“Чувари златног руна II” – Збирка прича о Звижду и Хомољу
Центар за културу “Вељко Дугошевић”, Кучево 2018. год.
ЛАНЦИ
Аутобус са натписом Пожаревац – Кучево напуштао је станицу спреман да се укључи на главни пут. Згазиће ме нешто – помислила сам, и као у бунилу, по највећем пљуску кренула да прелазим улицу, не обазирући се на саобраћај. Сва устремљена ка циљу, махала сам и викала као помахнитала. Фарови аутобуса наједном блицнуше. Добро је, видели су ме.
„Шта је, млада, покисла си?”, добаци црномањасти шофер широког осмеха чим су се врата отворила.
Јок, ти си – помислих и слегнух раменима.
„Хајде, пењи се. Ниси ни прва ни последња која стиже у задњи час.”
„Шта ћу с кофером?”, викнух да надјачам рад мотора и добовање кише.
„Унеси га унутра, ал’ пожури”, рече и показа руком да се сместим на прво седиште до врата, на ком обично седи кондуктер, па са минимумом напора заврте велики волан улево. Кренусмо.
„Данас радим сам. Колега се разболео”, изговори возач као да ми је прочитао мисли.
„Значи, данас сте момак за све”, покушах да будем духовита док сам тресла мокру косу и пружала му новац за карту.
„Баш тако.” Стара ручна каса кликну.
Родитељи су дан раније на нанин позив и тужну вест да је прадеда положио душу Богу, сели у ауто и запутили се ка Раброву, селу надомак Кучева, одакле потиче моја мајка. План је био да им се због обавеза на послу придружим сутрадан и помогнем око укопа. Прадеда Сава и његова жена Радмила, коју смо сви од реда звали нана, однеговали су моју мајку Милу „од киле меса”. Њихову луду снаху, а моју бабу Гину, пре четрдесет и пет година једва су спречили да не почини чедоморство и новорођенче баци у Пек. Разлог њене несреће било је женско чедо. Савин и Радмилин син Милорад, кажу, није имао среће са женама, бар не на овој нашој земљи, те се, након што му је луда жена отишла бестрага и оставила нејако детенце, ухватио пута и туђег неба, па и сам отишао бестрага, али на другу страну. Данас, надамо се, срећно живи негде у Швапској.
Милораду ће требати више времена док од Швабе добије слободне дане и упути се из Аустрије ка Србији да покопа оца, те је љубав и морална дужност налагала мојој мајци да нани притекне у помоћ и да деда Саву спреме за онај свет онако како обичаји налажу. И да не губе време чекајући на отуђеног јединца Милорада.
* * *
Киша је престала да пада чим смо изашли из Пожаревца, па ме је у селу сачекала жега, од које сам се осећала као риба на сувом. На путу до имања не сретох живу душу. Мора да их је оморина отерала под кровове. Како сам пришла сокаку, тако ми се утроба стегла, а сузе закиселиле у носу. Црни барјак са прадединим именом вијорио се са коша, обнародујући да га више нема. Тек тада постадох свесна где сам дошла и због чега. Отрже ми се тихи јецај, као спас, да ме туга која је почела бујати у грудима не угуши.
На капији ме дочекаше лелеци непознатих баба, сивих лица, под црним марамама.
„Ево, Саво, твоје Неде! А ти, Саво, не можеш да изађеш да дочекаш унуку! Куку, Куку! Нема више твог деда Саве, љуби те баба Смиља. Оде, кћери, Богу на истину”, викну једна од старица и паде ми на груди као да ми није већ довољно тешко. Ја је прихватих и онако клонулу од јада сместих на клупу крај осталих шмрцавих баба из села.
„Стигла си”, чух мајчин глас.
Гледала ме је са врха степеница што су водиле до собе на коју се наслањао кош, са чије се греде вијорио онај црни барјак и, чини ми се, бацао тамну сенку преко читавог дворишта. Не знам зашто, прошапутах: „Свуд ведро, над нашом кућом облачно. ” Погледах у мајку. Лице јој се црвенело од суза, па су јој се сунчане пегице на носу истицале јаче него иначе.
„Дођи, горе је. Не поздрављај се ни са ким, не ваља се.”
