ПРВО ПОГЛАВЉЕ

Седам сестара

Зовем се Лептирка. У селу ме зову Лептирка с брда. Име ми је дала покојна матер Љубица, коју памтим као најтоплију светлост која може да сине, без лица, без очију. Отац Јова, Бог да му душу прости, говорио је да сам рођена као трећа кћер на бабино лето и да је било право чудо када је кроз рупу на прагу у собу улетео лептир раскошних крила и слетео право на теме новорођенчета, где је провео три дана и ноћи.

И тако ти трећег дана рече моја покојна Љубица док је дојила дете с лептиром на темену: “Нека се зове Лептирка, и нека буде лепа како овај лептир”, говорио је мој покојни отац.

Четири године касније, њен додир се претвори у ваздух и ја изгубих мајку док је рађала сестрице Вору и Гору, а отац оста удовац са седам кћери.

Најстарија беше Вукосава, коју добише након три слабашна сина покoпана ту повише куће на брду. Вука, гарава и јака, већ се девојчила када смо матер изгубиле, па је се она најбоље сећа и чува успомену на њу. Некада, када падне мрак и загули зима, ми се сведоједне увучемо Вуки у постељу и терамо је да нам приповеда о мајци. А Вука, колико год да је била строга, када би говорила о мајци на њој би се све променило и очи и образ и грло, па би се за који час у сам глас претворила:

“Нигде на свету нема очију као што су мајкине, па када те гледа као да ти косе милује. А када ти косе милује, ко да са неба тера облаке. Нигде нема очију као што су мајкине.”

“Причај нам о загрљајима!”, довикнуле би Вора и Гора сјајних зеница.

“Ој, сестрице моје миле, када мајка грли, то је као да усред зиме од које пуцају и вода и камен неко запали велику ватру и увије те у вунено ћебе. Око тебе сама студен, а теби топло као под jaрким сунцем…”, наставила би Вука.

“Је л’ и нас тако грлила?”, упита Светлана не скидајући поглед са бледе мајкине слике на зиду.

“Још јаче и нежније, Лана, јаче и нежније”, одговори Вука, па се пружи и помилова је лако по образу.

Уз Вукине приче и песме о мајци тонуле смо у лепе снове, у те топле дланове до самог јутра, срећне што то није само наивна прича. Вука је стварно видела како сваку од нас мајка са пуно љубави милује и љуби. И увек би, по Викиној причи, мајка највише волела баш ону која је тих дана назебла, или је ухватила ватра.

Друга беше Росица, рођена у пролетњи дан. Мајка је лако донесе на свет посред поља и росом јој уми лице. Ситне грађе, уског лица и великих светлих очију, личила је на виленицу. Да ли због тога што је мајка роди на пољу, Роса није умела да се сврти у кући. Красила је сањарска, весела природа, па је вазда шетала по пољима и шумама. Након материне смрти, једва да смо је у кући сретали. Долазила је кад-кад да ноћива у постељи, а кад-кад бисмо је налазили у штали или тору како спава у јаслама. По селу су зли језици почели да шапућу да је Росица месечарка, што је жалостило очево срце, па је Росу везивао за греду да не луња около, али џаба. Искобељала би се она онако сувоњава, па јурцала по ливадама и дању и ноћу. Али да буде јасно, ниједна од нас никада није видела да Роса по авлији јаше вртило и да скида месец на земљу. Овог часа руку у ватру дајем да Роса није месечарка!

Ја се родих трећа, а Ружа одмах догодине. Бела, румена и кратконога. Прћастог носа, топлих дланова и пргаве нарави. Била ми је најближа од свих сестара. Једва да је међу нама стајала година, па су нас свуда заједно слали. Заједно смо у школу пошле и заједно се девојчиле. Матер је памтила колико и ја. Као светло, као слике из Вукиних прича и као молитву.

Пета беше Светлана, живих очију и коврџавих коса. Опојног гласа, вита и висока. Што Вука или отац оком, то Лана скоком, па све уз песму. За њу је отац говорио како ће прва да се уда. Одувек се трудила да се људима допадне. Мученица се још од млека морала борити за свој комад загрљаја, јер су се убрзо након ње родиле близнакиње.

