СЕДМО ПОГЛАВЉЕ

Горчин

Након што смо покопале све Јасминкине дарове, Ружа је почела да се опоравља, али толико споро да су протекли месеци до дана када је мајкица извела у двориште на столицу да јој бело лице упије мало сунца.

Глас о њеној болести брзо се пронео селом. Није одлазила по воду, ни у школу, ни на игранке, па су људи почели да пропитују како коју од нас сретну.

Криле смо колико смо могле, јер смо знале да болест уме да упропасти судбину девојке. Али како се опоравак одужио, понестало нам је и изговора. Да човек не буде паметан да ли да одговара на сва та питања, или да пусти село да сами кроје истину.

Тако једном сретох Горчина на сокаку. Видела сам да ме гледа, па скренух поглед да ме не пита за Ружу, али не лези враже, он примети да га избегавам па појури за мном и стаде ме дозивати.

„Лептирка! Лептирка, море не прави се блесава, де окрени се!”, викао је.

Али ја, као да ноге нису моје, почех да трчим. А он, ђаво га однео, ухвати па за мном. Трчала сам са жељом да из тела истрчим, да у земљу пропаднем или гром да ме спали, само да не будем та која ће да потврди сеоска говоркања. Знала сам све његове и Ружине тајне и хтела сам да их сачувам и од њих самих. Да остану вазда тако лепе и свеже и да се, чим Ружа оздрави, наставе увећавати, све док се једног дана не узму.

И не би ме Горчин ни стигао да не зађох у дубраву и да се не саплетох на пањ. Док сам ти се ја придигла, он је већ стајао преда мном.

„Лудо луда, па што море не станеш када те зовем? Ко да си самог ђавола видела, Боже мили!”, говори и из косе ми вади лишће и гранчице.

„Пусти ме. Не дирај ме!”, просиктах још увек задихана.

„Добро, де. Хтео сам да помогнем”, устукну Горчин, па настави да ме заговара док сам чистила сукњу и кецељу.

На колену ме је пекла подеротина, али далеко било да пред њим задигнем сукњу да погледам.

„Шта хоћеш од мене?”, викнух.

„Ништа. Од тебе ништа. Хоћу само да ми кажеш је л’ истина?”

„Шта је л’ истина?”

„Ајд’, луда главо, не терај ме да морам да изговорим.”

Говорио је као да ме преклиње подигавши обе руке ка небу.

„Она је добро”, оборих главу, али ми то није помогло да са себе отресем непријатност коју је стварао његов поглед. „Опоравља се. Још који дан и биће ко нова.”

„Значи, истина је.”, прошапута забринуто, па се замисли.

“Ја ти рекох да је она добро, а ти сад како хоћеш.”, заврших и кренух путем села, а од тескобе хоће срце да ми искочи, у носу ми се заљути и очи наквасише. Плачем и трчим, и плачем и трчим и волела бих да никада кући не стигнем.

Код капије застадох и видех Ружу како седи пред кућом сама самцита. Обрисах образе о кецељу, умирих дах, па насмејана уђох у авлију.

„Е, Ружо, ту си. Има ли Лиле данас?”

„Јок. Ни Лиле, а ни тебе.”, одговори Ружа тихо.

„Ја се задржала неким послом у селу. Ево, више нећу да излазим, бићу ту крај тебе да ти правим друштво.”, трудим се да говорим весело, а грло ми се стегло.

„Шта каже село? Мора да се свашта прича.”, настави Ружа. Видим, црна јој се сенка надвила над лицем. Сунце је полако залазило за брдом, па ко да наједном њен, од болести избелео тен, посиве.

„Село ко село. Шта да се прича? Нико ништа не прича.”

„Прича, знам да прича.”

„Немој да си блесава. Ти се лепо опорављаш и већ си лепа ко пре болести. Ево, баш данас сретох Горчина. Пуно те поздравио и једва чека да те види. Ја му велим да си лепша него пре, а он се само осмехује…”, говорила сам ко воденички точак, али убрзо се угризох за језик. Који ме је ђаво терао да га помињем.

„Лажеш, Лептирка, лажеш.”, прекиде ме, а ни погледала ме није.

Како је говорила тихо, њене су речи секле ко тупом бритвом.

„Што да ми кажеш да лажем? Ено ти га Горчин, па га сама питај.”

Ко бајаги, наљутих се па се упутих ка вратима куће, у жељи да побегнем од срамоте.

„Лептирка!”

„Шта је?”, одговорих љутито не окренувши се.

„Је л’ и Горчин плакао, или си плакала само ти? ”

„Што да плачемо? Шта причаш?”, правдала сам се.

„Ма да, право велиш, што би па плакала. Измишљам којешта.”потврди Ружа онако као за себе.

Слегнух раменима и коракнух ка вратима, кад ето ти опет ње.

„Лептирка!”

„Шта је сад?”, брецнух се.

„Умиј образе. Брисала си их прљавом кецељом.”

***

Горчин је онакав како му и име каже. Ни слутила нисам да ће постати мој горак залогај. Зар мој пелин и со на рану да буду те црне очи у којима се мрак, као црна кукавица, сакрио. А ја, повиленела, по том мраку тумарам – никад светло да не нађем.

Од оног сусрета у дубрави сретала сам га скоро сваког дана.  Прилазио би да пита за Ружино здравље. Разговарали смо о времену, послу, а највише о Ружи и о љубави према њој. О, како је лепо говорио о љубави. Није био као остали момци из Малешева. Снажан и плећат, црн и мргудан, а опет са срцем од шишаног плиша. Није ни чудо што су се девојке утркивале око њега. Али џабе. Џабе им и нових хаљина и великог мираза. Он је само једну хтео – Ружу.

Временом, навикнута на та наша дружења, хватала бих себе, несрећницу, како се осврћем унаоколо по пољу, или по друму, не бих ли га угледала, а онда, ако бих чула да је на реци, ноге би ми отежале и лењо ме довукле до наше мале куће, стегнутог срца. Говорило се да воли да изађе на Дунав и ту да зазори. И да је заљубљен у реку и тврђаву, да га није страх да се по њој пење и по дану и по ноћи. Глув за ветар који бесомучно хучи кроз камене зидине, отпоран на студен који доноси вода, пењао би се до врха куле где би са својим мислима дочекивао зору и тек би се око поднева спустио натраг у село. Џаба других момака, добрих и поштених, кад ја, ко за инат, почех да марим за Горчина.

Његова брига о Ружи терала ме је да пожелим да и о мени неко тако брине. Нисам ја волела да то буде баш он, али тако је лепо говорио, мила мајчице, и са толико нежности да сам га, признајем, понекад слушала и уздисала као да он то све, бајаги, мени намењује. Срамота ме је, али срце не зна за срамоту и ето муке.

Са пуно радости бих, истина жива, преносила Ружи све те нежне речи. Сваки дар који би јој по мени послао, доносила сам, нисам сакрила ниједан. Нисам прећутала ниједну лепу реч, ни поздрав, знајући колико то Ружи добро чини. Како се цела озари, па јој се бар на кратко бели образ зарумени. Само нек она нама оздрави и да је Бог поживи.

Како која воћка узри, Горчин би је слао Ружи по некој од нас, најчешће по мени. Не зато што је мене чешће сретао, већ зато што сам ја знала где га могу наћи.

Да ли је Ружа нешто слутила – не знам.

Говорила је да се увек зацрвеним кад о њему зборим, а ја сам се бранила како прича којешта.

Једино се Обренији ништа није могло сакрити. Слутила сам да зна. Осећала сам, иако ме никада није питала о њему, ни када би ме уплакану затицала у сењаку. Ни тада.

Горчин и Ружа се нису видели од жетве до сетве и Ружа се за то време лепо опоравила, али никада више није била као пре. Опала јој снага, згасла ведрина. Он за то није марио. Чим је прошла сетва, испросио је Ружу и ја јој тада даривах моју спрему. Било је ту свега: три пешкира за кума и девера и да се закити фијакер. Ћилима, два комада, један већи са ружицама и један мањи црвено-црни, сукнени јастуци и чаршафи, вунени прекривач за велики кревет, кошуља за момка, свекра и девера и сукња за свекрву. Све сам ја то везла док сам крај ње бдила, а у мислима љубила Горчина, па му дође у неку руку, ко да сам је за удају сремала. Душмани је спремаше за гробље, а сестра за сватове. Дарови су по божијој жељи отишли ономе коме су намењени. Не марим.

Ружа прво није хтела ни да чује да прихвати дар, али како је болест претекла и како своју спрему није могла ваљано да зготови – пристаде.

А и шта ће мени спрема. Шта ће мени ћилими и пешкири. Нико није марио што су мене као старију сестру под кровом заборавили. Није да није било просаца. Било је. Али мајкица није дала. Све је викала како сам јој узданица и како је за мене још рано.

Дође и дан свадбе.

Горчин уђе на капију са својим сватовима, па право на врата ка зету Стојану. Ми брата немасмо, а ни оца, па Стојан Горчину предаде Ружу уз благослов. Препеше је на бели фијакер и одведоше. Отргоше ми се од срца обоје. Дуго сам гледала како се вијоре моји бели пешкири низ сокак. И кад замакоше за кривином, као да могу да видим у даљину, преко сваке окуке и авлије, наставих да их пратим погледом, да лебдим над њима све до Горчинове куће.

Оде Роса, оде Ружа. Одоше и моји разговори са Горчином.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *