Лолита је немо гледала кроз кишом набризган прозор свог апартмана у хотелу „Праг“ и испијала јутарњу кафу уз обавезну цигарету. Тмурно јутро као у предворју пакла, чистилишту – помисли у себи. Гледала је у правцу Газеле која се губила у јаком пљуску. Данима је већ падала киша, а влага се увукла у уши људима. Мисли су јој биле на прстохвату прошлости, у маленом собичку Индустријске улице, ту где је почињала Чергарска четврт. У трошној кући у којој се свака киша дочекивала са лаворима и шерпама, мала Лолита није смела да се преда сну из страха да се посуде не препуне и навлаже већ дотрајали намештај. Нарочито јој је било тешко када јој је мајка Јованка радила ноћну смену у оближњој фабрици “Моравка“ и када је сама морала читаве ноћи да дежура над шерпама и лаворима.
„Мрзим кишу за сва времена“, Лола процеди кроз зубе и повуче дубок дим, као да жели да у том диму угуши сва ружна сећања од којих је бежала. Бацала је мисли на данашње обавезе и поглед на сат јој унесе немир и дубок уздах.
„Јебо га отац пијаног. Кад мисли да устане овај“, промрмља себи у браду кад се из собе зачу туп храпав глас:
„Зови кафу, Лола!“
„О, хвала Богу, да си дошао к’ себи“, рече, узе слушалицу и окрете рецепцију хотела, те наручи две кафе и сок од грејпфурта.
Са Миланом се састајала бар два пута месечно кад би долазио из Крушевца где је живео и радио као високи руководилац металске фирме.
„Душо, стиже кафа! Могао би да устанеш, скоро ће подне, да не закасниш на састанак.“
Из собе изађе здепасти мушкарац средњих година коме је коса напустила луду главу. Стајао је на вратима потпуно наг и држао се за ћелу.
“Имаш ли један кафетин? Пробиће ми поклопац на глави“, рече Милан.
Лолита извади из фијоке таблу златног спаса и сасу му таблету право у уста. Прогутао је на суво и отетурао се до купатила. Овај несрећник био је симпатичан Лолити и ту је био врхунац њених осећања не само према њему. Бежала је од праве љубави као ђаво од крста. Знала је да би то био њен крај и да би скончала као домаћица са мужем који долази са посла ридајући над својом судбином уморног, искоришћеног и несхваћеног стручњака за нешто што само он види у својој глави. И са буљуком деце. Згражавала се над том мишљу. Њен сан био је илузија из детињства – Бродвеј и стаклене ципелице. И данас, негде у њеним коферима чучи часопис “Дуга“ на чијим првим странама је управо прича са Бродвеја: живот, позориште, монденски ресторани, ликови блиски само боговима, висока мода и високе пете. Готово цело детињство сањала је пут до тог звезданог места, мењајући само улоге.
Здепасти се вратио из купатила потпуно реновиран и већ је седео насупрот ње срчући кафу. Од понизног моралног преваранта поново је постао велики директор са амнезијом шта је предходне ноћи био пред овом женом. Готово да нису проговорили.
„Узми такси, киша је све јача! Покиснућеш, ако будеш ишао по свој ауто“, рече Лолита.
„Можда си у праву“, одговори Милан.
„Питање је хоћеш ли наћи паркинг у ово доба испред ПКС-а“, рече и пође према плакару и извади његову јакну.
“Да, проклетство је у тој улици, сви би да уђу у зграду колима”, рече ћелави и надви се да је пољуби након што је навукао јакну.
Она му пружи образ и кроз зубе процеди да не воли та лицимерска поздрављања, на шта се он иронично насмеши.
„Не враћам се овамо после састанка“, рече Милан не окрећући се. „Зваћу те идућег месеца. Можда би могла да дођеш до Врњачке Бање на викенд. Имаћемо саветовање тамо. Све покривам ја“, рече и изађе из собе не сачекаши одговор.
И није одговорила ништа, већ лако затвори врата за њим. Издахнула је са олакшањем. Ушавши у собу приметила је коверат на ноћном сточићу. Не отворивши га, ставила га је у ташну. Свукал је са себе оскудну гардеробу и гола прошетала апартманом, задржавши се часком пред великим огледалом, а потом оде под туш.
Лолита је била висока, витка црнка са плавим очима, оријенталне лепоте. Загазила је у тридесет пету, али је личила на десет година млађу девојку. У родни Пожаревац ретко је одлазила од када јој је мајка умрла. Није је ништа вукло у „Влашку“ престоницу осим ожиљака из детињства.
Док се туширала размишљала је о следећем послу. Већ поподне је путовала са делегацијом за Дубровник. Ангажована је да прави друштво превејаном комунистичком функционеру за одличан хонорар који је подразумевао четвородневни боравак у најлепшем граду на Јадрану. Брзо се обукла и нашминкала. Била је спремна када је испред хотела стигла црна лимузина.
Често је одсуствовала из Београда. Међутим, по повратку из Дубровника сачекала ју је порука на рецепцији. Било је то писмо на папиру истргнутог из ђачке свеске. Читала га је на путу до лифта:
“Драга Лола,
Ја не могу више. Ближи се крај. Болови су ми све јачи, а динара немам. Ово дете не може да ми гледа муке. Ако можеш сврати док сам још овде на овом свету.
Твоја Марушка.“
Лоли пођоше сузе. Кроз мисли јој прелетеше слике прелепе Мађарице са којом је делила цимерски живот у стану на Новом Београду, баш у време кад се доселила из Пожаревца. Несрећна жена је зарадила тешку болест „опортунистичке инфекције“ и већ четри године лечења живи од алиментације бившег мужа и милостиње. Највише јој је помагала Лолита. Куповала је девојчици гардеробу, плаћала рачуне за грејање и струју, куповала јој лекове и храну.
Чим је стигла у собу окрете број бивше цимерке, али је број био привремено искључен. Тек навече успела је да се разбуди и оде до Кумодража где је Марушка живела.
Гарсоњера у подруму зграде, додељена од социјалне службе смрдела је на смрт, иако се Софија, девојчица од непуних девет година, трудила да је одржава.
„Слушај ме Маро, имам предлог да предјеш у мој стан у Народног фронта“, рече Лола. “Овде је одвратна мемла, мрачно је, нема ваздуха.“
„Ма нема потребе, ово је нама двема довољно“, одговори Марушка. “Него, звала сам те да те замолим да кад умрем узмеш Софију и бринеш о њој чак и ако је одведу у Дом.“
„Не причај глупости, оздравићеш ти“, шапутала јој је Лола док јој је брисала чело мокрим пешкиром, иако је знала да Мара одлази.
На путу ка хотелу од помисли на бригу о детету стресло јој се тело. Лолита води такав живот да не може ни о псу да се стара. Имала је услова као што је стан у центру града који је добила од СИВ-а, али није имала времена, навуку и одговорност.
Ујутру је позвала једног од својих пријатеља и у наредних неколико дана сместили су Марушку на инфективну клинику. Софију је привремено довела код себе у апартман. Готово ју је било страх да додирне дете све док једног тренутка Софија није заплакала. Тада ју је Лола прислонила на груди и први пут осетила искрену љубав и бригу према некоме. Неколико дана касније Марушка је изгубила битку.
Софија је свих тих дана била са Лолом.
„Тетка Лола, а шта је твоја жеља осим да ти ја будем ћерка?“, упита је изненада девојчица.
„Не знам, можда да живимо заједно“, рече Лола.
„Ма не то него нешто што си сањала“, упорно ће Софија.
„Аха, да сањала сам стално да носим Пепељугине ципеле са стакленом штиклом“, насмеја се од срца.
Наредних дана Лола је своје послове оставила по страни. Чекала је да се реши питање старатељства над Софијом. Надлежне службе позвале су њеног оца који је у то време живео у Француској .Обе су се надале да се њен отац неће појавити, али превариле су се. Данило, радник нашег конзулата, јавио се и преузео старатељство над Софијом.
„Није ти суђено Лола, да будеш мајка”, прошапутала је док је испраћала Софију на аеродром.
Убрзо након растанка Лолита је почела да ради управо у Савезном извршном већу, у одељењу за странце. Течно је говорила енглески, немачки и италијански језик. Заувек је напустила хотел „Праг“ и преселила се у свој стан. Старим занатом се ретко бавила, а није била више ни на топ листи. Југа се полако распадала и те 1989. године већ је мирисало на сукобе и ратове.
Крајем августа када се вратила са одмора на Хвару чекао је допис из Поште да преузме пакет у Савској улици. Пожурила је низ Балканску. Била је изузетно знатижељна. На пакету је била адреса непознате стране фирме. Отворила га је чим се вартила у стан и готово се срушила на колена. Биле су то ципелице са стакленом штиклом. Испод њих је вирила посвета:
Драга тета Лолита, од срца твоја Софија.
П.С Ту сам у Београду уписала сам Филолошки. Тражим стан. Волела бих да се видимо. Ја сам у Вашем хотелу „Праг“.
СТАКЛЕНА ШТИКЛА – Новица Антић