И на крају стигоше и оне, најмлађе и најдраже, али и најћудљивије. Родише се и смрт ухватише под руку. Оне претекоше, а мајку нам упокојише. Загорка и Јаворка, Гора и Вора, како смо их звале. Пиргаве, шућмурастих очију, тихе и мирне као лутке од порцелана. Нису се одвајале од Вуке, која је опет о њима бринула као да их је она родила.

Док су биле мале Вука би их узмала у руке, а Светлану повезивала на леђа, па би се њихала крај огњишта лево–десно, лево-десно…док их не успава. Да бар док спију нешто по кући посвршава, јер се на Росу није могла ослонити.

Како је која од нас стасавала, тако јој је Вука додељивала метлу, кофу, виле или мотику. Ружа и ја смо бринула о крупној стоци, Роса нам је помагала када је, наравно, била ту, а Светлана са Гором и Вором о живини и авлији. У башту, виноград и воћњаке ишле смо скупа. Вука је бринула о кући и оцу, кувала и прала и тако све док нам једне вечери у кућу није дошао непознат гост који наше судбине изокрену занавек.

***

“Требa ти жена”, говориле су сељанке мом оцу.

“Треба неко да ти децу подиже”, говориле су му стринке и тетке.

“Вука ће ти се удати и шта ћеш онда?”, бринуле су жене очеву бригу, а он је само климао главом и згужваном капом брисао зној са чела.

Лакше је било солити му памет него наћи жену која би пошла за коритара са седам кћери, који се од јутра до мрака смуца од панађура до панађура, више другујући са својим коњем, него са рођеном чељад.

Међутим, непуне четири године након мајкине смрти, десило се нешто што нико није могао ни да слути.

Сећам се да је Роса тог јутра сва каљава и чупава улетела под руку са сунцем у собу и стала да нас буди вичући:

“Устајте сестрице, долази нам мајкица! Устајте!”

Ишла је од кревета до кревета и сваку од нас дрмусала, вукла за руке и ноге и откривала не би ли нас натерала да устанемо из постеље.

“Шта трабуњаш, луда главо! Каква мајкица?”, одговори Вука у бунилу.

“Мајкица, мајкица, јес’, јес’! Устајте!”, викала је и свлачила са нас јоргане и ћебад.

“Е, јеси луда, децу ћеш ми растужити. Бежи док ти нисам све косу с главе почупала, будалетино!”, развика се Вука, како уме када јој прекипи, па дохвати опанак и фрљну га ка Роси. Али Роса онако малена, па хитра и окретна, саже се и опанак право кроз врата заврши у авлији.

Вука хтеде да сиђе с кревета и појури разјарено за Росом, али како имаде само један опанк устукну и стаде је љутито дозивати. А Роса када виде да јој не гину батине, отрча брже-боље из куће низ друм, све викући и веселећи се:

“Долази нам мајкица! Долази нам мајкица!”

Ружа која је са мном делила постељу, само се приљуби уз мене и зајеца. Ја онако поспана још нисам стигла да се приберем и разумем шта је то луда Роса говорила и чему сва та вика и дрека овако сабајле, али загрлих Ружу и привих је на груди.

“Где је наш оца? Хоћемо нашег оцу!”, заплакаше Вора и Гора угалс.

Вука сикну, па заокта и окрете се ка девојчицама.

“Отац је зазорио и потерао коња у град. Де, да вас нисам чула да плачете због луде Росе!”, запрети нам Вука намрштивши густе, црне веђе и настави, “Ајде, ајде, која ће од вас да отрчи по мој опанак, па да се дижемо да гледамо посао?”

Светлана поскочи и за трен ока већ је у рукама доносила опанак.

***

Роса колико год да је била блесава, говорила је истину, или бар нешто близу истине.

Чим је почео да се спушта мрак са сокака се зачу шкрипа очевих кола са робом. Ја истрчах да отворим капију.

Наш коњ Гара је у лаком касу, обасјан фењером који се њихао над њим, вукао стара очева кола. Али није само Гару фењер обасјавао, већ ја јасно видех да крај оца неко седи. Мајка – помислих, па све шапутајући ту нестварну реч себи у браду, одјурих у кућу да јавим Вуки. У грудима дамар, хоће срце да искочи. Лице ми се згрчило, не знам да ли да певам од среће или да ударим у плач.

“Шта је, Лептирка? Како то изгледаш? Је л’ си отворила капију оцу?”, упита ме Вука док је постављала вечеру и ја с врата само климнух главом, па јој приђох и шапнух на ухо шта сам видела да не прођем као Роса јутрос.

“Шта причаш, каква мајка, убио те Бог, да те не убије!”, викну Вука, па замахну руком, али оста скамењена када на вратима угледа оца и лепу младу жену.

“Здраво-живо, кћери моје!”, рече отац весело.

“Здраво-живо, оцо!”, прену се Вука.

Оном руком што замахну да ме њоме удари, поглади на себи кецељу. На мене се само намршти и севну очима, па брже-боље притрча оцу да преузме торбак и гуњ.

“Здраво, оцо!”, отпоздравише сестрице, а близнакиње му се затрчаше у загрљај.

Отац их насмејаног лица прихвати у руке и подиже.

Росиним лицем резлегао се осмех од уха до уха и, чини ми се обасјавао је целу собу, а од радости и тог свог немира у крилу је кршила шаке и уплитала ноге под хоклицом.

“Доводим вам гошћу”, настави отац, “Она ће живети са нама и бринути о вама и кући, зато будите добре и послушне. Је л’ договорено?”, говорио је загледајући се у наша збуњена лица.

Лако смо климале главом без гласа не усуђујући се да скренемо поглед са очевих зеница.

“Упознајте госпођу Обренију”, рече и устукну корак, два.

Обренију, Обренију, Обренију…..одзвањало ми је у ушима.

На очеве речи, Ружа ми се примиче и ухвати ме за руку не скидајући поглед с гошћиног лица. А Светлана примаче своју хоклицу и седе крај Росе.

Како отац устукну, тако сноп светла са старе петролејке осветли шарене хаљине и сјајне образе, младе жене. То је била чаролија. Није се знало шта је на Обренији лепше: очи, усне или хаљине. Црне косе биле су јој чврсто зачешљане на раздељак и исплетене у кике које су се уплитале око главе уоквирујући лице ружичасто-беле пути. А испод високог глатког чела као од мрамора, исцртавале су се густе, гараве веђе. Очи шућмурасте, поглед топао, а усне као ратлук од ружа. Витког стаса и дугачких танких руку, носила је резедо хаљину, везену ситним бодом, свиленим плавим концем, чија је богата сукња у трену када је закорачила ка нама, откривала белу, богату чипку.

“Здраво, госпођо Обренија!”, поздрависмо је углас на Вукин знак.

Жена приђе асталу, поглади Светлану и Росу по образу, па се осврте по соби да свакој од нас упути поглед пун топлине, а оне јој се тешке сукње завртеше у валове као вртешка на панађуру.

“Здраве ви мени биле, девојке. Јао, као сте лепе! Како сте само лепе!”, говорила је звонким гласом.

“Седите, молим Вас”, рече Вука и примаче јој столицу. Видело се да јој је мило и да се држи стармало да се не обрука. А да је могла, кунем се, само да је могла, загрлила би ту непознату жену из све снаге и рукама и срцем.

“Ми баш постављамо да вечерамо. Увек тако…Сачекамо оца, па вечерамо”, настави Вука црвенећи.

“Ако, децо, ако”, одговори гошћа. “Треба ли вам помоћ?”

“Нека, хвала, само ви седите. Сигурно сте уморни од пута. Брзо ћемо ми то”, рече Вука и примаче столицу ка оцу, коме су Вора и Гора чупкале браду и љубиле образе.

И док смо се ми све до једне на Вукин миг размилеле по кухињи, додавале тањире, кашике и лончиће, Роса стаде пред гошћу опчињено насмејана. Загледа јој се у зенице и изусти:

“Мааајкиииица.”