Бурјанци су посебан сој људи у пожаревачкој вароши. Велики домаћини. Паори, али тврди и одречни људи, тешки, преки и непопустљиви. Више вреднују људско достојанство него злато царске благајне. У овај део вароши, силом прилика, дођоше још за време Милошеве владавине. Његовом наредбом доселише се са Мораве где су имали куће и појате. Ограничио их је Цинцарима и Влашком малом са варошке стране, те они никада нису куповали имовину нити се ширили ближе Начелству. Чак су и своју пијацу имали. Хтедоше и цркву, али им Милош не даде, па су се на велике светковине окупљали на Тројичкој пољани.
У кућама Бурјанаца отац је био светиња и прва и последња молитва. Нити се женило, нити се удавало без његовог благослова. Строго се водило рачуна из какве је куће и каквог рода млада или младожења. Милијада је била трећа ћерка Остоје Миленковића таљигара. Када је стасала за гледање, у њу се загледа Миладин, бујерски син Тозе Арапина, златара Цинцара. Тоза не хтеде ни да чује за Милијаду Остојину, те. је сина брже-боље послао у Карловце на рачунски занат. “Не може имућан да узима слепицу без мираза и да подели имање браћи“, говорио је Тоза.
Остоја је био бесан на те аброве али и тужан, гледајући своју ћерку како пати због љубави. Престала је да једе, почела је да копни и гледа немо у празно.
Једног дана отац јој рече:
„ Ћеро, идемо код оца Јеврема у Сестрољин. Oн ће ти наћи лека. Тамо су ишле многе девојке и срећу нашле.“
„Тајо, немој се бринути за мене. Имаш још четворо чељади. Мене је већ Бог узео под своје.”, шапутала је девојка.
„Не булазни дете моје, мени су сви прсти на руци исти и сваки боли. Не могу ни без једног да милујем моју децу”, рече Остоја.
Остоја је више пута одлазио код свештеника и разговарао са њим о Милијадином удесу, та се договорише да је за Петровдан доведе на молитву.
Чим освану празнични дан, запутише се пешице у Пољану. Када стигоше већ су капије биле отворене, а отац Јеврем спреман за службу. Видевши их, пође им у сусрет и загрли Остоју са једне, а Милијаду са друге стране.
“Чуј ме добри човече, она ће ући у олтар и клекнути на леву страну кандила, а ти побратиме, на десну и држаћеш кандило. Кад се заврши литургија, без речи ће те отићи на стражња врата и нећете се окретати до куће. Оно што вам Господ буде рекао то ћете послушати и урадити.“
Тако и би. Из олтара нису излазили, ни док се окупљао народ, ни када је почела литургија. Милијада је била час бледа као покров, час као воштаница. Отац је са зебњом гледао у кћер молећи се да јој Бог помогне да оздрави и нађе своју љубав. Када се заврши литургија и поче исповест они изађоше и одоше путем, не окрећући се. Ни са ким не проговорише, а ни међу собом. Свако је чуо Бога у себи и имао свој задатак. Кад седоше испред куће,она рече:
„Тајо, морам храст-трогодац да нађем и на Тројичкој пољани да засадим. Баш тамо где упознах Миладина. И испод њега да закопам прамен косе моје.”, проговори Милијада.
“Морамо, дете моје, да чекамо јесен. Лети се ништа не сади. Увенуће.”, рече Остоја и помилова је по коси.
У јесен Остоја оде код Кнегиње Љубице да моли за један храст-трогодац, које су баш те јесени садили у шуми око конака у Љубичеву.
Већ сутрадан Остоја донесе велико дрво са кореном увијеним у крпе. Истог дана засадише кнегиње Љубице храст. Али га сви прозваше Милијадин запис, знајући за муку девојачку и болест која јој се запатила. Несрећница је данима чувала стоку на пољани и поред храста тужне песме певала.
О Миладину из туђине ни гласа. Отац му није дао да долази. Несретни момак и сам је копнео и исту бол боловао. Депешом су звали оца да дође и да води дете на опоравак. Златар је оклевао читава три месеца. Кад га је Лепосава, жена му, натерала, било је доцкан. Миладин је умро ноћ уочи њиховог доласка.
Варошицом се брзо пронела вест о страшном удесу и како су момка сахранили у туђини. Милијада када је чула, обеси се клечећи за онај храст-трогодац. Варош се зави у црно. Под храстом мештани палише свеће за покој душе несрећницима.
Од тада сваке године пред Тројицу Милијадин храст почне да цвили. Из коре би му текле сузе, које народ прогласи лерком. Том су водом квасили болна места и бол је нестајао. Слепи су прали очи и прогледавали, а нероткиње мазале груди и бивале благословене. Како су године пролазиле остао је мит о храсту кога су сви волели и поштовали. А он се с годинама разапео на све стране. Отишао небу под облаке. Две су свадбе могле под њим гозбу да терају. Ни олује, ни студен, ни ратови му нису могли ништа. Ветар је кроз његове гране шапутао Миладино име. Све до седамдесетих година када су баш ту намерили да граде стамбено насеље.
Нико у мали није опка склопио откако је донета одлука да се на Тројичкој пољани гради стамбени блок. Знали су старци да то неће донети добро. Храст, иако нико никада није освештао од црквених лица, већ двеста година је саборно место мештана. Оглушавали су се на молбе грађана и представника месне заједнице „Бурјан“. Ранку Љубисављевићу, самозваном архитекти, председнику СИЗ-а је та локација запала за око још док је био у кратким панталонама. И заиста, пољана је била таква да је вапила за тржним центром са модерним стамбеним насељем, требало је само уклонити пар околних чатрља. Међутим, храст је уливао страхопоштовање код мештана. Чуда су се под њим дешавала годинама, а приче су преношене са колена на колено. Многи убоги и болесни нашли су спокој и лек. Нарочито млади који нису имали деце. Мештани верују да ко преноћи за Тројицу испод храста, имаће пород до следеће славе.
Упркос отпору мештана, машине су почетком априла стигле и почели су са ограђивањем читаве пољане. Међутим, када је требало да секу храст, нико од раника није желео да се лати посла. Ранко је урлао на шефове градилишта, на раднике, али ништа није помогло. Око поднева он доведе дрвосечу Петра Гакца да посече запис. Народ окупљен око ограде поче да се крстити и узмиче преко улице, кад овај упали моторну тестеру. Истог трена проломи се из ведрог неба муња и уби Гакца. Спржи га подно храста. Опекотине дуж целих леђа налик корену храста задобио је и сам Ратко. Народ паде на колена и поче да се моли. Пуче и други гром и располути тополу двадесетак метара ниже. Људи се у том разбежаше. Радници потераше машине и одоше бестрага.
Три године касније никле су зграде на пољани али је храст остао да пара небо. Ратко је убрзо након удеса тражио да се освешта храст. До његове сенке литје долазе да слушају девојачку тугу која се из грана чује.
Милијадин запис остаде да чува сиротињу чију су љубав бранили богаташи.