Док сам тако,
уз своје промашаје
истовремено бежала и чекала
да моја кажњена срећа стигне до мене,
неке друге руке,
вештије,
пружиле су се ка њој,
и тако лако,
као да она никоме не припада,
узеле је у своје крило.
Те руке,
можда меке,
можда грубе,
пригрлиле су моју збуњену, уплашену срећу,
препуштену километрима трагања без пута до мене
и подметнула своје очи,
своја недра
и дланове.
А моја срећа,
напаћена и нејака да до мене стигне и да ме разуме,
предала се
и усрећила друге очи,
недра
и руке,
и себе осудила
на вечиту чежњу за једним одредиштем
које није досегла.
Тамо где је ја и даље чекам,
наразумна да схватим
да моја срећа
више не припада мени.