ШЕСТО ПОГЛАВЉЕ

Роса

Као да нам је било мало мука око Руже и њеног опоравка, па нас судбина стаде засипати невољом са свих страна. То кад крене, не уме да стане.

Сам ме је ђаво задржао до мрака на сокаку. Да ме човек пита шта сам радила напољу до касно, не бих знала шта да му кажем. Тих сам дана лутала као без главе. Мисли су ми се развејавале као тополине маце. Ништа ми од руке није ишло, нити ми се ишта могло утувити у главу. Ма, да ми човек да две кокошке да чувам, ја бих их изгубила. А ноге, као да су туђе, само би да ходају. Кажу: када хода, човек је најближи Богу. Човек можда Богу, а ја ето реци. Свако моје ходање би се завршавало код воде. Не зато што није било скеле да се преко ње пређе, већ, чини ми се, зато што мисли воле да плове низводно, исто као и тополине маце од којих се тих дана белело приобаље. Не знам колико сам дуго зурила у реку. Некако ми промаче да јој се зелена таласаста површина претворила у црно мастило. Тек када су комарци почели да ме гризу, схватих да се одавно завршио дан и упутих се ка селу пречицом кроз расцвали багремар. Ходала сам брзо, напамет. Сањарећи на ногама, превалила сам део пута. Није ни чудо што нисам одмах приметила да ме неко прати. Кожа је почела да ми се јежи. Схватих да није од студени, јер баш се тада ускомешаше гране жбуну недалеко од мене и зашушта лишће. Застадох и осврнух се око себе. Помислих да је  звер и срце ми стаде силазити у пете. Под нечијим корацима проломише се гранчице и ја, напета ко струна, јурнух у трк. За собом сам чула пригушени смех. Погледала сам преко рамена и видех две мушке прилике како јуре за мном.

„Не бежи од нас. Нећемо ти ништа“, сиктао је један.

„Јаребице, што се бојиш. Стани“, кроз смех и убрзани дах говорио је други.

Нема тог који би мене стигао, помислих. Лако сам прескочила оборено мало стабло на ободу шуме, када су ме у лету зграбиле туђе руке и привукле к себи. Обгрлиле су ме тако да нисам могла да дохватим земљу. Отимала сам се, али је стисак био снажан. Нисам могла да га се ослободим.

„Лептирка, сестро. Стој, сестро! Мирна! Не батргај се“, викао је познати глас и ја схватих да сам у Ердувановим рукама. Престах да се отимам и он попусти стисак. Од радости што је наишао, јако сам га загрлила и заплакала на његовом рамену из свег гласа.

„Хајмо кући, селе“, рекао је.

„Јуре ме…Тамо…јуре“, показивала сам ка шуми и покушала да му испричам грцајући.

„Шшш… Идемо кући.“

Пребацио ми је преко рамена свој јелек и отпратио ме до капије.

Сутрадан је дошао у авлију да намири Гару. Реч са мном није проговорио, само ми је климнуо главом у знак поздрава.

Ердувану ћутање иде од руке, са мном то баш и није случај, те ја сиђох са трема и спустих се до штале. Правио се да ме не примећује.

„Хвала за оно синоћ. Спасао си ме“, шапнула сам и помазила Гару по сапима.

„Да могу, сад бих те убио, Лептирка”, процеди кроз зубе.

„Нисам била крива. Враћала сам се са реке када сам приметила да ме прате“, покушала сам да обасним кријући се иза коња од стида.

„Немаш шта да тражиш ноћу у шуми. Ти си женско“, љутито је кроз зубе сиктао да неко не чује.

„Не знам шта ми је било. Нисам хтела. И ко су они? Је л’ их знаш?“

„Не. Не знам ко су. Странци. Видео сам их, angala кафана. Памет у главу и пре мрака да си кући, јеси чула?”, рече Ердуван, окрете се и оде од мене.

„Ма немој“, просиктах за њим. „Нисам ја мало дете. Како Лила може да се шета ноћу?“, викнух увређено, а он се на то грохотом засмеја.

„Лила, вештица? Јао, kalе Лептирка, ти ко дериште неко. Лила је наоружана до зуба, ale. Избола би их обојицу док трепнеш. Пусти ти Лилу.“

Било је среће да се Ердуван враћао са надничења те вечери. Било је среће да је чуо моје гониче док вичу за мном. Било је среће да ме је видео. Али понекад срећа зажмури.

***

Пар вечери потом Светлана, коју је мајкица послала да намири стоку, улете у кућу викући и ридајући:

„Роса! Штала! Роса…“

Постављале смо сто и мајкица додаде мени у руке тањире и журно изађе из куће, а Светлана истрча за њом. Ја спустих оне тањире и замолих Ружу да остане у соби са Вором и Гором, које јој се привише уз крило од страха и она их загрли.

„Иди!“, викну Ружа.

Још нисам ни крочила преко прага, кад пројури Гара поред мене, право низ авлију и прескочи капију носећи Обренију на леђима. Јахала је вештије од витезова из Вукиних прича. Задигнутих сукања, без седла, јурила је низ друм у правцу Дубраве.

„Лептирка, помагај!“, трже ме Светланин глас. Допирао је из штале.

На леђима је вукла Росу, која се једва ослањала на ноге. Притрчах им и прихватих је. Унеле смо је у кућу и све до једне закукасмо када је осветли свећа. Поцепаних дреја, прљава и ошамућена изгледала је гадно претучено.

„Шта се десило?“, упитах Светлану трудећи се да се приберем.

„Не знам, сејо. Овакву сам је затекла у штали. Гле, иде јој крв и на уста!“

Светлана показа прстом и покри очи рукама.

„Хајде ти одведи Вору и Гору у кревет и немојте да излазите из постеље док вам не кажем. А ја идем по топлу воду. Ружо, ти се смести полако поред ње и скини јој те рите, па ћемо је заједно опрати. Је л’ можеш?”

„Морам, нема је л’ могу!“, одговори тврдо са вољом у гласу и то ми на трен измами осмех.

„Шта је сеји? Шта је сеји?“, понављале су близнакиње кроз плач.

„Пала је, па се ударила. Хајмо ми у кревет. Биће секи сутра боље.“, варала их је Светлана.

„Ми смо гладне!“, плакале су близнакиње.

„Донећу нам млеко у кревет. Хајмо, сестрице, Хајмо.“

Роса је дисала плитко. Очи су јој биле склопљене. а колена одрана, као и лактови и део лица. Како смо спирале скорену прњавштину са њеног тела, тако су ницале модрице и огреботине. Понекад би тихо зајецала, па смо се Ружа и ја трудиле да будемо што нежније.

У једном трену Ружа ме позва са страхом у гласу.

„Лептирка.“

„Молим, Руле“, одговорих.

„Види.“

Погледах у Ружу која није скидала поглед са Росиних крвавих бутина.

„Не, није то што мислиш“, рекла сам и узела чисту крпу из плеханог лавора. Кроз главу ми пролетеше слике како гоњена јурим кроз багремар. Брисала сам крв у нади да ћу наићи на још једну рану, посекотину, подеротину. На било шта из чега би крв потекла. Није било ничега. Роса није имала среће да налети на Ердувана, помислих и пребледех.

„Заспале су“, огласи се Светлана с другог краја собе. „Могу ли да помогнем?“

„Можеш да донесеш чисту воду. Ову проспи“, рече Ружа ни не погледајући је, па обриса сузе са образа да ова не види. Светлана поскочи и за тили час је седела на поду крај наших ногу и лавора са чистом водом.

„Шта се тамо десило?“, обати јој се Ружа.

„Nе знам, сестре моје миле. Отишла сам да намирим стоку и краве сам оставила за крај. Када сам ушла у шталу, нисам је ни видела. Донела сам једну кофу, па другу…кад ти она зајеча из мрака. Ја се прво препадох, а онда јој спазих опанке. Одмах сам к вама дотрчала.“

„Је л’ била при себи?“, упита Ружа.

„Јок, била је овако ко сад“, одговори Светлана, па узе Росину руку себи у шаке.

„Сиротица наша, смогла je снаге да се огласи. Знаш ли где одјури мајкица онако? Никада је раније нисам видела да јаше“, прошапутах, јер слагах.

„Јаше? Где је мајкица?“, зачуди се Ружа.

„Било је страшно. Провирила је у шталу, разгрнула сламу и Росине ноге и одјурила као да је самог ђавола видела“, говорила је Светлана са кривицом у гласу. „Викнула је, први пут у животу, да Росу унесем у кућу. А она се попе на Гару и одјаха. Ја сам се стварно трудила, сестрице моје, али Роса иако је овако ко виленица, није баш лагана. А носила сам је, је л ’ да Лептирка?”, заплака се Светлана и приљуби усне на Росин длан.

„Добро си урадила. Све си добро урадила“, помиловах је по коси.

***

Како смо седеле крај Росе, тако смо у неко доба и заспале. Свећа је већ догорела, а оно мало месечине није било довољно да нас држи будним. Росина глава лежала ми је у крилу, а ноге су јој биле пружене преко Ружиних колена. Рука коју је Светлана целивала, врхом прста додиривала joj је уснуло чело. Заспала је на поду између мојих и Ружиних ногу.

С јутром затекосмо мајкицу у кухињи како преипрема доручак. Ћутке смо стајале на вратима и пиљиле у њу. Правила се да нас не примећује све док тањире и храну није изнела на сто, а онда нас је погледала и рекла строго:

„Пробудите Вору и Гору, па да се једе.“

Светлана одмах отрча, а нас две седосмо за астал.

„Мајкице, Роса је била цела крвава“, проговори Ружа не подижући поглед са свог тањира.

„Знам“, одговори мајкица опет строго.

„И бутине…“, касно се угризох за језик.

„Знам“, поново одговори мајкица, овај пут мекше.

„Ко је то могао да уради нашој Роси?“, зајеца Ружа и ја је ћутке загрлих.

Девојчице су прилазиле свака својој столици. Мајкица је стајала у чело астала и стрпљиво чекала да се сестрице сместе. Затим је удахнула дубоко и једва гласније од шапата прозборила: „Кћери моје, неке су се ствари промениле.” Говорила је тихо, благо нагнута над асталом. „Ваш отац, иако старац, био је свакој од нас капа на глави. А људи се по капи познају. Како се он упокојио, тако смо и ми остале гологлаве.“

„Све сем Вуке“, додах.

Мајкица скрену поглед ка мени и понови са одобравањем.

„Све осим Вуке.“

Колико је неправде било у тој истини. Пусто женско. Биле смо нико и ништа. Биле смо ничије. А то је исто као и свачије.

Након доручка Обренија је тражила од нас да спакујемо неколико Росиних ствари. Једно ћебе и јастук, пар старих хаљина и мајка Љубичин џемпер. Ја сам се одрекла својих ципела, које сам наследила од Вуке, а Ружа свог вуненог капута. Све је стало у један бедан завежљај.

Обренија упреже Гару и стара очева кола. Напола будну Росу сместисмо у приколицу ослонивши је на мекани завежљај и покрисмо је ћебетом. Ни једна од нас није имала храбрости да пита Обренију куда је води.

Док су стари точкови шкрипили низ сокак, јецале смо загрљене на капији, свесне да можда никада више нећемо видети Росу.


 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *