ЈЕДАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ

Крв моје крви

Иако себи нисам желела да признам, било ми је јасно да Роса није дошла да остане заувек. Њене хаљине, боса стопала и препланулост говорили су ми да је срећу за своју номадску душу нашла у чергама. За њу нису биле зидине и плот, већ свилене мараме и звекет даира крај ватре, пропланци и пољски друмови. Ништа јој није значило наше мало село – њен је био цели свет.

Приметила је ко све недостаје за доручком. Знам да јесте, али није питала. Страх да сваког часа може да устане и оде, овај пут можда заувек, није ми давао мира. Толико тога сам желела да чујем о њој. Питања која вриште за одговорима су се махнито сударала у мојој глави, а ја остах нема. Уста нису могла да проговоре док је се очи не засите и док се срце не умири њеним живим присуством за нашом скромном софром.

И ветар и сунце осликавали су се на Росиним образима и челу. Било је ту нешто више од нежног миловања топлих зрака, мириса полена и лаких прстију поветарца. Лако је чергарити од Ђурђевдана, али треба презимити зиму. Осећам да су је грубо гризли мразеви и немилосрдно секли силовити белосветски ветрови док је живећи своју судбину газила своје даљине. Њене су кости легале и освањивале на мокрим даскама. Своје је јасле заменила туђим као каквим коначиштима. И то што ју је умивало иње са трепавица јасно се одражавало на високом челу које је наследила од мајка Љубице. Међутим, ни ветар, ни мраз, ни сан у снегу ни горуће сунце није нанело ни трун туге или умора њеним ваздан ведрим очима које су блистале једнаким лепршавим сјајем као и у детињим годинама. Тај титрај веселости није јењавао, већ одважно одражавао њену срећу.

“Лептирка! Oј, Лептирка, не блени у Росу као теле.”, кроз смех изусти Обренија на шта су се засмејале и Вора и Гора, а ја се пренух.

“Мајкице, зар не мислиш да Роса и ти дугујете комад приче за овом софром?”, процедих, “Мени је истински свеједно да ли ће потећи из твојих или из Росиних усти. До сада ме је страх спречавао да о овоме ишта питам. Да, страх.”, уверавала сам их, гледајући у те главице које се чуде мојим речима. “Страх да мисао која ми прети, може да постане истина ако је ти, мајкице, изговориш. Само је то било потребно да ми срце препуке. То, да из твојих уста чујем. Сада када је и крв и месо ту пред мојим очима, ја се више не бојим. А Росина срећа и мир, који из тог високог чела исијавају, говоре ми да, ти, мајкице, ниси погрешиле оне ноћи када си је одвела од нас.”

Сада су већ обе гледале у под, повремено погледавајући једна ка другој испод ока. Осетило се да их осваја нелагода. Ја сам ућутала и чекала једнако стрпљиво као што чека онај који не намерава да одустане од истине. Јасно ми је да помињање минулог догађаја буди немила сећања и да овом својом радозналошћу поново копам по туђим ранама. Само што је овог пута то била и моја рана, а лек за њу би могао да буде одговор на питање о судбини моје сестре.

Ништа није наговештавало да би мук у соби могао бити прекинут, макар покретом руке који би пресекао тежак ваздух. Вора и Гора, сада већ девојчурци зуриле су свака у свој тањир, довољно мудре или бар једнако знатижељне да не ремете оно што следи.

Обренија је устала са столице и нагнула се над асталом, као што је иначе чинила када би се говорило о нечему важном. Роса поскочи у намери да је поштеди и говори уместо ње. Међутим, Обренија јој показа очима да седне и смирено климну главом давајући јој до знања да је у реду и да ће она да исприча причу коју нам дугују.

“Да.”, почела је тихо, загледана у Росу, а затим је нагло окренула главу ка мени. “Време је. Тачно је да је време. Него, ето, не могу ни сама да верујем да је и то стигло на ред. Није да нисам знала да ће доћи, али…ето. Дошло је. Добро.”

Мајкица се усправила, наслонила шаке на груди, склопила очи и кроз издах лагано почела да прича. С почетка са кнеглом у грлу, гутајући делове, а понекад и читаве речи.

“Све што сте чуле да село говори о мени, заборавите. Крајње је немаштовито и просто. Моја судбина је мало другачија од онога на шта је свет научио и што му је познато, па им и не замерам. Све што су ми наменили није било злонамерно и ја им опраштам. Чекала сам тренутак да ви, кћери моје, питате. Али сам се плашила да ће питање доћи у зао час. Након Росиног удеса, знам Лептирка, да си ме видела на коњу. Очекивала сам да ће ти се пробудити знатижеља још тада. Међутим, ти си ћутала. И то је прошло. И добро је да је тако прошло, јер то није било право време за копање по прошлости. Роса је тада била најбитнија и драго ми је да је са њом испало све како треба. Данас, када је она поново за овом софром могу и морам да говорим о овоме.”

Спустила се несигурно на столицу.

“Једном давно, толико давно да ми се чини као да је део туђег живота, доживела сам Росину судбину, на срамоту мојих родитеља и браће. Ох, Боже драги, као да сам ја тај удес бирала. Као да би то, за Бога милога, ико бирао! Сећам се, како кроз трепавице, видим забринуто мајкино лице и прекор у очима оца, док ме слуга у наручју носи кроз авлију. А моја браћа, као ишибани пси, погнутих глава нису проговорила ни реч. “Опростите”, шапутала сам без снаге. Не знам да ли ме је ико чуо. Ни када је слуга потерао коње, одговора није било. “Опростите. Опростите…”, шапутала сам и када смо изашли на капију и кренули низ друм. Гласа није било, испратили су ме неми погледи и шкрипа туцаника под дрвеним точковима. Путовали смо дуго. Не знам ни ја колико. Спавала сам, будила се, па поново тонула у сан све док нисмо сишли са царског друма и кренули кроз шуму.”

Обренија је накратко застала, погледала у Росу и насмешила се, а затим је пружила руку и ослонила длан на Росин образ и помиловала га. Њена љубав према Роси била је јача него икада, или се бар мени тако чинило. Попила је кратак гутљај воде, али лимено лонче није вратила на астал, већ га је као да је порцеланска шоља за чај држала на крилу.

“У срцу мрачне шуме”, напокон изусти, “далеко од свих градова и села и свега што је човечије, а опет тако близу за онога коме је помоћ потребна, налази се да кажем, град. Пут не може наћи, ни у њега ући путник на својим ногама. Врата тог села се отварају само пред шапама, копитима или папцима.”

“Можеш да уђеш у град само ако јашеш на некој животињи?”, питах збуњено.

“Да. Или ако имаш моћ да се у животињу преобразиш.”, одговори мајкица.

“А шта ако си у запрези коју вуче коњ?”, добаци Вора.

“Град ће ти се приказати и када си у запрези коју вуче коњ.”, одговори Обренија смешећи се. “Битно је да људска нога не крочи на расковников забран који има велику магијску моћ и невидљив је за обичног човека. За животињу то обична трава, како детелина. У том селу живе моје сестре по судбини. Ту је живела и Роса.”

“Али ја сам мислила да је Роса дошла са Циганима.”, одговорих са неверицом.

“Јесте. Дошла сам са Циганима.”, потврди Роса. “Али ти селе једна истина промиче.”

“Цигани знају за град.”, процедих.

Вора се окрену ка мени и исколачи плаве очи, као да се обраћа недоказаном детету:

“Цигани су на коњима. Коњи могу да уђу у село. Черга је запрега и запрега мож да уђе у село.”

“Добро де, не бечи се. Разумела сам.”, побуних се.

“Гара може да уђе у село, он је коњ. И побра Ердуван може да уђе у село, он је Циганин.”, закључи Гора сва озбиљна. А ми све до једне прасну смо у смех.

“Може, ако јаше Гару.”, рече мајкица Гори и помилова је по глави.

“Глупа си. Исто као и Лептирка.”, озбиљно закључи Вора.

Ошинух је погледом, али њено мало забринуто лице, загледано у даљину измамило ми је осмех.

“Нису оне глупе. Није лепо да тако говориш. Оне само не умеју да слушају као што то умемо ти и ја.”, рече Роса Вори.

“Знам, не може се мерити чија је несрећа црња”, настави Обренија, “у патњи смо сви једнаки, али ето, моја се разликовала од Росине по томе што након тог страшног удеса и дугог опоравка у изгубљеном граду, мени Лептирка није имао ко да се обрадује као што си се ти обрадовала Роси синоћ на сокаку. Дочекала ме је она иста мучна тишина.”

Очи јој се напунише сузама спремне да се прелију низ ивицу капка, али то не учинише, већ као зауставњене у времену осташе да сијају крај мутног ока.

“Кућу су напуниле бедрене снахе и за унесрећену кћер није било места под кровом постиђеног оца.” Рече кроз издах Обренија помирљивим гласом. Затим јој наједаред очи заискрише и разби се мутан поглед. Јави јој се веселост у гласу и она настави да прича

“Убрзо по мом повратку кући у наш град дошли су Цигани и разапели шарене шатре, баш у време госпојинског панађура. Ваш ме је отац затекао како у својим скупим хаљинама седим сама на пању близу његове тезге. У неко доба се светина стала разилазити и њему би јасно да ја никога не чекам. Дао ми је тада комад хлеба из торбака. Он сеоски коритар, мени градској девојци, пружио је длан, а на длану је било све што је имао да ми понуди – вас седам.”

Суза јој у оку заискри.

4 мишљења на „ЈЕДАНАЕСТО ПОГЛАВЉЕ“

Оставите одговор на Milena Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *