Од целовечерње очеве анализе, Сенка је себе препознала само у једној реченици. Међутим, било јој је жао да открива оцу позадину њеног вечитог одустајања. Како то обично бива, истина је била далеко једноставнија од закључка до кога је он стигао. Једноставно, Сенка није трпела обевезе. Окове. Ништа што је краде од ње саме. Побегуља озбиљне расе. У свему је истрајала онолико колико је трајао ужитак. Хирушком прецизношћу секла би тамо где љубав постаје обавеза и захтева озбиљан рад и посвећеност. Оно када трипут недељно мораш да идеш на часове клавира чак и када си уморан, и када ти се све друго ради само ти се не свира. Заправо, наша јунакиња би одустајала код првог већег проблема. То није значило да је она изгубила интересовање за музиком, већ није желела да се томе толико да. А како се не можете “помало” ићи у музичку школу, лакше је било одустати. Ах, када би само имала ту челичну упорност да настави даље стрмом стазом где престаје таленат, а почиње рад… Ништа другачије није било ни када је љубав у питању.
Смешно је што се мушкарци вековима заљубљују у слику жене која седи крај прозора, загледана у своје мисли које лебде над крајоликом. Крадом уживају у погледу на њено лице које у обрвама крије исцртану бригу са једне, а сету са друге стране. У крхкост која се открива у самоћи. Баш ти мушкарци ни не слуте да су у тој жени заволели ништа друго до њено лудило, које у том тренутку бубња попут олује док она тако мирно, замишљено, седи крај прозора, обасјана сунцем или окићена ноћним светлом.
Као и све друге и наша јунакиња је боловала до исте болести. На сву срећу временом је почела да препознаје знаке који прете да ће наступити лудило. Тада би се повлачила у своју пећину и лизала ране.
Е видите, уместо да ужива у тој врсти слободе и угађању себи, у њој проради потреба за патњом и она се несебично препусти туговању. Шта је узрок те малодушности, то вам ни она сама не би знала рећи. Све што зна у том тренутку је да је тужна – о, како је само тужна. Ако сте је којим случајем затекли у том стању, а њен сте партнер, љубавник, мој савет вам је да је загрлите ћутке, мазите неко време, а онда ухватите тутањ. Уколико се преварите, па почнете да је запиткујете и тражите одговоре које она не може да вам да, у њој ће се јавити потреба да вам пошто-пото нешто сервира и лако се може десити да постанете инспирација за узрок њене туге што је еквивалент стотинама громова.
Међутим, поред неизбежног лудила чији је узрок ништа дуго до неоплођена материца, Сенка је имала своје демоне који су је прогонили и већ постојеће лудило чинили богатијим. Утешно је било знати да је и баба- тетка боловала од нечег сличног, ако не и истог, за шта никада није имала дијагнозу, него јој је то преписивано као тежак карактер. Да, утешно је када можете оптужити своје гене. Сенка је веровала да је баба-тетка носилац потпумо истог немира који и њу прогони.
Пролазила је кроз расејан и оптерећујућ период, разапета између вредности мале средине из које потиче и у којој би вам било џаба што сте пронашли пеницилин, ако се нисте оженили и изродили децу, и вредности оне веће средине у којој је поента да живиш без икаквих спрега и не робујући ничему, па ни репродукцији. Како ствари стоје, Сенкино незадовољство неће престати све док се не одлучи где припада. Заправо, када се њена природа и усађен традиционални дух помире. Када порасте и схвати да то једно друго не исључује, чак више.
При повратку у Београд, завршила је у постељи свог дугогодишњаг љубавника, са којим је гајила прост однос, лишен икакве могућности и жеље да у неком тренутку то што имају добије другу димензију. Њихово пријатељство почело је убрзо по њеном доласку у Београд. Његово појављивање у животу једне клинке из провинције имало је значајну улогу у смислу поверења, у граду у коме се никоме не верује. Такође, за разлику од остали који су чезнули да је обуздају, уз њега се осећала слободно. Могло је све и није морало ништа.
Откуцавао је други сат, а она је и даље лежала будна у постељи. Померила је руку љубавника са њеног бока и устала из кревета. Осврнула се још једном да провери да ли спава, а затим лагано затворила врата.
Дневна соба, која је уједно и радна, била је необично осветљена меким спектром оближње уличне светиљке.
Сместила се у гломазну фотељу крај полице са књигама. Села је искоса и десну ногу пребацила преко странице фотеље. Запалила цигарету, а хладну пепељару спустила на голи пупак.
“Зашто не спаваш? Је л’ све у реду?”, чуо се мушки глас.
“Не могу да заспим. Врати се у кревет. Ето ме, само да попушим цигарету”, одговорила је уз лењи смешак.
Мушкарац је није послушао. Сео је на сам крај олињалог троседа, мушки прекртио ноге и припалио цигарету. Ћутао је.
“Шта мислиш, да ли сам требала да останем у оној мојој вароши, удам се, изродим неку децу и живим сасвим обичним животом као многе моје пријатељице?”, питала је не скидајући поглед са магличастих даљина.
“Не”, одговорио је између два дима. ”Тебе би то убило. Врло брзо би увидела да то није живот за тебе и била би несрећна.”
Одговор пријатеља је нимало није изненадио, јер је он свакако по свом начину живота припадао оном себичнијем, више велеградском, који је она презирала.
“Што тако мислиш?”
“Исувише рано би почела да живиш за своју децу. Исувише рано би се одрекла свог живота. Ти ни данас ниси спремна за тако нешто,” текло је лако из његових уста упаковано у арому црвеног Данхила.
“Ако ћемо тако да гледамо: хоћу ли икада бити?”
“Ма хоћеш. Полако.”
“А шта ће тада бити са тобом?”, процеди док је устајала са фотеље и пружала руке ка њему.
“Када птиче порасте, моје је само да отворим прозор. Све друго би било погрешно”, одговорио је гледајући је испод обрва са смешком док је гасио цигарету.
“Oвај прозор?”, бацила је поглед лако преко рамена.
“Тај прозор”, прихватио је њене руке и повео на починак.