крви. Нисам грлила упразно никакву утвару ни обману, не. На грудима ми је од среће јецала моја Роса, моја виленица. Нос сам уронила у њену косу која је као и увек мирисала на свеже покошено сено. Нисам смела да је пустим из загрљаја из страха да ће нестати и да је све само сан. Узех њено уско лице међу своје дланове и приближих га свом. Образи јој бејаше хладни, а из очију су јој је разливале звезде. Када ми је постало јасно да је нећу изгубити, прихватих је под свој огртач од ћебета и шмрћкајући се упутисмо ка кући. На прагу, са петролејком у руци чекала нас је мајкица.