ДЕВЕТО ПОГЛАВЉЕ

Светланина игранка

Страх и брига са којом сам се срела први пут у животу, учинили су да Светланину прву игранку памтим боље него своју. Никада нећу заборавити ту зебњу. Ту стрепњу од бруке која је могла да нас задеси. Прва игранка, прво хватање у коло је нешто што се чека и сања. Оног тренутка када се руке уплету у коло, њима се више не могу грлити крпене лутке нити се могу носити распуштени увојци.

Беше крај августа месеца, госпојински панађур. Дошли су и Цигани, ђинђери-минђери, продавале се ушећерене јабуке и свилене бомбоне.

Као девојчурак који је до тада боијо свој језик у црвено лижући шећерну јабуку крај дрвета и гледајући како јој се пред очима размењују рамена и хаљине сеоске омладине која трупа, Светлана је желела да ником не промакне да је овај пут коло богатије за још једну гиздаву девојку.

Данима је претурала и пребирала по Обренијиним старим хаљинама, или бар по ономе што је од њих остало. Обећала сам јој лани да ћу јој помоћи да сашије хаљину за игранку, али платна на сву њену жалост, није било довољно. Обрни, окрени, једна шкриња, друга шкриња, све саме бедне крпе. Прву је ноћ Светлана легла уплакана, али се ујутру пробудила необично весела, спремна да све поново претресе. Сваку крпицу, дугменце… Како бих је утешила, одрекла сам се сандала на малу пету које сам наследила од Вуке и за себе спремила старе опанке, такође Вукине, купљене у Селевцу још док је отац био жив.

“Видиш, селе, до јуче нисам имала ни ципеле, а већ данас знам да нећу ићи боса”, смејала се од радости и уверавала и себе и нас да ће до игранке имати и хаљину.

Знале смо, Обренија и ја да ноћима гори свећу. Није јој ни једна приговорила од жалости, нити смо завиривале у то што је покушавала да скроји, али док смо одмицале главом жалосног погледа, дивиле смо се тој жељи која је куљала у њој и никада ни једна од нас не би пожелела да та жеља згасне.

На сам празник ваздан су се правиле фризуре и потапало цвеће у воду, да бисмо мирисале медно, девојачки, а не на свињски сапун и сено. Близу куће налазила се река, а крај воде расте пеновац – баршунаст бели цвет који личи на пуцавац и пени када се покваси и протрља међу дланове. Коса од њега лепо мирише као и дреје.

Чим је наступило рано послеподне и звезда се умирила, пред нас је изашла Светлана обучена у најлепшу и најкраћу сукњу које су моје очи виделе.

Шавови су били невешти, али је сукња била добро скројена. Закрпе су личиле на мотиве цвећа, какве смо виђале код богаташких кћери, па је сама сукња изгледала као да је Светлана опасала ливаче око струка. Открила нам је да платно за потсукњу није имала, већ се досетила и са старог чаршафа скинула чипку, избелела је и нашила уз сам руб зеленог штофа, као да то, бајаги, потсукња провирује. Истина која је надвисила лоше шавове и упознале ме са стрепњом је да платна није било ни за гаће.

Сећам се да када смо кренуле у село, Сетлана са близанкама напред, а мајкица и ја под руку за њима, нисмо скидале поглед са Ланиних кукова који су се као нама заинат безбрижно њихали. Чинило ми се да ће се, ако једна од нас склони поглед са Светлнанине задњице, шавови на зеленој цветној сукњи распарати, да ће јој се сукња под ногама прострти и да ће над цветним ливачетом синути путено сунце. То се на сву радост није десило, ни низ сокак, ни у колу. Само Обренија и ја знамо, како је било гледати Лану, како весело поскакује и ноге уплиће док јој се сукња врти око бедара, подиже и спушта, па, оп, међу бутке запне, да би се поново ослободила и јурнула супротно од витких ногу да ошамари лахор. Верујем да се на Светланином лицу оцртавала лепршавост корака и да није скидала осмех са лица. Све бих дала да сам могла са њом да се смејем и да је у лице гледам, а не од струка надоле. До мене су се хватали момци, и ови наши домаћи и неки из оближњих села. А ја, уместо да с момцима очијукам, не подигох поглед, већ проведох целу игранку стрепећи над Светланином гузицом без гаћа.

