Сунчани зраци задоцнили су овог јутра ,чекајући да се мргудни облаци размакну са неба над касабом. У оближњем парку, на клупи број седам, седео је као сваког јутра. Миладин је читао још “вруће” јутарње новине. Са собом је понео шољу кафе. Ту би под аришима проводио два, три сата ујутру и исто толико увече. Клупа је била преко пута његовог стана. Није трпео друштво на клупи, волео је сам да седи и да прелистава њему омиљену Политику. Воља за људима напустила га је одавно, јер је све мање сретао људе, а све више дресиране адроиде у људским костимима. Некада су разговори имали смисла, причало се о осећањима, сновима, плановима и искуствима. Данас се сви жале, критикују, немају осећај за властити допринос том њиховом ужасном стању свести. Ужасавала га је таква комуникација зато је постављао мргудан зид између себе и пролазника. Често би одлутао у мислима и враћао се у ратне болнице у којима је као пуковник ВЈ радио деведесетих година. Страшно разочарење стигло га је када је схватио да су ти силни људи страдали или остали богаљи да би се шачица профитера обогатила и постали газде ове земље. Често би говорио да су бранили оно што су ови уновчили или поклонили. Многи његови исписници после капитулације отишли су као пси рата на сва могућа ратишта у свету. Он није желео нигде да оде, пензионисали су га и остао је да живи овде бранећи у себи част коју му нико није могао узети.
Из мисли га прену страховита шкрипа гума, тресак и кукњава људи. Скочио је са клупе и пошао према раскрсници где се подигао облак прашине, а потом и дим. Стигавши до камиона испод кога је био смрскан аутомобил и бициклиста, примети да окупљени народ немо посматра .
“Шта чекате, извлачите људе из аута”, рече Миладин заповеднички и сам полете испод теретњака да извлачи бициклисту коме се говернала забила у груди.
Човек је био свестан, бео као крпа, а из груди је жврцала крв. Знао је да му не сме вадити говерналу из груди, јер би се плућа убрзо напунила крвљу, те замоли младића поред да држи то жељезо у положају у коме је на асфалту док га он извлачи на сигурно. Убрзо су стигла и ватрогасна и хитна кола. Он нареди ватрогасцима да исеку говерналу, али без дрмусања а он отрча да помогне полицајцу који се мучио да из смрсканог аутомобила извуче девојку која је јаукала са задњег седишта.
“Где је возач камиона,где је!”, подвикну Миладин.
“Ту сам”, рече један момак модар од страха.
“Спусти канату и подижи на стабилизатор камион како би извукли ауто ватрогасци.” Рече Миладин.
Возач ускочи у камион и ослободи стабилизатор који се срећом спусти тик поред аута. Није много могао да га подигне, јер је хидраулика била пригњечена у удесу. Међутим, спретни ватрогасци извукоше аутомобил. Призор је био стравичан. На месту возача било се смрскано тело младића, а девојка је са предњег седишта одлетела на задње. Била је видно повређена. Миладин је командовао извлачењу девојке готово ушавши до пола у ауто држећи јој згњечену ногу. Тражио је завој да јој подвеже рану. Она је јечела од болова и гледала у Миладина.
“Само полаку душо моја, не померај ни руке, ни ноге док те не извучемо”, рече јој ,а она климну главом.
За неколико тренутака маказама су возачи посекли стуб аута и извукли девојку. Истовремено су једна кола хитне помоћ одвезла бициклису, а друга девојку одмах потом. Миладин је сав крвав дошао до ватрогасног аута и замолио за воду да са себе спере крв. Док су полицајци обезбеђивали простор, Миладин је отишао кући.
У болници су били запрепашћени успешним и стручним обезбеђењем повређених, посебно девојке којој је сачувана нога и рука захваљујући веома стручном подвезивању и имобилизацији скоро покиданих удова. Узалуд су га тражили, Миладин је отишао у свој мир. Пар људи је рекло да га знају као човека из парка, али му нико није знао име. Ипак, појавила се фотографија са места несреће на којој се видео и Миладин. Тек из новина сазнао је како је дошло до несреће и ко су људи погинули и повредјени. Док је читао клупи приђе један човек и стаде изнад Миладина.
“Човек из парка, је ли ?”, рече дошљак.
Миладин подиже главу и погледа, видно изненађен призором.
“Е мој пуковниче, никад те не бих нашао да није несреће и да није твоје војничке савести”, рече човек.
“Звонко, ако се не варам,Мајевица -Старчевићи, гелер у грудима и бутини”, насмеја се Миладин.
“Памтиш као гуја мој пуковниче” ,насмеја се Звонко, па подјоше један другоме у загрљај.
Дуго су седели на Миладиновој клупи и Звонко му исприча како га је годинама тражио, али све до ове несреће – од јуче није знао где се налази. Хтео је да му се захвали за живот који му је спасао у јеку рата.
“Па где си? Где живиш?”, упита га Миладин.
“У Младеновцу сам са породицом, а да сам знао да си овде у Пожаревцу, дошао бих да живим овде”, одговори Звонко.
Из парка преселили су се у стан код Миладина и дуго су уз ручак причали о ратним догодовштинама и како је доктор риболовачком струном ушивао ране.
“За тебе рањеник није имао ни веру нити униформу. Сви су ти били исти. Е, за то те ценим” ,рекао је на растанку Звонко.
“Хвала Звонко и данашње колеге не гледају ни униформу ни веру, само да имају довољно новца”, рече у шали, али једко. “И да ти кажем: не шири информацију где сам, јер ако почну сви долазити ухапсиће ме овдашњи. Мислиће да окупљам паравојску” ,насмеја се.
Након овог сусрета, често су се посећивали. Звонко кад би долазио да обиђе пуковника увек би прво отишао до клупе број осам где би га непогрешиво налазио. Миладин би се насмејао и говорио како је одавно хтео кући, али ето чекао је управо њега.
Ипак највеће изненађење га је чекало годину дана касније баш на његов рођендан. На клупи број осам био је пакет са огромним букетом цвећа и флашом скупог пића. Миладин приђе, кад оно писмо намењено њему.
„Драги докторе Миладине,
Ово је мала моја захвалност зато што сте ми спасли живот у оној несрећи на углу. Сви су ми у болници рекли да сте ви заслужни што сам уопште жива и зато што поново ходам. Много вас волим добри човече!
Марија Спасић, ваш дужник“
Миладину пођоше сузе па спусти поглед, а иза живе ограде изађе тридесетак људи на челу са Звонком и Маријом. Он се прену. Сви су аплаудирели и полако му прилазили. Миладин се потпуно пренерази и испусти писмо. Било је и познатих и непознатих људи. Дошли су са свих страна људи које је управо овај намрштени пуковник спасао и подарио им други живот. Окупили су се око њега певајући му рођенданску песму. Парк у Пожаревцу је одзвањао и многи су пролазници застали аплаудирајући.
Кад посејете добро, оно изникне кад тад, упркос сушама,лошим годинама, инату и мржњи. Звонко је основао групу на друштвениом мрежама „Мој доктор Миладин са Мајевице„ и ту се више од 18 хиљада чланова прикључило. Тако су се и договорили да посете овог великог Хипократа баш на рођендан и да му врате веру у народ. Успели су!