ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ

Туђа звона ?

Нађох се у некаквом мраку, као да ме је неко уткао у коњску длаку нашега Гаре. Преда мном црнило, окренем се – опет црнило. Нити да кренем напред, нити натраг, aли чујем неки глас као да ме дозива:

“Ходи к’ мени, селе! Ходи, чијеш ли ме?”

Чујем га, једва, али га чујем. Него, не смем ништа да проговорим. Срце ми се у грло попело. Још је мени мајкица говорила да се у сну не одазивам и не крећем никуда ни са ким. А ово сада мора да сним. Нека дозива, ја ћу да ћутим. Корак се по корак станем примицати том гласу. Миц по миц и назре се блага светлост. Охрабрена хтедох да коракнем, када глас викну: “Стој!”, и ја устукнух. Погледах преда се, па од страха цикнух и покрих очи. Јао, мени, кукала ми мајка, само што се не стрмоглавих у јаму без дна.

“Погледај ме, селе! Погледај!”, поново се јави онај глас.

Склоних шаке са очију и у том хладном светлу у даљини приметих момка правог као стрелa.

“Над овом јамом је ћуприја, мораш је прећи!”, говорио је.

Осврнух се по помрчини и истина, угледах танану ћуприју, танку ко три прста преко бездана.

“А, не. Ма какви! Не могу ти ја прећи преко ове ћуприје, мили брате!”, викнух и из очаја сузе потекоше. “Вечно ћу ти, јадна, стајати у овој помрчини.”

“Нећеш, селе!”, одговори младић чврсто. “Ако си чиста срца, прећи ћеш.”

Како он то мисли ако сам чиста срца?

“А ако нисам?”, прошапутах, али ме он једнако чу.

“Ако ниси, појешће те мрак.”

Гледам у њега, па у ћупријицу, па око себе ону пусту помрчину… Ћутим, ни не мислим, само ћутим. Као да ми би мало оног мрака, те још и зажмурих па коракнух. Чим ступих ногом на ћуприју, постах лака као перо и кренух ка момку с друге стране.

“Где си побратиме? Не видим те!”, вичем, осврћем се око себе са осмехом, радосна што у овој пустињи имам пријатеља. Међутим, радост не потраја дуго. Момка као да је прогутао мрак. Очас се сневелих. Кад ето ти, из једне трнове рупе допре трачак светла и глас одатле проговара:

“Мораш селе, проћи кроз ову трнову рупу. Ту те чекам.”

Бестрага ми глава, помислих. Какву сад рупу помиње.

“Како ћу ти ја проћи кроз оволицку рупу, живота ти?!”, викнух очајно и ухватих се за главу.

“Ако си чиста срца проћи ћеш”, одговори младић.

Провукох лагано длан кроз рупу, те се стадох сагињати. Провукох и раме, али када је глава дошла на ред, ја устукнух. Све ме страх да ћу на оно трње очи оставити. Пружих поново руку, па све из почетка.

“Хајде, селе, хајде, чекају нас!”, викну момак и ја поново провукох длан, па раме и кад прође глава, само ме нека топлина обли и осетих да упадох у воду до пас а. Придигох се, загладих мокру кошуљу и угледах скелу, а са друге стране црне реке видех оног момка свог у светлу.

“Препни се на скелу!”, викао је и ја дохватих некакво уже. Клизи уже, клизе мокри дланови, некако се на једвите јаде пропех на брвна. И чим сам се опружила по скели, она, чудног ли ми чуда, заплива.

Лежим. Гледам у мрак над главом. Снаге немам да се дигнем. Хаљине ми мокре, коса и марама. Бришем воду са образа, а она се са мараме цеди. Што је више бришем, она јаче лије. Удари скела о стену и ја се тргох да видим шта то би. Кад преда мном момак, леп као песма, пружа ми руку и вели:

“Хајде, селе, чекају нас!”

“Ко нас чека? Пред кога ћу овако каљава и мокра, убиће ме стид.”, одговарам док повијена цедим воду са сукње и кике.

“Не брини. Овде си лепа и тако каљава и мокра. Оди!”, рече, а из образа му исијава светлост.

Пружих руку и пођох за њим. Он брзо хода, те ја пожурих, па све поскакујем да га стигнем. Светло бејаше све јаче и јаче. Стадосмо пред велика златна врата. Те лепоте не могах се нагледати. Све сам бели мермер и злато. Отворише се врата и момак ме потера да уђем.

“Ма хајде, море, са мном!”, викнух и повукох га за рукав.

“Мораћеш сама. Не бој се.”, осмехнуо се.

Где ћу сама, кукала ми мајка. Кукам и корачам. Светло беше толико јако, да све кроз трепавице чкиљим. Исто ми беше да ли по оној помрчини ходам, да ли по самом сунцу. Не видим ништа, богами. Утом наиђох на некакаве басамке. Нижу се у висину један за другим све до ногу неког старца.

Стоји тако старац у неким одрпаним дрејама под маленом јабуком. Насмеја ми се, па убере једну јабуку. Узе он тако ту јабуку и стане да је попречно реже малом сребрном бритвом. Реже, реже, али је не једе, само је тако реже. Кад дође пред крај застаде и погледа у мене. Ту ја начисто претрнух.

“Иди кући, кћери. Иди.”

Махну руком да ме потера и ја се у чуду пробудих у постељи. Соба замрачена. Крај узглавља ми гори свећа. Нада мном бди мојих шест сестара и мајкица. Лица им уплакана и румена. Све уздишу и у под гледају, ни једна у мене да погледа. Кад одједном почеше звона са цркве да звоне.

“Ко је умро?”, упитах.

***

Оног дана тешка, црквена звона нису ударала за мном. Као ни ова данас што звоне. Мајкица је говорила да се не враћа из смрти тек тако, те да морам да одмарам још који дан. Бунила сам се, али није помогло.

“Да ја нисам потрећила, када се Јова упокијио, теби би сад давале четерес дана, а не несрећној Стани из комшилука.”, уздахну мајкица.

Забринутог лица седела је крај шпорета, прела вуну и пазила на ручак и на болесника – на мене. Мало преде, мало завирује у шпорет, мало у лонац, а мало и са мном разговара.

“Потрећила? Шта си, мајкице, потрећила?”, упитах и придигох се. Ни слутила нисам да уме и лежање да умори.

Обренија се загледа у мене замишљњно, па напокон изусти:

“Биће да си довољно одрасла да могу о томе да говорим са тобом.”, рече, а у погледу јој реже сумња. Не у мене.

“Ја бих се пре, мајкице, запитала да нисам прерасла ту твоју причу. Можда си се ти нагледала овог света, али ја се са оног врнух нетакнута.”, нашалих се.

“Ајд, нека ти буде.Чуј ти њу – нетакнута.”, рече кроз уздах.

Спустила је преслицу у крило и стаде шапутати, ваљда да нека од сестара не чује.

“Када је умро покојни Јова, Бог да му душу прости, он беше друга душа из ове куће што се дала на онај свет, па ја, злу не требало, док сам га прала и одевала, узех црвену вуницу и премерих га, па пресекох колико је дугачак и то послах на онај свет са њим, ето.”

“Ју, мајкице!”, цикнух, па се још мало придигох, да нас ко не чује.

Ни на крај памети ми не би да она зна о тим стварима.

“Нема ту места низакакво “Ју”. Ти рече да си дорасла и прерасла. Шта ми сад ту јујучеш. Не знаш ти да када из куће оде друга душа, она за собом повуче и трећу. Да ја не премерих Јову, теби би сад над том лепом главицом трава расла.”, брецкала се мајкица, све шапутајући, тек би јој се некад глас отргао и тада бисмо обе погледале ка вратима наилази ли ко.

“Добро, знам. Али одакле ти знаш такве ствари? То су мађије!”, изједала ме је радозналост више од страха од смрти.

“Мађије, велиш. Е, па зини да ти кажем. Тачно да имаш девет живота, за неке истине би била млада ко детелина.”, одговори ми, па се засмеја и настави да преде цоктајући себи у браду. “Хајде сад, одмарај. Видиш да је бела вуница.”

Смејах се и ја, али више ради ње него што ми би смешно. Богу хвала што се вуница бели са вретена.

Пре моје смрти, памтим је да ме је на очеву даћу ухватила таква врућина, цело ми је тело горело. Ноге док су могле, носиле су ме, али онда ми се у главу закотура и ја се занесвестих. Ружа каже да сам се будила на кратко и наново тонула у сан. Вели, све вода са мене лије, а тело се тресе као код русалке. Оне ме преоблачише док су имале дреје, а онда су развукле гајтан изнад шпорета, па шта са мене скину одмах пребаце преко гајтана да суше. И тако три дана и ноћи. Док једне спавају, друге бдију, па укруг.

Нису ми веровале да сам обишла Онај свет. Вели Вука да нигде нема Бога у ритама. Да је Бог леп и у белим хаљинама и да сам ја то од ватре уснила. А нисам – кунем се да нисам. Довољно је да зажмурим и тај ми се лик јасно јави пред очима. Јасније него тада док сам у њега гледала.

***

Сетих се да сам ноћ уочи тог кобног јутра, када је оца стрефила кап и када се као пијан просуо по сред авлије на очи несрећне Руже, уснила чудан сан:

Идемо ти отац и ја друмом, а бесни ћорава Анђелија, све нам снегом очи засипа. Шиба мећава, не види се пут. Кад одједанпут чух познати глас:

“Пођи с Богом, путниче!”

Отац се стаде освртати.

“Ко? Је л’ ја?”, вели, али нико не одговара.

У том се мећава остави нашег пута и ми пред сунцем које је ницало из брда угледасмо покојну мајку. Пружа руке ка нама и смеје се. Обрадовасмо јој се од свег срца. Загрлили смо се све троје и плакали од среће. Али то не потраја дуго, већ нас мајка Љубица ухвати под руке и поведе низ друм.

Ходали смо и разговарали све до једног раскршћа где матер стаде, окрете се ка мени и рече:

“Ми ћемо, Лептирка, сада овим путем, а ти да идеш оним”, рече строго, па показа у супротном правцу ка шумарку.

“Али ја хоћу са тобом и оцем, мати. И ја бих туда!”, одговорих збуњено, па коракнух.

“Оним ћеш путем. Јеси ли ме чула? Немој случајно да си пошла за нама, већ оним путем да идеш”, настави она, повуче ме за руку, па све прстом прети и показује.

“А зашто да се растајемо? Види како нам је лепо кад смо заједно. И куда би ти то да га водиш? Зар не можемо овде остати. Оцо? Куда ћете?”, потражих у његовом погледу подршку, или одговор, али он се само благо смеши док у мене гледа,.

“Сада је тако. Је л’ ме разумеш? Други пут ће да буде другачије.”, рече мајка, помилова ме по образу, окрете се и оде с оцем под руку. Гледала сам за њима обузета болом, све док ме Ружин врисак није тргао из сна. Знала сам, умро је отац.

6 мишљења на „ТРЕЋЕ ПОГЛАВЉЕ“

  1. Здраво Матилда! Или,можда је пригодније рећи- добро јутро! Марко, твој брат,препоручио је да не би било лоше да се прочитају твоја писанија! Вреди , рече он,има ту штошта! Или тако нешто! Можда није згорег да прекопаш по не тако давној прошлости( зар не радимо сви то ?) е да би се сетила неке дечурлије Немање и Невене из Костолца,такорећи из комшилука! Ја сам њихов тата,а зовем се као твој тата! Ако занемаримо многе моје афинитете и ствари које сам радио у животу( спорт пре свега), један од домена који је је увек привлачио је – лепо изражавање! Одакле то у мени- не умем да објасним! Гушт ми је( тако би рекли Далматинци) да препознам изражајност у тексту тј.способност аутора да ми одржи пажњу на ономе што читам! Читам јако мало,иначе! То све због оних,напред наведених афинитета! Моја мајка би рекла- као да је видим и сада- остави ту лопту више,ради нешто корисно у животу! И ту би она мене почастила са још неким епитетима,али ето,суштина је да нисам стигао да увек радим у животу оно што бих волео!Елем,да кажем коначно оно што се створило у мени док сам читао твој текст! Нисам превише едуковани у том IT домену, Марко рече да се зове Блог! Нисам срећан због онога што је твој текст изазвао у мени! Тешки крици допиру до мене,или је ово тмурно јутро,јутро Првог маја учинило то! Кошмар испреплетен вапајом душе! Премало сам у суштини прочитао од тога што пишеш,можда нисам у праву,али то је мој први утисак! Ипак,ти знаш ! Ето, од своје четрнаесте године нисам написао ништа слично! А томе има већ 46 година! Моја разредна Велинка Арсенијевић ме је те 1974 године прозвала да изнесем анализу дела Анте Ковачића“ У регистратури“! Први и последњи пут! Зато што сам после тога несебично правио друштво свима који су бежали са часова,и нештедимице играо баскет све док не падне мрак! Поздравићу те,за сада,а ти поздрави маму и тату! Марка гледам у “ чувеном“ Лана стар позориштанце! Поздрав!

    1. Хвала на коментару. Драго ми је да сте се јавили и надам се да ћете ухватити перо у руке или се дохватити тастатуре. Ја бих радо читала Ваша писанија. Поздрав Вашој дивној породици.У најлепшем сте ми сећању. Матилда

  2. Хвала на поздраву и лепим жељама! Ово,о мојим писанијама,вероватно ће сачекати неко ново искушење,можда веће од забране кретања!! Тешко је започети,ваљда! Сви писци,или они који себе рачунају у ту браншу,пре или касније,улете,или им се десе,те фазе! Интелектуални пост! Ја с тим немам проблема,нисам,нити ћу икада бити писац! Хроничар бих могао да будем,али,да ли је то књижевност? А нисам ни баш неки интелектуалац! Литерарно нисам! Моја драга је увек говорила да сам се ја прерано предао култу тела( мисли на јурњаву за лоптом) уместо да сам посегнуо за оним што долази изнутра! Углавном,ако желиш да будеш добар извођач музике,на било ком инструменту,мораш безброј пута да преслушаш композицију коју желиш да изведеш! Ако желиш да будеш посленик писане речи,књижевник или такво што,мораш пуно да прочиташ! Свега! Да би стекао ширину,усвојио критеријуме,научио како да изразиш себе! А под читањем се не рачуна Спортски журнал и слично штиво! Зато ја никада нећу бити у стању да нешто напишем! А није да ми није жао! У сваком случају,поздрављам те и желим пуно успеха у стваралачком раду! Срећно!

    1. Сваки почетак је тежак, рече мрав и подиже наковањ.
      Поздрав и хвала на подршци.

  3. prica Seobe je odlicna! Roman Zmaj i Milena je pravo osveženje u moru istovetnih romana i prežvakanih tema. Stil pisanja mi se mnogo sviđa, ali mi je završnica romana mlaka, toliko mi je roman dobar da mi kraj fali, ostalo je kao nedorečeno. Na ovakav roman kraj bi trebao biti bombastičan, pravi šok. Moje skromno mišljenje, a autoru podrška, čekamo nove stranice.

    1. Хвала на поверењу и што сте издвојили време за коментар. У потпуности се слажем са Вама. Да могу да пишем Змаја и Милену поново, много тога бих променила, ипак је то мој првенац. А Сеоба је дефинитивно нешто најбоље што сам до сада написала.

Оставите одговор на Matilda Veljkovic Одустани од одговора

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *