ШЉИВАР
Тог јутра смо са свитањем кренули преко брда до дединог шљивика. Било ми је једва пет година. Сећам се да ме је баба Рада целим путем носила на леђима. У корак нас је пратила моја старија сестра Весна, а одмах за њом, подбадао је на својим штакама деда Душан. Говорио је како их је добио уместо ордена, као успомену на Зворник, рат и лечење у земуницама. Мало га је њих из села памтило без тих тешких штака. Мени у томе није било ничега необичног. Највише због тога што је увек, као и тога дана, вешто пратио нашу малу чету, која се завршавала са дединм верним другом, мужијаком рупара – Шапалином.
До шљивика се корачало сатима. Све уском стазом, преко стрмих шума и ливада. Зелене слике процвалих багремара размењивале су ми се пред очима, а благо трускање бабиних рамена вукло ме је у сан.
Мајку сам памтила као жену у капуту која је дедном дошла на нашу капију и тада је баба извела сестру и мене да нас види. Имала сам годину дана када нас је напустила и преудала се. А отац…Женио се шест пута. Разне су нам жене прошле кроз кућу, али се нису задржавале дуго. Није се задржавао ни он. Деда Душан и баба Рада били су све што смо имале Весна и ја.
Из сна ме је пренуо лавеж паса, а преко бабиног рамена угледала сам малу ћуприју са које се могла видети дедина очевина. Чаир и до њега скроман салаш на коме су живели стари пријатељи.
Некада давно и чаир и салаш припадалии су истом имању. Међутим, како је тада млад момак Душан стасао за женидбу, чаир је понео у мираз, а салаш је његов отац оставио у наслеђе Душановом старијем брату Александру и његовој жени Љубици. Велика туга се надвила над салашем када је Александра савладала болест и његова млада Љубица оста удовица у својим раним двадесетим годинама. Пар година касније, Љубица се удала за Владу и, уз Душаново одобрење, довела га је на имање свог покојног мужа.
Поштовање између деде и бака Љубице било је најближе братском. С том су нас топлином и тог јутра дочекали.
Прекопута Љубициног салаша, над чаиром, равним као длан, уздизала се жирова шума. Ту су се некада давно жириле свиње – викну деда. На самој средини пашњака стајао је оронули бунар и до њега мала колиба на коју су се наслањали остаци некадашњег обора. А наниже од колибе пасло је десетак Љубициних оваца.
Чим ме је скинула са рамена, баба Рада је пошла ка колиби по најлон и батаре, велике и мале. Потом смо се сви упутили даље ка шљивару иза жироовог брда.
Био је то стрм, велики шљивар.
У очима петогодишњег детета права шума од шљива, густих редова и богатих крошњи. Земља беше влажна иако данима није било кише. Суда по њој гњилили су се презрели плодови и све је мирисало на влагу и комину.
Док су стари развлачили најлоне испод стабала, ја сам трчкарала унаоколо од котарице до котарице, носећи у ручицама по пар шљива. Весна је морала да пази на мене, јер је најлон био клизав, поготово ако се нагази на гњилу шљиву.
Баба Рада и Љубица су се пењале узбрдо и уз разговор вешто одвајале плодове, лишће и гранчице, које је деда Влада намлатио тољагом са отежалих грана. Сакупљале су их у кецељу, а онда би дошетале до прве велике котарице и све из кецеље истресле у њу, па назад уз стрмину по још.
За плодове из редова стабала, који су били у подножју бринуо се деда Душан. Сакупљао их је седећи. Са једне стране стајала му је котарица, тако да му буде под руку, а са друге су му биле положене штаке. Када би покупио све што је око себе могао да дохвати, пребацио би котарицу напред, па би се рукама довукао до ње, и све тако редом. Пуне батаре би остављао за собом, а Весна би му доносила празне.
Уморна од јурњаве унаоколо и играња са кером, умела сам да седнем крај дединих болесних ногу. Мусава, улепљених прстића и образа мало сам шљивама хранила деду, мало Шапалина, који никако није хтео да их једе.
У неко доба зачула се шкрипа кола и кер се уз лавеж сјури ка друму. Био је то прадеда Лала са својом старом кобилом Маром, која је вукла повећа кола. Чим је зауставио запрегу, старци су почели да утоварују велике котарице у кола.
Посао је за тај дан био завршен.
“Ајде, дете, идемо кући!”, рече баба Рада док су убацивали последње батаре
“А деда?” упитах збуњено.
“Деда ће да остане, јер сутра морамо поново да дођемо, ајде!”
“Хоћу и ја да останем са дедом.”, дурила сам се.
“Не може. Хајде, долази овамо!”, викну баба.
“Ја ћу да останем с дедом! Хоћу са дедом!”, почела сам да плачем.
“Весна, иди је доведи.”, нареди баба на ивици стрпљења.
“Хајде, Снежо, идемо кући. Дођи овамо!”, појури ме Весна и ја јурнух узбрдо.
Нисам стигла да јој умакнем, очас ме зграбила за руку. Међутим, некако јој се моја клизава ручица отрже и ја појурих ка деди, који је седео посредини трећег дрвореда. Загрлила сам га око врата не престајући да плачем.
Старчево се срце сажалило и он рече баби:
“Мани је, нек’ остане са мном.”
“Шта ћеш да радиш с њом ноћас?”, брецну се баба.
“Ја хоћу с дедом!”, нисам престајала да вичем.
“Идите ви, не секирајте се”, одговори деда и махну им руком.
“Добро, ако ти тако кажеш. Весна, пењи се на кола!”, нареди баба.
“Хоћу онда и ја да останем!”, удари сад Весна у плач.
“Гле’ сад и ова! Море, пењи се у кола кад сам рекла!”, викну баба и Весна се без поговора пропе.
Одоше сви. Остасмо деда и ја сами међу стаблима. Он је још неко време сакупљао шљиве, а ја сам се мотала око њега трудећи се да му помогнем. Шапалин је скакао на мене и лизао ми мусаве образе, претећи да ме обори. Ако би се у игри, којим случајем, удаљила од деде, било је довољно да викне: “Снежо!”, и ја бих одмах дотрчала натраг.
Није прошло много, кад ти, као мени за наук, поче да пада кишица. С мраком је прерасла у прави пљусак. Деда скиде са себе јелек и уви ме у њега, а он оста само у кошуљи. Легао је на најлон, мене положио на своју руку и заклонио телом. А рупарче се шћућурило код мојих груди. Сећам се како је деда хитро преко нас намакао други крај тог истог прљавиог најлона.
Небом се разлеже муња, а брдом стадоше да одзвањају громови. Ја се од страха припих уз деду и он ме чвршће загрли. Крупна киша добовала је немилице о наш заклон. Капи су ударале снажно и разливале се правећи мрежу од малих потока по најлону.
“Шшшшшш, ништа се не бој, то је само киша. Ево сад ће да престане.”, шапутао је старац.
“Хоће ли да престане, деда?”, упитала сам уплашено.
“Ево, само што није. Сад’ ће, сад’ ће. Шшшшш, спавај, сад’ ће да престане….Шшшшшшшш.”
Глас му је подрхтавао од хладноће. Умиривао ме је причом све док нисам утонула у сан.
Ујутру, када сам отворила очи, над нама је стајала баба Љубица и телом заклањала сунце. Прострла је преда ном велику крпу и из корпе извадила топлу погачу, комад сланине, мало сира и три велика парадајза.