Жена ти је реч неизговорена,
Постеља празна, неостварена
Небеских дворишта
Недељива вечита тајна
Вољена жена – бајком окована
Насмејана је болно стварна!
Радосна
Своју дарену, сањану бајку
Научена да прашта
Вољена жена је борац,
Бедрима голим предводи ратове
Без бакљи и улара
Дивљином неукротивих небеса она влада…
Она је горка, сузна Сахара
Жена је чаробница
И тка чини украденог осмеха
Вољена жена је стрепња…
Сваке ноћи се чуди
У својој постељи
Туђој немоћи
Да зароби
Све што њено
Стварано име је одвајкада…
И да не изговара
Речи осуде, кривње и претњи!
Никада!
Вољена жена је ћутња
Далека тишина
Глува и дивља
Смирајем вођена да ћути
И целива
Да сузе немилосрдно не дели
Што у недрима крије
Да нема срца
Чак и кад је оно заболи
И тешко јој је!
Да потајно у свом рату пати…
Да њен ратник
Вољени, жални патник никад не схвати
Колико дубоко ранио ју је
И њену сањану барку изгубио је.
И када је заболи
Да је не рани та сумња
Што лажљиве нечасне жене
Нечасном медаљом одликује
Тај њен је пораз,
Та шачица водице суза,
Хеј, њена победа је!
Жена је рођена да трпи,
Губи, опрашта
Сузама својим да сведочи битке
Да се смеје док неуморно
Сакупља расуте бачене успомене бисерне
И да сакрива своје женске очи
Твоје кићане издаје
Заласке и свитке…
Вољена жена је рођена да ћути,
Моли и чека
Јер да свије ново гнездо
Не уме рањена птица
Ни да живи као издајица
Дома свог
Луталица
Чији дом одвећ залечен
Изгубљен је
А свијен занавек, одвајкада
И да у немоћи клечи
Док јадиковком убијена
Срце лечи
Дом блажени у срцу
Срцем научена да чува и ствара….
И да не изговара речи
Осуде, кривње и претњи!
И немој рећи
Да вољена жена
Крилата птица није
И кад својим рањеним осмехом вришти
Разоружава сретне, она лети!
Али тако сретна ли је?
Насмејана, обезглављена
Срчана, чаробна, снена…
Убијена
Рањена вољена птица
Вођена да снива срцем крилатица
Јер само je – Жена.
Стоп насиљу над женама – Милена Ковачевић