ПЕТО ПОГЛАВЉЕ

Ружини дарови

Иако млада, Обренија је бринула о нама и кући, као да је сам Бог драги послао. Знао је Тај да ће нам судбина измакнути праг под ногама. Судбина макну праг, а Обренија постави кичму. Судбина однесе кров, а Обренија разапну мараму. Судбина обори капију, а Обренија рашири руке. Одрастале смо сироте у њеном топлом загрљају, под њеном марамом, заклоњене од кошаве, киша и снегова.

Када је кућа пуна чељади, нарочито женскадије, ту су многе радости, али и муке.

Једном је сестра Ружа са мобе донела нову блузу. Плаву, ланену, а са леве стране извезена је ластавица раширила крила. Ружа, онако сисата, када је обуче и крене низ пут, она ластавица само што не полети.

Видела је мајкица да је Ружу неко даривао, па нас је тог поподнева, док је Ружу и мене пратила на игранку питала од кога је дар.

„Ономад када сам ишла на мобу, друга Јасминка ме је даровала. Донела јој матер две исте са панађура у Голупцу”, одговори Ружа.

„Је л’ она и даље гледа у Горчина?”, упитах.

„Гледа, али Горчин не мари за њу.”, одговори Ружа.

„А за кога мари Горчин?”, јави се Обренија.

А Ружа и ја праснусмо у смех и обе поруменесмо.

Касније на игранци Горчин се ухвати у коло до Руже.

Не прође ни месец дана од игранке, донесе Ружа нову сукњу у кућу. Опет је мајкица пита одакле јој. Вели: „Дала ми друга Јасминка. Ономад јој мати купила, кад је ишла у варош, али јој повећа. Све трчи око ње. Би јој жао да је сече, па је мени даде.”

Обренији не би право, намршти се, али прећута. Прође мало од тада, кад ето ти Руже у нове опанке.

„Одакле ти, Ружо, опанци?”, пита је Обренија.

„Мајкице, јуче кад је падала киша, све ми се ноге поквасиле када сам са Јасминком враћала овце сa паше. Срећа, па ми она даде ове опанке и једне чарапе да не назебем.”, одговори Ружа.

„Са својих је ногу скинула?”, мајкица у чуду исколачи очи.

„Ма јок, имала је уз себе у торбак једне да јој се нађу.”, наивно ће Ружа.

„Ма није ваљда! Ко још носи опанке са собом да му се нађу, богати?”, викну Обренија, пе стаде љутито климати главом. Ту мајкици већ постаде сумњиво и забрани Ружи да прима дарове. Ружа се побуни и заплака, али мајкица ни да чује. Јасно је њој, каже, да свака девојка воли да се кити, али да ни случајно не примамо више дарове, тачно да је кила злата.

Међутим, не прође много, кад ево ти једно јутро, трчи Јасминка онако џигиљава и гарава ка Ружи и мени уз сокак.

„Ви по воду?”, виче Јасминка.

„По воду, по воду.”, одговорисмо углас.

„Е, Ружо, све хоћу да ти дам, па заборавим.”, обрати се Јасминка Ружи и рашири торбак. „Купила ми мама две исте мараме, па сам једну наменила теби”, рече и извади свилену мараму дивних боја које су се на сунцу сливале једна у другу. Видех ја да се Ружа обрадовала и таман да пружи руке, ја је претекох.

„Опрости, Јасминка, али нама је мајкица рекла да не примамо дарове. Је л’ тако, Ружо? Већ си доста Ружу даровала, али знаш да смо ми сироте и да Ружа никако не може да ти се одужи. Ако си јој друга, немој јој више доносити дарове.”

На те речи Ружа погну главу и сневесели се, али потврди, скривајући поглед од Јасминке.

„Истина је.”

„Ју, а што да не примате дарове. Ма ајде! Па ускоро ће и момци да вас дарују, је л’ ћете и њих да одбијете? Па не дарујем ја Ружу да би и она мене, већ од срца, јер смо друге!”, наваљивала је Јасминка, све колачећи очи.

„Јесте, Јасминка, све ти лепо збориш. Ни ми не знамо зашто се мајкица баш толико љути, али ја тај дар не смем да примим. Немој да се увредиш, живота ти.”, одговори јој Ружа.

„Ма она то не мора ни да зна. Де, види како је лепа!”, рече и развуче ону мараму. „Сама се дуга по њој прелива.”, настави Јасминка и све би Ружи на главу да је стави. „Гле, Лептирка, гле, како лепо леже уз Ружине плаве очи и румено лице?”, окрете се према мени.

„Јесте, Јасминка, леже, али она дар не сме да прими. Наћи ћеш ти већ коме ћеш да је даш.”, покушах да је прекинем. Окренух се ка Ружи, па је повукох за рукав, „Хајде, селе, морамо по воду. Хоћеш и ти, Јасминка, са нама, али то марамче више да не вадиш из торбака?”

„Јок, кад сте такве ви коритарке, идем ја својим послом!”, наљути се, окрете и оде низ сокак.

***

Од дана када је Јасминка заћутала, не прође много и моја се Ружа разболе. Ухвати је велика ватра. Паде у постељу и све очима колута. Тих смо је дана сестра Роса и ја мазале комовицом и стављале јој облоге на чело. Мајкица јој је справљала разне чајеве, али џабе кад Ружа није могла да гута. Како јој наспемо мало у гушу, тако хоће утробу да изврне. Седам дана нит је јела, нити пила. Уста су јој упала, очи се исколачиле, а образ пожутео као воштаница. Сестрице Вора, Гора и Светлана су престале од страха да јој прилазе. Оста само сенка од онакве девојке каква је моја Ружа била.

Седму ноћ пробуди ме неки туп звук у глуво доба. Сви су спавали, чак и Роса, која је седела на столици крај болеснице. Обренијин је кревет био празан. Неки ми ђаво не даде мира и ја изађох у авлију. Обиђох око куће и видех да нема ни нашег коњчета Гаре под кошем. Од страха уђох у кућу и стадох будити Росу, али ме она, онако у бунилу, посла натраг у кревет и настави да хрче. Ја се вратих у постељу, али целе ноћи очи не склопих.

Негде пред јутро ето ти Обреније на вратима. На рамену јој торбак. Прво је пробудила Росу, па приђе и мом кревету.

„Будна си?”, ослони ми руку на чело и помилова ме.

„Јесам, мајкице.”

„Дођи у кухињу.”, нареди ми и ја одмах поскочих.

Селе смо за астал, само нас три: Роса, Обренија и ја, а пред нас се из оног торбака расуше дреје што је Ружа ранијих дана добијала на дар.

„Од кога оно беше Ружи све ове крпе?”, упита мајкица.

„Од Јасминке из села, што се са њом другаричила још од малена ту на потоку”, одговорих.

Роса само климну главом.

„Пу, пусто јој остало! Друга, а спрема Ружу за онај свет”, просикта мајкица себи у браду.

Нисам разумела шта говори, ни због чега Роса немо врти главом.

„Све јој је спремила. На све је мислила!”, викала је мајкица и једну по једну ствар из торбака ређала пред нас. „И опанке и чарапе и кошуљу и сукњу – да је обуче од главе до пете”.

Роса покри уста рукама да се не чује како јеца.

„Само ми још марама фали овде.”, настави мајкица замишљено, на шта се препадох и викнух.

„Она мараму није узела! Кунем се!”, викнух јаче. „Није узела, мајкице, Бога ми!”, говорила сам, а срце је хтело да ми искочи.

„Кажеш да има и мараму?”, исколачи очи на мене мајкица.

„Не кажем. Нема је…”

Од ужаса нисам могла да сложим мисли, речи и дисање. Гушила сам се.

„Нудила јој је преда мном. Лепу, шарену…”, говорила сам убрзано. Мајкица ме је гледала испод црних веђа погледом какав никада раније не видех на њеном лицу, с прекором, очајем, али и разумевањем.

„Није је узела, кунем се!”, бризнула сам у плач и Роса ме загрли.

„Узела је, Лептирка, узела.”, прошапута мајкица и помилова ме по глави, „Можда не тај пут, када је са тобом била, али је узела, иначе не би била у постељи већ седми дан.”

Роса и ја заплакасмо, а Обренија на кратко ућута и покри шаком браду.

„Морамо да претражимо све! Све одреда. И кућу и авлију и кош и таван и шталу!”

Роса поскочи, ни не сачека да мајкица заврши, и уз цику и вриску истрча из куће. Обренија се окрете ка мени и нареди ми:

„Пусти Росу. Ти претражи кућу, али гледај да не пробудиш сестре. Ту је негде, мора да буде ту.”

Нисам ни опанке натакла на ноге, кад ето ти Росе на вратима. У руци је држала исту ону мараму коју је Јасминка нудила Ружи ономад на сокаку.

„Где си је нашла?”, упитах и узех је Роси из руку. „То је та, мајкице”, пружих је Обренији.

„У јаслама.”, одговори Роса. „Још пре пар дана видех је сакривену у јаслама. Кад мајкица помену таван и кош, ја се сетих.”, рече и лупи себе по челу.

„Сигурно је Ружа сакрила из страха да је мајкица не грди.”, шапнула сам. „Шта сад?”, погледах у Обренију.

„Треба нам нека кутија у коју могу да стану све ове ствари.”, одговори мајкица.

„Имам ја.”, сети се Роса и донесе нам кутију од својих првих ципела на малу пету.

„Лептирка, иди на крај баште и ископај рупу довољно дубоку да покопамо ову кутију да не може ни једна животиња да је изровари.”

„Хоћу, мајкице.”, ускликнух и поскочих.

„Време је да сахранимо Ружу.”, чух кад за мном шапну Обренија.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *