Светозар је седео у великој дневној соби обавијен густим дуванским димом. Пушио је четри пакле зелене Мораве без филтера дневнио, варећи једну на другу. Дим је једино могао кроз оџак, јер су прозори били затворени, а преко њих навучене дебеле непрозирне завесе. Само су на прозору до пута биле одмакнуте тридесетак центиметара тек да се види Варошко брдо. Од како је умрла жена му Бранка, коју је непокретну неговао двадесет и две године, није се мицао са одртавеле столице за љуљање. На сточету поред, испод новина, стајао му је Лугер напуњен. Није се од њега одвајао од Зеленгоре. Запленио га је убивши ни мање, ни више, немачког пуковника комаданта тринаестог моторизованог пука. Нашли су се прса у прса у пробоју обруча. Светозар је био бржи. Умео ја кад попије да прича народу догодовштине из рата улепшане херојством. Наравно никада није причао о ономе што се одвијало као филм у души и пред очима. Често је стављао на груди орден хероја, нарочито када су комунистички празници. Одавно нигде не иде и нико му не долази. Усамљен, као да је чекао некога да би отишао заувек. Више није имао ни један разлог за останак. Издали су га и његови уклонивши му иконе Поповића, Крцуна, Леку.
Лето је тек стигло у стишку равницу ,а као да је загорела цела панорама на шта је неодољиво подсећао укус сувог врелог ваздуха. Његове плаве, а бистре очи нису делиле судбину пропалог и оронулог тела осамдесетогодишњака. Напротив, севале су по кући, читао је новине без наочала, псовао на течном српском језику све од миша у дувару до паукове мреже на крсту. Уочи 7.јула, вашара у Пожаревцу, Светозар би излазио на омању терасу и гледао народ који узаври тих дана. Покушавао је као некада да препознаје људе, да се сети свега о њима и то би му покренуло адреналин. Тражио је некога, осећао је то у себи. Управо дан пред вашар, када се спремао да изађе зачуо је куцање на вратима. Срце му заигра и махинално пође руком испод новине.
„Уђи Миливоје слободно, откључано је!“,рече не окрећући се, али је одраз пратио на стаклу полуотвореног прозора.
“Одакле знате да сам ја“, рече Миливоје осетивши страшан смрад дувана помешан са мемлом и устајалим ваздухом.
“Чекам те четрдесет једу годину, синовче, да ме ослободиш ропства“, изусти и даље укочен. Овај је тренутак сањао хиљаду пута, стално преиспитујући улогуи и речи које ће том приликом изговорити.
“Како ја да вас ослободим ропства? Jа сам дошао својим послом“,одговори средовечни мушкарац, осматрајући простор у који је закорачио.
“Узми ту флашу са полице и две чаше из витрине и дођи седи“, рече Светозар, држећи се строго свог сценарија.
“А ви мене знате?!“
Миливоје послушно узе наручене реквизите за Светозареву сцену.
“Знам и више него што мислиш“, одговори Светозар и показа му да седне на отоман наспрам њега.“Како ти је мајка Душанка, личиш на њу ?“ упита дошљака на шта се овај прену.
“Умрла је, зар ти нису јавили твоји?“, одговори Миливоје упиљен у лице старца које му се указа, у те његове густе обрве, плаве ледене очи у којима је у дну куљао вулкан.
“Не, нису и немам моје, моји су такође умрли”, одговори Света загледајући човека у карираној кошуљу кроз коју се назирало веома мршаво тело.
Дуго су разговарали мудрујући један над другим, пили препеченицу која је помешана са дуваном смрдела на џибру. Седећи наспрам незваног госта, Света је претресао цео свој живот, а овај је слушао клатећи главом. Очекивао је снажног удбаша испред себе који је прек и спреман да га избаци из куће.
“Знам зашто си дошао“, рече као да му је дојадило да више околишају.
