ДРУГО ПОГЛАВЉЕ

Близанке

Чудна деца, па још близанке. Риђе и пиргаве, нит на оца, нит на матер. Намучише се на рођењу сироте, обашка што мајку Љубицу упокојише. Крили су и отац и сестра Вука да је са њима нешто неваљашно још од најранијих дана. Знам ја. Јес’ да сам била мала, али памтим. Прича се да их је матер толико волела да није могла душа да јој се од њих одели.

Док су сестре биле одојчад, нису задавале никакве бриге. Мирне, тихе бебе какве би сваки пожелео. Али где то има, људи људски?! Ја ћу да вам кажем – нигде. Што кажу стари: мирно дете и млада баба, то не бива. И тако се, не лези, враже, једне летње ноћи десило нешто што је наговестило да ту нису чиста посла.

Небо беше ведро, освајала је младина. Сестра Вука је, кaо и сваку ноћ, сместила близанке у колевку. Положила их је унакрс, тако да једној буду ноге где је другој глава, и онда би их љуљала док не учврсте сан. Била је то велика колевка од птичијег јавора. Отац је баш за њих одељао. Лепо дрво, сјајно као седеф. Нарочито се сјајило по месечини. А шарено, чворновато, те је колевка личила на оне из богатих кућа. Често бих мислила да се дрво сјаји од очевих суза, да је у несрећи својој у колевку клином урезивао тугу за покојном мајком Љубицом, али и сву радост што је добио још две здраве кћери. Дрво трпи, што срце не могаде. Живот увек победи – тако је говорио мој добри отац, а онда би до касно у ноћ глачао грубе даске све док не би засјале попут огледала.

Ту ноћ, кад су сви отишли на починак и са сном зашли у глуво доба, пробуди Вуку благо цигуљање: цигу-лигу, цигу-лигу… Испрва, мислила је да сни. Ал’ оно јок. Цигуља нешто, не стаје. Окрете се она ка колевци и јасно под месечином виде да се колевка љуља великом силином. Њише се тако, а једна од близанки тихо гугуче, па се као смејуљи, онако бебећи. Сва престрашена, Вука пробуди Росу до себе, а ова, кроз сан, мислећи да је њен ред да устане и побрине се око дечице, одшета до колевке и настави да љуља колевку. Почим гугутање и смејуљење престаше, Роса се врати у постељу и настави да спи. Ујутру Вука ником није о томе говорила ни реч, али како се читава ствар почела понављати из ноћи у ноћ, она скупи снаге и све одреда исприча оцу. Стари је прво мислио да се Вука уморила, јер је велика брига снашла у младим годинама. Близанкама је мењала рођену матер, а и сама је мајку требала. Није стизала јадна ни да је ожали, ни да је оплаче. Њена се бол преточила у бригу о нејачи, иако је и сама била нејака. Прођоше дани, ноћи бејаше мирне и на Вукину се причу заборави.

Међутим, када су Јаворка и Загорка проходале и проговориле, често су у игри мајку помињале. Лана, Ружа и ја смо мислиле да оне то Вуку зову мајком, ни не слутећи да се грдно варамо. Другачије су биле од малена. Ваздан су имале друштво једна у другој да се нико од нас није запитао од кога то њих две беже по дворишту и крију се по кошу. Све док једном нису с првим мраком кренуле низ сокак. Било им је две, а можда и три године. Отац се вратио са панађура, а капија оста отворена за њим. Вука, у послу око вечере и стоке, заборави да затвори капију. Страх ме је, кад се сетим, и да помислим шта је све могло да нас снађе. Сва срећа, па сам Бог врати сестру Росу кући те ноћи. Роса никада није користила капију, као сав нормалан свет, него би увек бежала преко грдине и прескакала тарабу, па низ шљивике и винограде право у шуму. Истим би се путем враћала.

Те вечери, пре него да уђе у кућу, Роса примети отворену капију и пође да је затвори. Случајно баци поглед низ сокак, кад тамо има шта да види: две малене главице се под месечином неспретно њишу низ друм, држећи се за ручице. Роса цикну и јурну да их стигне. То чуше отац и сестра Вука, па и они похиташе из куће у авлију. Вука се утом осврну ка мени и по навици нареди: „Лептирка, пази на малецке, идем да видим што Роса виче.“

Окренух се по соби и нешто ме пресече посред утробе – од Воре и Горе ни трага. Убиће ме отац – помислих, па се разлетех по кући, тражећи их. Нема где их све нисам тражила: испод кревета, иза креденца, око стола, у шкрињама…А њих ни од корова. У тренутку када свака нада да ћу их наћи беше изгубљена, ето их. Уводе их уплакане у кућу, а оне се отимају и вичу како хоће да иду са мајком, па кроз сузе моле оца да их пусти из свог чврстог загрљаја.

“Где сте пошле, брљчад-брљива по ноћи! Хоћете вуци да вас поједу?”, викао је отац.

“Пошле смо код наше маме.”, плакале су у глас.

“Сутра, па нека вас Вука води на гробље. Не иде се на гробље по ноћи, сунце вам пољубим.”, окрете се отац ка Вуки. “Је л’ тако Вуко? Сутра. Зором, па их води.”

“Нећемо на гробље! Хоћемо код маме тамо. Чека нас!”, говориле су углас.

Отац се сажали над сиротицама и пригрли их.

Ту смо ноћ плакале сведоједне. Свака под својим ћебетом, да ова до ње не чује.

Та је ноћ забринула оца те је на савет једне жене из суседног села узео Ердувана Циганина нама за побратима. Кажу, срећа је имати Циганина за кума или побру.

Сви смо волели Ердувана. Сестра Вука каже да нам је његов отац, стари Рудо, продао Гару када је био ждрепче. Живели су преко друма у старој блатари, па су Ердуван и његова млађа сестра Лила одрастали са нама на друмској прашини. Сирочад без мајке, као и ми. Прехрањивали су се од чича Рудовог поткивања и гајења коња, а Лила је помагала по кућама и понекад надничила са Ердуваном.

Стари Рудо се силно обрадовао када је отац питао да се Ердуван побратими са Вором и Гором, али је наслућивао да није по добром.

“Е, јеси ми, Јово, учинио радост на данашњи дан. Седи да попијемо по једну, karine!”, весело ће Рудо и понуди мог оца да седну на два пања под кривом крушком надомак кућног прага.

Кокошке су кљуцкале по дворишту, понекад би се зачуо лепет крила старога гусана кога смо се много плашиле.

Akana, немој погрешно да ме схватиш. Наше се куче од века поштују. Велико поштовање. Јесте, знам да немаш сина, све то јесте, haćarav.”, говорио је Рудо бирајући речи, а отац је са одобравањем климао главом и гужвао капу у крилу.

“Ти си добар човек и домаћин, haćarav. И трговали смо. Нема шта. Теби свака част. Ал’ знам ја да се не узима Циганин за побратима од милине.”, исколачи се Рудо у мог оца и заћута на кратко.

Отац му се загледа у зенице и отромбољно лице, па са оклевањем поново климну главом.

“Де, де, razumev, ако неко зна како изгледа несреча, онда смо то ми Цигани. Је л’ тако?”, викну Рудо и удари мог сиротог оца по леђима. “Akana, наврни. Добра ракија, много добра.”, протресе главом старац. “Давно беше. Још су ме ноге служиле. Ова, kale Лила враголица се није ни испилила. Враћали смо се са великог панађура из Петровца покојна Хатиџа и ја. Лето.Tatipe, кунем и се, да ти се скува мозак ко качамак од врућине. У Петровцу много воле панађур. Знаш, шта да ти причам, haćarav. Није више као што је било. Пет дана га тераше, мајку му. То спава ко где стигне – kaj savo. Спустило се народа са планине, па не мисле кући да се враћају. Продали смо све што смо имали још првог дана, ал’ се ни нама није вртало кући. Него, вели мени Хатиџа други, трећи дан: Рудо све ће паре попијемо, да се враћамо ми полако кући!”, засмеја се старац и удари оца по грбини. Отац само трепну.“Шта ћеш.”, настави старац. “Пођосмо полако преко Стига. Имао сам тада čače доброг коња. Да знаш каквог сам коња имао, душа ме боли, te marel ma o del. Рачунам, час посла смо кући. Кад смо били негде код Пожаревца већ се смркло. Ја кажем Хатиџи да преноћимо и са зором да кренемо до Дунава, али она ни да чује. Каже, хоће под свој кров да спава кад смо већ толико близу. Ништа, није ми се дало са вештицом да се свађам и ја продужих у ноћ. ‘Сам ти реко како сам имао доброг коња? Тај ти сам тера кола. Зна пут, кунем ти се. Ја се наслоних на чергу, укрстих руке и задремах. Мало дремам, мало гвирим. Тако бих мого да терам и до мора. Није да коњу не верујем. Какав је то коњ био, е! Кад ти наиђосмо до неког раскршћа, а под месецом се јасно види да неко стоји по сред друма. А знаш ли ти Јово, чега се Циганин боји? Ја ћу да ти кажем. Од вампири, куме. Ни од смрта се Циганин не боји ко од вампири. Ја цимну узде. Коњ се пропе на задње ноге. Хатиџа поче да вришти. Замало да изгинемо, љуби те брат. Кад чујеш ону сподобу да проговара: Мир с тобом, путниче. Мир. Мир. Метнем га на курац па њега. Не могу да смирим коња! Сиђем са кола и кренем спреман да се бијем са будалом, сад кад знам да није вампир. А он стаде да запомаже: Немој, побратиме. Тебе чекам целу ноћ. Немој, љубим те…Мука га опасна снашла каже, па га нека баба послала да чека на друм и да првог који наиђе узме за кума. Гледам у Хатиџу, гледа она мене. Три дана нас гостили његови. Ето. Сад имам кумове по целој Србији. Опасна беда ударила. Ал’ како више не обилазим панађуре, нит кумујем, нит обилазим кумове. Тако ти ја знам да муку имаш и то голему и зато ће Ердуван да настави по мом и има да ти помогне.”

Убрзо потом Ердуван је сестрама бацао крстове и оне се, добивши побратима, бајаги, мало умирише. Али мир не потраја дуго, те оне наново почеше дозивати мајку по дворишту.

Отац тада нађе врачарицу која уме да “одваја”. То се ради када се душе са оног света вежу за своје најмилије. Кажу бабе да док те душе небеса зову к себи, оне одбијају да се вину под облаке већ остају уз оне које воле. Тако и мајка Љубица никако од Воре и Горе да се одели. А можда ни од нас осталих, само што ми нисмо могле да је видимо. Криво ми. Крадом сам се осамљивала по гумну и у башти не би ли ми се у миру и тишини јавила мати. Ал’ узалуд. Вука каже да су сестре са врачарицом ишле на гробље. Вели, стајале су крај мајчиног крста док је врачарица откључавала и закључавала велики, зарђали катанац. Тада се, кажу, врата између два света затворише и девојчице бејаше отргнуте из мајкиног загрљаја заувек.

Недуго потом срете отац комшику Стану. Она и моја мати су се много волеле, скоро па као сестре. И говори њему Стана да је сањала мајку како се разговарају на сокаку.

“Како си, Љубо? Како ти је тамо? Треба ли ти шта?”, питала је тета Стана у сну.

А мајка Љубица јој одговара:

“Ништа, Стано, мени не треба. Свега ти ја овде имам, само ми је туга што ме од деце одвојише.”

Једно мишљење на „ДРУГО ПОГЛАВЉЕ“

Оставите одговор на Milena Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *