Хладна магла спустила се на питому област Средње земље, чинећи је тамном и тмурном. Никада раније није пала тако ниско, чак ни на областима где су обитавале најмрачније звери и душе.
Две прилике ходале су једна за другом на белом, прозирном покривачу, умотане у одоре са капуљачама преко глава. Тешко су виделе, осећајући под ногама само хладне стене. Нижа од њих, босих ногу прескакала је камење, покушавајући да задржи ритам свог сапутника. Тетурајући се, мисли су се губиле у оним срећним данима када су хобити безбрижно трчали овим пољима, без окова страха, где је највећа брига била да ли ће бити времена за још један ручак. Мада га је увек било.
Неколико корака је требало да направи да би нижа прилика сустигла ћутљивог садруга и када то коначно учини, изусти:
„Имаш код себе мој дар?“
Не покушавајући ни да окрене главу, испод капуљаче се зачуо груб, дубок и скоро подао глас:
„Да, чувам га на месту где је све одавно изгубљено.“
„Добро га чувај. Откад су Бесмртне земље нестале, свака помоћ је добродошла“, молба се јасно назирала у гласу нижег сапутника.
Иза далеких превоја пресијавали су се снегом прекривени врхови, а затим као да је неко пресекао пејзаж, друга врста хладноће спустила се на Средњу земљу. Дрвеће и трава постајали су суви, вода није била питка и ветар је губио снагу. На изласку из шуме, дочекала их је долина, уских и стрмих страна; циљ њиховог одредишта. Некада зелено и весело место, сада је било пуно сувих стабала. Капије Бесмртних земаља биле су откључане, бришући границе између два света.
Ишли су неко време једно за другим, успоравајући ход. Приближавајући се ивици са које се видео пејзаж, обоје спустише капуљаче. Коса прве прилика била је дуга и испреплетена, али прљава. Благо деформисано лице крило је ожиљке на сивој кожи, а доња усна била је дупло већа од горње. Орк подиже руку као знак да застану и подиже лице ка небу, на прекиде увлачећи ваздух ноздрвама. Неколико метара испод, погледи су им били приковани на огромног орка, бар два пута већег од њих. Иза себе вукао је заробљеника, са врећом преко главе, који се трудио да хода право, ипак заносећи својим великим, длакавим стопалима.
„Осећам мноштво чудних бића и енергије. И добро познатог непријатеља“, тихо рече својим оштрим гласом, посматрајући из заседе како је орк гурао свог заробљеника у пећину.
„Најславнији хобит је са њим?“, рече нижи од два посматрача, не скидајући поглед са огромног орка, као да није битно то што је чуо.
„Да“, окрену своје наказно лице.“И докле ћеш га толико хвалити? Уопште није толико битан као што сви мисле.“
Али био је. И то не само једном хобиту изгубљеном у Средњој земљи са сапутником о коме не би ни маштао. Сви су чули за њега. Како и не би после Рата Прстена.
„Надам се да код себе има то што нам треба.“
„Има, знам га веома добро.“
„Онда идемо по плану, ти само… „, не завршивши реченицу, хобитски пратилац нестао је брзо и толико неприметно да није ни видео када.
У неким другим околностима, тај заробљени хобит би одавно био мртав, али Средња земља се променила. Хобит је поседовао нешто драгоцено, нешто што је дошло као одговор на све молитве. Чак и више од тога, пружала се прилика за освету.
Скинувши огртач у потпуности, оштре линије мишића оцртавале су се на телу орка. Некарактеристично за класичног ратника, део испод врата деловао је слабије, али су ноге биле много развијеније. Спустивши се, прилазио је иза леђа стаситог непријатеља, нестајући иза његових огромних леђа.
„Лугдуш!“, бесно крикну спуштајући се на тло.
Велики орк се окрете успорено, са невештом имитацијом осмеха:
„Богдура! Мислио сам да си мртва. Као и твој отац ког сам заклао!“
И заиста, била је мртва. Али изнутра. Женски оркови одувек су били испуњени патњама, бесом који им кида душу, сматрани вишком и немилосрдно одстрањивани.
„Имаш нешто што је моје!“, урлајући се залетела на њега, држечи два бодежа у рукама. Са лакоћом је одбио њен напад и подигао копље са тла.
„О да, имам“, гроктао је. „Крв твоје нејаке деце коју сам такође убијао. Шта ће нам такви у борби, посебно твоје крви!“
Оркови не могу да заплачу. Оркови немају осећања. Оркови… Једном сузом уништила је све што је икада знала о свом народу.
„Моћ…“, тамна суза сливала се низ унакажени образ и као река у кориту испуњавала ране на лицу. „То осећање те испуњава, зар не? Шта све мислиш да урадиш због те моћи. Наш народ је довољно пропатио! Мислиш да ће ти моћ помоћи да постанеш освајач!? Можда те она неће убити, али ја хоћу!“
„Много дајеш себи за право. Ионако служиш само за расплод“, звизнуо је страном копља толико јако да је одлетела неколико корака уназад иударила главом о камен на тлу.
Покушавши да дође себи осетила је неку чудну силу око њих, таму коју никада није могла ни да замисли. Лугдуш се надвио над њом и испустио бучан врисак, а бале су му цуриле низ уста:
„А кога то имамо овде!?“
Хобит са навученом капуљачом лебдећи је излазио из пећине, док су му шаке и стопала биле обавијене чудном црном материјом. Лугдуш поново гласно грокну, испунивши својим чудовишним гласом магловити простор. Затим јој је приближио копље, врха скорелог од крви, не скидајући поглед са хобита.
„Тамне силе се поново буде. Нисам овде да се уклопим у нови свет. Хоћу да направим свој властити.“
Гледала је наизменично у њега и свог сапутника.
„Постоји тренутак који мења живот из корена. Тренутак када признајемо своју слабост и прихватамо је, тренутак када прихватамо жртву или…“, настала је кратка тишина, а затим је наставила тишим, скоро болним гласом, „пуштамо некако да оде. Понекад тај тренутак пружа одговор на све наше пат…“
Не дозволивши јој да заврши реченицу, немилосрдно је забио врх копља у њене груди уз хук који се појачавао из магле. Једном ногом се накачио на њу и одгурнуо је тако да се срушила без речи.
„А сада ти… „, изустио је, усмеривши се на хобита. „Зар си стварно мислио да га нећемо чувати? Питање је тренутка када ће се сломити. Не могу сви припадници твоје сорте да се носе са таквим теретом.“
Није одговорио. Хобит је имао огртач преко своје главе, кријући своје лице пред нападачем.
„Хоћу да ти видим очи док будеш крварио!“, узвикну и из једног потеза збаци хобитски огртач у страну. Загледао се у те очи које нису скидале поглед са огромног орка. Лице хобита изгледало је благо као светлост, румено, а очи обасјане сунчевим зрацима показивале су занос. Тај сјај крио је страх, потиснут иза нежне коже. Парализован, заборавио је да гурне руку у џеп и извуче нешто чиме би се бранио. Срце му је лупало као да ће искочити, док су се облаци повлачили.
Лугдуш хукну прекривајући изненађење:
„Нисам слаб према Хобитима. Макар и женским!“
„У прошлости су жене изненадиле много моћније, зашто би са тобом било другачије!?“, бесни јек врисну иза Лугдуша, на шта одмах спусти поглед на своја прса. Познати врх копља штрчао му је из груди, док се тамна смола спуштала низ његово тело из ране. Кренуо је да се руши унапред, на шта хобит скочи у страну.
Лугдуш је осетио како га је нека рука повукла и окренула на другу страну. Гледао је у њу. Извлачила је бодеж закачен за појас и кретала се ка њему, беспомоћном ратнику који је зурио у груди у које јој је забио копље. Била су заштићена верижњачом од митрила, једва обавијеном око њих, штитећи готово само срце.
„Грешка је што си циљао у срце, оно је свакако давно престало да куца.“
Учинио је још један очајнички напор настојећи да се придигне, али испусти последњи дах, са очима пуним срџбе.
„Да ли је добро? Оно, како га зовеш, најславнији хобит?“, рече скидајући верижњачу уплетену око груди.
„Најславнији хобит… Мој отац!“
Из дубине пећине, прилика се кретала отежано, са муком вукући гола стопала по прашњавом тлу. У неуредној коси седе власи су се мрсиле са тамнијим, а у очима му се назирао умор. Исцрпљеност је нестала, истог трена када је угледао девојку која му се приближавала.
„Руби!“, узвикну, и крену ка њој споро, преморен да потрчи.
Његови руке су снажно загрлиле Руби толико да јој се учинило да ће се спојити у једно.
Држала га је чврсто за огрубелу шаку, окренувши се ка орки.
„Мој отац, Семвајз Гемџи“, затим се дубоко загледала у његове сузне очи: „Најславнији хобит.“
„Имаш ли оно што ми треба?“, иза њих одјекну оркин глас.
Семвајз се уз мало муке подиже и поче да раскопчава прљаву кошуљу у којој је скривао гримизни кључ. Погледао је у кћер, тражећи у њеним крупним очима дозволу да се одвоји од своје обавезе и терета. Коначно је спознао праву тежину коју може понети судбоности предмет.
„Само уз помоћу њега може да окупи свој народ. Нарочито сада, јер су сви протерани из Бесмртних земаља, као и ти.“, рече Руби.
Сем се на тренутак устручавао, али охрабрен присуством кћерке, спустио је драгоцену ствар у њене руке. Никада није имао поверења у оркове. Неповерљив, али благословен од своје девојчице, пратио је погледом док је прилазила некоме за кога је одувек сматрао противником.
Руби је предала клуч и затим је стала на пар корака од ње. По први пут, учинило јој се да осећа страх у њеном гласу.
„Долази неко ново доба. Нови претње су на хоризонту“, загледана у даљину рече орка.
Руби није скидала свој поглед са ње.
„И нови савези.“
Нису се поздравили, већ су одмах пошли на супротне стране. Семвајз и Руби упутили су се ка месту где се некада налазио Хобитон, а орка је пошла на север. Нешто ново се покренуло, нешто ван ичије контроле. И некако су знали да ће их судбина поново спојити.
Прича је освојила прво место на Толкиндану 2018.