Волим бело – аха. Бео јастк, бео чаршав, беле руке крај тела… Данас у једној таквој белој соби чекам да ми пред очима прелете сећања преображена у покретне слике, испраних боја, убрзаних покрета, као пројекција немог филма, чија је ролна чамила деценијама у неком буџаку, у коме иначе прашину скупљају заборављени филмови. Али тога нема. Узалуд призивам Бога. Ни њега нема.
Шшш…Као да поново чујем. Моја снага лупала је петама о плочник, застрашујуће као Вагнерове “Валкире”. Јурила сам да га спасим, али, док сам стигла, огледала су већ била прекривена, а ја сломљена на парчиће.
Нисам излазила из постеље неколико наредних јутара. Кога је више било брига за јутра и дане, и да ли је петак или шестак. Дани служе људима који имају шта да чекају. Као џепна рачунаљка. Мени више није била потребна. Из дана у дан живела сам једну среду.
“Човек је сам. Када леже и када се буди, када му суде и када суди, човек је сам, тачка!”, рекао ми је већ уморан од моје живе смрти и неуспелих покушаја да ме врати међ’ живе. “И све ће бити онако како тај човек одлучи.”
Изашао је из собе погнуте главе, као човек који је претрпео пораз.
Плакала бих за њим. Викнула да стане и да се врати. Није било гласа у мом грлу, ни разума у мом погледу.
Сутрадан није дошао. Није ни следећег дана, ни дан после тог.
Сад сам му крива јер, где је његово право на патњу? Ја му не дозвољавам овим мојим очајем да жали. Крива сам му, јелте, јер док лако тонем у дубоку тугу, он брине о мени и мом менталном здрављу. И тек неки тренутак, онај залутали, посвети себи и свом болу.
Ја му не дам да пати… Себична сам? Ах! Зар нисмо сви.
Не сећам се када се поново појавио на вратима.
“Од твоје последње посете нису престајале да ми одзвањају у глави твоје речи…Оне о самоћи?”, изустила сам, чим сам га угледала, пре него што ме поздрави или прекори.
“Добро је да ичега има у тој твојој глави”, уздахнуо је, “па макар то био само ехо мојих речи.”
Аутор Матилда Вељковић