Пошла сам за њом без икаквог питања. Не сећам се када ми је у руке тутнула велику свећу, а узела кофер. Ушла сам у добро познату гостинску собу, али у њој сад није било кревета на којима смо спавали када дођемо у госте, ни финог старинског креденца са порцеланом, који се износио само у посебним приликама. Није било ни старе сингерице крај прозора, на којој ме је нана, без много успеха, сваког распуста учила да шијем. Топла гостинска собица претворила се у нешто друго, хладно и непознато. Уз леви зид била је постављена дугачка клупа. Једна од оних на коју треба седати с опрезом и никако с краја. Старо огледало, које је красило зидове облепљене тапетама са руским мотивом, сада је било прекривено некаквом марамом. Парабабин и парадедин карминисани портрет са венчања – такође прекривен. На великом славском столу на средини собе положен је јефтин мртвачки сандук. Ковчег је заклопљен. Погледах мајку с чуђењем, а она као да ми је прочитала мисли проговори:
„Не питај ме ништа. Велика је врућина, а Милорад још није стигао”, уздахнула је одмахујући безнадежно главом и изашла из собе. Мирис који се ширио просторијом био је непријатан до ивице издржљивости. Смрад је привлачио велике црне муве чије зујање у тренутку поста једини звук. Слетале су и узлетале са сандука боје тамно лакираног дрвета. Испод поклопца белела се чипка синтетичког покрова, који се под светлом с малог прозора сијао као да је од најфинијег сатена.
Крај ковчега сачекало ме је познато лице комшинице Јулке.
„Нека се ова свећа види мом парадеди Сави за душу”, прошапутах, одбијајући да удахнем непознати задах који се ширио из ковчега.
„Бог, да му душу прости, Недо”, одговори Јулка, зајапурених образа и знојава чела, па настави да шапуће. „Велика је, сине, врућина, почео је да се надима. Ставила му је нана тацну на пупак и лавор с водом под астал, ал’ не вреди. Велика је врућина.”
Климала сам главом покушавајући да покажем разумевање и поновила тихо за њом: „Јесте, велика је врућина. Извините, ја морам да изађем напоље.”
Колико год да сам желела да се исплачем пред тим склепаним даскама, проклети мирис распадања људског меса на топлоти јулског дана то није дозвољавао.
У дворишту ме је сачекао мој добри отац Милан. Зној му је остављао слани траг на црној кошуљи. Носио је највећи лонац који сам икада видела. Застао је само на час да ми се јави.
„Је л’ си стигла, сине? Јеси. Добро је да јеси. Је л’ си запалила прадеди свећу? Јеси. Нека си. Велика је врућина. Иди види да ли има ко да служи кафом, ако нема прихвати се, љуби те тата… Хајде сад”, изговорио је у даху, обрисао зној са чела и продужио ка летњој кухињи у којој су жене из села спремале софру.
Добро, помислих. Овде су сви, колико видим, у монолог-фази. Моје је очигледно да само климам главом, помогнем толико да не сметам и говорим како је врућина. Разумем и није ми тешко.
Двориште се претворило у кошницу црних пчела радилица. Шмрцавих, тихих, знојавих и румених, али вредних. Свако је ишао за својим задатком, као да им је припрема сахране свакодневни посао. Касније сам сазнала да та мисао и није далеко од истине. У селу се тачно знало које се жене зову да кувају, ко да служи и која се баба слуша када су обичаји у питању. Јер како кажу: сто села, сто вела.
Скупљала се фамилија, познати и непознати рођаци, њихова деца и унуци. Добро је да се деца виде и упознају, говорили су, не дај Боже да се негде сретну, а да не знају да су род.
Ни тог трећег дана Милорад није дошао.
Увече, када се све примирило, одбих мајчин предлог да одем у кревет и одморим се, иако сам знала да ме чека још један напоран дан. Чим се спустила ноћ, од свежине која је допирала са Хомоља, а и због тамјана који је мама повремено палила, ваздух је у гостинској соби постао подношљивији, те се придружих на бдењу.
„Мајко”, обрати се Милан нани седајући на клупу до мене, „Сава више не може да чека Милорада. Сутра морамо да га покопамо.”
Она ћутке климну главом зурећи у једну тачку негде на ковчегу.
„Толико се надуо да ће да пукне. Рек’о сам људима да сутра ланцима привежу сандук да се, далеко било, не отвори.”