“Па видиш Светиславе, не чуди ме да знаш. Молио бих те да ме одведеш до гроба мога оца. Никад га нису пронашли, а обећао сам матери да ћу јој довести Драгољуба и сахранити га поред ње”, нагласи Миливоје кршећи руке.
Собом завлада мук и већ тежак ваздух се још више згусну. Старац га је гледао оним истим очима пуним немира и хладних вирева.
“То је било давно, било је друго време“, рече завлачећи руку испод новине и извуче пиштољ. Миливоје се прену.
“Не бој се. Да сам хтео, убио бих те још пре два сата кад си дошао, лако као провалника који напада немоћног старца. Ево ти овај пиштољ!“, викну и баци га Милиувоју у крило. “Убиј ме. Скрати ми муке, наплати дугове и иди“, рече старац сад већ окупан у зноју.
“А, не Светиславе“, Миливије узе онај пиштољ и стави га на врх креденца. “Нећу да те ја убијем. Tо никако. Зар да преузмем твоју клетву? Боже ме сачувај“, рече Миливоје. “Доста си ми загадио досадашњи живот. Интересује ме само да ми покажеш где је гроб мога оца. Где си га убио као пса и зашто Светозаре? Имао је само 22 године.”
“Имао је довољно година. Направио је тебе и сестру ти“, одговори разочаран Света. “Озбиљно сам рачунао на тебе, а ти си пизда као и твој отац“, рече готово бесно. „Није имао муда да у борби, погине као човек, него се предао“, сиктао је старац кроз жуте зубе. „Слушај бре балавче, твог оца су присилно мобилисали четници Крсте Рончевића из Голубца, а ми смо га ухватили код Смедерева у селу Липе. Жутокљунац није ни откочио пушку, а камоли пуцао. Спровели смо га до ОЗНЕ где су нами наредили да њих седамнаест стрељамо – одмах. Знао сам га, јер је оженио најлепшу жену у целом крају. И мрзео сам га због кулачког порекла”, сиктао је идаље Светислав провоцирајући у нади да ће овај дохвати пиштољ и скрати му муке.
Везао је причу за причом о његовом оцу, деди, o предратном богаству. Те да су били кућа „Народњаци“, угледни чланови те странке. Имали су ковачницу, винограде, вршалицу на дизел мотор трећи у Југославији. Лепа Душанка, његова мајка, била је из Миљевића. Ћерка Моше, угледног учитеља. Имали су много радника надничара. Револуцији су такви били непријатељи број један. Моша је завршио у рамском риту осуђен као кулак, а са Миливојеве очеве стране су на време сами умрли тако да му је отац Драгољуб једини био осуђен.
“Шта чекаш бре, узми пиштољ и уби ме, јер чујеш шта ти говорим!“, скрљештио се на Миливоја који је био црвен у лицу и сваки капилар је прскао на њему. Бубњало му је у ушима, киптио је од беса. Нагло устаде од стола и столица се претури.
“Добро и зашто си га убио, ако није пуцао? Aко се предао ?!“ Глас му задрхта, а он остаде као укопан.
“Због твоје мајке.“ прошапута Светозар. Повукао је дуг дим цигарете надлакћен на сто и лењо подигао поглед ка Миливоју. “Могла је да га спасе. Два месеца сам га држао у тамници и молио је да ми се пода, па да јој пустим човека. Али није. Пљунула ме је у лице пред мојим војницима. Ето, колико сам је волео, а колико ме је она мрзела. Него, да ли ти је она рекла зашто је умро твој отац?!” упита изненада док је гасио опушак жутим прстима.
“Рекла ми је све: и твоје има, и твоју фамилију, и порекло, и накот…Да, рекла ми је!” одговори Миливоје који је и даље стајао над старцем као укопан.
“Није ти рекла истину!“, рече покушавајући да се усправи у столици. “Није ти рекла да се сам убио.“
“Лажеш Светиславе, јел да да лажеш?“, кроз осмех очајника процеди Миливоје.
Светислав га погледа испод обрва и настави:
“Не лажем! Извели смо га да би га заплашили. Било нас је четворица. Постоји у Озни записник. Требало је само да потпише признање да је Стеван Миловић шуровао са четницима. Тај Стева се волшебним начином пребацио у партизане, а убио је градан народ у Бољетину и горе у власији. У његовој кући се пресвукао. Наравно, Драгољуб то није хтео. Страх га је било шта ће да ради ако се врати краљ.“ Светислав се ухвати за ивицу стола и у грчу се придиже са столице.
„Балавче, отргао ми је пиштољ из руке и уперио у нас. Тражио је да се одмакнемо десет метара од њега, ближе до друма, а онда је испалио себи метак у уста. Тако је било. То је гледала и твоја мајка Душанка и она је била присутна. Она је била пети учесник. Стоји у записнику. Молио сам га да не чини то, да му је ту жена, да ћу их пустити да оду заједно. Тражио је да се домакнемо десет метара до друма, а онда је испалио себи метак у уста, кажем ти! Видела је, твоја мати, да ни због ње, ни због деце није поклекао. Убио се да не живи као издајник.”
“Лажеш, рекла би ми мајка истину“, процеди Миливоје сав црвен у луцу.
“Прикрила је властиту одговорност за све што се додгађало. А имао сам намеру да га пустим. Само ми је требао четнички сведок. Али ето, остало је да сам га ја убио. Зато скрати ми муке“.
Миливоје пође ка креденцу.
“Зашто се ти ниси сам убио? Откуд теби толика храброст да друге изводиш и стрељаш, а да себи не пресудиш, већ да туђе руке прљаш твојом смрдљивом крвљу а ?!”
Узео је пиштољ и кренуо ка старцу.
“Знао сам све ове године где живиш, како изгледаш, са киме живиш, где идеш, са киме се посећујеш. Све сам знао Светиславе и никад ми није пало на памет да ти се осветим. Питао сам се само да л’ је могуће да у овој љуштури човека живи такво смеће од злочинца”, гледао га је са презиром.
“Да си ми тада изашао пред очи убио бих те“, рече Светислав.
“Могу ли да знам где су кости мога оца, па да те оставим у твом зверињаку“, рече Миливоје и спусти пиштољ на сто испред старца.
“Између Средњева и Миљевића, код потока. Педесет метара од ушћа у Пек”, рече старац спустајући главу. “На превоју имаш сада велики брест. Бар је био до пре три године ту, кад сам последњи пут прошао туда“.
“Ишао си тамо?!“, у неверици човек разрогачи очи.
“Бежи бре гаде!“, одмахну руком Светислав. “Био сам много пута, али ништа то није вредело. Нисам могао да га вратим.“
Миливоје обиђе круг око старца и погледа у слике на зидовима.
“Знају ли твоја деца каква си звер био ?!“, промрмља себи у браду.
“Знају оно што и други!“, одговори стежући шаком своју вилицу.
“И боље. Умрли би од стида и мржње према теби“, рече Миливоје, окрете се и изађе из куће.
“Где ћеш! Стани проклет био, доврши посао“, реч Света немоћан у столици.
До поподнева попио је цео литар оне ракије. Плашио се ноћи у којима су му пред очима уместо слика најмилијих, излазиле слике људи које је лично по налогу партије ликвидирао. Најчешће га је прогадњао Драгољуб. Молио га је да га пусти и да никоме неће да каже. Одзвањало му је у ушима његово преклињање и тај као гром пуцањ у уста када му је отео управо овај стари Лугер.
А Миливоје је пронашао оца и преселио га на гробље покрај мајке. Најзад су Драгољуб и Душанка били заједно за сва времена. Миливоје није осећао никакву мржњу према Светиславу. Тек месец дана касније, сазнао је да је потоњи џелат умро те ноћи када га је посетио. И њему је упалио свећу у Саборној цркви.