Група аутора “У врзином колу”
“Страхор”
Београд, 2017.год.
СЕОБА
Сам Бог зна како сам се овде нашла. Око мене мрак, црн црнцати, као да ме неко утиснуо у угарак. Ништа не видим. Чекам да ми се очи навикну. Ваздух је густ, као да је од дима што се дигне кад се згаси дрвце за потпалу. Тешко га је дисати. Љуто жеже. Хоће да удави. Стојим тако, а ноге ми мокре, па ми шљапћу прсти у опанцима. И сукња ми тешка, лепи ми се за бедра. Растресла бих је, али не могу да се померим. Тело као да није моје. Само главу могу да окрећем, ево овако, лево-десно. Простор је некако велики, а тесан. Не видим ни кров ни крај. Нит звезду нит греду. А не могу да мрднем. Осећам како стежем дететову рукицу. Та ме мисао опасуљи. Рукица му хладна и мекана. Ћути и оно. Нема ми човека. Можда је негде у овој помрчини. Не видим га док зверам између рамена ове светине преда мном. Да сам мало виша, можда бих и видела нешто, овако… Добро да је дете поред мене. Да се не смуца по мраку око ових људи што ћутке стоје раме уз раме, један до другог и чекају. Могло би, сирото, да се прецепи од страха.
Боже, Боже, колико света! Никад нисам видела оволико људи. Ко на највећем сабору. Не могу да се начудим колико глоте. Каква нас несрећа снађе! Шта то нисмо урадили како ваља? Негде смо погрешили. Само не знам где.
* * *
Све је почело када се пронео глас о пустој болести, од које изумиру читава села. Глас да смрт не бира да ли је младо или старо. Човека би ухватила ватра, слабила би му снага, не би јео, не би пио. Кукао би да га боли глава и трбух. А онда би се једно јутро пробудио са угризом; крвавим пликовима по телу, који би из дана у дан црнели и нарастали, док не попуцају и излију отров за нове ране.
Веле старе жене: „Кума се ухватила пута. Ставила нову белу мараму на своју лепу главу и пошла у свет.“
Тако једну ноћ и ја усним чудан сан:
Идем низ неки друм, па кренем да се пењем на малену ћуприју преко речице. Кад, ето ти, ћупријица поче да се клати и ја се обема рукама ухватих за ограду и укопах у месту. Бацих поглед ка реци; вода лепа зелена, па провидна. А из ње ме гледају непозната лица. Нит се смеју нит се мрште. Ништа не говоре. Само пиље. Јасно видим: мушко, женско, младо, старо. Ју, замало да паднем преко људи, далеко било, помислих, па се прекрстих. Гледају они мене, гледам ја њих. Ћуте они, ћутим ја.
Ћуприја се беше умирила и ја кренух полагачке, корак по корак, када са друге стране моста угледах жену како седи на троношцу и нешто прави у крилу. На глави јој бела марама, а под њом седа коса пада низ леђа до земље. Лица младог, а седе главе, помислих и кренух ка њој. А она, кад виде да јој се приближавам, погледа ме испод ока, па се окрете на другу страну да не видим шта држи на крилу.
“Здраво живо”, викнух.
“Здраво, Росо”, одговори жена.
“Дедер, покажи шта ти је то у крилу.”
“Дарови, Росо, дарови”, каже.
“Дарови? Коме ћеш их, сестро?”, чудим се.
Видим, смеши се,али не диже поглед са својих бедара.
“Ух, има овде, ихај. Ништа се ти не брини. Ево, твојој кући сам наменила три”, одговори жена, погледа ме право у зенице својим модрим очима и пружи ми црном руком три свеже одељане стреле, док јој се у крилу сјајила златна бритва.
“Чума”, прошапутах себи у браду и ту се пробудих.
Још сам носећа била, када сам уснила тај сан. А сада моје детенце, мој цвет мирисни, има три лета. Споро путује кума, споро. Утом се људи и преваре, па забораве да свако ко икада крене, кад-тад мора и да стигне.
Три године смо свекрва и ја стављале дар на софру пред починак, како се ваља, да је умилостивимо. Свако вече истим редом: прво иде медна погача, замотана у чист пешкир и со, ко што се гост дочекује; онда чанче са водом, да се окрепи; струк босиљка за добро здравље, и чешаљ да се очешља. Није нам ни једна једина ноћ промакла да дарове нисмо изнеле. Али изгледа да нешто нисмо радиле како ваља. Само шта?
Треће године закукурика црн петао у нашем селу и ево где смо сад. Џабе пешкири, погаче и мараме. Џабе је сад помињем. Лепо сам говорила мом човеку:
“Не замерај се несрећи, већ је куми.”
А он ни да чује.
“Е, луде ли жене”, говорио је.
“Аман, причају на пијаци! Неће болест да умори оног ко је куми.”
“Да те више нисам чуо! Изби то себи из главе, да ти ја не избијем!”
“Аман, уснила сам…”, не стигох ни да заустим ваљано, кад ме удари шаком, ошашави ме.
И тако смо сирота свекрва и ја у самоћи, крадом, три године тумачиле онај мој сан и никако да погодимо коме су оне три стреле биле намењене. Знала сам да мом човеку једна не гине кад је тако тврдоглав.
* * *
Чим се пронео глас да је кума стигла до оближњег села и да је својом отровном стрелом однела два живота, више нисмо ишли ни по пијацама, ни по панађурима, ни у сватове, ни у пођане.
Једина ми радост беше то женско дете; да је гледам како расте и трчкара по дворишту. Моја Ружа, цвеће моје. А онда, још за дана, да не горимо свећу, легнемо у постељу. Она ми окачи руке око врата и склопи окице, а ја јој целу ноћ миришем мекану косицу и сладак дах. Гледам је под месечином, па ми се сузе скупе у носу од помисли да ли ћу да доживим да ми пред очима порасте. Богу се помолим и тако у молитви заспим.
Чим зазори, све јово наново: метем кућу по васцели дан, перем се, перем дете, спремам дарове и тако укруг. Све док једног јутра рођака Стана није дошла по свекрву да је зове да плету кошуљу.
Било је то негде после Петровдана. Скупило се девет најстаријих баба ту из села да уочи младине, голе голцате, за ноћ исплету чврсто платно од кога ће да сашију кошуљу, довољно велику да и највећи човек може да је стави на себе.
Сећам се: дижем се сабајле из постеље, а свекрва леже. Не проговара. Образ јој упао, чело побелело као да у себи крви нема. Спавала је тако наредна три дана. Мислили смо да јој сандук спремимо. Али, хвала Богу, претече. Четврти се дан диже на ноге, као да ништа није било.
Кад је дошло време да се село провуче кроз кумину кошуљу, одосмо и нас три. Свекрва, Ружа и ја. Човека нисам могла да наговорим. Неће да чује, па то ти је. Вели: “Идите, кад немате паметнија посла”.
Ја двапут да га зовем нећу. Још ми у глави звечи од ономад.
Око сеоске чесме затекосмо силну глоту. Млада жена, ту из села, држала је у рукама нешто што је више личило на џак плетен од лањске конопље, него на кошуљу. Људи су прилазили један по један и провлачили се кроз платно, као кад жене облаче сукњу; од главе, па низ ноге. Прво деца, па здрави, а онда болесни, и тако редом, све док сунце није потонуло иза брда.
Ваздан сам се сирота освртала за собом, не би ли угледала оног мог несрећника како иде низ сокак, али џабе. Џигерицу ми поједе.
Кад смо се врнуле у авлију, дочекао нас је пијан пред прагом. Седео је на троношцу за пањем и доливао препеченицу у чокањ, па се куробрецао.
“Ево, моје матере и моје луде жене. Иду, а не знају да је човеку смрт ближа од кошуље.”
Не гине теби једна кумина стрела, мислим се.
* * *
Џабе кошуља, џабе дарови и онолике погаче. Џабе је кумисмо сви од реда. Многи су увелико напустили куће и имања. Једни су се отпремили на онај свет, а други су паковали шта им је мило и хватали пут пред собом. Остављали су рођене мајке, браћу и сестре, које је болест начела, а водили све што је могло да се води низ друм. Друмови су овде одавно служили само за одласке.
И тако свану најсветлије и најруменије јутро од свих која памтим. Ружа, дете моје, седела је на крај кревета и млатарала белим ногицама, чекајући да јој свучем спаваћу кошуљу. Подигох је и сместих себи у крило, па почех да је преобукујем, а њена топла кожа замириса. Пољубих је у раме и осетих врелину од сна на уснама. Подигох јој руке да је обучем кад под мишком имадох шта да видим. Чумин угриз, помислих. Пипнем јој чело – гори. Јој, животе, боље да ме је тог трена сто муња спалило; да су ми очи слепе остале, него што тај крвав печат видеше. Куку, што баш мене сироту и моју јединицу да та несрећа снађе? А онда станем, па саму себе прекорим: а ко сам ја да ме не снађе. Шта сам ја од кога боља да ме заобиђе. Јој, несрећо, ја можда нисам ни Богу преча, ни боља, али ово моје детенце, цвеће мирисно… шта је оно коме криво да не стигне да порасте.
Није морао нико ништа да ми каже. Одмах сам знала шта је и како је. Хтедох косе с главе да чупам, да вриштим, кад у собу уђе мој човек.
“Пакуј, жено!”, викао је с врата. “Идемо”.
“Шта да пакујем? Куда да идемо?”, прошапутах.
“У сеобу, а где би друго? Куд сви, ту и ми”, говорио је док је нервозно шетао горе-доле по соби. “Селе се људи из Турије ка Дунаву. Придружују им се из читавог Звижда. Неки кажу да ниче младо село подно Рукумије. Многи ће тамо. Можемо и ми, док смо још у снази. Није нам далеко. Прича се да се Панково крај Млаве цело затрло. Опустело начисто, нигде живе душе.”
Ранијих дана је по кући ишао мргудан и прек. Није умео овом детету једну лепу реч да удели, да га помилује. А види га сад. Ваљда се у њему кувала мисао о сеоби. Кувала, кувала и сада је зготовио и пресекао ту преда мном, ни не слутећи да је доцкан.
“Добро, човеку мој, спаковаћу нас, само да намирим дете”, говорила сам тихо, а у глави су ми ударали громови.
“Узми само колико може у нарамак да стане. Има дуго да се хода. Добар део пута ће нам дете бити на леђима. Знаш, кад се умори, кад га заболе ногице. Ено, мајка пакује храну да нам се нађе”, меље ко воденички точак, пуста му уста остала, а ја хоћу да прецркнем.
“Добро, човеку, добро”, говорим и само мислим нека изађе више из собе, иначе ћу да пукнем ту пред њим.
“Крећемо у зору!”, заповеди најзад, те се окрете и оде.
“Добро, човеку, добро”, понављала сам, док је затварао врата за собом.
Требало је да прођу дани и дани, ноћи и ноћи, да мој човек донесе одлуку, која је још лани била јасна као сунце. Ја сам моју донела очас. Чим сам видела да нам је дете оболело, одлука се сама донела. Није имало ту шта да се мисли. Јој, каквих сам се прича наслушала по сокаку, црна ја, па зар то да ме снађе? Питање је дана када ћу и сама да осванем губава. Није прошла ноћ да Ружа није са мном легла. У сеобу су примали само здаве, а ми то нисмо биле. Од када је ова несрећа почела да се шири Звиждом, мој човек са мном није преноћио. Можда и претекне. Мислила сам се: млад је, леп је, добар је домаћин. Мало воли да попије, али није рђав. Ако претекне, сам ће да се снађе; жену да нађе и другу децу да изроди. А мени се моје зна. Куд дете – туд и ја.
Тај сам дан провела како ми је било заповеђено. Паковала сам и спремала, све онако како се од мене тражило и очекивало. А како је мојој души било, то само ја знам.
Увече, када су сви полегали и када им се учврстио сан, узела сам поспано чељаде у наручје и изашла из куће. Добро сам знала куда ћу. Једина брига ми је била да се Ружа мајкина не пробуди и да нас ко не види. Крадом пожурих преко авлије на задњу капију, па преко грдине ка младој шуми. Небо беше ведро, пуно звезда и ноге су ме лако носиле. У грудима је бубњао страх да ме ко не пресретне и врати кући. Али би среће, и домогох се шуме.
“Шшш, спавај, злато мајкино, шшш. Још мало и стигли смо. Спавај, спавај. Шшш”, шапутала сам и грабила пред собом.
Олистале крошње упијале су светлост звезда. Шума је постала гушћа. Носила сам дете онако како га прихватих са кревета, са све ћебетом о које је запињало шибље и младо грање. Камење ме саплитало. Корак ми је отежао. Бршљен ми се лепио за сукњу, уплитао око ногу и вукао ме натраг, али ме ни он не поколеба.
Напокон, повукоше се крошње украј и месец јасно обасја равну ливаду по сред шуме, на којој се сијао бели камен са пољског бунара.
* * *
Осећам лак ветар како пара овај тежак ваздух. Пири. Милује ми образе. Благо забацујем главу и удишем дубоко. Затварам очи накратко и смешим се. Стежем дететову руку и видим како се кроз мрклину промаља блага светлост као у свитање. Обасјава море глава и рамена које се простире преда мном у недоглед. Погледах у лице мог детенцета које је стајало уз мене огрнуто ћебетом са кога се сада цедила вода. Видех да се и оно смеши, док му меки трачак светла милује прамен косе.
Светина полако поче да се креће. Кораком, као да лебдимо, кренусмо и ми. Једни иду сами, други су се држали за руке, трећи под руку. У тренутку ми се учини да ме неко дозива. Глас је долазио одзада.
“Росо! Росо!”, разлеже се најпре тихо, једва чујно, па све гласније и гласније. Ја се окренух, али не видех никога. Она светина хода, не стаје, носи све пред собом. Не могу ни ја да станем, хоће да нас прегазе.
“Ој!”, вичем, па се осврћем, “Ој!”
“Росо!”
Глас постаје све јаснији – ближи.
“Росо! Росо!”
Напокон препознајем да је од мог човека и утом се он сам створи поред мене и узе ме за руку.
“Мислила си у сеобу без мене?”, говори ми и гледа у оно светло што се промаља, а вода му се цеди са чакшира.