ОСМО ПОГЛАВЉЕ

Ердуван и Лила

Након Ружине свадбе, Ердуван нас је чешће посећивао. Мајкица и ја нисмо постизале да намиримо сав посао око куће и у кући, па су нам Ердуван и Лила прискакали у помоћ. Нарочито након што се и стари Рудо упокојио. “Две шаке пасуља више”, говорила је мајкица. Ни за два живота не бисмо моглe да им се одужимо за сву помоћ коју су нам пружали.

Ердуван је био суве, жилаве грађе, кратког трупа и кракат. Ошишан до главе, јаких, црних обрва гледао је претећи. Hосио je благи грч на лицу, који му је скупљао обрве и браду ка носу и говорио одсечно. Не зато што је имао пргаву нарав, већ што другачије није умео. Ретки су били тренуци када се смејао. Грехота. Имао је широк осмех који би му начисто променио лик и поглед. И као да би тек у тим тренуцима откривао себе и своју дивну душу која је под тежином живота научена на тај болни грч.

Приметила сам да је последњих дана Ердуван замишљен и да се склања од нас тражећи себи посао по авлији. Долазио је сам, без Лиле.

Пришла сам му док је замишљен над својим бригама тимарио старог Гару. Недалеко од нас мајкица је просипала прљаву воду низ канал у гумно. Испратила ме погледом знатижељно.

“Побратиме, нема нам Лиле, да није болесна?”

Касно ухватих Обренијин намрштен поглед који ме је опомињао да ућутим.

“Нема, нема, отишла курва! Побегла за Славу, Љубетовог.”, одговори, ни не погледавши ме.

“Лептирка!”, викну мајкица, а ја се направих да је не чујем.

“Па то је дивно!“, викнух од радости, па поскочих ка Ердувану. “Слава је момак из домаћинске куће. Не љути се. Биће њој тамо добро.”

О, Del džanel! Не може њој никада тамо бити добро, посестримо, то никад није било. Tој, вештици, није добро ни што је с јутром очи отворила.”

“Лептирка!”, викну поново мајкица, овај пут нервозније, а ја јој само манух руком да сачека.

“Али зашто тако мислиш? Славу знаш. Знамо га сви! Он је вредан момак. Није Бог зна колико богат, али не верујем да је Лили то битно за срећу.”

Никако нисам могла да разумем његову љутњу, а желела сам. Па зар није срећа удати сестру у имућнију кућу од своје? Зар са удајом не стижу Божији благослови? Има ли ишта лепше од трчкарања малих стопала по авлији? Нисам разумела ни зашто мајкица покушава да ме спречи да о томе са њим говорим. Слава је добар момак из поштене куће. Има занат у рукама и сигурно ће се лепо бринути о Лили. Руку на срце, мало за промену, јер се Лила од најраније младости бринула сама о себи, кући, оцу и брату. Право је чудо како до сада није променила страну света, а мани се сокак. Морам да признам да ме је мало љутио тај Ердуванов отпор да прихвати да је Лила сама себи одабрала срећу. А мом побри би боље било да гледа себи да убере какав цвет и доведе младу жену, па да и по његовом дворишту дечица јуре за кокошкама. Лако је поправљати туђе животе, дохвати се ти брајко, свога.

Обренија је кaо напета жица стајала непомично, држећи празан лавор у рукама и ћутке нас посматрала.

“Је л’ ти је тражио мираз, па се зато љутиш?”, паде ми на памет, а ова пуста уста одмах с језика скотрљаше низ друм.

Обренијин лимени лавор лупи о камен и зазвеча.

“Не разумеш, Лепa!”, викну Ердуван и окрену се бесно ка мени, а очи му заискрише. Потражио је нервозним погледом мајкицу, која је љутито гледала у мене скрштених руку.

“Обренија, она ништа не разуме!”, викну ка њој и манито баци из руку чешагију у прашину.

Ердуван подиже дланове од очаја у вис, погледа ка небу и ухвати се за главу. Уплашила сам се. Устукнух пар корака, па бајаги пођох по бачену чешагију.

Те Циганин ожени белу жену, то је paćape, разумеш. Част! Сваки Циганин има сан о белој жени. Да јој кожа буде к’о од млека, неначета, без мрље и ожиљка. Жену, косе плаве и очију плавих, razumiv tu. Ако му се оствари сан и кући доведе белу жену, сви његови, и отац и мати има да је гледају к’о богињу. Помешаће се крв, Лептирка.”

Спустио је руке поред тела, као човек који одустаје.

Devla, Devla! Не разумеш ти то”, рече и окрете се кратко ка мајкици. “Не разуме она то, Обренија! Циганска је крв, сестро, немирна, ври, куља, али ако се помеша са крвљу беле жене, она се кроти, пушта корење. Тело више није корито за десет душа, већ за једну. Haćarav.

Ердуван није говорљив, али је ово било јаче од његове природе.

“Значи, ти ниси против Славе? Не сметати што Слава није Циганин?” прошапутах несигурно.

Gaja, Лептирка! Не слушаш ме, сестро! Слава није Циганин, али Лила јесте. Црна је као ноћ. Вериге јој пламте из очију.”

Застао је и удахнуо дубоко, кaо да се спрема да изусти тешку реч. Реч, која као грудва снега на свом путу постаје већа и тежа. Испуштао је ваздух на нос и на трен затворио капке. Могла сам да чујем како смирује дамар у грудима.

“Бела жена у циганској кући је богиња, а Циганка у белој кући је и даље Циганка. То је просто. Како бела жена Циганима доноси мир, тако Циганка носи немир. Бела жена је због тога поштована – Циганка вечера са псима. Таква јој је судбина. Kalo bah! Kalo bah.”

Тог смо дана ручали у тишини, нико да проговори. Ердуван није подизао поглед са тањира. Одмах након ручка отишао је својој кући. Мајкица га је испратила до капије и позвала га да дође да вечерамо заједно. Oдбио je.

Касније ме је Обренија прекорила што сам дозволила да због радозналости копам по туђим ранама, а ја сам веровала да је тај разговор Ердувану био потребан, иако ће, знам, наредне дане провести у сеоској крчми и утапати у ракију своју жалост.

Није му лако. Добри мој Ердуван, остао је сам. За Лилу нисам бринула. У њој је било довољно ватре да се избори за своје место у свом новом дому, а ја сам једино могла да се помолим за њену срећу и мир.

Кад год бих поранила до села, пред капијом покојнога Руда затицала сам котарицу прекривену чистом крпом. Срце би ми се стегло. То сестра брине за брата, помислих, поштујући његову патњу и реч. Првих дана котарица је стајала на истом месту до смираја дана. Тек би ветар, пас ил мачка подвили крај крпе и нанели трун друмске прашине на штиркану белину. Дани су одмицали, али не би зајутрило, а да корпа са понудама за тај дан није стајала пред капијом, прекривена новом крпом. У неким данима, ветар би крпу весело понео низ друм и откривао четврт погаче, два печена кромпира у љусци и пола вилије сира. Некада би вирио кувани клип кукуруза, два кувана јаја, парче гибанице и врч вина. Ако би замирисало шта од меса, котарицу би са опрезом да не полети каква каменица, обарали комшијски пси. Ракија би се тада просула по друмској прашини, а Шапалин и Геџа би се сакривени у шипурку сладили шијом и крилцима из ринфлајша.

Ердуван је тих дана ретко напуштао своје двориште. Код нас није долазио. Његов излазак из авлије водио га је с првим мраком, једном истом путањом до сеоске крчме. Враћао би се касно у ноћ певајући или псовајући. За њим би лајали узнемирени комшијски пси.

Кажу да крв није вода и да је проклет онај ко брата од сестре отргне. Ни у песми не вади узалуд сестра очи за братом.

Једног јутра капија се отворила. Демоне је испрала ракија. Звезда је сијала светлије него икада. То се братско срце умилостивило, па је и самом Богу било мило.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *