* – Ласло Силађи

иземђу две обале

поскоци

лукови што се

по средини ломе

реке непремостиве

непремостиве

и ноћ

нашим траговима

утабана

а ја нећу још да схватим

време

бесконачних ноћи

тамо негде

где ме спремно чека

вечност вечна

нећу још да схватим

ову ноћ

бесконачних трагова

а и зашто бих је

већ сада схватио

када на крају

ионако ништа нећу разумети

покушавам да растем тишином крошње

јер сам лист те тишине

а ово дрво

неће да ме стресе

а ова река

неће да ме понесе јер

нема кога да понесе

река чулна сенка

пуна празнине

што тек у речима васкрсне

што тек у речима васкрсне

а ова река

неће до свог краја

неће до свог краја

да ме однесе

где шатени ирваси

где шарени ирваси носе

снежне кости моје

разгранале и расклаћене

кости моје беле

беле

расуте

плодове суве

мале празне махуне

из којих време хоће да прсне

ил ватра да кресне

ватра

што у камену стари

ватра ил

ветар у ројтама

дубоко ту под реком

дубоко ту где

настају све моје слике

и шире се

ка површини

умирене

замочварене

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *