Лежао сам отворених очију дишући, тешко, дубоко, неуједначено. Осећао сам како ми ваздух струји кроз ноздрве и чекао да прекине. Када је све престало да боли, туга се сручила на мене, и док ме је мрцварила горе од бола, слике су се низале у мраку. Сузе нису хтеле даље од трепавица, не дозвољавајући ми да се ослободим терета. Мислио сам о свом животу. Нисам био безгешан, али моји греси нису ни били толико страшни и велики. Грешио сам ништа више или мање, од било ког другог човека. Био сам порочан, али сам одувек сматрао да се ни по пороцима не издвајам. За добру храну и добро вино никада нисам имао меру. Волео сам своју жену, и још једну поред ње. Био сам завидан… јесам, понекад. Волео сам новац и напорно радио да бих га зарадио, и често се питао јесам ли похлепан или вредан. Био сам и милостив, јер то тако треба, често нерадо, или из страха. Чувао сам оно што сам стицао, увек на граници штедљивости и шкртости. Поштовао сам родитеље и децу, ишао на службу и помагао цркву, славио славу, молио се, понекад, питајући се слуша ли неко… Шта год да сам радио у животу, никада се нисам покајао. Је ли то моја чиста савест, или гордост? Био сам добар човек, а ова смрт ме је плашила. Туга се ројила око мога срца, стезала и гњечила га. Није желела од мене, није желела да остане, и нисам знао држи ли она мене овде или се ја држим ње. Питао сам се, по први пут искрено и срцем испуњеним страхом, има ли Бога, и чека ли ме тамо горе, испред капија, врата…или чега већ. Хоће ли ми пружити руку и увести ме, или ме чека понор. Једна суза склизну ми низ образ, ја отворих очи и издахнух сав овај чемер из себе.
Тумарао сам широм затворених очију, опипавајући празан простор око себе. Хладноћа ме је упијала и гонила на ход. Врелим дахом покушавао сам да угрејем промрзле прсте, док је тело подрхтавало под налетима топлине. Хтео сам да трчим, али ноге, као пера, савијале су се и вукле под командама умирућег ума. Не знам да ли сам ходао укруг или напред, назад или право…не знам да ли сам уопште ходао. Руке су се пружале у мрак, малаксале, урнуте. Тло је измицало сваки пут када бих се сагнуо да га додирнем. Ништа око мене, ништавило у мени. У даљини, једва приметно, зјапила је мала пукотина. Светлост је протицала кроз њу као река. Кренуо сам ка њој, полетео, можда потонуо, не знам… Ухватио сам тај руб светла, оштар, хладан и бео. Сребрн и прозрачан, рефлектовао је празан одраз мог непостојања.
Са друге стране пукотине, сви су били ту. Стајали су преда мном. Гледали у мене и нису ме видели. Али ја сам видео себе у њиховим очима. И у сваком сам оку био другачији. У мајчиним сам био дете, у очевим војник. У детињим сам био див, а у њеним – није ме било. Покушавао сам да је дозовем. Данима сам покушавао. А она је пролазила и није се обазирала. Само је једном застала крај мене и погледала ме на трен, изненађено и уплашено. Прекрила је очи рукама, заплакала и обрисала сузе длановима у исто време, а онда наставила да тумара кућом, изгубљена колико и ја, прелепа и тужна. Лупао сам са оне стране одраза и викао до изнемоглости. Викао сам док ми се грло није прокрварило, поцепало се и на крају занемело. Није ме чула. Можда није хтела да ме чује. Умукао сам.
Сећања су ме смрвила. Сетио сам се како сам је волео. Увек искрено, никада довољно. Сетио сам се њене љубави, безусловне, бескрајне. Сетио сам се како ме је близина њеног тела опијала и узбуђивала. Сетио сам се укуса њених усана, чежње за додиром њене орошене коже. Затворио сам очи. Могао сам да осетим баршун боје карамеле под прстима и њене груди под мојим. Осетио сам њене руке на мојим леђима, сладак дах на врату и зубе на рамену. Могао сам да осетим њен грч. Нокте како ми се заривају у месо и крик прикривен уздахом. Сетио сам се њене косе рашчупане, беле, расуте по јастуку. Сетио сам се ње. Била је као ни једна друга. Увек ту, увек моја, и увек последња уз мене. И сада је последња остала. Сакупила је прљавштину коју сам за собом оставио, бацила је у пећ, изашла и затворила врата за собом. Молио сам се да последњи пут погледа ка мени.
Кроз камење и цигле онога што сам некада звао својим домом, полетео сам у вис. Нисам желео. Нисам се ни опирао. Уплакани, неискрени, забринути и они у журби, стајали су поред ње хранећи сопствене осећаје олакшања њеном тугом. Гледала је у понор и постајала све мања и мања, све док је даљина није прогутала. Више је нисам видео. Нисам осећао да уопште постоји. Подигао сам поглед ка небу и уронио у бескрајно плаво. Видео сам ваздух и чуо облаке. Одувек сам желео да дотакнем облак. Пролазио сам кроз њих сијасет пута, секао их крилима и разбијао. Видео сам оне бесне, пуне набоја и сиве пуне кише. Често бих се подигао изнад њих у тишину и светлост. Густи и прозрачни, нестајали су у мојој близини, а опет ме обавијали. Разливали су се кроз прсте, и увијали у вихор иза мене. Овде горе, био сам део њих. Овде горе, није било неискрених, тужних и оних у журби. Није било ње. Овде горе, далеко од њихових осећања, био сам ослобођен. Без њиховог мрака, могао сам да гледам. Све око мене одисало је светлошћу. Нисам мислио о томе куда идем.
Пространство руменила и ја у њему окружен топлином. Неке благе ноте и мили гласови допирали су из далека. Прожимали су ме и стапали се са мојим бићем испуњавајући сваку празнину која је икада постојала. Прозрачним прстима додиривао сам их и погледом пратио како промичу. Играли су око светла, преливајући се у незамисливе палете. Боје су се кретале и преламале, рушиле се и градиле. Свака бујнија и сјајнија од претходне, отварале су пред мојим очима пределе туђих живота, њихових прошлости и садашњости. Читав мој живот свео се на трептај, на моменат између живота и боја. Јуриле су кроз овај бескрај пун светлости негде напред, као врпца обојена милионима боја. Пулсирала је кроз мене, ка вечности и водила ме крај свега што постоји. Пролазио сам на том путу поред страхота и лепота, поред неухатљивих дивота и разјарених звери, поред сила стварања и сила разарања, сила каквих за живота нисам могао ни да помислим да постоје. Све око мене је брујало и живело, настајало и нестајало и чинило да постанем свестан колико сам мали. Колико сам неважан и слаб. Величина се надвијала нада мном и постајао сам невидљив у њеној сенци.
Очи су биле недовољно велике да сагледају почетак и крај сјајне звезде крај које сам јурио. Трајало је, чини ми се сатима. Топлина њених таласа прожимала је сваку моју бит и све на шта наиђе. Била је златан зид који почиње далеко испод мене и завршава се негде тамо горе на ивици таме. Све око ње имало је звук, све је брујало и вибрирало. Нешто је грејала, нешто је топила, негде је рађала, а негде умирала. Била је почетак и била је крај. А ја, поред ње, био само зрно. Мрва прашине.
Звезда бљесну и наступи тишина.
Испред мене, дивљала је звер. Велика и тамна, гутала је све на свом путу. Она није представљала смрт, она је била заборав и крај. Чак је и светлост златне звезде кидала на комаде и претварала у мрак. Је ли ово крај? Стегох врпцу најјаче што сам могао и зтворих очи. Ако овде све престаје, не желим да видим ништа. Прасак умируће звезде сустигао је и мене. Захватио ме и одбацио на други крај универзума. Бука ме је сакрила и прођох кроз светлост иза леђа звери неопажен.
Постао сам свестан себе. Био сам сам. Границе овог меканог тела, осипале су се по ивицама и разливале небеским пространством. И нисам осећао страх. Нисам осећао бол. Није било кајања, ни кривице. Никога нисам волео и нико ми није фалио. У мени није било жеље. Није било страсти, ни равнодушности, ни мржње, ни молитве, ни опроштаја. Ни Бога није било. Само спокој и лепота. Само непрегледна даљина слободе.
Сазвежђа и галаксије промицале су као секунде покрај мене. Свака другачија, свака своја, јединствена, колосална и непоновљива. Биле су застрашујуће бучне и агресивне, откидале су у пролазу комаде меса са мог тела, претварале га у прашину и упијале у звезде. Пулсирале су у ритму брзине, диктирајући темпо свему што постоји.
Једино што нису додиривали биле су оне. Неприкосновене господарице универзума. Једине које су постојале себе ради. Биле су управо онакве каквим сам их замишљао, и више од тога. Као море у мору, лебделе су недодирљиве. У овој тами испуњеној светлошћу, ванвременске и слободне, као сама есенција постојања владале су. Саткане од милион боја, које моје људско око први пут види, скривале су у себи олује и громове, светлост и таму, мир и тишину, и бес, и ритам…тако благ и јак. Око њих, све је мировало. Ништа се није усуђивало да ремети то постојање. Успорио сам крај једне, растрзан између спокоја којим је одисала и жустрином која ме је вукла. Пружио сам руку и додирнуо је. Милина ме је савладала и загрлих је. Привих се уз њу нежно и јако само на трен. Сила ме је отргла и одвукла даље, а моје срце оста да куца у њој.
Звер је урлала негде из мрака и осећао сам да се приближа. Кретање се успорило и брзина утихнула. Лебдео сам у мору магле. Сазвежђа и галакскије светлуцале су као прашина на Сунцу свуда око мене. Биле су ту, на тик од дланова, далеке и мале. Постојале су тако, окружене једне другима, у апсолутној тишини и миру. Кретења је у потпуности нестало и све што сам осећао и чуо, били су откуцаји срца у грудима. А онда је све поново почело да се креће. Али не брзо и не величанствено. Мир је заменио хаос, а лепоту мрак. Пода мном се све рушило. Сазвежђа су се сударала и разбијала. Мрвила су се и уливала у моје очи. Звезде су се гасиле и нестајале и оно мало бледило боја, расплинуло се у црнило и нестало. Отварали су се нови хоризонти, замућени прашином галаксија и остацима угашених звезда. Покушавао сам да ухватим оно што је од њих остало, да их заштитим и спасим. Међу мојим прстима разливале су се као мед. Крајичком ока угледах небулу свог срца. Испружио сам руку ка њој, да макар њу склоним из хаоса и метежа који сам створио. Читава ми стаде на длан и промаче кроз прсте. Све се урушавало и пропадало, све је нестајало и разбијало се.
Све што ме је окруживало, постало је прашина. Мрачна, густа прашина. Кроз њу се назирао један једини облик. Била је то звер. Црна и бескрајна, јурила је ка мени. Разјапљених чељусти гутала је крхотине мог универзума и прождирала оно мало светла што је остало. Сво постојање пропадалао је у таму коју је са собом носила. Увијала се око себе у бесконачност, попут змије, исисавајући живот из свега око себе. Само се она шарена врпца, сада бледа, истрошена и испијена, пружала кроз ништавило и мене, и протезала до црног зида испред мене. Покушавао сам очајнички да је ухватим, да се задржим и отргнем зверињем вртлогу. Руке су ми биле мале и нејаке и звер ме је дохватила.
Нисам могао горе, ни доле. Нисам могао натраг. Нисам могао да побегнем, ни да останем овде. Склупчан, немоћан, постадох свестан тескобе око себе. Стезала ме је, и гушила, развалачила и увијала се око мене. Притискала ме, теглила врат и ломила кости. Дисање је постало тешко, напорно. У рукама сам, црпећи последње атоме снаге још увек стезао врпцу. Под налетом таме, и она остаде без боја. Увијала се око мог врата, преко чела, пред мојим носем и стапала се са модрилом испред мене. Осетио сам да је то крај. Знао сам да је ово крај. Погледао сам звер у очи. Буљила је у мене, разјарена, бесна, спремна да ме растргне. Страх ме је савладао и престао сам да се борим. Свестан неминовности, препустио сам се. Склопио сам очи и пустио да ме тескоба смрви.
Сетлост и хладноћа ме обгрлише. Звер се више није чула. Протегао сам се у празан простор око себе и ваздух ми испуни плућа. Немоћ ме је сломила и очајнички крици излетеше кроз грло. Више нисам могао да се обуздам. Сузе су се сливале низ моје образе. Јецао сам и батргао се нејак и прстрављен. Две топле руке су ме загрлиле и привиле на груди. Слаткоћа млека прелила се преко мојих непца. Њени откуцаји срца умирили су моје. Пустио сам да ме заборав освоји. Престао сам да постојим.
Почела сам да постојим.