ЈАСМИНА – Новица Антић

Черга се припремала за полазак. Јутро тек што пробуди крошње врбака а речицу додириваше по који зрачак сунца пробијајући се кроз несташно лишће. Огњиште на средини пољане још је одавало знаке скорашњег боравка Цигана. Уским путем преко њиве прођоше прва кола вукући великог медведа дроњаве суре длаке. Његова рика никога није узбуђивала. За њима кренуше друга, па трећа кола. Са обода страница клапарали су бакрачи и шерпе. Испред цираде провиривале су главице мусаве и неиспаване деце. Циганке са чибуцима корачале су покрај кола и једнако се окретале као да су нешто заборавиле. Из последњих кола извиривала је девојчица црне кудраве косе, необичне лепоте и још необичнијег бремена које је држала у крилу. Биле су то књиге које је њен отац пре годину дана добио у селу покрај Аранђеловца.
„Јасмино бре мори, узни брата дабогда цркла, виш да се дере“,викала је за колима Циганка носећи дечачића.
Девојчица се пресави и дохвати дете. Стави га покрај себе на сунђер и опет загрли књиге. Прошле године су боравили покрај једне школе и стари учитељ ју је научио да чита и пише. Од тада од њих се не одваја.
„А нећеш ти мен да јеш душу више. Ће те продам, па нек ти муж покаже твоје књиг“, претила је жена везујући мараму.
„Ћут’ бре, дрндаро, јер ће ти исчупам тај језик“, подвикну бркати Цига накривљеног шешира.
Јесен се осећала свуда около, а поворка је кривудавим путељком ишла према другом селу. Успут су жене улазиле у кукурузишта и ткодале по који клип кукуруза бацајући их у кола. Девојчица је гледала у врбаке који су измицали са хоризонта, а мисли су јој биле негде у некој само њој знаној учионици и као да слуша оног истог учитеља како прича деци и пише по зеленој табли.
Племе као да је заборавило на њих када се појавише пред крај октобра у Пожаревцу. Први чергари који су пристигли недељу дана раније, излазили су из својих блатара и дочекивали их.
Јасмина је одавно желела да се врати кући и стотине пута смишљала начин како да замоли оца да је пусти у школу. Кад год би то поменула, он би је прекорио да то није за Цигане и да је он њу већ обећао за сто дуката.
„Ако завршим школу, ја ћу ти зарадити и више од тога“, говорила је девојчица а низ лице су јој се сливале сузе.
Дани су пролазили. Једне вечери седи Циганин је са тугом у очима гледао кћер која је кришом, да не види мајка, испод прекривача једним оком читала књигу, а другим се правила да спава. Приђе јој, а она склопи и оно друго. Сави се и пољуби је у чело.
„Сутра те водим у школу, Јасминко, само ћути и сад спавај“, прошапута јој на уво и покри ћебетом преко главе.
Од узбуђења те ноћи није могла да спава. Радовала се под ћебетом, стискала песнице и снажно грлила књигу. Кад се огласише први петли, она скочи из постеље и онако на прстима, да не нагази неког од уснулих укућана, изађе испред куће. Велика мечка спавала је под крошњом дрвета а хладан јесењи ваздух стресе Јасмину. Ипак, она поче да скакуће по дворишту. Потом поче да грли мечку па јој на уво рече да ће она у школу почим отац устане.
Уском улицом корачао је отац са ћерком, кад се испред њих указа велика бела зграда школе. Она је носила цео нарамак књига.
„Ево ти твоје школе, мори, још да нас само приме.“
„Хоће, знам да хоћe.“, одговори Јасмина.
Циганин на улазу у школу скиде шешир, а неуредну седу косу поче дланом да пегла и засуче бркове. Испред њих изађе послужитељ те мало поприча и одведе их пред врата директора.
„Закаснили сте, јер је школа почела још у септембру“, рече старији господин подижући наочале са врха носа.
Јасмина га погледа молећиво а из очију јој наврше сузе.
„Ја вас молим, чико, да ме примите. Знате, све сам ове књиге прочитала.“, показа на нарамак. „Знам све што у њима пише.“
Човек их је гледао неколико тренутака не говорећи ништа. Тишину прекину отац молећи га и поче да прича како је добио књиге за Jасмину и како она стално чита и ето, његова жена хоће да је да.
Директор се подиже са столице и приђе девојчиоци те чучну поред ње. Руком јој обриса сузе са образа па јој подиже главу.
„Ти стварно желиш да идеш у школу?“ упита је насмешивши се.
„Желим“, рече Јасмина кроз јецај.
„Е, ако толико желиш, онда ћемо нешто и да урадимо.
Девојчица поскочи од среће и загрли прво човека који је чучнуо поред ње, а онда скочи оцу у загрљај.
Иако је имала једанаест година, морала је да крене од првог разреда и то у одељење зa децу ометену у развоју. Из дана у дан је напредовала, и сама учитељица на полугодишњем наставничком већу предложи да се Јасмини омогући полагање разредног испита из првог, другог и трећег разреда. Колеге се загледаше, а директор уз смешак прихвати.
Черга је с пролећа одлазила из Пожаревца, али јасмина је остала код рођака у насељу Брјан. Мајка је кукала и клела оца како је, ето, пропустио да добије дукате за њу, и да је погазио реч, јер ју је обећао чергарима из Шапца, али он се није обазирао на то. На памети му је била Јасмина и како би често говорио његова докторка.
Данас је Јасмина доцент на Медицинском факултету у Хановеру и врхунски је стручњак за имонологију. Њен отац није дочекао да види диплому докторке. Умро је од ударца коња недељу дана пре одбране дисертације.
Черге, оне негдашње, готово да су нестале. По која прође пољима вукући за запрежним колима мечку. Гарава лица извирују испод шатора и на пољанама покрај реке виори се оплавичаст дим ватришта. Врбаци их крију у мрклој ноћи. Само су звезде њихове. Кад долази, Јасмина Андријевић Хенц обилази обале Пека, Млаве, Саве и Мораве не би ли наишла на своју чергу, своја два брата и сестру. Прошле године срели су се код Пљеваља и договорили се да се ове године нађу на обали Мораве код Ћуприје.
Често Јасмина погледа кроз прозор свог кабинета и поглед јој нестане у тамним небесима где само звезде трепере као да играју уз даире. Мирис врба и угљевља са огњишта враћа је дивљим коњима, шаторима покрај реке, веселој граји деце и лику оца док суче дуге бркове и прича своје приче. А она се враћа својим пацијентима који долазе из целог света не би ли им докторка Јасмина вратила наду у живот баш као што је њој ту исту наду дао учитељ Бранко пре двадесет и кусур година у селу Дубочка.
(Јасмина данас има 68 година, живи у Хановеру и има два сина који су такође лекари)
Из збирке прича „Бели багреми“, аутора Новице Антића