Моћи,
твоје су очи огледало мојих слабости.
И док ме гледаш, ноћи,
сањана, ја сам твоја
изречена игра немоћи.
Презирем ту твоју љуту оштрицу
што поглед ми сече,
док сањива у крилу твоме патим…
И нећу опет, ја рањива,
да се теби вратим,
док бојиште моје
новог поробљеног ратника снива!
Ни да целивам ти речи
што громогласно ћуте
о беспућима долина.
И што се љуте на црвене даљине моје!
И нек се боје
очи твоје снене,
сањане, сањиве.
Мога је срца лек,
погледа трофеј занавек
осмех леп,
али анђела дивљих
мук и јаук.
Не спозна он никада звук…
Твој моћни лук
што похара моје
посрнуло насликано царство…
И твоје је око јадно
и оно заточенички чами и чека
да открије лека
у речима немим, глувим…
где нема звука,
ни освита лека…
Рука горштака нек сачека,
путника, нека.
Моћи, пут ми је далек.
Виђен твој издалека.
Немоћи!
Поробљена сенка,
занавек је сенка.
Зар то је све твоја игра моћи?
Или игра човека?