иземђу две обале
поскоци
лукови што се
по средини ломе
реке непремостиве
непремостиве
и ноћ
нашим траговима
утабана
а ја нећу још да схватим
време
бесконачних ноћи
тамо негде
где ме спремно чека
вечност вечна
нећу још да схватим
ову ноћ
бесконачних трагова
а и зашто бих је
већ сада схватио
када на крају
ионако ништа нећу разумети
покушавам да растем тишином крошње
јер сам лист те тишине
а ово дрво
неће да ме стресе
а ова река
неће да ме понесе јер
нема кога да понесе
река чулна сенка
пуна празнине
што тек у речима васкрсне
што тек у речима васкрсне
а ова река
неће до свог краја
неће до свог краја
да ме однесе
где шатени ирваси
где шарени ирваси носе
снежне кости моје
разгранале и расклаћене
кости моје беле
беле
расуте
плодове суве
мале празне махуне
из којих време хоће да прсне
ил ватра да кресне
ватра
што у камену стари
ватра ил
ветар у ројтама
дубоко ту под реком
дубоко ту где
настају све моје слике
и шире се
ка површини
умирене
замочварене