„Јес’, велика је врућина”, одговори Радмила лењо, па настави не скидајући поглед са оне тачке: „Нека му скину ону тацну с пупка, да га не сахранимо са њом. Та ми је тацна из новог сервиса. Остало, синко, ради како знаш. Моји су свекар и свекрва одавно помрли, а Раша још и пре, па сам заборавила шта и како треба. И оно мало што сам знала, сад више не знам. Саве више нема. Ето, толико знам.”
Док сам је слушала, туга ми испуни груди. Први пут сам помислила на њу. На њену бол. На самоћу на коју је осуђена и на дане који следе, а у којима неће бити богзна шта за радовање. Ћутке је загрлих спремна да заплачем, али запара ми ноздрве мирис шљивовице, па ми сузе осташе у носу.
Људи су се на бдењу смењивали, долазили, палили свеће и одлазили. Нана и ја нисмо мрдале са оне клупе.
У неком тренутку нађосмо се саме у соби, ми и покојни Сава. Ноћ већ беше поодмакла. Умор ме је полако стизао, па пожелех да се разбудим разговором.
„Нано, не питах те, како је умро прадеда Сава?”, проговорих.
„Лако, шта да ти кажем. Како је и живео. Био је сунчан дан. Доле је под крушком плео котарице све до подне, а онда се попео у нашу собу, сео на кревет и вели да ће мало да одмори. Ја сам тог јутра отворила наполитанке и наменила нашем Радомиру, Бог да му душу прости, што се мајци упокоји у другој години.”
Ту нам је причу причала сваки пут кад попије коју ракију више. Трезна га никада није помињала нити је одговарала на питања о њему. Али, како то обично бива, пијану нико није хтео да је слуша. Овај пут сам је пустила да исприча причу до краја. Потрудих се, не само да је слушам, већ да је истински чујем.
„Моје првенче. Кратка радост, а вечна туга. Како је само био леп. Плав и румен, па ко анђео. А џабе лепо и здраво дете када сам ја црна кукавица. Свекар и свекрва су тог дана били на њиви да скупљају сено, а Сава је, сећам се, био у радионици. Кунем се Богом, Недо, изашла сам само на кратко да дам воду кравама, кад се зачула дечија вриска. Одмах сам знала шта је. Пре него што сам изашла да намирим стоку, ставила сам млеко да се кува и рекла му да не прилази шпорету. Џабе сам шерпу гурнула у крај да не може да дохвати. Он се досетио, попео на троножац и дохватио проклету шерпу… Шта да ти причам, млеко окусила нисам од када му се несрећном, право са тучаника, сручило на главу. И сир сирим, а не пробам. А лепо сам му говорила да се не мота око шпорета… Није хтео да ме слуша. Док сам му, несрећна, свукла упарене дреје са њега, престао је да плаче. И да плаче и да дише.”
Скупила је пар суза у шаку и обрисала о сукњу. Као да је све сузе које је имала за живота већ исплакала, па за Саву оста тек која.
„И наменила си му наполитанке…”, покушах да је вратим на тему.
„Јесам, наполитанке. И Сава, кад се попео на кревет, пружио се да дохвати наполитанку са астала овако…”, па се и сама пружила ка невидљивом столу, „и само се бацио натраг на јастук. Ја брзо приђох да видим шта му је, а он жмури и смеши се, а десном се руком, овако, држи за срце. Видим, не дише, груди му мирују. Потурим му огледалце под нос и помислих – Е, до мојега.”
„Ју, нано, па што опсова!”, викнух.
„Добро, де”, одговори и махну руком као да није важно. „Дете моје, љуби те нана, увек сам мислила да ћу ја прва код мог Раше. Човек у овим годинама другачије жеље има. Е ја одавно желим само једно – да загрлим мога првенца. Нема ноћи да се Богу не молим да ме узме, ал’ ме, ето, деда зајеба. Шта ти мислиш, да те питам, коме се он то тако смеши, ако не нашем првом радовању?”
* * *
Пробудила ме је општа пометња по кући. Стигао је деда Милорад из Швапске. Нико се није поздравио с њим – не ваља се. Двориште се, чини ми се, и пре него што сам се разбудила, напунило светом. Дође и поп. Док сам с ногу испијала кафу, четворица ујака изнеше сандук везан ланцима из куће и попеше га на приколицу. Најстарије бабе, и нану заједно с њима, такође попеше на приколицу и посадише на једну од оних климавих клупа. Чим се поставила пратња, на попов знак, поворку је са капије повео млад човек носећи крст, а до њега девојка из села у народној ношњи са кољивом у рукама. Одмах за њом ишло је девојче које је носило воду, а за њима је једна од куварица носила ватру – жар у кадионици. Барјактари, стасити јаки момци, вијорили су црне барјаке, праћени омладином из села што је носила венце и цвеће испред тракторске приколице са сандуком и неколико баба око њега. Даље је под руку ишла моја породица, отац, мајка и ја, и деда Милорад, мало даље од нас, а опет са нама. Отац каже да мајка, изузев саучешћа, реч није проговорила са њим, па нисам ни ја. За нама су ишли сељани.
Једна раскрсница, друга раскрсница, трећа раскрсница, па црква. Опело је обављено у црквеној порти, јер је прадеда Сава почео још јаче да се осећа и цури из ковчега. Милорад се побунио што оца неће да му приме у цркву, али поп није хтео ни да чује, јер је с покрова, упркос ланцима, капала смеђа течност.
„Да си на време дошао да покопаш оца, унели бисмо га у цркву. Овако не може!”, викну поп, а Милорад од срамоте ућута.
Изнели су две столице и на њих сместили сандук. Уследило је опело. Сви смо се скупили у делу порте супротно од врелог ветра, који је развејавао неподношљив смрад. Поново једна раскрсница, друга… Поворка се вукла низ прашњаве сокаке. Црнина је упијала сваки сунчев зрак не би ли се забелела. Када корак мора да буде спорији, он постаје и тежи. А по жарком сунцу тек. Стигосмо до пруге и поворка стаде. Питала сам мајку шта се дешава. Она ми одговори да у ово време пролази воз из Пожаревца, па не би било добро да поворка настави преко пруге док воз не прође. Утом, поп приђе прузи, засуче мантију, саже се и прилепи уво на врелу шину. Обрве му се намрштише, а усне глуво разјапише.“ Само што није!”, викну након пар секунди. Али како наредних десет минута од воза не беше ни трага ни гласа, људи се из поворке разиђоше којекуде у потрази за хладовином, чак и возач сиђе са трактора, заборавивши на оних неколико баба које су са наном остале под голим сунцем на лименој приколици са мртвацем. Након пола сата зачула се прва сирена.
Лагано, ошамућени од сунца, стигосмо на врх брда где се налазило старо гробље. Сахрана би прошла као и свака друга да једна од баба из села није у заносу нарицања упала у раку. Или је то можда уобичајни сценарио на сеоским сахранама? Не знам. Несрећница је лелекала из свег гласа, док је нека млађа жена држала под руком, рекла бих, неуобичајно снажно. Нарикача није марила. Једном се руком ударала по глави и грудима, док је другу покушавала да отргне из снажног стиска младе жене.
„Куку, Саво, никад ме ниси увредио! Куку, Саво, увек си ме дочекао ко рођеног свог! Јао, Жико, очи моје!”
Какав сад Жика, помислих.
„Јао, Жико, ево теби твога чика Саве. Јао, дошао си у сан мајци! Јао, сине, кажеш да не плачем! Како, сине, јабуко моја, да мајка не плаче! Што ме, сине, не узмеш код себе?! Пусти ме да идем код свог сина, пусти ме!”
И баш тада, стисак младе жене попусти, баба се отрже и саму себе превари. Обруши се земља и она упаде у раку. Настаде општа пометња.
„Куку, стрина упаде у јаму!”, викала је младица која је очигледно била задужена да се тако нешто не деси. На то је стрина љутито погледа из рупе. Брзо прискочише сеоски момци и стадоше да ваде бабу из раке. Земља беше влажна, а баби опанци проклизавају, џабе је ови вуку за руке. Никако да је извуку. Поп погледа на сат, преврну очима, па наложи једном од гробара да ускочи у раку и погура бабу. Ал’ не лези враже, кад се баба узврпољи. Не да баба да јој приђе гробар. Већ стаде пљувати по себи и бежати од несрећног човека. Очас посла се узверала и сама изашла из раке. Одмах потом почеше да спуштају Савин ковчег. Ту се јави друга нарикача. Овај пут млађа и опрезнија, али исто као и баба: два, три лелека о Сави и после настави о неком Невиши. Једино је моја нана Радмила лелекала за деда Савом, само тихо. Из прикрајка. Као да је њена туга мала и небитна, колико и упокојење старца, наспрам младог живота покојних Жике и Невише.
Питах мајку зашто кукају за другима на прадеда Савиној сахрани.
„Свако јади своју бол”, одговори ми она и помилова ме по образу. Спазих јој очи, само што се не прелију.
Послала ме је да прва бацим грумен земље на сандук и пожурим наниној кући како бих стигла пре попа. Зашто – не знам. Али знам да сам трчала као без душе.
* * *
„Вечерајте и помените мог Саву!”, викнула је нана и умочила корицу хлеба у тањир са чорбом који је био постављен на чело стола.
„Бог да му душу прости!”, одговорише сви углас.
И вечера је могла да почне.
Седам софри постављено је у нанином дворишту, на истом оном столу на ком је раније стајао сандук. Седам пута су бабице засјале дуж стола. Људи су се смењивали, само је чело стола остајало исто. Ту нико није седао, или се бар није видело да седи. Преко столице је био пребачен покојников гуњ, а на сто наслоњен необично окићен штап. Неком ће га нана на крају предати.
Како су се софре смењивале, тако се и двориште празнило. Прва је софра протекла у језивој тишини. А на последњој, коју су чиниле куварице, послужитељи и Милорад, размењивале су се шале под паролом: мртви с мртвима, живи с живима. Ја сам само молила Бога да ми не западне она тацна из новог сервиса. На крају се сви разиђоше без поздрава, знајући да ће се срести чим заруди на појутрици.
Обичај је такав да укућани седам дана заредом свако јутро излазе на гробље. С обзиром на то да је Милорад морао хитно за Беч и да је већ по појутрици отпутовао, отац и мајка су се сложили да остану са наном неко време. Због обавеза на послу нисам могла да проведем целу недељу у селу са њима, али сам се са мамом договорила да дођем у суботу, када ће нана обележити покојном Сави прву седмицу.
Та је недеља прошла као трептај ока. И док си рекао Раброво, ја сам већ била у аутобусу. У дворишту су ме чекали већ спремни за полазак на гробље. Није било много света. Доручковали смо са гроба мало пржене рибе, кромпир салату и питу од јабука. Храна је била тако укусна да ни овај необичан амбијент није смањио мој апетит.
„Гледај да покупиш све кости у салвету”, рекла ми је нана.
„Што ми то кажеш?”, упитах, на шта се у причу убаци моја мајка.
„Кажу да, ако не покупимо своје смеће, када ми одемо са гробља, покојници чисте за нама.”
„Ма, дај”, изустих, а мајка ме прекори погледом.
Касније ми је испричала како ноћима није спавала, јер се сваку ноћ у поноћ чуло као да неко вуче ланце по дворишту од капије ка кући и натраг. Прву је ноћ терала оца да изађе у двориште и провери шта се дешава. Ланцима није било ни трага.
„Кћери моја, сваке ноћи, разумеш ли ти мене, тачно колико прође поноћ, ето ти, звече ли звече. Ја сирота, покријем главу јастуком, али не вреди. Стану са звецкањем само на кратко, кад неко изађе у двориште, и после пола сата све наново. И тако седам ноћи. Просто да човек полуди.”
Ја се нешто замислих, па ми кроз мисли пролете како црнило јаме обузима мртвачки ковчег везан ланцима.
„Мама, јесте ли скинули покојном Сави ланце са ковчега када сте га полагали у раку?”
„Ваљда јесмо, црна Недо. Далеко било…”, замисли се мајка, пљуну преда се, па се прекрсти.
МАТИЛДА ВЕЉКОВИЋ: БИОГРАФИЈА
Рођена у Петровцу на Млави, 1983. године.
Дугогодишњи је члан Удружења ликовних уметника Петровац на Млави. У оквиру Удружења редовно излаже своје радове.
Поред сликања, бави се музиком и писањем.
Аутор је романа Змај и Милена (2015, Београд) и Видарка (2017, Београд).
Живи и ради у Београду.