“Видели ти, Лептирка, какав се јунак ухватио до тебе у коло?”, упита ме Светлана, кикоћући се низ сокак док смо се враћале кући.

“Видех, видех, мог покојног оца видех!”, прошапутах себи у браду.

Сада бих све на свету дала да са Светланом поново идем низ сокак, да са њом разговарам, играм у колу, макар јој и сукња спала. Макар мени сукња спала.

Већ на следећој игранци која је одржана у нашем селу, ње није било да окити коло својим осмехом. Убрзо је по Великој Госпојини повукао вир на Млави. Волим да верујем да је водењак за себе одабрао најлепшу од свих које су тог дана заиграле у госпојинском колу.

***

Прошла је година, можда две, а можда и три када починак затекох Обренију како загледана у згасли жар са огњишта, седи на троножцу и на грудима стеже Светланино хаљинче. Осетила је мој поглед, па изусти не скидајући поглед са угљевља.

“Сањам ти ја светлу ливаду, обасјану сунцем, сву у цвету маслачка, а посред ливаде млади вију коло. Што мушкардије, што женскардије. Све гиздаво и шљокичаво трепери. Шарене им сукње развејавају маслачкове маце, које ветар подиже у облаке уз лак звиждук, а опанци трупају ли трупају. Уплићу се, заплићу се, лепота жива. Не зна се које су чије ноге. Свирало свири, па са ветром музику прави. А у сенци багрема на брдашцу, на трулој клупи закованој за само стабло седи наша Светлана. Лице јој бело под црном марамом. Руке модре, под црним џемпером. Ноге босе, под вуненом црном сукњом. Гледа у разиграну младеж и не миче се.

“Лано, мајкицина лепото, што кћери и ти не заиграш с момцима и девојкама, већ ми ту самујеш?” упитах је и пожелех да јој длан спустим на раме, ал’ ме би страх. Не знам ни сама што ме било страх од мога детета? А она, обори поглед ка земљи, у оне босе ноге у прашини. Поћута, па погледа у мене модрим очима и са оклевањем изусти: “А како да ја, мајкице, играм у колу и да се веселим, када сте сви ви у кући у жалости.” Кунем ти се, Лептирка, хтела сам да прецркнем од туге, дете.”

Заврши Обренија и подиже поглед ка мени. Очи јој бејаше крваве од плача. Поглед је вапио за утехом, а лице пребледело од жалости, испијено црнином, опирало се грчу, који је претио да га искриви без гласа. Не памтим да сам је икада видела тако сломљену и слабу.

“Е, неће вала!”, викнух кроз плач и обрисах нос о рукав. “Скидај све са себе!” наредих и почех да се и сама свлачим, а у грудима ми расте бес к’о кисело тесто. Умало се не угуших. Продисах тек кад остах само у белој кошуљи.

“И мараму!”, викнух мајкици, а она поче да се грохотом смеје као помахнитала, а сузе јој се само сливају низ образе.

“И мараму, кћери!”, ускликну Обренија.

У том покупих са пода све те пусте дреје и изнесох у авлију онако у спаваћици, не мари. А Обренија је за мном у лименoј лопати носила оно што је остало од жара у огњишту. Уз мало шаше и суве тулузине горела је ватра до облака. Попех се боса на плот, као дивља мачкетина и са греде отковах барјак, па га фрљнух право у ватру. Јавио се и онај ветар из мајкициног сна и овај пут место маслачкових маца, подиже у небо румене пуцкетаве жишке уз музику Обренијиног и мог смеха.

Негде пред зору, када је од ватре остао само дим, видесмо побру Ердувана наслоњеног на плот. Не проговорисмо ни реч, већ застасмо на трен, пре него уђосмо у кућу. Тог тренутка замириса багрем. Светлана се ухватила у коло.