Кројачица

Аутостоперски водич кроз фантастику

ФАНТАСТИЧНИ ВОДИЧ

Часопис за спекулативну фикцију

Земун, 2019. год.

КРОЈАЧИЦА

Кројачка радња старог Жан-Жака на углу Балканске и Адмирала Гепрата, мемљиви је сведок златног доба улице “старих заната”. Један умирући зрак зимског сунца који се промаља кроз парче мусавог стакла са ољуспалог, зеленог излога био је довољан да прашина засветлуца у ваздуху радње и да вам се бар на кратко учини да су старе заборављене тканине освежене златним срменим нитима, а оронули Жан-Жак руменији и млађи двадесет година. Мало меког светла било је довољно да пожутеле тапете цветног дезена, масивна зелена фотеља од крупног сомотног штофа и две безглаве лутке за моделаре постану део једног љупког простора, који је мирисао на унутрашњост бакиног ормана.

Мајстор Трајко, звани Жан-Жак, своје уметничко име донео је из Париза, где је, како је говорио, изучио занат од најпознатијих модних мајстора тог времена. Надимак је добио од богатог, времешног Француза, поштоване муштерије престижног салона на Јелисејским пољима, где је Трајко као крхки, витак момак, провео неколико веселих година.

“Не, не, не…monsieur, не прихватам да се ви, драги мој, такав драгуљ, представљате париској господи као Трајко абаџија, pas du tout. Таква лакоћа покрета, monsieur, таква пријатна појава… Ево, док вас гледам, видим једну светску персону златних прстију, једног Жана или Жака… просто не могу да се одлучим, jeune monsieur.”

Ни Трајко није могао да се одлучи, па је, након што је под сумњивим околностима напустио плочнике Париза, у дну Балканске улице освану излог на коме је ћириличним словима писало: “Салон Жан- Жак”.

Тог зимског поподнева кренуо сам у последњи час да скратим нове фармерке које сам планирао да обучем за дочек Нове године. Дужина мојих ногу није се уклапала у ширину струка стандардних модела масовне производње. Колико год да ми је помисао на старог Трајка била мрска, радња Жан-Жака је била најближа кројачница мом студенском стану. Ту је наравно и чињеница да је матори ЖЖ био сажаљив када је тежак студентски живот провинцијалаца био у питању, те често не би ни наплатио услугу.

Данило, мој цимер из Подгорице, згражавао се и на помисао да му матори педер, како га је називао, узима меру за ногавице.

“Убио ме Бог ако ја не бих у тој рупи црко чим би она сподоба посегла својим чворнатим прстима ка мојим препонама”, клео би се згрожено Данило и пљувао око себе као урекнута баба.

А на његову несрећу, стари Жан као да је гајио посебне симпатије према високим, крупним, маљавим Црногорцима, какав је био Данило, па би га поздрављао довикујући:

“О, млади комшија, баш је лепо видети Вас. Је л’ сте ишли скоро код својих у посету? Како нам је наша лепа Црна Гора…и у њој маљава…мислим… мајска зора, хмм?”

“Добар дан. Не знам, сада је децембар”, одсечно и увређено одговарао би Данило и журно прелазио на другу страну улице, са носом загњуреним у подигнуту крагну капута. Ја бих обично застао и разменио пар речи или осмех са домаћим Парижанином. Обојицу су нас забављали стид и нетрпељивост која је Данила терала на бег, иако се он трудио да тај порив сузбије и хода чвршће, верујем, у нади да ће се земља отворити.

“Комшија Данило, свратите да вам узмем меру! Ближи се новогодишња ноћ! ”, викао би тада сладострасно Жан. “А такав стас заслужује отмено одело!”

“Ти мени за одело – ја теби за опело…”, мумлао је Данило бесно себи у браду, ипак довољно гласно да би га ЖЖ могао чути.

“Како? Може, може. Одело за Отело, кажете? Нисам знао да волите Шекспира. Сада сте ми још симпатичнији, млади мој Данило”, одговорио би ЖЖ.

***

Тог поподнева молио сам Бога да је нека захтевна муштерија или била каква друга занимација задржала Жана у радњи и да ћу угледати светло у излогу. Та ме је помисао грејала док сам хрлио кроз лапавицу. Снег је претходних дана нападао, па су се сада низ Балканску сливали потоци отопљене бљузге. Знао сам да поред кројача морам да обиђем још једно место, али нисам могао да се сетим које. Обућара, наравно. Ђон на ципелама био ми је бушан. Осећао сам како ми шљапћу прсти у леденој води. Убрзо су утрнули. Иако нисам више осећао хладноћу на ногама, нисам престајао да псујем и снег и обућара и Нову годину, па и себе тако неодговорног. Светло које је допирало из Жакове радње озарило ме је и натерало у трк. Те сам тако ужурбан и промрзао буквално улетео као да ме гоне у салон.

Врата лупише и стакалца са излога зазвечаше. Утом неко врисну и замаче иза паравана.

“Жан! Жан, ја сам, Мирко комшија! Извини што овако упадам. Нисам те ваљда уплашио?”

Жан се није оглашавао иако сам јасно чуо како убрзано и дубоко дише на неколико корака од мене. Немој сада да га стрефи срчка! – помислио сам.

“Жан, јеси ли добро?”, прошапутао сам и кренуо ка паравану. Није одговарао. Ваздух постаде густ. Кроз тишину проломи се звук шкрипавих дасака под мојим мокрим ципелама, а дисање иза паравана постаде све гласније, плиће, ужурбано, као на ивици вриска. У тренутку док сам хватао ваздух, помало уплашен да ћу затећи избеченог Жака на поду са шаком згрченом на срцу, пластична рука лутке полетела је ка мени и ошинула ме по глави. Од јачине ударца затетурао сам се. Покушао сам да се ухватим за лутку са моје леве стране. Чинила се ближе него што јесте. Наставио сам да падам. Тренутак пре него што сам се дезоријентисан стровалио на земљу, видео сам два уплашена, смеђа ока испод црних шишки.

“Добро вече”, рекао сам и срушио се без свести на даске.

***

Пробудио ме је јак мирис чаја. Милфорд, Снежни валцер, помислих. Отворио сам очи и покушао да устанем, али ме је бол у глави наново приковала за под.

“Је л’ мислите да би требало да позовем Хитну помоћ?”, рекао је цвркутав женски глас са котрљајућим Р, помало уплашено.

Отворио сам очи и угледао високу лаковану штиклу. Ту пред мојим очима цветна пузавица на црној чипканој чарапи уздизала се дуж извајаног листа, преко витке натколенице и губила у дубини сукње од густог црвеног сатена, као стабљика чаробног пасуља у црвеном небу.

Подигао сам се на лактове. Још сам био на поду. Поред на сточићу стајала је украсна, порцеланска шоља за чај, какве сам виђао само у енглеским филмовима, а преда мном је девојка у црвеном држала моју кесу са фармерицама.

“Не”, одговорио сам, “ја бих да скратим фармерице.”

“То ми је јасно. Је л’ сте добро? Можете ли да устанете?”, поново ће она са тим Р које се котрља, мекано и лако као коцка ратлука од руже.

Од погледа на заносну девојку, од звука њеног звонког гласа, од јаког мириса поморанџе и цимета који се ширио салоном, пожелео сам да ту останем заувек. Покушао сам да се усправим, био је то прилично неспретан покушај. Моја неочекивана домаћица у црвеном сатену пружила ми је руку и помогла ми да се сместим у излизану зелену фотељу крај пећи. Фалило је само карирано ћебенце са ресама, па да се салон Жан-Жака претвори у једну од оних слика из божићних сликовница за децу.

“Видим означили сте колико је потребно да се ногавице скрате?”

…Скрррате…се закотрљало у мојој глави.

Великим очима тражила је од мене потврду. Климнуо сам главом кријући се иза златне ивице шољице за чај.

“Чудно”, наставила је, “али ће нам свакако уштедети време.”

…Вррреме…понављао сам у себи опонашајући котрљање тог гласа као опијен.

Немо сам се смешкао, док је она говорила за обоје.

“Док попијете чај, ногавице ће бити скраћене.”

…Скррраћене…од скратити, какав диван глагол…о у овом чају има и мало рума. Мммм, ррррррума…

Не знам шта је мислила под “Чудно”. За разлику од глупог Данила, ја сам матором Жаку увек доносио обележене ногавице. Када му будем испричао какву је радницу Жак ангажовао, верујем да ће му постати редовна муштерија. Или је боље да му не откривам ништа. Да видимо: шта све имам да скратим, закрпим и прекројим. Е, до мојега! Радња сигурно неће радити до после Божића….

“Господине!”, из мисли ме је пренуо лепотичин глас. Како она то лепо изговара: Грррросподине…Прррролупао сам скрррроз. Уразуми се, човече. Урррр….престани!

“Ваше фармерице су спремне.”

“Како то лепо звучи из ваших уста”, рекох. Насмејала се и показала руком ка другом крају салона.

“Можете да пробате панталоне ту иза паравана. Пресвуците се и дођите, молим Вас.”

Пресвукао сам се брзином светлости. У углу спазих некакве папуче. Претпоставих да су за муштерије како се не би изувале и обувале у недоглед. Чарапе су ми још увек биле мокре, па сам ипак навукао своје бушне ципеле.

На средини салона испред великог зидног огледала стајао је округли степеник. Кројачица је на њему, испијала своју шољицу чаја. Хаљина јој је била припијена уз тело, дужине до колена. Траг светла на сатену бацао је одсјај по ивици силуете.

“Приђите”, рекла је. Спазих јој поглед у огледалу. Глупандеру, помислих, све време је знала да је посматраш.

Сишла је са свог престола да бих се ја попео и спустила шољицу са чајем на сто.

Стао сам наспрам огледала. Иако су ми фармерице биле као саливене, осетио сам благу непријатност. Користећи уметност ретровизора, сада сам ја пратио сваки њен покрет. Пришла ми је с леђа исувише близу и спустила своје топле дланове на хладан памук панталона и загладила прво леву па десну ногавицу. Затим ми је пришла спреда и својом лепотом заклонила огледало. Прогутах кнедлу. Осетио сам мирис њеног ружа за усне само на кратко јер ме је већ у следећој секунди тим својим тамним очима које су искриле испод црних шишака гледала са висине мога шлица. Клечала је ту преда мном. По врату и деколтеу улична светиљка јој је бацала одсјаје. Очи јој поново заискрише. Колена ми заклецаше. А она је, као да се ништа није десило кренула рукама ка мојим препонама и оштро повукла, затим опет лако загладила, рубове једне, па друге ногавице. Видео сам себе како је узимам за браду и подижем. Како је окрећем и припијам уз огледало. Хватам за косу и подижем клизаву сукњу истовремено….

“Мирко, буди се, момче”, пренуо ме је Жаков глас уз лако пљескање по образима.

Његово скрушено лице гледало ме је одозго. Лежао сам на поду. Осврнуо сам се око себе не бих ли угледао пар крупних очију како ме гледају из неког прикрајка. Није их било. Мутило ми се пред очима, а затим севну бол дуж слепоочнице.

“Да”, одговорих сметено.

“Побогу, момче, како сте то улетели у радњу, замало не прецркох! Па знате ли ви какав све свет данас хода улицама наше престонице…”, настави Жан, “Ајде, дижите се са тог пода.”

Пружио ми је руку да устанем.

“Извините. Није ми била намера…”, одговорио сам, не скидајући поглед са светлуцаве црвене тканине пребачене преко једне од лутака иза Жаковог рамена.

“Док сте лежали на поду, комирани…просто не могу још да поверујем да сам успео да вас нокаутирам ха,ха,ха, извините, помало сам и уживао, искрено. Ево, скратио сам вам панталоне, драги мој.”

Бол у глави није јењавао. Пружио сам руку и узео кесу са фармерицама.

“Хвала, Жане, извините још једном. Колико сам дужан?”

Све што сам желео у томе тренутку је да нестанем одатле и попијем нешто за главу.

“Таман посла. Кућа части. Је л’ сте сигурни да можете сами да одете до стана, младићу? Не делујете ми стабилно…”, забринуто ће ЖЖ.

Немо климнух главом.

“Сррррећна Нова Година, момче!”, закотрља се уз усклик из Жаковог грла.

Осврнуо сам се око себе у неверици и замахнуо кесом. Кеса удари у сточић крај сомотне фотеље. Сточић се заљуља и са њега паде и разби се порцеланска шољица за чај са златним рубом.