Змај и Милена

Матилда Вељковић

З М А Ј  И  М И Л Е Н А

Издавач

Матилда Вељковић

Лектура и коректура

Јелена Милентијевић

Корице

Марко Вељковић

Фотографија

Ненад Стојковић

Штампа

СЗР-ГРАФО САН

Београд, Цара Душана 13.

Тираж

500 примерака

2015

Београд

Ти пљуска, ти бранка,

Ти отац, ти мајка,

Мојој кћери излази никара,

Нек иде у Лелејску гору,

Где пас не лаје,

Где мачка не мјауче,

Где дете за мајком не плаче.

Бајалица, бабе Вукосаве

Матилда Вељковић

З М А Ј  И  М И Л Е Н А

Београд 2015

ПРВИ ДЕО

***

Беше цича зима. На брду које се уздизало над селом, као неком великом руком бачена у смет, налазила се стара блатара. У тој кући, на земљаном поду, лежала је млада жена. Поред њеног тела стајао je плехани лавор пун воде у којој су били потопљени нож и стара крпа. Ногама је обухватила ногаре дрвеног стола и, тако расчеречена, извијала тело и урликала. Једном је руком гребала по земљаном поду, остављајући искрзаним ноктима бразде обојене крвљу одране коже јагодица, а другом је, остатком снаге, гурала свој велики стомак. Од силине напрезања попусти јој мехур, и бризну млаз мокраће. Требало јој је ваздуха. Једва је долазила до даха. У бунилу би понекад мокром крпом освежила искривљено лице и одрљена прса, као да то чини туђа рука. Слан зној сливао joj се са наусница и влажио испуцале усне, али убрзо би се претварао у со и љуто пекао. Набрекла плава вена пулсирала јој је на црвеном лицу изнад слепоочнице. Није престајала да се напреже. Није могла да престане. Дисала је дубоко и запињала из све снаге. Пси су цвилели у ћошковима собе. Вукли су се погурено и сударали у страху да приђу својој газдарици. Њихове дугачке сенке трептале су на зидовима под меким светлом пламена свеће.

Зачуо се и последњи врисак негде пред зору. Дете беше женско, рођено у слузавој опни, као што се рађају штенци у кучке. Мајка узе нож из лавора и пресече пупчаник, а постељицу дохватише пси. Жена стави дете на мокра недра и склопи очи од умора.

Те ноћи родила се Станка. Тајну њеног рођења мајка је сачувала за себе, иако обичај налаже да се село обавести када се роди дете у кошуљици. Такав долазак на свет није био за срамоту, али би још по рођењу обележило судбину новорођенчета, јер од када је света и века тако се рађају пророци, видовњаци, вештице, они који имају моћ да говоре са мртвима и остали надарени. Мајка је хтела да поштеди своје детенце осуде мештана већ по рођењу. Оно чега би се село плашило била је тајна ћуд која би детету одредила пут, а страх је опака ствар. Да ли ће чељаде добро или лоше донети селу?

У овој кући, вековима уназад, деца су рађана као телад и свака би мајка своје доносила на свет сама покрај ватре. Само је на тај начин могла да буде сачувана тајна рођења и кућа поштеђена могућих последица од уплашених мештана заједнице којој су припадале. Човека страх уме да наведе на зло, а групу људи на лавину зла.

Све је почело једном давно рођењем старе Мандалине, Станкине аскурђеле, која се из најдубље шуме настанила на брдо надомак села. Мандалина је детињство провела међу стаблима, са вуковима и медведима, и те је дане памтила као срећне. Међутим, у време када се из детета прераста у жену, уснила је чудан сан.

У сан јој се јави непозната жена да са њом разговара. Носила је црну хаљину, дугу до земље. Косе су јој биле прекривене плаштом који је уоквиривао лице брашњавобеле пути, а у руци је држала крив штап о који се ослањала при ходу.

Мандалина је касније говорила, како јој је жена из сна рекла да је рођена с посебним даром и да мора да га подели с људима тако што ће им помагати. Како није живела међу људима, то је значило да мора напустити свој дом и кренути пут села. У супротном, уколико буде непослушна, никада се неће удати.

Девојка је олако схватила сан, као и речи непознате жене, и с јутром наставила са својим дотадашњим живљењем. Није јој ни на крај памети било да напусти своју слободу и свој дом. Наредне године стасала је за удају и дошао је момак из далека да је узме за жену. Девојка ни не помисли на беседу жене из сна. Када се примакао дан венчања и када су сватови колима кренули из шуме ка друму, коњи се потргоше, момак паде с кола право под копита и ту оста на месту мртав. Мандалини као шамар пред очима сину лик жене у црном и истог се трена упути низ планину да потражи нови дом и подели свој дар. Ходала је дуго, годинама, док се на крају није скрасила у напуштеној кући на брду надомак омањег села. Међутим, њена непослушност не би кажњена само смрћу несрећног младожење, о не.

***

Блага светлост младине једва да је миловала поље. Ноћ, не као и свака друга. Ово је била она ноћ од које подилази језа и стежу се кости дуж леђа. Ноћ која тера у трк. Све је било глуво. Ни лист да зашушти. Млава, никад тиша. Рекли би Мукли Вир. Предео као кутија. А у кутији ваздух мирује, ни да пирне, хоће да удави.

Кроз мркли мрак, као кроз воду, нешто се погнуто кретало ослањајући се на некакву тољагу. Туп, туп, туп, ударао је штап о суву земљу. Та аветињска приказа коју је само ђаво могао да натера да у ово доба шета крај поља, застајала би на сваких десетак корака и зверала ка небу. Затим се несигурно спустила низ косину корита Млаве и замакла под мост. Нестаде. Мрак, који је ту био заробљен, обухватио је тело приказе свим својим црнилом и тако извео мајсторски трик.

Док је аветиња мирно чекала у тмини, сенке су почеле да шарају предео. Небо је, наједном, постало гушће и у трену ноћ се преобратила. Стрела муње изненада се спустила на поље и осветлила га као у пола дана. Како је муња за муњом пљуштала, тако је земља пуцала под њом. Птице су узлетеле са крошњи у јату. Преплашене, летеле су у бунилу. Нестало је и оно мало од месечине. Густи и тешки облаци, налик дуњи од гушчијег перија, спуштали су се на поље и борили се са планинским витезовима, гутајући нихове врхове. Чинило се да ће се небо сручити свом својом величајношћу и да баш ти хомољски џинови из све снаге држе небески свод да се не обруши на земљу. Урлао је ветар и јуришао на стабла која су се уплашено извијала и, као у хистерији, лупала крошње о земљу. Витлао је, ветар, немилосрдно брезама крај реке, а младице чупао из корена. Хуктао и пиштао, шамарао реку и поље и изазивачки насртао на стене уз звиждук који пара уши.

Лудо поље, како зову овај предео, то красно име и добило је по оваквим бесним ноћима. Рекао би човек ништа ново, опет су се ветрови сјурили с планине. Али није, ове ноћи било је другачије. Чинило се, срушиће се свет.

У тренутку када је невреме претило да уништи усеве до краја, засветли небо са друге стране облака. Бљесак осветли планине и њиве као у свануће и све најеаред умукну. А са неба, тек накратко, поче да пада златна киша. Киша, као да је Бог шаку дуката бацио посред поља, од свега десетину крупних капи. Све је утихнуло, само је поветарац, пријатан и свеж, прострујао низ реку, милујући повређену земљу и целивајући сломљено грање. И као да невремена није ни било, ноћ се наставила у тишини спремна да дочека јутро.

Чим се све примирило, и када смо на њу већ заборавили, сабласт је промолила своју главу на месечину. Осмотрила је око себе, па се загледала ка небу. Тек када се уверила да је сигурно како на земљи тако и над облацима, пожурила је ка пољу и почела да са њега скупља дукате који су се с неба расули. Кретала се погнуто, тамо-амо, помахнитало. Прилично вешто за неког ко се кретао уз помоћ штапа. Грабила је светлутке са земље и трпала у торбак, а када је у торбаку био и последњи кишни дукат упутила се ка селу, супротним правцем од оног одакле је дошла, ниједном не погледавши ка небу, а ни за собом.

***

У крчми је било мирно. Мирко процени да ће се и ово мало народа убрзо разићи кућама, па испрати жену на починак.

“Aј ти полако у кућу. Попићу коју са момцима па ћу да их испратим.”

Жена климну главом. Обриса руке о кецељу, развеза је и остави на астал, па се повуче споредним излазом, кроз мала врата, која су водила у њихову авлију. Иначе, у крчму се улазило кроз гвоздена врата право са улице.

За асталом до прозора спавао је Невиша. А свега још тројица њих седело је за асталом по сред собе у мирном разговору под светлом петролејке када се ненадано отворише врата крчме и на њима се појавише два непозната мушкарца. По годинама рекло би се отац и син.

Крчмар их одмери и руком показа ка једином слободном асталу. Гости се сместише и Мирко им понуди вина и ракије.

“Ви, кoјим добром у ово немило доба”, упита Мирко док им је делио чокање.

“Да је добром, баш и није” одговори старији. “Тражимо човека из села који има црног ждрепца. Црног ко ноћ, без иједне шаре.”

“Да пазарите”, упита Мирко.

“Ма какви да пазаримо. Силна нам је мука задесила село. Само црн ждребац може да нас спаси”, одговори стрији човек.

“Брицо, оно беше Живорад има црног ждрепца?”, обрати се Мирко преко рамена човеку за средњим асталом који је као и остали пратио знатижељно разговор између крчмара и двојице незнанаца.

“Гару, јесте. Што питаш”, упита брица.

“Па траже га ови људи. Некаква их мука натерала.”

“Nек сачекају јутро па сабајле нек оду код човека на капију. Тамо су ти сад сви полегали.”, закључи брица, а у грудима му расте знатижеља као погача.

“Ма немој жив ми ти, не можемо да чекамо до јутра. Морамо што пренатраг у село”, очајно ће старији гост.

“Ћеш да их испратиш, живота ти, ја морам да испратим Невишу, опет се урољао ко мечка” упитао је Мирко брицу.

A овај једва дочека.

Изручише сва тројица ракију у грло и пожурише ка Живорадовом имању.

Живорад, момак, од двадесет лета, здрав и честит, који се никако није канио женити, већ се бринуо о имању покојног оца, старој мајци и сестрици, која се још не беше задевојчила. Своју улогу домаћина обављао је ваљано, трудећи се да не изневери очекивања покојног оца.

По мајка Златином буђењу, момак истрча у авлију и спази три фењера пред капијом како се њишу у мраку.

“Ко то виче у ово доба!”, повика домаћин,

“Јеси ти Живораде!”, зачу се од она три фењера,

“Ја сам, ко је то? Шта тражите пред мојом капијом?!”

“То сам ја, Ђока брица, и још двојица. Послали их из суседног села. Нађох их код Мирка крчмара. Пусти нас у кућу, ако бога знаш! Морамо нешто са тобом да говоримо, не може се овако с капије.”

“Кажеш, ти си, брицо?!”, викну поново младић.

“Аман, ја сам, пусти нас да уђемо!”

“Па којим добром, у ово доба?!”, рече Живорад, када се уверио да је пријатељ на капији и пође да је отвори.

Јоца брица беше лакоруки шаљивџија, женскастог гласа и румених образа као у невесте. Столица у његовој малој берберници била је сан сваког момчића, а Живорад је већ три године могао да седи у њој са старијима, наследивши место свог оца, и да слуша приче које нису биле за дечурлију – само да слуша.

“Знаш да женскиње у кући имам”, правдао је момак своју неповерљивост. “Ви сад, људи, извините штo ја тако.”

“Хвала што си нас пустио у кућу, домаћине!”, проговори омањи старији човек и прислони капу с главе на груди док је прелазио преко прага.

“То је Сава, коритар из села преко дубраве”, проговори брица, “А ово је Јанко, његов син јединац.”

Живорад спази, танког, високог момка, повијених рамена, од свега шеснаест лета, па обојица климнуше главом у знак поздрава.

“‘Ајте, људи поседајте. Стара, дај вина и ракије!”, викну домаћин.

Зазвонише чокањчићи, па завлада тишина. Живорад гледа у брицу и незнанце, они гледају у њега, нико да проговори.

“Добро, људи, пустио сам вас у кућу, ајте сад говорите којим добром?”

“Видиш, Живораде, ови људи су чули да код нас у селу има један црни ждребац, без белега на челу. Онакав ко твој”, проговори брица, на шта се момак зачуђено намршти.

“Па јел се у ово доба долази да се тргује!”, одбруси домаћин, али га брица одмах прекиде.

“Не, не, не, нису дошли да тргују. Ех, да су зато дошли, то би добро било, па нек је и у ово доба!”, настави брица, а отац и син забринуто стадоше климати брадом, све гледајући у под.

“Пусти да ти људи, кажу зашто су дошли. Ајде, Саво, говори ти први.”

Старац се накашља, па са нелагодом човека који је дошао у невреме по превише, погледа у очи домаћина и, напокон, вртећиону капу по рукама завапи:

“Дете, помагај!”

“Ма ја хоћу да помогнем, али Гара није на продају!”, држао се свог Живорад.

“Ма нећемо ми да тргујем.”

“Ајд’ онда говорите шта хоћете?!”

“Ајде, бре Саво, дај говори, ако бога знаш!”, пожури га и брица на ивици стрпљења.

“Вампир”, изусти старац у једној речи, као да од свог меса одвали комад.

“Какав вампир, шта причаш, човече! Помери се сместа”, викну Живорад.

“Прави Вампир“, потврди старац.

Мајка Злата, која је седела у крај собе, цикну од ужаса и Живорад јој рече да их остави саме. Чим је стара изашла, момак се окрете ка брици.

“Добро, бре, брицо, па јесте ли са мном нашли да терате шегу. Опасни сте ви момци, знам ја. Причао је мени покојни отац какве су се све шале ковале у берберници. Ајде што ме дигосте из кревета, и сами сте се морали дићи, али што ми уплашисте стару, сад неће спавати ноћима.”

На то брица поскочи са столице, па увређено викну:

“Човек се не шегачи, Живораде! Може отац да ти буде!”

“Тако ми бога, не шегачим се! Очију ми!”, поскочи усплахитено и Сава. “Вампир мучи село, тако ми крста, не помакао се! Јел тако, Јанко?!”

И Јанко устаде с места и стаде уплашено климати главом, гледајући домаћина право у очи.

“Већ недељу дана, јел тако, Јанко?!”, био је упоран Сава.

“Тако је, оцо!”, одговори момак.

“Јел’ тако да прави галаму ноћу и мучи људе и стоку?!”

“Тако је, оцо?!”

“Брицо, шта ови говоре? Хоћете из куће да вас избацим? Какви вампири, какви бакрачи!”, викну момак љутито.

Није му више било ни до какве шале, поготово да се у његовој кући неко са њим овако шегачи – то домаћин не сме да дозволи. Ипак, од старчеве узнемирености подилазила га је језа и био је близу да поверује. Али, ако је шала, сутра му се може смејати цело село. Не сме да наседне.

“Истина је, момче. Са оваквим се стварима није шалити. Послушај човека, мајку му!”, викнуо је брица, покушавајући да га уразуми.

Момак их још једном све одмери, па им ћутке показа да седну.

“То нас мучи. Зато нам требаш. Не баш ти, већ твој ждребац, па и ти с њим”, настави Сава, сад већ очајним тоном. “Чим смо чули од Јање чобанинице да у вашем селу има један црн ждребац к’о да је из мрака нико, без белега и без звезде на челу, одмах смо син и ја кренули да вас нађемо, јер само тако ћемо моћи да пронађемо вампира.”

“Како то мислиш?”, упита Живорад.

“Ма, прикрадали смо се ноћима по гробљу, али никако да видимо из ког гроба устаје. Зато нам треба црн ждребац. Јања каже да такав ждребац неће да пређе преко вампировог гроба ни за живу главу.”

“Па сте се, брже-боље сетили мог ждребца!”, викну Живорад, видећи да му се у кућу увукла невоља. “И ко вам је та Јања? Ухватили сте се за њу к’о блесави.”

“Па чобанчица из дубраве! Код нас кажу да је виленица, не знам, али не силази у село.”

“Чуо сам и ја причу о девојчету коју виле одгајаше у дубрави, то мора да је та Јања”, проговори брица као да се присећа.

Још неко време поседоше у тишини, па Живорад проговори:

“Добро, ја вам требам само да ждрепца преведем преко пар гробова?”

“Да!”, одговорише сва тројица углас са олакшањем.

“И када нађемо гроб, шта онда?”

“Ти, синовац, не требаш ништа више. Остало ћемо ми сами, како знамо и умемо. Откопаћемо га преко дана, па ћемо да му заријемо галогов конац у груди, трње под нокте и поново ћемо да га закопамо. То је цела ствар”, одговори Сава.

“Ал’ се ти стари одједном осили, чим се о коцу ради. Ех, ви коритари, ако се у нешто разумете, а оно у дрва!”, рече момак, “Седите и окрепите се, а ја одох да припремим Гару. Крећемо за сат.”

***

Недалеко од сељачке спомен-чесме налазила се соба кћерке Мирка кафанџије, међу чијим се зидовима ширио мирис лаванде помешан са свежином матичњака и оштрином босиљка. Два увезана снопа овог биља висила су на оковима напола отвореног прозора.

Ако постоји мирис којим одише девојачка душа, онда је то свакако мирис из ове собе, нежан, свеж и јак као девојачко срце, као младост и као здравље. Милена.

Девојка је будна лежала у кревету окренута лицем ка прозору. У ишчекивању сна, погледом је шарала небо. Бела платнена спаваћица, ручно извезена златном жицом, обмотала јој се изнад колена и открила седефаста бедра која су бацала сјај по месечини. Густа црна коса просула јој се по кревету и чинила као да јој је сама ноћ постеља.

У неко доба свежина попут лаког ветра заљуљала је снопове биља са прозора и он лупи о своје окове, на шта се девојка трже. У тај мах крај кревета јој се приказа мушкарац пред којим је од страха устукнула. Момак је стајао потпуно наг крај њених ногу, непомичан попут бисте. Крајичком ока, одмерила је раздаљину од кревета до врата и увидела да је немогуће побећи из собе, а не проћи покрај чудног посетиоца. Уплашена, прибила се уз сам ћошак узглавља. Обухватила је ноге и сакрила лице ослонивши чело на колена. У себи је понављала молитву коју је научила од баке и уверавала себе како је све само сан и како, кад буде подигла поглед, неће бити никаквог момка пред њом, ни обученог, а мани се голог. Стисла је колена још јаче, и како би се одупрла страху, нагло је подигла главу. Али је слика остала непромењена. Он је и даље стајао и гледао у њу. Како је био миран, не чинивши никакав покрет, девојку страх стаде попуштати и поче да јој се буди знатижеља. Покушала је да проговори обузета узбуђењем, али јој се из груди отргао само уздах.

Утом, странац примаче своје лице девојци и дубоко јој се загледа у очи. Она забаци главу у покушају да се удаљи, али је већ била припијена уза зид. Како није имала куд, само је јако стисла капке. Од свих ужаса који су јој у тим тренуцима пролазили кроз главу, од свих могућих помисли које је њен страх успео да произведе, не деси се ништа. Када је отворила очи, пред њом је била испружена рука момка који је отвореном шаком позивао да му се придружи. Као омађијана, Милена је спустила своју бели длан у отворену шаку младића и пошла за њим не питајући куда. Повео ју је из собе кроз авлију и одвео до огњишта.

Поред жара који је губио своју румен, момак је привукао Миленино тело свом и чврсто је обгрлио око тананог струка. Девојка није одговарала на његове загрљаје, али се није ни опирала. Благо је раширила руке, као опуштена крила, откривајући своја недра. Предала му се без имало духа и жара, давајући му своје тело као да је туђе, да са њиме чини шта му је воља.

***

Како свако село има свог брицу, коритара и шваљу, тако има и дежурну луду. Ово село, ето, има Невишу, сеоског пијанца, кога је и ту ноћ Мирко на једвите јаде избацио из крчме.

Кораци низ мркли мрак сеоског сокака довели су пијандуру до таш-чесме из које је вода непрестано отицала уским шанцем уз друм. Придражавајући се за камени зид, пијанац је спустио задњицу на орахов пањ и зарио лице у шаке. Труп му се њихао уједначеним ритмом лево-десно, лево-десно, тек би се понекад преварио и кренуо напред. Гледао би разрогачено како се земља нестварно подиже и креће ка њему да га ошамари. Уследио би трзај, па широки лук улево који прети гравитацији, затим би се некако усправио и опет ухватио добри стари ритам лево-десно, лево-десно…

Испијено тело сведочило је како је ракија више њега испила него што се он ње напио. Буљаве очи изгледале су као да ће сваког тренутка да се скотрљају низ друм. Уз ракију би само више засјале и добијале црвенију боју. Усне су му танке, упале у уста. Једини ослонац им бејаху четири бедна зуба којекако распоређена. Тело му је ситне, али жилаве грађе од физички тешких послова које је радио за по коју флашу вина или ракије. Смрдео је на кисели купус и крвавицу.

„Вук ти на путу, санђамо! Бежи!“, говорио је себи у браду.

Да ли неког упозорава или му прети, тешко је било одредити од фрфљања, штуцања и подригивања.

„Бежи, бежи, бежи“, мрмљао је и млатарао рукама као да тера винске мушице. У часу се превари, замахну јаче, слика му се искриви пред очима и несретник посрну као да га је неко повукао за леви рукав. Паде са пања право у блато. Где је пао, ту је и заспао.

***

Пре јутра, Живорад, Гара, Сава и Јанко стигоше до села које је опседао вампир. Иако је било доба када не спава само онај ко мора, цело село било је на ногама и Живорада дочекаше каонајмилијег госта. Најлепше понуде изнеше пред њега. Као јунака кога шаљу у рат, служише га само најлепше девојке уз осмех и руменећи. Гару су напасли и напојили, чак му и шталу спремише. Али, кад паде вече, нико не пође са њима на гробље, већ им само показаше пут.

На друму мркли мрак. Силна шума заклонила месечину. Живорад води ждрепца узбрдо ни сам не зна куд. Гране ниских крошњи мрсе му косе. Након сат хода избише на врх чуке, право на чистину где се простирало гробље. Гара, узнемирено зањишта, а Живорад га лако потапша по ребрима.

“Е, мој Гаро, да знаш да први пут жалим што ниси риђан”, прошапта момак, а у грудима осети како му нешто расте и тера га да дубоко и гласно дише. Он затвори очи, задржа дах па изусти: “Помоз Бог, Гаро”, и потера ждрепца преко првог гроба. Поскочи Живорад, поскочи и Гара и одмах се нађоше пред другим гробом. Момак поново задржа дах, па прескочи и преко другог гроба. Прескочи и Гара. Како је који гроб остављао за собом, тако би сваки пут кад и Гара за њим трупне осећао олакшање. Али страх га је све време изазивао и терао у кукавичлук, па он стаде мислити како би лепо било да Гара прескочи све гробове. Па му на то у мисли дође питање, шта ће бити када наиђу на гроб који Гара не буде хтео да прескочи? То ће значити да вампир заиста постоји и да је он, како кажу, дошао мечки на рупу, али се нада да мечка није код куће. Ма не, охрабривао је себе, шта може да се деси? Ако Гара не буде хтео да прескочи, само ћемо да се окренемо и вратимо у село и сутрадан им показати гроб, па некраде шта знају. Међутим, таман када је стигла охрабрујућа мисао и када је са осмехом дочекао још једно Гарино доскакање, пред њим засија бели покров којим је била прекривена сабласт и момак се онако насмејан судари са њом прса о прса. Ждребац зањишта и подиже предња копита. Живорад искорачи и јако стеже узде да му се Гара не отргне, а вампир као да је испарио. Чим је примирио коња пожелео је да се сјури ка селу и да више не изазива срећу. Али се утом саплете и паде посред свеже земунице и удари главом о некакав камен. Уследио је мрак. Када је отворио очи, осетио је оштар бол у глави. Гара га је стајао над њим. Док се придизао са земље, приметио је око ногу онај исти бели покров којим је вампир био прекривен. Телом му је прострујала језа. Осмотрио је око себе, није било никога. Можда се вратио у гроб, помисли Живорад, мора да јесте?

Негде пред јутро, стигао је у село и затекао престрављене сељаке око чесме. Све је сведочило да је претходна ноћ била мирнија на гробљу него у селу.

Ту је ноћ, кажу, вампир преклао чак десет коза. Увлачио се девојкама у постељу, па их извлачио из кревета и вукао за кике по авлији. Поотварао је торове, оборе и штале, па се сад пуштена стока налазила свуда унаоколо. Једном речи – русвај.

Сељаци су причали у глас, сваки је вукао Живорада за рукав да му исприча своје. Живорад, устукну пар корака од масе, већ уморен од свега, па викну:

“Аман, људи, јел ви хоћете да знате о том гробу или нећете!”

На то се глота ућута и све се очи упреше у момка.

“Гара је наш’о гроб. Ал, да вам ја кажем, тај вам је вампир нека кукавица, гле шта смо вам донели!”, викну па пред људе изнесе онај бели покров.

Сељани уплашено устукнуше. Убрзо се издвоји Сава и са собом повуче за рукав сина Јанка и још једног момка, па рече Живораду:

“Ми ћемо са тобом да нам покажеш гроб!“

Момци понесоше ашове и лопате. А глогов колац носио је Сава под мишком. Гробље је дању изгледало мирно. Живорад га једва препозна.

“Тамо копајте, то је тај гроб!”, викнуо је момак, и показао кажипрстом ка земуници, али се сети да на гробљу не ваља ни у шта упирати прстом, па се брже боље трипут угризао за кажипрст. Међутим, сељани уместо да прионе на посао и пободу ашове, стајаше пред њим у чуду.

“Јеси ти, момак, сигуран да је то баш овај гроб?”, упита Сава.

“Јесам, него како. Што не копате?”, упита збуњено младић.

“Знаш, ово је гроб нашег попа”, изусти несигурно Јанко.

“Ма одакле ја знам чији је гроб. Знам да сам се ту срео са проклетником и смак’о му онај покров, а он, кукавица, утече!”

Сељани се стадоше освртати и загледати, па наједном старац проговори:

“Шта да радимо, ми морамо да убијемо вампира, а поп нек’ опрости. ‘Ајте, момци!”

Прошло је пола сата, када је Јанков ашов ударио у даску. Сава тада подвуче ашов под даске и очас посла раскова сандук. Услeдило је запрепашћење. Јанко се ухвати за главу, а онај се други момак онесвести. Сава је гледао у сандук намрштених обрва, као да му ништа не би јасно. Живорад, који је, док су момци копали, стајао у хладу багрема, примети да нешто није у реду, па и сам приђе раци.

“Шта вам је? Шта сте се укипили? Гле овог што паде. Јел си добро пријатељу?”

Нико му није одговарао. Када је сасвим пришао гробу и сам се запрепастио.

“Гле, мајку му, празан!”, викну од неверице,

“Празан”, потврди Сава.

“Је ли, Саво, јесте ви сигурни да сте сахранили попа, или вам се учинило?”

“Не, шегачи се, Живораде, није за спрдњу!”, одговори старац. “Кажи где је поп, вампир?”

“Одакле бих ја знао где је! Знам само да је побегао, а где, ко ће га знати!”, одговори момак.

“Остаје нам само да се надамо да се више неће враћати”, одговори старац забринуто. “’Ајте, момци, хватајте се ашова и лопата да ово затрпамо, па да идемо. Ајте!”

***

Станка је расла спокојно. Девојчица косе боје црвенице, водњикаво плавих очију и нежне беле пути свој дар није показивала све док се није задевојчила.

Детињство јој се није по много чему разликовало од детињства друге деце из села. Изолованост куће на брду јој је једино одузимала друштво. Смишљајући игре како би искористила дан, Станка се махом дружила са псима и мачкама и није ни знала за самоћу. Понекад би се заиграла и у друштву измишљених пријатеља, којих је било троје, али би је увек обилазили један по један.

Први је био велики седи старац, кога је ословљавала са Мошуље. Са њим није волела да се игра, јер је био строг према њој. Стално би је терао да учи многе песмице, наизглед бесмислене. Он би их рецитовао, а она је била принуђена да понавља за њим. Песмице су увек биле узасно дуге и досадне, а морала је да их понавља док их не научи напамет. Ако би којим случајем погрешила, Мошуље би је казнио и сиротица би морала да крене испочетка, све док трипут заредом не изговори целу песмицу у даху са таквом сигурношћу да не постоји сила која би је омела.

Други Станкин пријатељ била је девојчица налик њој самој и звала се Јо. Та њена другарица била је као Станкин одраз у огледалу и представљала јој је праву радост. Јо би у обичан дан унела толико лепог, стално налазећи нова места за играње. Справљање букета од најразличитијег биља од којег сваки цветић има своју сврху на земљи, како је говорила, представљало је њихову омиљену игру у топлим месецима. Девојчице би се поваздан китиле и плеле венце. Утрљавале би полен у орошену кожу и тако мирисне јуриле кроз брда. Јо би упознавала Станку са именима и тајнама биљака, као и са песмицама уз које би се пред њиховим очима отварали пупољци.

И трећи пријатељ уз кога је Станка одрастала био је Домовој, патуљак са имања који је ходао помоћу змијског репа. Домовој је Станку учио о животињама, доводећи јој у авлију сваког дана другу. Некада живу, а некада и не баш.

Временом, како је Станка одрастала, чудна дружина се свела само на Јо. Са њом би Станка водила разговоре по васцели дан, све док и она једног дана није престала да обилази авлију. То се десило негде у време када је Станка постала свесна свог постојања, као и његове сврхе, а тада јој пријатељи више нису били потребни. Све лекције које су они имали да јој пренесу она је савладала беспрекорно. Као и њена мајка када је била у њеном узрасту, баба, парабаба…

И све би било у најбољем реду да се није десило нешто не баш тако пријатно. Заправо, то је догађај који је њеној мајци унео бригу у свакодневицу, а одиграло се у задњем делу дворишта. У то време Станки је било шест лета. У животу надарених то је период када вешто око може да уочи у ком ће правцу дух да их поведе. Мајка је тог дана случајно затекла Станку како са великим узбуђењем посматра пацова у борби за живот под канџама њиховог мачора Марка. Била је то опасна борба, у којој је и мачор добио крвави траг преко левог ока и мало је фалило да мачор Марко постане мачор Ћора. Станка се грчевито смешила, а у очима јој је блистало одушевљење. Тело јој се просто стезало од радости док је стискала шаке у песнице. Након завршене борбе, мачак се сласно служио својим пленом, али не сам. Скамењена жена је посматрала своју девојчицу како чучи поред цркотине пацова и заједно са мачком чупа месо мртвог глодара и ставља га у уста. Након те слике несрећна жена је први пут помислила како јој кћерка за живота неће много доброг донети, али је сама помисао за мајку била толико страшна да ју је било тешко прихватити. Требало је време, као и за многе ствари у животу. Мајка се надала да ће јој се кћерка временом угледати на њу, па и сама кориговати своју страсну природу. За утеху јој је било што након тог догађаја девојчица више није показивала никакве склоности ка крви. Наставила је да се игра безазлено, као и пре. Човек би чак могао помислити да је тај дан био само један испад знатижеље, дечије истраживање окружења или да се дете само неукусно заиграло са својим другом мачком.

***

Имањем Саве шушњара, које се налази у сокаку лево од таш-чесме поред које је спавао пијани Невиша, одјекнуо је дечији плач и као секиром сасекао ноћну тишину. Мајка Нелица притрчала је колевци и подигла одојче. Када га је пригрлила на груди, осетила је као да јој је низ руке склизнуо невидљиви плашт, лак као од најфиније свиле, нежан и хладан. Не обраћајући пажњу на то, отресла је руку и почела да љуља дете, тихо изговарајући речи песмице, једва мичући осушене усне:

„Ја поведох коње на бунар,

Коњи се потргоше,

Куке се покидаше,

Уроци се растурише…“

Дете је плакало из свег гласа. Узалуд га је љуљала, миловала и певала. Обузимала ју је нервоза од немоћи да умири сопствено дете. Несвесно, љуљала га је све јаче. Њено кретање постаде агресивније, а певушење се претвори у несносну галаму. Није се знало ко кога надјачава. У телу јој је куљала мука. Ждрала јој је утробу. Изморена, неиспавана, пожелела је да и сама врисне. Очај је кренуо из стомака и већ јој се био попео до грла у тренутку када је у собу ушла дететова баба са упаљеном петролејком у руци. Нелица се трже. Баба јој ћутке узе дете из наручја и положи га на кревет, а потом му са груди стргну дреје, на шта је мајка цикнула од ужаса.

„Ћути, жено!“, рече старица преко погледавши снају, која прекри рукама лице.

Груди детета беху набрекле и заруменеле као груди дојиље кад скине одојче са сисе. Брадавице, као два зрна пасуља, вириле су из нежних прса. Баба извади из џепчета кецеље парченце угљевља и њиме нагарави недра детета, а затим дете поново уви у дреје и положи у колевку. Дете се умири за сан, а баба примаче троножац колевци и стаде љуљати унуче уз бајалицу:

„Иде миш по полици,

носи тикву на гузици,

миш прдне,

тиква пуче,

уроци се растурише.

Иде миш по полици…“

Кад дете беше заспало, старица се окрете према снаји која је све време нетремице пиљила у њу:

„Дете ти мучи Мора, нема ту шта много да се прича“, рече свекрва кроз уздах.

„Каква Мора, црна мати?“, брецну се Нелица, па се брзо ухвати за уста да не пробуди дете, свесна да јој се отргло из грла гласније него што је смело.

„То ти је, драго моје дете, нека жена из села, па њена душа, док она спава, бесни около и храни се тако што сиса на сису одојчади.“

Нелица се немо прекрсти климајући главом, не желећи да верује шта јој уши чују. Баба избечи очи, па још тише настави са причом:

„Та жена можда зна, а можда и не зна шта јој душа ноћу ради, па тако може да зна, а може и да не зна да је Мора. Њена душа је преко дана мирна у телу, а ноћу, кад се тело одмара, као неки дух, боже ме сачувај, луди и бесни по селу и брдима, те се пред јутро наново врати у своје тело и жена се пробуди, као и свако други. Нити зна шта јој душа ноћу чини нити боже сачувај!“, објасни старица. „Човек је чудновата творевина, а жена још чудноватија. Живи, једе, спава, смеје се и плаче и сваки за себе мисли да је добар човек, несвестан своје покварености. Мора исто тако, у њојзи куља зло, а она се као обична жена ујутру пробуди, оде по воду, нахрани стоку, помилује дете”

„Мора да се по селу зна ко то може да буде“ прекиде је снаја.

„Не знам. По селу се о томе не прича, ако неко и зна, не жели муку за вратом“, рече стара замишљено. ”Него, ти ћеш лепо сутра навече да намажеш детету прса угљем исто овако, а ујутру рано, кад кренеш у село по воду, добро пази која жена има гар на лицу.“

Снаја је гутала свекрвине речи не скидајући поглед са њених избораних усана. Баба је говорила смирено и тихо, чак исувише тихо, јер је Нелица несвесно зауставиљала дисање како би могла да је прати.

„Хоће оне и на старије да насрну, то да упамтиш! Седне ти на груди па те притиска и дави, а ти ни да се макнеш. Тело као да није твоје“, присећала се старица. „Неки човек из једног села ту у планини цео живот је мучио муку, још одмалена. Да, да. Каже да је за све ове године научио да их тера тако што мрдне палац на руци. Само палац! Па ти види! За све ове године он се само за толико научио, јер ногу, руку… Их… Нема те силе земаљске! Ал, каже, довољан је и палац да сјашу. Бештије га и дан-дањи муче сваке ноћи. Оне долазе, он их тера и све укруг“.

Нелица се удубила у речи, као опчињена. Кожа јој се најежила, а сузе навирале од неверице. Прогутала је запелу кнедлу од суза и упитала:

„Је л је он знао ко га прогања?“

„Њега су мучиле многе, где год би заспао. Човек је био пастир. Наспавао се тај под ведрим небом, их! Под сваким дрветом спавао је бар трипут. И где год да га сан снађе, ту га снађе и несрећа. Он их је хватао и препознавао кад је био млад, ал шта ту можеш? После је баталио јер га је било брига докле год је могао да их тера од себе. Отуђио се од села и повукао у планину. Не знам ни да ли је жив. Побего је од света, вели, није му било мило да се, не дај боже, нека од тих бештија ухвати у коло до њега на поселу ил’ седне са њим пред задругу. Довољне су му биле у сну, на јави му нису недостајале, ич“, заврши старица и одмахну сувом руком, као да тера кокошке.

„Ма реци ти мени, мати, је л’ знаш како их је хватао? Како је знао ко је? Та Мора је као дух, ја ништа нисам видела, али сам, чини ми се, осетила као да ми је нешто склизнуило низ руке. А можда се и варам“, рече снаја нервозно, и осети како јој се руке поново најежише.

„Кажи ми како да је отерам од наше куће, да ми дете остави на миру?“

„То баш и није лако. Мораш да ме слушаш пажљиво“, прошапутала је старица, затим се трипут прекрстила и дубоко удахнула:

„Пре него што легнеш, ставиш испод јастука нож, босиљак и дрвени крст. Је л’ ме слушаш“, упита. Нелица климну главом не скидајући поглед са бабе. „Кад она дође и тело ти се укочи као клада, мораш свим силама да се трудиш да нешто помериш: прст, језик није важно. Чим се мало макнеш, она ће да те пусти. А ти брзо пробај да је ухватиш.“

„Како да је ухватим, мати, кад не могу да је видим?“

„Лепо, кренеш руком као да хваташ ваздух пред собом, ето тако. Ако ухватиш бештију, мораш да будеш спремна. Она ће да се претвара у све и свашта. То она хоће да те престраши да би је ти пустила, да знаш. А ти немој! Него стисни зубе и не пуштај! И прати. Гледај. Јер ће њој снага да ослаби и само накратко ће да ти се прикаже њен лик.“

„А шта ако је не ухватим? Шта онда?“, упита снаја.

„Ако је не ухватиш, онда бар брзо баци јастук с узглавља у супротан ћошак зида од твоје главе. И то чим је се ослободиш! Е, ту ће да се сакрије. Ту ћеш да је видиш како чучи несрећа, враг је однео.“

„О, Боже драги! Је л’ могуће да нас то чудо снађе“, упита снаја крстећи се.

„Могуће, могуће. Аха! Две руке имаш, па се снађи“, одговори старица и додаде пре него што је изашла из собе: „Спавај. Ове ноћи неће више долазити.“

ДРУГИ ДЕО

***

Живорад је сељанима пожелео мирне ноћи, јер је судбина села била неизвесна. Нико није могао да зна да ли ће се вампир враћати или је отишао у бестрагију заувек. Али, како његов ждребац и он нису више били ни од какве користи, он потера Гару пут своје куће.

Ту ноћ, прву ноћ по повратку, Живорада ухвати грозница и он паде у кревет од немоћи. Мајци и сестри је говорио како је слаб и како су га пут, непроспаване ноћи и битка са вампиром уморилe, али да ће већ сутра бити поново чио и ведар. Међутим, када је Живорадова мајка ујутру ушла у собу да погледа болесника, затече га како се у сну трза и бунца, a зној му се слива низ лице у потоцима. Мокро чело, кошуља, постеља. Како се није будио до поднева, мајка рече Живорадовој сестри:

“Де, припази ти на њега, док ја одем до села, имам тамо нека посла. Стављај му ове облоге и не мичи се од њега, јеси чула!”, заповеди стара. А већ по изласку из куће поче да јадикује, “Јадна ја! Ког је врага тражио у оном проклетом селу! Куд га пустих да иде, бестрага ми глава…”, и тако јадикујући себи у браду стиже до бербернице.

Унутра, међу мушкардију, није смела да уђе од срамоте, него посла првог дечачића који наиђе да позове брицу. Брица, збуњено, одмах с врата повика:

“Којим добром, Злато?!”

“Ја дошла због мог Живорада”, изусти мајка па се заплака.

Брица приђе сиротици, па посве тихо упита:

“Је л се Живорад вратио, рекао бих да сам га видео?”

“Јесте, вратио се и пао у постељу. Не буди се никако, само бунца, мумла, сав у води”, одговори Злата, “Брицо, ако бога знаш, помагај! Само њега имам, ако ми га Бог узме, шта ћу јадна. Куд ми и ти доведе у кућу оне несрећнике, па и нас унесрећи“.

Брица пажљиво саслуша сироту мајку, па се на тренутак замисли:

“А да ти, жено, одеш у горњу дубраву и да потражиш Јању чобанчицу да ти она каже шта да чиниш?”

“Мислиш на ону виленицу на планини?”

“На њу. Она је и оним несрећницима рекла да потраже црног ждребца, па помислих знаће шта треба чинити.”

“Брицо, ој, брицо”, зачуло се с врата бербернице, “докле ја да седим овако насапуњан! Теби ако је да са женама тераш аброве, ти си требао онда у шваље да пођеш, а не у брице! Здраво живо, Злато!”, викао је задругар Миле.

“Здраво живо, Миле!”, одговори Злата, “Добро, брицо, ајд уздравље! Одох ја у дубраву! Здраво остај!”

“У здрављу да је нађеш и да сину помогнеш, жено!”, викао је брица за њом, која је већ журила низ сокак.

***

У годинама процвата, када је тело почело да јој буја, Станка, је често крадом излазила из дворишта и лутала шумом. Са напупелим грудима долазила је и сета коју није умела да објасни. Мајка, заузета послом, није ни приметила да јој је дете оболело од девојачке туге.

У том свом луњању, једног пролећног дана спазила je младића кako тера волове низ друм и поиграва се витлајући прутем. То је било први пут да се срела са неким ко је њених година, а да није плод њене маште. Иако им је у кућу долазио свакојак свет, сиротица није имала прилику да сретне неко младо чељаде, већ саме нероткиње, несрећне бабетине и болесне старце.

Младићева појава јој пробуди крв у образима и од страха и стида девојка се завуче дубље у шибље како је не би видео. Срце јој је јако лупало и одузимало дах, а очи су пратиле сваки младићев покрет. Загледала му је руке, шиљато лице, живе очи које су пратиле прут док је уз фијук секао ваздух. „Мушко“, шапутала је Станка у неверици. „Ја бих рекла да је мушко.“

Пожелела је да врисне од радости и узбуђења. Али, како је морала да се уздржи, покрила је рукама уста да јој се штогод не отргне из грла и одјурила у шуму да на миру избаци бујуцу која јој је освајала груди. Чим се нашла на чистини некакве ливаде, довољно удаљеног од друма, почела је да поскакује с ноге на ногу и да подврискује од смеха, обузета другачијим, новим осећањем радости.

Од тог дана свакодневно се искрадала из авлије и јурила ка шумарку крај друма, куда је момак пролазио. Сакривена између стабала, стизала би пре њега и чекала. Сваки следећи пут била је опчињенија њиме. Временом је почела да је осваја мисао која је претила да постане уверење – да га познаје одувек. Веровала је како су сами дуси уредили да га она примети јер он њој припада и само због ње постоји.

Занесена и охрабрена, једног дана решила је да га пресретне.

Било је предвече. Момак је безбрижно певушио и шутирао друмску прашину са рукама у џеповима кад је изненада нешто трупнуло испред њега. На то он поскочи уназад, саплете се о камен и паде. Утом му сенка заклони сунце и он угледа Станкину силуету, која му је стајала над главом.

„Јој, уплаши ме!“, рече и повуче се за уво, „откуд се створи“, упита младић руменећи.

„Па из шуме, питаш којешта“, одговори Станка и сама збуњена.

„Ти стално овуда пролазиш, знам ја, гледала сам те“, настави девојка.

„Гледала?“, збуњено ће младић.

„Како ти је име?“, прекиде га Станка, вртећи се око њега као зверчица.

„Милан, а како је теби име“, упита младић, али девојка ништа не одговори, већ се закикота и отрча ка шуми.

Те ноћи га је сањала и пробудила се у ватри. Наредних неколико дана провела је у кревету. А када је оздравила, сетва је већ била завршена и момак више није тако често пролазио крај шумарка. Чак и када би га пут нанео туда, није ишао сам. За њим би корачали отац му и мати.

Чезнула је за разговором са њим. Из дана у дан све је више клонула духом због своје немоћи. Обузимао ју је немир, све је куљало у њој. У тренутку када је непријатност претила да је целу преплави и истера из коже, схватила је да мора да се одлучи. Пробдела је ноћи и ноћи док није пресекла врпцу која се протезала дуж кичме. Одлучила је. Потражиће спас у својој природи.

***

У малој колиби од прућа, далеко од своје куће, Сава је спавао чврстим сном покривен старим дрејама. Кроз преплетено пруће колибе коју је сам направио крај њиве могу се видети комадићи неба. Умео је дуго да посматра небо лежећи на леђима, руку скрштених под потиљак. Није то био неки заклон од кише и ветра, али је свакако било боље него спавати под голим небом. Већ се навикао, па и заволео да се ту испружи, био дан или ноћ. Везао би вола за стари храст крај колибе, рало би наслонио на стабло и утонуо у сан. Да ли је пролеће, лето или јесен, да ли се сејало, окопавало или жњело – ритуал је био исти. Мала је то њива, готово припијена уз Томин чаир, Мирка крчмара, Милениног оца. Све што их је делило била је међа коју су чинили стабло храста и танана ленија.

Ту ноћ, тек што га је ухватио сан, пренуше га неки чудни звуци. Неко се кретао кроз њиву. Прво време је Сава ослушкивао покушавајући да, као добар ловац, препозна кретање. Помислио је да је нешто веће од зеца и лисице и промолио главу из колибе да боље осмотри. Кретало се иза жбуна у близини воде, закључи Сава, чучећи се одшуња до реке и леже на мокру земљу. Затим, сасвим опрезно, допуза до балвана који је ту нанела река и примири се. Узбуђење је расло. Срце му је бубњало све снажније и осетио је како му пулсира вена на слепоочници. Чекао је да звер из мрачног шибљика изађе на видљиву чистину. Кораци постајаше све ближи, а комешање јаче и нервозније. И баш када је дошао тренутак да из жбуна искочи та страшна животиња, на месечини се приказала жена. Гола, као од мајке рођена.

Распуштена коса јој је падала преко дојки, а под мишком је носила четири велике воштанице и велику торбу. Није могао да јој разазна лик. Ноћ је бацала своју сенку по њој и осликавала месечином лишће оближњих крошњи по телу и образима. Страх му се врпољио у стомаку. Знао је да је врачање по среди и да не може да мрдне одатле док се све не сврши. Умирио се и наставио да прати шта ће се даље догађати.

Жена се осврнула око себе, а затим је из торбе извадила велико платно и прострла га преда се. Његова белина јој на тренутак покри лице и тело. Обилазећи око платна, спуштала је на његове рубове упаљене велике воштанице. Након што је поставила и последњу, клекла је на средиште простирке и почела да извија тело као змија, изводећи некакав плес. Говорила је неразумљиво, уз усклике, и Сава није могао да разазна речи, иако је говорио влашки од малена.

Мелодија се вртела укруг и Сава претпостави да жена понавља одређени број стихова изнова и изнова, тихо све тише, па наједном гласније као да виче, да би се потом поново утишала. Тек касније примети да је песма повезана са плесом у ком се бацала по платну, трљала о њега, додиривала се, пружала руке, па их примицала себи као да граби ваздух да га навуче на голе сисе. Исти би покрет касније извела наопако, овај пут као да себе нуди том истом ваздуху. Плес је трајао дуго, ако не и читав сат. Затим је устала, погладила косу и обрисала знојаво чело о гола рамена, давајући себи времена да се прибере. Подигла је дугачаку грану која јој се нашла под руком и пружила је ка води. На Савино запрепашћење, из воде изрони црна шака и ухвати други крај блатњавог штапа. Хтео је да врисне од страха, али је брзо ставио руку преко уста, укрутио тело, зауставио дисање и трудио да се не миче. Врачара је из воде извукла сабласну приказу прекривену дугим мрким плаштом, који јој се лепио за лице и тело. Аветиња, чим је крочила на земљу, лаким кораком приђе жени која је погнуте главе стајала на средишту платна и започе с њом животињски плес. Демон из воде хитро је оборио несрећницу на земљу, раширио јој ноге и скочио на њу. Силовао ју је, ударао и остављао крвави траг по њеном телу. Грубо је продирао у њу, као да ће јој уништити плодност.

Жена није престајала да, кроз вриску, изговара враџбину која је у неким тренуцима звучала као молба за милост. Грабила је рукама земљу, немоћна да му се отргне. Њено тело грчило се и извијало, млатила је рукама и ногама све док напросто није престала да се миче.

Иако је врачара остала без свести, то није спречило чудовиште да витла њеним телом до пред свануће, када се напокон скинуло са ње. Жена се убрзо освестила, устала, извадила ошамућену кокошку из торбе и оштрим ножем, задњим дрхтајем снаге, одсекла јој главу која је пала на средиште платна. Вртела је безглаво тело кокоши, а кокош је млатарала крилима снажно, до последњег трзаја. Крв је у млазевима липтала по белини тканине, а вештица је кроз сузе урлала као звер. Чим је кокош престала да се трза и срце у њој престало да добује, врачара је брже-боље умотала у испрскано платно са остацима догорелих свећа и жртву и жртвеник у страху предала свом силоватељу, који је дарове однео на дно реке.

Сава је остао без даха. Два пута се онесвешћивао док је посматрао страшан чин. Гледао је како жена, повијена у струку, несигурног корака, креће ка друму преко Томиног чаира. Усправио се да је испрати погледом. Светлост месечине белила јој је гола бедра ослобођена из сенки грана, крошњи и шибљика. Покушавала је да се усправи, али је бол у стомаку терао на сагињање. У неком тренутку покупила је косу с лица јер од ње није могла да види пут пред собом. И ту је месечина издаде и обасја јој образе.

„Станка“, отргао му се глас као шапат, али је жена већ била поодмакла и није могла да га чује. Сачекао је неко време, те се и сам упутио ка селу упрегнувши свог вола.

На капији га је дочекала будна жена.

„Саво! Одкуд ти овако рано?“, рече Нелица збуњено кад га је угледала на друму.

„Шта ти се десило? Како си блед, ко да си видео санђаму?“

„Ништа, жено. Журио сам, па сам се уморио.“

Иако је осећао потребу да јој се исповеди и да са њом подели сву страву коју је доживео, ћутао је. Одлучио је да је поштеди и да сачува њен здрав сан.

„Лоше сам спавао на реци, мало ћу да одморим. А што си ти будна у ово доба?“, упита је.

„Немам сна, па реко’ да одем по воду док се не скупи светина, кад већ не могу да спавам“, одговори жена кроз осмех. „Него, мани ти мене и моју луду главу, иди да одмориш. Ајд!“, махну и продужи низ сокак.

***

Јања виленица. Још као одојче постала је сироче, које, како прича каже, нађоше негде на пропланку горске виле и оне је задојише и однеговаше. Тако је Јања одрастала у дубрави као виленица и упознала многе тајне које су човеку биле недокучиве. Али, за разлику од вила, Јања је волела људе, иако никада није силазила у села. Тада јој је било седамнаест година и живела је у трошној колиби негде у шуми са стотину и више оваца. Сељанке су јој долазиле у потрази за посебним травама, јер је Јања од својих помајки научила приче о биљу и била вештија и од најстарије траварке.

У својој колиби увезивала је снопове свежег биља, када јој је, тог поподнева, на врата залупала непозната, старија жена.

“Уђи, мајко! Којим добром?”, упита девојка.

“Жива била, Јањо, Бог ти дао здравља!”

“Хвала, мајко. Седи.”

Мајка Злата осмотри собу и седе на први троножац крај огњишта.

“Каква те мука натерала тако стару код мене у планину?”, упита Јања.

“Страшна мука, дете, страшна.”, уздахну старица, па настави, “Ономад су ти долазили неки несрећници из села преко дубраве што их је мучио вампир, враг га однео!”

“Јесте, били су такви.”

“Ти им рече да потраже црног ждрепца. Црног ко ноћ без звезде и белега. И они дођоше код мене у авлију, јер мој син, Живорад, има таквог ждрепца. Нашег Гару.”

“И шта кажеш, јесу ли убили вампира?”

“Ма ко ће га знати, ваљда јесу! Него се мој Живорад разболео. Ено га лежи у постељи и не буди се, само га зној облива и све нешто бунца и трза се. Па сам дошла спас да тражим за јединца, помагај ако Бога знаш!”, викну старица и бризну у плач.

“Ево, донела сам и овај његов торбак што га носио са собом да погледаш.”

“Шта је у торбаку?”, упита Јања.

“Ја, дете, ни погледала нисам. Нисам ни имала кад да гледам, куку мене јадне!”

Девојка стави торбак себи у крило и поче да извлачи сјајну тканину. Када су и девојка и мајка у тканини препознале мртвачки покров, вриснуше обе.

“Па он је са вампира покров скинуо!”, узвикну Јања. “Јао, мајко, па зато ти је он у постељу пао. И баш сад у безимену недељу, када су демони најјачи”, настави девојка и сама уплашена. “Њега овај вампир мучи.”

“Полако говори, кћери, ништа те мајка не разуме”, рече старица и ухвати Јању за руку.

У очима јој је искрио очај. Мајчинско срце се стегло и у соби за њу није више било ваздуха. Јања, поскочи, нали старици мало воде, па полако поче говорити:

“Мајко, вампир без покрова не може да се врати у свој гроб. Твој син је свукао покров са тог вампира и сад га овај прогања.”

“Јаој, јадна ја, убиће ми дете! Убиће ми дете! Јадна мајка, Живораде!”, поче старица да запева, али је Јања одмах прекиде.

“Чекај, стара мати, ако урадимо све како треба, можда ћемо да оздравимо твог Живорада.”

Мајка ућута и загледа се у Јањина уста. “Сад је твој син негде између земаљског света и оног другог. Што би се рекло, нит је жив, нит мртав. Да бисмо га спасиле, ми прво морамо да га убијемо, јер ће само тако његова душа да оде у Лелејску гору, из које ћемо касније ми да га врнемо.”

Мајка врисну од очаја и преклопи уста шакама. Јања спусти длан и поглади је по крилу, па настави.

“Немој да плачеш. Из горе ћемо да га врнемо нама, међу живе. Другачије не можемо, стара”

“Како дете да не плачем? Како да убијем сина свог?”

“Је л од деце само тог сина имаш?”

“Имам и кћер, девојчицу од десет лета. Она сад седи поред болесника.”

“То је добро. Ујутру, пре зоре, отиђите обе на реку и из воде, затворених очију извадите по један белутак. Па кад дођете кући, а ти те белутке потопи у корито са водом и нека ту ћуте преко ноћи. Сутрадан, прво ћеш да спремиш један чај. Све сам биље брала у биљани петак, па ће чај да буде много јак. Кад се мало прохлади, ти га сипај болеснику у уста, то ће да га одведе у Лелејску гору.”

“Тај чај ће дете да ми убије?”

“Да, али ћемо га онда окупати оном водом из корита и вратити међу нас живе.”

Мајка је још неко време ћутке седела на троножцу загледана у Јањино лепо лице. Мада је Јања знала да стара мајка не гледа у њу како се чинило, већ да је у њеној глави сада мук, а пред очима ништа друго до мрак.

Након пола сата проведених у тишини, старица се подиже са троношца узе торбак са оним покровом и смртоносним чајем те крену пут куће.

***

Млад месечев срп, уздигао се над селом. Прошла је поноћ. Станка је у спаваћици изашла из куће. Распуштених кика, боса, шетала је укруг по авлији. Ланена спаваћица оцртавала је раскошне облине. Груди и бокови су јој се слободно њихали без спрега јелечета и тешке сукње. Чучнула је насред авлије у сам центар круга који је својом кретњом трипут исцртала, из шака на земљу истресла гомилицу пасуља од четрдесет девет зрна и од ње направила девет мањих купа, које је ређала укруг. Када је месец постигао врхунац свог сјаја, ослобођен облака, Станка стаде окретати једну по једну купу пасуља у правцу казаљке на сату. Подигла је лице ка месецу и изговарала речи, док јој је под капцима титрао Миланов лик

„Како ја окрећем овај пасуљ, нека се тако његово срце, уста, очи, плућа, црева, џигерица, окрену ка мени. Црко, пуко и распао ако се са мном не буде састао.“

Вртела је гомилице пасуља и понављала исте речи до пред јутро, затим је закопала зрна у земљу и унатрашке стигла до своје постеље.

Одмах следећег дана видела је жељеног Милана у жбуњу, одакле га је она ранијих дана кришом посматрала. Седео је сам и деловао збуњено. Чим је угледао Станку, сместио је на траву до себе. Причао јој је о осећању неспокоја које га је довело на ово скривено место. Говорио јој о јакој жељи да је сретне. О јаком добовању срца при помисли на њено лице. Девојка је знала да то нису његове речи, да то нису његова стварна осећања, али је, као да јесу, уживала у њима.

Састајали су се на истом месту сваког дана. Он би долазио из села и чекао је да стрчи низ брдо. И све се одвијало како је желела до дана, када је сишла с брда међу стабла, а њега није било. Чекала га је до вечери – није дошао. Сутрадан исто. Након неколико дана решила је да се сама, први пут, спусти до села и потражи га. Са свих страна се у селу чуо жамор, довикивање, смех, дечји плач. Све ју је то плашило. Пробадали су је знатижељни погледи старица које су, као свеле мушкатле, седеле на клупицама испред капија и будно пратиле ко пролази сокаком. Више није знала куда да крене, свесна да се куће понављају и да се већ сатима врти укруг. У очају, пожелела је да викне његово име, али јој се само закотурало у глави и срушила се на земљу. Међутим, момак је баш у то доба враћао стадо са паше и видео Станку како пада посред сокака. Из страха, Милан је бацио тољагу и потрчао ка њој. Узео ју је у наручје и положио на травњак крај друма.

„Чекала сам те свих ових дана. Ниси долазио“, изговорила је Станка чим му је угледала лик.

Момак је био веома узнемирен, али јој, уз мало муке, исприча да су његови сазнали за њихову љубав и да му бране да се састаје с њом јер, кажу, није му прилика девојка из те куће. Испричао јој је да га је отац претукао и закључао у собу и да је ово први пут да су га пустили да изађе из авлије, и то само зато што није имао ко други да потера овце на пашу.

Станка му је опростила. Растали су се уз пољупце. Међутим, освоји је бес према његовој породици, јер су јој стали на пут до његовог срца. Без много размишљања реши да их уклони из свог живота. Заувек.

Чекала је да прође поноћ, а онда је потпуно нага, са плетеном торбом преко рамена, кренула ка пољима, према реци. Није је било до пред зору, када се вратила исцрпљена, расчупана и изгребана. Ноге је вукла по прашини, као да су од камена. Поглед јој је био замрзнут, непомичан. Неколико дана није устајала из постеље како би се опоравила од те ноћи и повратила снагу. Убрзо су почеле да се дешавају чудне ствари. Након три месеца Милану је умрла мајка. На мајчин четрдесетодневни помен умро му је и отац. По селу се причало да му је стари умро од туге за женом, док су неки причали како га је жена јако волела, па га је повела са собом.

Ноћ након што је сахранио и оца, Милан је кренуо да пронађе Станку. Али њу је било тешко изненадити. Она га је већ чекала седећи на басамаку и посматрала како се приближава имању. Наравно да је знала да ће доћи јер је самог ђавола по њега послала. Увела је расејаног момка у своју собу без речи и сместила га на постељу. Те ноћи су први пут спојили тела.

У неко доба, када је момка савладао сан, Станка устаде из кравета и узе сито окачено о ексер крај стола. Подиже га ка прозору и у његовом се прстену нађе успаван момак и крвави месец над његовом главом.

„Кад изброји рупе на ово сито и длаке на ову моју пичку, тад да ме остави“, изговорила је неколико пута, а затим је окачила сито на своје место и поново легла до њега.

Од те ноћи није прошла ниједна да Милан није поред Станке легао и освануо.

***

Томин чаир је једна од Миркових њива која се налази поред реке. Име носи по Мирковом чукундеди Томиславу, коме је његов отац Винко преписао велики пашњак. Каснијих година пашњак би преоран у њиву, али име остаде.

Стари Винко је за живота поседовао сву земљу дуж Млаве, што оранице, што под шумом, те је на самрти то приобаље поделио својим синовима и тако се Томи пао чаир.

Веома је плодна земља, тај Томин чаир, како кажу сељани. Међутим, Мирко је годинама није обрађивао. Покушавао је да земљу да у наполе неком од сељака, али без обзира на њену плодност, нико није желео да је узме. Неки су мислили да је проклета, а неки благословена. И једни и други су вешто одбијали да у њу уложе свој труд. Причало се да на Ђурђевдан по њој играју коло ђурђевданске виле, дугокосе девојке са венцима од пољског цвећа на главама, у белим хаљинама испод којих преплићу козије ноге. Вијале би тако своје коло, држећи се у њему ланцима којим звекећу.

Опасно је то када те запоседну виле, кажу. О томе да им људски род баш и није мио, сведочи и прича неког старца Велимира, званог Лала, који је баш у Мирковој крчми говорио да је доживео да га пробуде из сна. Лала каже да је те ноћи спавао на реци како би у неко доба ноћи преусмерио поток за наводњавање ка својој башти. Није ни слутио да се баште налазе надомак виљег кола. И баш ту ноћ из сна га је пренула музика девојачког кикота. Као омађијан кренуо је за тим звуком. Чим је зашао за стабла, угледао је вилинско коло. Девојке, све лепша од лепше, пружале су руке ка њему и осмехивале се. А он, као неком силом вођен, ишао је њима у сусрет и сам насмејан. Ходао је лагано, испуњен милином лепоте призора. Кад, у једном тренутку, трже га глас који је дозивао његово име. Лала се на тренутак осврну око себе да види ко га дозива и, како није било никога, хтео је да продужи напред ка лепотицама. Међутим, пред собом угледа оштро трње багремовине на само педаљ од зенице ока.

Говорио је да је земљу крај реке познавао као свој џеп и како му никако није било јасно како се нашао испред багремара. Док су се мангупи у кафани шалили да је сигурно и ту ноћ био пијан, он им се, сав озбиљан, клео и тврдио да је ишао ка чистини где се вило коло, а да је то супротно од багремара.

***

Јединица Мирка сеоског крчмара беше најлепше чељаде у селу стасало за удају. Већ се причало по сокацима како јој отац тражи прилику за у кућу.

„Да ми је још једна мушка рука…“, закукао би Мирко на сав глас сваки пут када би га потерао већи посао. А посла на селу увек има, хвала богу, те су сељани неретко могли да га чују како се жали.

Тек што се зачуше први петлови, девојка осети руку своје мајке на рамену:

„Устај, кћери!“

Милена отвори очи и погледа кроз прозор. Дан се још није био забелео.

 „Ај, по воду! Дижи се! Немој двапут да долазим!“, рече мати и изађе из собе.

Девојка уста из кревета уморнија него пред починак, по глави јој се врзмао сан од предходне ноћи. Од саме помисли на сан, сва крв јој је из тела јурнула на образе.

„Ајде, брже мало! Шта се вучеш ту по дворишту“, викнула је мајка, на шта девојка погну главу и отрча по воду.

„Каква је убледела, да није болесна“, упита стара мати, која је седела на клупи и хранила кокошке зрневљем кукуруза из своје кецеље.

Миленина мајка упери преки поглед ка свекрви, заусти да нешто прозбори, али ипак само одмахну главом и настави да се гега кроз двориште, носећи кишницу да напоји стоку.

Девојка је стигла до чесме, где су четири жене чекале ред за воду. Орне, као у пола дана, чаврљале су о послу и мало-помало дизале поглед ка небу.

„Стасала си, Лено, Лено. Отац ти већ тражи прилику, чујем“, обратила јој се једна од сељанки и све се жене окренуше ка девојци. Милена се на те речи зацрвене и обори поглед ка кофама.

„Шта се срамиш“, упита сељанка кроз смех.

„Пусти дете! Видиш да се зацрвенела као булка“, додаде друга.

Утом дође на Милену ред да напуни кофе и она се ћутке упути ка кући, покушавајући да не нагази на пијанца који је спавао посред блата између зида чесме и пања.

Знала је да јој отац тражи мужа и надала се да ће баш момак из сна доћи њеном оцу и испроси је. Боље би му било да пожури, мислила се Милена.

***

Нелица је стајала међу женама поред чесме. Посматрала је Невишу пијанца како бунца у сну, наслоњен на камен уместо јастука. Неколико жена из села задиркивало је кћер Мирка крчмара, а из оближњих газдинстава допирало је мукање разбуђене стоке.

Како је дан постајао све бељи, тако су се и жене окупљале у све већем броју. Сокацима су одзвањали звекети и звона празних лимених кофа шкрипавих дршака. Чуло се довикивање и отпоздрављање жена које тек пристижу лаким ходом и оних које су се већ гегале под теретом у правцу својих кућа.

Нелица ухвати себе како грозничаво загледа лица, па се тргну. Тражила је погледом огарављени образ, иако је знала да га овога јутра неће наћи. Није могла да избаци немир из утробе. Знала је да је тај осећај неће напустити све док јој очи не угледају то што траже.

Наредне ноћи протицале су у миру. Додуше, како коме. Сава је сваке ноћи спавао код куће као да је знао да је потрабан својој жени. На њиву је одлазио преко дана, а понекд је водио и њу са собом. Помагала му је и успевала да заврши сав посао око куће. Стизала је да намири стоку, да окопа башту и да са њим обилази воћњаке, винограде и остало имање, а свекрва је чувала дете. Међутим, мирне ноћи нису учиниле да се несрећна жена опусти и заборави на своју потрагу. Није дозволила да је занесе варљиви спокој. Чекала је спремна да се дочепа свог тиранина. Бдела је до касно у ноћ над колевком. Оком не би тренула, а да пре тога није стављала под јастук нож, босиљак и дрвени крст, како јој је свекрва рекла да чини. Гаравила је угљевљем дечија прса и јутром би код чесме из прикрајка загледала лица сељанки не би ли пронашла међу њима огарак.

Сава је након оне страшне вечери дуго остајао будан у постељи, правећи се пред женом да спава. Пратили су га зли сни, али, како је време пролазило и како су и њему ноћи пролазиле у миру, напетост га је напуштала, полако је и сан бивао све јачи и здравији. За разлику од Нелице, која је трчала усусрет свом страху у жељи да заштити своју кућу, Сава је од свог страха бежао. Тек понекад би, пролазећи кроз село, угледао Станку или неког из њене куће. Тада би му тело обузимала језа и он би гласно псовао гледајући у земљу, као да је луд.

Но оно што је њега мучило била је знатижеља. Коме ли је несрећа била нанесена? Да ли се случајно то дешавало на Томином чаиру или је та врачарија била намењена Мирковој кући?

Стари људи су причали, памти Сава, да постоје јаке зле магије које учине да се угаси цела лоза. Чини намењене да кућа и имање опусте, да се огњиште угаси, да се Цигани уселе под кров, али да би се ретко која врачара усудила да се у то упусти, јер је јако опасно. Сада је знао да то није само бапска прича, јер то што је он оне ноћи видео управо је био један од таквих мрачних ритуала. У то је био сигуран.

Првих дана Сава је обилазио берберницу и кафану, иако није био пијанац. Понекад би накратко засео пред задругом. Међутим, приче су биле уобичајне и није се помињало да је било когa из села задесила каква зла срећа. Након неког времена Сава чак поверова у мисао да је враџбина била намењена неком из неког другог села чим се о несрећи, која мора да је велика, ништа није знало.

Људи су силан пут умели да превале да би дошли до добре врачаре, закључи Сава, колики за добро, за зло још дужи.

Како невоља невољу вуче за собом, упокоји се Савина мати, тихо у сну и у миру, са благим осмехом на лицу. Боловала је свега пола дана. Пожалила се да је јако уморна и легла да се одмори. Нелица и Сава јој се из забринутости нађоше крај узглавља. Утом се баба огласила кроза сан:

„Е, мој Ратко, не грли ме тако јако.“

Сава и Нелица се на те речи расплакаше, јер су схватили да је покојни муж дошао по њу да је води са овога света.

„Нелице, Нелице, наспи Ралету мало млека, каже да му се пије. Јој, ево и твога стрица, поручује ти да му намениш мало јагода, све су му се уста осушила. Гле, ено га и теткино тетинче, Саво, ево ти брата, љуби га тетка!“

Док је старица набрајала шта је ко од покојне родбине поручио и наручио, Нелица стаде да од свега што се од хране нашло у кући помало поставља на сто крај болеснице. Затим стаде крај тог стола и поче у себи намењивати покојницима. Како је наменила млеко покојном Ратку, тако баба, као да је чује одговари:

„Бог да прости.“

И тако редом старица подели душама шта је којој било мило, а на крају и сама своју душу испусти.

Умрла је од старости, смрћу чисте душе.

Раније тог дана, сећала се Нелица, старица је седела замишљено на кревету, загледана кроз прозор у авлијску капију, и из чиста мира, не скидајући поглед са капије, обратила се Нелици:

„Кћери моја, како ћеш ти сама? Земља, стока, кућа, дете… Мученице моја.“

Снаја, која је у том тренутку претакала млеко за сирење, подиже поглед ка свекрви и одговори осмехујући се:

„Боже, мати, док је мени тебе, ја се немам зашто бринути.“

„Али ја ћу да ти одем, долази ми мој човек по мене“, рече стара, силно забринута.

„Неће, мајко, Ратко још да нам те одведе. Не дамо ми тебе“, одговори снаја и настави својим послом, не придајући значај старичиној забринутости.

Замерила је себи што старицу није озбиљно схватила, већ је на њу гледала као на какво дете које тражи да му се посвети пажња. Криво јој беше.

„Опрости, мати, мени простој“, прошапутала је снаја, ослонивши главу на старичине груди.

Након сахране Нелица се присети сна који је уснила три ноћи уочи смрти вољене свекрве. И исто тако, присети се да је исти сан сањала пре много година уочи смрти своје рођене бабе, још као дете.

Сан беше посве јасан, као да је јава. Сањала је како посред дана сама тера кола и коње непознатим друмом, који јој се у сну чинио познатим као да је туда пролазила сваког дана. Познавала је сваки жбун, свако стабло и травку крај пута који се пропињао на једно повеће брдо.

Кола су празна шкрипала и труцкала по неравном путу, а коњи су вукли запрегу као да знају куда треба да иду. На себи је имала нову ношњу ресавског кроја и леп шарени торбак, украшен фигурама тулипана и белих рада.

У неком тренутку коњи се узнемирише, почеше да њиште и да гурају кола уназад. Нелица, у страху да се кола не преврну, повика и затегну узде свом снагом. Коњи се примирише и померише се на крај друма под једно дрво. Жена сиђе са кола и виде да јој пут препречише три потока. Један је био узан, брз и бистар као стакло, у њему је вода била толико хладна да од ње зуби трну. Други беше већи, вода мирнија, али топла као за купање. Трећи је био црн, замућен муљем. Утом се наспрам ње појави нека непозната жена. Једном ногом је газила један поток, другом је стајала посред другог потока, тако да је трећи протицао мимо ње.

„Одакле се ова вода створи овде насред друма?“, викну Нелица да надјача жубор, обараћајући се жени која је непомично пиљила у њу.

„А ти си се, младице, намерила баш овим друмом да прођеш“, упита жена.

„Морам туда, имам мало дете кући, па журим да стигнем“, одговори Нелица.

„Нећеш моћи коње да потераш преко, све док их не напијеш водом са једног од ових потока“, довикивала је жена.

„Ма, лако ћу ја потерати коње преко потока, али не знам са ког да се сама напијем“, одговорила је Нелица.

На те њене речи непозната жена извади испод сукње мараму и платнену пелену, те пружи ка њој. Над брзаком беше пелена, а над већим потоком беше марама.

„Бирај сад“, викну жена.

На то се Нелица напи хладне воде са брзака и напоји коње, па јурну колима преко потока. Када је прешла воду, окренула се и погледала преко рамена с намером да поздрави непознату жену која је остала иза њих. Тада спази да је трећи поток, са ког није била ни помислила да пије, био замућен од батргања великог меснатог репа, који је извиривао из дуге сукње непознате жене и подизао муљ на површину воде. Од ужаса Нелица врисну и пробуди се.

***

Мирко је предвече отворио крчму. Као и обично, тек пошто је намирио стоку. Кад баш ту ноћ дође неки старац са унуком да запроси девојку. Крчмар позва жену и сви заједно седоше за сто. Момак беше кротак, висок, здрав, пун снаге. Сиротан беше, мајку и оца нема, деда га је одхранио, и њега и брата му, те старац реши да брата задржи на имању, а овог да удоми.

„Теби треба здрав мушкарац у кући, вредан, радан, а ја имам двојицу. Овај мој нема шта не зна да ради. Тај ти не зна за мрскост, јок“, говорио је стари.

Мирко није скидао поглед са момка, који је погнуте главе седео на рубу стола као нем. Помоћ му је била преко потребна, а момак беше јак, здрав. Присети се он неке приче како је неко из села хвалио та два брата једне ноћи у крчми:

„Честитијих момака нема низ целу Млаву. Вешти у руке, алал вера.“

„Грдна река“, неко je беше добацио.

Из размишљања га прену старац, који се усправи и крену руком преко стола.

„Је л девојка испрошена“, запита с неком силином у гласу, загледан у Миркове зенице.

Мирко поново погледа у правцу момка, као да гледа кроз њега. Старац је чврсто држао испружену руку ка домаћину. Миркова жена, такође загледана у старчеву квргаву шаку која је већ почела да подрхтава, ломила је прсте у крилу и нервозно гризла усне.

Требала им је помоћ, није могло више да се чека, мислила се она. Ово је већ трећи просац, а једини да је ваљан за њихову кућу. Први беше неки женскар и распикућа, а богами и ракију је волео. Други беше већ жењен, али му жена побеже с кумом и остави му четворо деце, а мисли и да је био шепав. Не може тај много ни да принесе ни да понесе, а да је ваљан, не би му се жена ухватила пута. Овај је момак добар. Не ваља ни много да се бира, мислила се домаћица.

Очи младића, старца и жене биле су и даље упрте у Мирка. У грудима су им срца тукла убрзано, као једно. Чекали су, чекали. А Мирко, као занесен, не даде му се да изусти, те једва превали преко језика, па загрми:

„Испрошена!“

Викну Мирко и пружи руку старцу. Сви одахнуше са олакшањем и лица им озари осмех. Домаћица склопи руке на груди од радости и захвали Богу самом.

„Па, да се нешто попије деци за здравље“, рече мати и донесе још ракије и вина.

***

И баш ту ноћ, док се у крчми пило и наздрављало, у малој девојачкој соби Милена је чекала свог љубавника, и не слутећи шта се збива у кафани.

Ноћ је одмицала и ближило се свитање, а њега није било. Гледала је кроз прозор у даљину, не знајући из ког би правца могао да се појави. У неко доба, кад је кафана већ била затворена и кад су већ сви спавали дубоким сном, Милена се искрала из собе и на прстима отишла до огњишта са последњом надом. Осветлила је свећом просторију, сваки ћошак, али није било никога, само је ватра тихо пуцкетала, спремна да се угаси. И таман када се окренула ка излазним вратима већ разочарана, угледала је жељени лик. Као да се појавио ниодкуда, стајао је лицем наспрам ње, толико близу да се од стаха тргла и испустила свећњак на земљани под.

За трен била му је у загрљају. Љубила је и била љубљена све до пред свануће, а онда је будну узео јаким рукама и однео у постељу.

„Ко си ти, странче?“

Mомак је само нежно пољубио у чело, насмејао се и нестао.

Није добила одговор на питање које је поставила, али је добила на она која су била важнија тог тренутка. Знала је да то није сан и да ће јој поново доћи.

До јутра ока није склопила, већ је с првим зрацима сунца изашла из собе и затекла мајку са свећњаком у руци.

„Нашла сам ти свећњак на патосу. Шта си тражила ноћу крај огњишта“, упита мајка забринуто. „Како си бледа, боже?! Као крпа!“

„Нисам могла да заспим“, одговори девојка.

„Мани сад то, има отац нешто да ти каже. Ајд у авлију!“

У дворишту су седели отац и баба, лица су им се смешила.

„Данас ћеш упознати свог човека“, рече Мирко, „да видиш каквог сам ти мужа нашо!“

Милени се на те речи заврте у глави и она брзо седе на клупу.

„Шта ме гледаш као теле? У подне долази момак да се упознате. Ајде-де, насмеши се!“, рече отац и оде да гледа посла озарена лица.

Девојка искриви уста у криву линију и покорно сави главу.

„Идем по воду“, рече и одјури као ошурена.

***

„Не смеш ноћу да излазиш из дворишта, иначе ће ђаволи да те пресретну ко лудог Невишу“, говориле су мајке синовима и бабе унуцима.

Ниједног тренутка ни млади ни стари нису посумњали да то може да се деси.

Прича каже да се тај удес догодио касно ноћу. Невиша је тада био момак у пуној снази и враћао се пешке са игранке из оближњег села. И баш код тог моста, са његове десне стране, на Лудом пољу, код Томиног чаира, крајичком ока уочио је старицу на неких двадесетак метара од себе, наслоњену на мост. Расплетене, дуге, седе косе, гола као од мајке рођена, гледала је у њега, јасно обасјана месечином. Момак убрза корак и протрља очи, али се не усуди да поново погледа у том правцу, већ журно настави својим путем.

„Где ћеш, момче? Куд си навро?“, зачуо се пискав женски глас.

Младић се укопао од страха. Сабласна слика добила је и звук. Није одговорио нити се окренуо, само је наставио бржим кораком с погледом упереним у пут пред собом. Међутим, то није било довољно да авет нестане. Убрзо је осетио лак додир на свом рамену.

„Питала сам куд си кренуо“, шапнула му је на уво.

Била је толико близу да је могао да осети њен дах на свом врату и топлоту њеног тела тик уз своја леђа. Непријатност га је стресла, он се осврнуо, и врх његовог носа дотаче врх њеног. Могао је да осети како му њен задах шири ноздрве и стеже душник, као канапом. Очи су јој биле ситне, животињске, црне, као да су им се зенице разлиле по беоњачама. Имала је поглед који задиркује пакосно, свесна његове немоћи. Покушао је да врисне, али је остао без гласа. Немо, нетремице, посматрао је њену руку како се примиче његовом образу. Осетио је хладан додир и пре него што је спустила длан, нашта му се тело стресло од гадости. Покушао је да се окрене и да потрчи, али га је она нагло повукла ка себи разљућена његовом непослушношћу.

Стискала га је својим мршавим рукама, и наскакала, упорно покушавајући да му тело обухвати ногама. Ситним, искрзаним зубима гризла је голе делове његовог тела док му је вукла кошуљу са груди. Церила се на сав глас, испуштала крике, обузета нестварним лудилом. Младић се отимао свом својом момачком снагом, урлајући. Упорно је покушавао да је скине са себе, али напаст је неуморно насртала рукама, хватајући се за њега попут лепљивог бршљана. Несрећни момак се борио све док му тело није потпуно малаксало. Њен пискав смех одзвањао му је у ушима. Руке су му већ биле отежале од борбе, а ноге су почеле да отказују, колена да клецају. И баш у часу кад је у очају и изнемоглости био спреман да јој се препусти, изненада из шуме зачу јак мушки глас:

„Ојц, Милка!“

Громогласан глас прену разјарену вештицу и сву њену пажњу усмери ка шуми.

„Вук ти на путу, трнка ти на глави, часан те крст убио!“, грмело је као са небеса.

Одјекивало је све док сабласт није крикнула, одгурнула тело полуонесвешћеног младића и одјурила кроз њиве у правцу планина, не скидајући поглед са мушке приказе која се појавила на ободу шуме. Незнанац притрча момку и задржа га да се не сручи на земљу. Чим се младић призвао свести, човек му се представи као пецарош из оближњег села. Испричао му је како често ноћу иде да лови рибу, па се тако свега нагледао и од Бога и од човека, а вала и од оног „неваљалог“, те га је саветовао речима:

„Сваки пут кад на друму наиђеш на црвен конац, број шест, или на било шта што је неко бацио, а да је лепо на око, толико лепо да пожелиш да узмеш у руке и понесеш са собом, изговори само ове речи којим сам ја најурио вештицу. Ако је од Ђавола, нестаће пред твојим очима, а ако не нестане, од Бога је и теби је даровано, па га можеш узети.“

Та ноћ Невиши је начисто живот упропастила. Иако се никада више није сусрео са тим бићем, њен лик га је прогањао у лаким сновима. Скоро да је сваке ноћи изнова проживљавао тај кобни сусрет код моста. Понекад је осећао како га прати док се ноћу враћа из кафане. Осетио би њено присуство себи за леђима и само исчекивање храпавог додира хладног старачког длана терало га је у трк, док би му тело обузимала непријатна језа. Луд, освртао би се по пустом друму, чупао косу и урликао, затим би поново безглаво јурнуо у жељи да побегне од те невидљиве силе која га прогони. Тешко му је полазило за руком јер био је сувише слаб да се супростави сећању. Једини лек којим је лечио страх биле су речи пецароша, које му посташе молитава. Њима се трудио да у очају истера страх, неподношљив као бол.

„Вук ти на путу, трнка ти на глави, часан те крст убио, проклетијо!“, одзвањало би ноћима кроз сокаке, а дању би те исте речи говорила деца и показивала прстом угледавши њега, Невишу.

***

Младенци су ћутке лежали у постељи, раме уз раме. Момак неискусан, лежао је као клада поред невесте. У соби је било необично тихо и њему би непријатно што не може да умири дисање које је постајало све гласније. Био је збуњен, избезумљен. Тело му је подрхтавало као прут, иако му није било хладно нити се осећао слабим. У жељи да прикрије непријатне трзаје стезао је мишице, али то је целу ствар чинило гором.

„Јеси ли болестан? Види како се тресеш“, упита Милена.

„Ко? Ја? Нисам, не тресем се“, одговорио је младић, једвачујним гласом.

„Јес, мушмуле, не тресеш се“, одбруси Милена, која је, за разлику од нашег младожење, у себи гајила свакојака осећања тог тренутка, али јој је стида мањкало.

Још неко време зверали су ћутке у таваницу. Она је чекала на њега, а и он је вероватно нешто чекао, само још није знао шта. Можда да пропадне у земљу или да га спали гром.

Милена, увидевши да момак неће учинити ништа више до поцрвенети још јаче, помилова га по образима. Шта је друго могла? Он је сада био њен муж. Његово тело поче да се опушта под њеним додирима. Узела је његов длан, завукла га под дреје и прислонила на сам врх својих груди. Затечен додиром брадавице, која се скупља и очвршћава ту у његовом длану као да је живи створ а не од живог створа, дубоко уздахну, заборавивши да затвори уста.

Руке су саме почеле да одговарају на нежности младе супруге.

Срамежљиво, врховима прстију, истраживао је Миленино бело тело. Оњушио је сваки њен педаљ, задржавајући мирис коже што дуже у ноздрвама, док су руке клизиле низ бедра. Међутим, како се све више опуштао и препуштао чарима женског тела, није престајао да се тресе, већ напротив, дрхтаји постадоше јачи. И он упознаде жељу, ону која прожима цело тело и свест. Више није био свој. Нестајао је негде у њеним очима, у топлоти пазуха, у њој. Тада схвати да то нису они. То неко друго двоје, из неког другог времена, покушавају да уђу једно у друго. Као мелем се утрљавају једно у друго, како би им се коже помешале.

Натаче је, зањиха се као коњ на кобили. Освоји га непознат трептај и, баш када га целог преплави, блесну му пред очима.

Исту ноћ у предњем дворишту, када су се гости већ разишли, Мирко запита своју жену, која је расклањала за сватовима, где му је мати. Жена се стаде освртати по авлији и дозивати свекрву. Како се старица није одазивала, жена настави да расклања, па и заборави на свекрву. Након пола сата случајно спази старицу на капији сву уплакану. Баба уђе у кућу без речи, отвори врата старе шкриње од ораховог дрвета, узе мушку кошуљу, панталоне и тек исплетен јелек од овчје вуне, те се поново упути ка брду. Мирко и његова жена су покушали да је зауставе, али је она, без иједне речи машући руком као да је све у реду, тако уплакана напустила авлију.

После сат времена чекања, који је за Мирка и његову жену текао као читав век, баба је закорачила у собу. Како је ушла, тако ови поскакаше са клупа. Образе је обрисала о рукаве и шмркнула је од плакања. Снаја јој притрча, ухвати је под руку и смести на клупу. Збуњен пар је гледао у старицу, чекајући да проговори. Зурила у једну тачку као полудела. Тек понекад би руком сакупила сузе са образа у шаку и обрисала их о кецељу.

Како никако да проговори, Мирко не издржа већ упита:

„Мајко, где си ишла у ово доба? Ми се овде забринусмо за тебе. Шта се десило?“

Старица се насмејала, погла главу и тананим гласом са милином одговори:

„Видела сам мог Перу, љуби га мати. Како ми је леп!“

На те речи Мирко збуњено погледа прво у жену, па у мајку, па опет у жену и напокон изусти у чуду:

„Ког Перу, црна мати?“

Старица подиже поглед ка сину и рече:

„Ти једног брата имаш, Мирко, сине!“

Пера је био Мирков брат близанац, који се још као дете удавио у реци. Било му је шест-седам лета када га је на Млави ухватио вир. То беше баш на заветину Вртолому. Стара од тада жали, ни дан-дањи није скинула црнину.

Мирко поново усмери поглед ка жени и прекрсти се, али као да му сам ђаво не даде мира.

„Црна жено, где си га видела? Је л се ти то растајеш са мозгом? Несрећни Пера, бог да му душу прости, удавио се пре четрдесет година, еј!“

„Како ти то разговараш са мном? Још ми вране нису попиле мозак, али изгледа да теби јесу. Ћути ту!“

Старица удахну дубоко и поче да прича смиренијим тоном:

„Говорим ти, очију ми, још је силна глота била ту. Ја сам погледала ка брду и учинило ми се да неко долази код нас. Видим ја, познат ми човек, ал не знам ко је, не видим добро. А нека ми топлина, тако ту, испуни недра, и рекох, дај да изађем пред њега. Изађем ти ја из дворишта, натенане, а он, кад виде да долазим, застаде код Ранкове крушке. Питам ја ко је то, а он ми одговара: Је л ме не препознајеш, мајко?“, од узбуђења сузе јој поново навреше.

Старица за тренутак покри шакама лице, а затим истресе нос, треснувши слинце о под.

„Моје дете, драго моје дете“ Човек већ! Крупан, висок, можда чак и већи од тебе! А леп, леп, ко сам Бог. Грудва ми се са срца откиде ко оног дана. Плачем, шта ћу. Вртим у руке ове моје типе, а нешто ми запело за гушу, ни да бекнем. Он ме тако пољубио у косу преко мараме. Ја га питам како је, је л добро, каже добро је, ал му је хладно. Иде го, нема шта да одене. Све му се дреје подерале и омалиле. Јадно моје дете!“

Старица се удари шаком по глави, па настави с причом: „Ја дођо, узе оне дреје да му дам да има, да ми се дете не мрзне. Јој, како ми је био леп кад се обукао, онако висок… Ма височији је, Мирко, од тебе“, рече, па се загледа у Мирка да га opeт одмери. Затим се ућута на тренутак, нешто се замисли, па настави: „А, каже, добро је, излази храна пред њега. Него, хоће да му се ракија намени. Није мајка знала, сине, куку мене просте“, зајаука и подиже руке, па се ухвати за главу. „Ал он ми рече да је не пије он, него нема да понуди кад му дођу пријатељи и родбина. Питао је за тебе, а ја питала за твог оца. Каже добро је, и он нас је поздравио и поручио да му се пије вруће млеко. Ти, снајо, узми сутра сабајле намени му, ал онако да буде млако, козје, тако је волео мој покојни Драгољуб.“ Снаја климну главом. „И тако, пoстајасмо још мало и рече да мора да иде. Вичу га, каже. Ја нисам чула ништа, ал он тако вели. И ето, он оде у планину, а ја дођо кући. Реко ми да не плачем. Све му капље над постељом од мојих суза. Ал како, сине? Како? Ја му кажем да ме води, он каже неће. Каже, има ко мене да води кад дође време.“

Старица поново обриса изборане образе о рукав и спусти поглед у крило, ломећи прсте како би јој тај бол ублажио онај у грудима. Син и снаја осташе без речи. Нетремице су гледали у стару мајку. Мирко ce заплака, сузе му се сливају низ образе, али се не миче. Након неког времена, исцрпљени, одоше на починак.

ТРЕЋИ ДЕО    

***

Дани након сахране одмицали су великом брзином и Нелица је све теже улазила у корак са временом, па су послови остајали незавршени. Брига око детета спречавала је да помаже мужу око земље. Једва да је стизала да поради око баште, а стоку је намиривала носећи уплакано чедо у једној руци, помије у другој. Како би што више посла посвршавала, престала је да леже као сав свет. Ноћу, док је дете спавало, успевала је да обави добар део посла, што од тога дана и дана пре, што за сутра. Све наврат-нанос. Често је у штали плакала кришом од немоћи.

Изнемогла и исцрпљена, једног се дана срушила посред авлије. Срећа њена да јој дете није било у наручју. Кренула је била по воду, па потегла две кофе и напросто јој се смрачило пред очима. Освестила се на кревету у кући. Нити је знала како је ту доспела нити ко ју је ту сместио. Покушала је да скочи и пожури ка колевци. У тој намери спречи је бол у глави и левом рамену. Стисла је зубе, полако устала из постеље и дошетала до колевке. Дете је било успавано и покривено, нашта се Нелица замисли. Ништа јој не беше јасно.

На кухињском столу затече постављен ручак. Погача се још пушила. Изашла је испред куће и затекла пометену авлију. У бунилу одшета међу стоку, кад тамо и стока намирена. У први мах жена викну: „Саво!“, али се он не одазва. Тражила га је по штали и оборима, није га било. Пела се на кош, али га ни тамо није било. Након четврт сата, ето Саве на капији.

„Жено, дај да једем, цркох гладан“, викну и спусти јој у руке торбак. „Ајде, жено, шта си се укопала! Цео дан сам био на њиви“, викну Сава.

„Ајде у кућу, постављено је“, одговори жена, осврћући се по дворишту као да је луда.

За ручком јој муж ништа није поменуо, па јој ђаво не даде мира.

„Јеси ли долазио са њиве данас?“

„Питаш којешта. Нисам ни до села. Ко да ме не би видела да сам био“, одговори Сава срчући врелу супу.

Нелица оста у чуду.

Сави ништа не рече, да не помисли како је без памети остала. Међутим, чим је отишла на починак и како је очи склопила, приказало јој се лице покојне свекрве. Гледа тако у њу са пуно љубави, па проговори:

„Не брини, кћери, ја ћу да ти помажем око куће и стоке док се не заврши жетва. Ти гледај дете, ко што и треба да буде. После жетве ни Сава неће да иде на њиву, па ће да ти помаже око стоке. Преко зиме ће и дете да ти прохода и одмах ће лакше да буде.“

Нелица хтеде да је нешто упита, али се пробуди.

Знала је да, по веровању, душа покојника остаје четрдесет дана у кући. Међутим, када је мало размислила, увиде да је толико времена и било потребно да се наврши жетва.

Након четрдесетодневног помена, чим је изашла у авлију, било јој је јасно да је душа те драге жене нашла свој мир и спокој.

***

Још један мушкарац у Mирковој кући значио је много. А година ко од Бога дана, те је и нераднику родило у изобиљу. Мирко је био кренуо у чаир. Сам, да обиђе имање. Фалила му је тишина. Задовољан што је удао kћерку и добио помоћ у кући, радовао се жетви. Томин чаир никад плоднији! Како њиве родише, тако и воћњаци, виногради и шљивици. Ни слутио није да сва та благодет има своју цену, коју ће његова кућа добро платити.

Чим је стигао, сео је под стари храст. Звезда беше упекла, а он је уживао у хладу крошње пред сликом родне дедовине. Река је тихо жуборила, ветар пирио, и он заспа као дете. Како је склопио очи, снађе га чудан сан.

Усни како шета великим пашњаком. Милина божја! Све зелено, проткано маслачком и љутићем. И све му би жао да по њему гази, а стоку не тера. Међутим, примети да са сваким његовим кораком трава постаје тамнија, а небо почиње да захвата сивило. Док је он тако зверао око себе, спотаче се о кисело дрво и паде. Када се усправио и погледао иза себе, зелени пашњак је изгледао километрима далеко. Видео је да сада у том зеленилу у даљини стоји неки човек и руком му показује да се врати. Мирко потрча ка пашњаку, али му нога запе у неко блато. Поче да дува луд ветар и надвише се над њим црни облаци. Ма колико се трудио да жури, ноге су му биле тешке као да трчи кроз воду. Али он није посустајао. Усправљао се, падао, ишао у сусрет ветру, мислећи само о томе како мора да стигне до оног човека што му маше. Разазна у ветру глас тог човека, али не препозна речи. Међутим, како је бивао све ближе пашњаку, глас је постајао све разговетнији, а лик јаснији. И баш када је био надомак границе која се сасвим јасно оцртавала између сивила и зеленила, подиже поглед ка човеку с пашњака који је баш у том тренутку узвикивао његово име. Тад виде да себе самог дозива! Ту се пробуди.

У чаиру није било никога, само се детелина таласала пред њим. Мирко протрља очи и устаде.

„Мирко!“, зачу поново као у сну и сав се најежи.

„Ој! Ко ме виче?“

Тајац. Нико није одговарао. Након неког времена поново се зачу:

„Мирко!“

Глас је сада био јаснији и деловао ближе. Потпуно сигуран да не сања, упути се преко њиве у правцу из ког је глас допирао. Најцрње мисли су му пролазиле кроз главу. Мислио је да је неко од комшија дошао да му јави неке лоше вести. Баш негде на половини њиве, ноге му се уплеше у нешто, саплете се и паде. Мислио је да му је сама детелина везала ноге. Али када је погледао око себе, угледао је под детелином бело платно. Ухвати он део тог платна и поче да га намотава око лакта. Платно беше подугачко, невезено и умрљано. Погледа он мало боље – крв. Целом је дужином било испрскано крвљу, која се скорила. Сељак га смота испод мишке и пожури кући.

На капији га је чекала жена.

„Где је мати“, упитао је.

„У дворишту на клупи“, одговори жена.

Мирко пожури низ двориште, стаде наспрам старице и баци јој оно платно пред ноге.

„Де ми реци, шта је ово?“

Старица стаде одмотавати платно и поче да проклиње.

„Шта је то и шта ће то посред чаира“, упита Мирко грубо.

„То ти је проклетија“, брецну се баба и викну: „Снајо, ајд спреми се да ме водиш код једне жене на крај села и стави ово у торбу.“

***

Иако је родила дете, девојчицу, и имала место домаћице у кући, Станка се и даље плашила да магија не престане и да Милан не пође за неком другом женом. Волео је да иде на пецање, па би Станка, сваки пут кад би се вратио са свежом рибом, стављала у себе једну рибу и носила је цели дан као што се носи дете у стомаку, а предвече би ту исту рибу спремила мужу да вечера. Чини су биле толико јаке да никад и не погледа другу жену, а камоли пожели.

Навикла да све што јој стане на пут склони помоћу враџбина, Станка се светила свакоме ко јој се икада замерио, врачајући у старој штали међу кравама. Једном се око кокошака посвађала са комшиницом, па и дан-данас, кад пожели да јој науди, стисне у шаку мртвачку мараму и овој се одмах увеже језик. Ако би дуго држала чврсто стегнуту мараму, ова би могла да прогута језик и да се угуши. Али не, задовољство је ипак било у томе да је каткад занеми и гледа како остаје без даха, а онда јој, сва забринута, притрчи у помоћ.

Тако се давних дана намерачила и на кућу Мирка крчмара. Јесте да свог мужа није волела да дели, али је у младим данима бацила око на Мирка. Међутим, Мирко за то није марио. Није се ни правио луд, већ је једноставно био незаинтересован. И тако му се једне ноћи ушуњала у двориште и закопала испод бурета катанац и белег са капије, који је сљуштила ножем и умотала у црну вуницу.

Касније су се Милан и Мирко завадили око међе која им је одвајала винограде и та се кавга понављала из године у годину. Ипак, Милан је одлазио код Мирка у крчму и увек био лепо услужен.

Међутим, једне ноћи, кад се вратио с пијанке, Станка га је чекала за вечером. Почела је да урла зајапурена од љутње.

„Био си код Оног? Докле ће више Тај од детета да ти узима! Тај, Он би и друмове преорао од алавости! Ћутиш, море, ћутиш. Језик немаш. Мушко ли си?“

Милан је вечерао без иједне речи, као глув за њене увреде.

„Ако не можеш ти то да решиш, ја ћу. И то за сва времена!“

Милан наједном баци плехани тањир, вечера се сручи на под и дрекну:

„Ћути, жено, више, аман!“

Удаљио се од стола и отишао на починак.

Ту ноћ је Станка сањала како је неко стегао зa руку и неће да је пусти. Сан је деловао стваран, чак је имала отиске прстију око руке кад се пробудила у неко доба ноћи. Презнојена од кошмара, устала је и, исто као пре много година, потпуно гола, са плетеном торбом преко рамена, кренула ка излазу из села према реци. Осећала је страх, знала је у шта се упушта. Међутим, тај страх није могао да се мери са мржњом која је у њој куљала. Вратила се пред свитање, једва жива.

Мужу се изговорила како је пала у шибљак крај багремара, те се ту тако унакарадила.

***

“Врати ми!”, викала је црна сенка, која се пред Живорадом, претварала у више мањих сенки и снажно јуришала ка њему. Оборише га на земњу и почеше да га вуку за руке, ноге, да га черече посред некаквог модрог поља, над којим није било ни облака нити звезда, већ само то плаво поље, а небо као да је велико огледало на ком се оно одражава. У том се одразу нису могле видети сенке које кидишу, већ сам младић како лежи на плавој трави, као да спава мирним сном.

“Врати ми, врати!”, цвилеле су сенке, које би се сада сабрале у једну велику мрку флеку, па поново разлагале у десетине мањих мучитеља, који га гризу и ударају. Момак поче да се гуши. У грудима му притежало, а из његових уста стаде да тече миришљава вода, која му се сливала низ образе и браду. Како је престало кркорење дављеничких груди, нестале су и сенке. Момак се подиже са земље, све гледајући збуњено у свој одраз над њим, где и даље непомично лежи на модрој пољани.

“Дођи нама, младићу!”, зачу се.

Живорад се окрете око себе и примети коло од дванаест играча, који вешто уплићу своје ноге у кораке какве до сад није видео. Пожеле и он да са њима заигра, па потрча радостан и укрсти с њима руке. Вило се коло у модрој пустоши, као на каквом сабору. Играо је Живорад вешто, као да ништа друго у животу није умео већ само да игра. Умор није осећао. Насмејаног лица, гледао је своје саиграче, који једнако бејаху озарених образа. Некако му у мисли дође да сада има само једанаест играча у колу, не рачунајући њега, и то му се учини чудно. Он поново пажљивије преброја. Било их је једанаест. Када ли се један пусти? Куда ли оде? Могао је да се закуне да је до његовог хватања у колу било дванаест играча. Оно што Живорад није знао је да врзино коло никад не броји више од дванаест играча и да је, када се његова душа ухватила да заигра, тај дванаести постао он. Поче да га осваја некаква сумњичава непријатност, и он пожеле да се пусти из кола. Међутим, да крене корак уназад – не може. Да се пусти – не може. Ноге лако играше своје, а руке се чврсто држаше за саиграче, као туђе. Он у очају подиже поглед ка играчу до себе, који га је гледао право у лице и тек тада примети да до њега игра некакав поп, који, чим га овај погледа у очи, изусти:

“Врати ми мој покров!”

Момак панично поче викати и отимати се из кола: “Није код мене! Није код мене!”

Лица насмејаних играча све до једног посташе попова, и момак схвати да се у демонско коло ухватио. Утом надође нека вода играчима до колена, која као река прекри траву. Ужаснут, момак подиже поглед ка одразу над пољаном и овог пута поред тела момка, који је и даље тамо непомично лежао, примети свој торбак.

“Ено ти твој покров тамо на небу, проклетниче!”, викну Живорад мртвом попу, а овај, видевши момков торбак, пусти се из кола, али му момак не пусти руку, већ и он са њим јурну ка небу и зарони у онај одраз.

Пробудио се у својој постељи, мокар од воде којом су га мајка и сестра плачећи поливале. Занете свака својом јадиковком, нису ни приметиле да је болесник отворио очи.

“Хладна вам нешто ова вода, жене!”, проговори Жиорад кроз смех.

***

Милена је будна лежала, загледана кроз прозор у небо над планином. Иако су прошле године од свадбе, иако је љубила свог мужа, ценила, поштовала и била права домаћица којој се ништа није могло замерити, сваке ноћи у ситне сате устајала би из кревета, одлазила до огњишта, састајала се са својом тајном и враћала се у постељу у цик зоре. Са браком су и обавезе постале веће. Стигла су деца, мајка је више није штедела у послу. Готово да се не сећа када је преспавала целу ноћ. Била је све уморнија, али је ипак одлазила и љубила, чак и када то није желела. Ноге су је, као туђе, носиле кроз авлију. И сваки пут кад би га питала ко је и шта је, никада јој не би одговорио, већ би се, као и први пут, само насмејао и помиловао је. Ништа није знала о њему, а ноћи су се низале, године су пролазиле, умор је постајао све већи. Давала је све од себе, али није могла да прекине. Његове моћи биле су јаке да би им се супроставила само снагом своје воље. Зачарана, одлазила је и враћала се.

Једног дана муж јој паде у постељу. Беше здрав човек и из чиста мира више није могао на ноге. Језик му се везао за уста, ни да проговори. Тело је почело да му копни, очи се избечиле. Није био ни налик човеку кавог су познавали. Обилазили су га сви редом, лекари, травари и нико није знао да каже шта је снашло сиротог човека.

Међутим, деси се нешто необично. Милена је, као и сваког јутра, кренула по воду. Тек је свитало. Нигде никога. Пусти сокаци. Чуло се само како јој камење шкрипи под опанцима. Док је корачала, спази низ друм стару жену како ослоњена на неку тољагу гледа у њу. Милена помисли како старица није из њиховог села и врати поглед пред своје ноге, али се баба огласи:

„Где си пошла, снајо, овако сабајле?“

„На воду, стара мати“, одговори Милена и настави својим путем носећи кофе у рукама.

„Знам твоју муку, дете“, рече старица утуљеним гласом као да јој дошаптава.

Милена на те речи застаде и погледа је збуњено, не слутећи о чему баба говори.

„Tвоја мука је твоја тајна. Неће ти муж устати из постеље. Нема тој болести лека, него види, себе спаси.“

Милена спусти кофе на земљу и приђе старици.

„Шта то знаш“, упита збуњено и уплашено, а у стомаку је нешто стисну, као ђаволском канџом.

„Знам све“, викну стара и настави: „Тај ко ти долази ноћу, тај ти разболе човека. Јесте да није човек, али је мушко. Ти то добро знаш.“

На те речи Милена погну главу и поцрвене.

„Знам да хоћеш да га отераш. Ја ћу ти помоћи, али мужа да ти спасем не могу.“

Милени се очи напунише сузама, а у грудима јој се помешаше страх и бес.

„Ко је он“, упита са кнедлом у грлу.

„Дуга је то прича, драго дете. Де, помози ми да седнем на овај камен.“

Жена ухвати старицу под руку и смести је на овећи камен крај друма. Стара положи тољагу у крило и поче да приповеда невероватну причу о змајевима и алама.

„Кад год падне глува ноћ, ноћ без ветра, ко да све спава, то значи да се спремају за битку. У ситне сате ноћ се преобрати, почне невреме, небо се спусти ко да ће да се сруши на земљу и почне битка изнад облака.“

„Каква сад битка, стара? Шта причаш?“

„Полако, дете“, одговори старица, „битка између змајева и ала. Ако победи ала, година ће бити лоша, плод ће ницати труо. Свако посејано семе ће да иструли у земљи, буба поједе кромпир, а кукуруз, ако се обере, поједе га миш у кошу. Стока почне да цркава од неке болештине, и стока и живина. Ма ни деца се не зачињу, или се рађају укрућена. Све иструли и пропадне што човек уради и направи. А змај, змај је већ нешто друго. Он чува човека и цени што човек направи. Брани нас од ала, Ђаво да их носи. На сву срећу, па змај скоро увек победи.“

Старица застаде на трен и удахну дубоко.

„Оно што тебе мучи је змај. Иако то, сад када ти ја кажем, звучи као бајка, истина је. Он ти ноћу долази и он ти умор ствара. И мени је долазио кад сам била лепа и млада. Долазио би он и даље да га нисам отерала. Тројицу ми човека уморио. Десет година ми је долазио. И ја сам, као и ти, волела да знам ко је и шта је, али он није проговарао. Кад приметим ти ја да старим, а да њега време ни не дотиче, он је био исти као првог дана. Ту мени би чудно. Крила сам од свих, као што и ти кријеш, а тело је почело младо да копни. Испијао ми је младост и лепоту, као што се сад твојом слади. Е, кад ми је и трећи муж оболео, ја ухватим пут под ноге да пронађем лек, па кренем преко планине. Не нађох њему лека, али спасих себе“, заврши старица.

Милена бризну у плач од олакшања што бар са неким може да разговара о свом удесу, па макар то била и непозната старица. Већ дуго је носила тај терет, који је постајао све тежи и претио да ће да јој срасти за кости.

„Који је лек? Реци, старамајко! Ја више не могу. Рекла сам му, викала, отимала се. Покушала сам да не одем, ал пусте ноге саме иду, као да он дозива земљу на којој стојим.“

„Не плачи, дете. То тако иде од кад је века. Увек одабере најлепше чељаде из села. Обично јој дође прве ноћи, чим се задевојчи, да је узима до краја њеног живота“, одговори старица и гурну шаку у ткану торбу, па из ње извади нешто налик на дукате и пружи Милени.

„Узми“, рече, „узми, то ће ти помоћи. Знаћеш шта да радиш кад буде требало и више ти неће долазити.“

Милена испружи руку ка њој, а ова настави, видевши да је младица збуњена као јагње, не проговара.

„То је крљушт која му је опала у борби са Алом. Она је једини лек.“

Старица јој пресу у длан дукате и чврсто јој стегну шаку. Затим уста с камена, зари свој штап у тле, али пре него да коракне нечег се сети, те се саже и из торбе извади свежањ хартије.

“Узми и ово. Пружиће ти неке одговоре, можда.”

Милена је неко време гледала за њом, избезумљено, затим одреши хартију себи у крило и угледа гомилу слова:

“Анђелијина прича о Стевану”

Тог је дана у дворишту куће Милана и Олге било много света. Стеван, њихов син, седео је на пању иза шупе, ослоњен на ограду од коља. У руци је држао прутић. Сећао се како је отац тај стари орах посекао прошлог лета јер је крошња надвисила кућу, а то није ваљало, како је говорио. И већ на лик оца навреше му сузе. Без гласа, туга му поново испуни груди. Стисну зубе, прут поломи и бесно га заврљачи преко коља. Утом га прену глас седокосог стрица:

„Стеване, сине, креће пратња. Дођи!“

Момак је обрисао образе рукавом кошуље, дубоко уздахнуо и упутио се ка средишту дворишта. Док се пробијао кроз шуму људи, пред очима му се приказаше два дрвена сандука у којима су му лежали отац и мати. Ходао је право ка њима, погледа прикованог у склепане даске, док су га силне женетине вукле за дреје и лелекале за њим. Више су кукале над његовом судбином сирочета него над погибијом покојника.

Неколико сељана подигло је ковчеге увис, ослонили су их на рамена и кренули пут брда којим се настављало имање. Када су стигли до дубоких рака, Стеван се окрете и пружи поглед ка кући. Јасно се могло видети цело двориште. Пре само три дана махао је мајци са тог места узвикујући, док је она по дворишту намиривала стоку.

Сећање прекину свежа бол. Поново је могао да види стрица како јури кроз кишу ка кући и узвикује му име. Изашао је напоље, тек је свитало. Јутарња студен завлачила му се под кожу, још топлу од сна. Када је стигао под стреју, старац му је рекао да је постао сироче. Гром је ударио у дрвена кола његових родитеља, који су поранили на њиву. Краве су се разбежале, а њихова тела лежала су беживотно, пресавијена преко дасака.

Поглед му се заптио у црнило раке. Запевање нарикача поврати га у стварност и у глави му се закотура. Бол постаде прејака и наједном се сруши као да га је неко маљем ударио посред темена. Мрак.

Отворио је очи. Била је ноћ. У кући мук. Помислио је како су се сељани већ разишли и оставили га да се одмори. Изашао је на трем и загледао се у брдо на коме му беху сахрањени отац и мати. У једном трену учини му се да је видео сенку како претрчава преко дворишта. Гоњен знатижељом, кренуо је да види шта се то крије иза куће. Чуо је бат. Начуљио је уши и пустио да му слух води кораке. Наједном нешто звекну у штали. Стеван похита уз узвике: „Стани, море, стани!“

Ушао је међу стоку, али тамо није било ничега осим уснулих крава. Ослушну мало боље и помисли како је утвара, мора бити, побегла чим се стока није узнемирила. Протрљао је рукама рамена да са њих стресе студен и упутио се ка кући.

Сео је крај већ згаслог огњишта, главу заривши у руке, и дубоко уздисао.

„Није ово твоја кућа више. Иди сад!“, зачу старачки глас, који је више звучао као кркорење болесних груди.

Момак подиже главу и оста скамењен пред приказом. Наспрам њега стајао је мали човек од много година, из ћелаве главе вирила су два закржљала рога, велика колико шваљин напрстак. Оденут у одрпане дреје, с рукама иза леђа, благо накривљен ка поду, изгледао је као да прети, док му је змијски реп вирио из панталона. Момак се усправи и утом приказа устукну корак-два.

„Ко си ти? Шта тражиш у мојој авлији?“, викну момак.

На те речи старац се зацерека, охрабрен страхом у гласу младића.

„Није ово твоја авлија, ово је моја авлија! Ја у њој живим цветањима и цветањима“, одговори.

„Говори ко си“, викну младић исколачених очију.

„Ја сам Дед, или Домовој, како ти је драго! Чувар ове куће и авлије.“

Младић оста збуњен. Чуо је да у свакој кући постоји чуваркућа и прича о Деду била му је позната, али мислио је да се о њему само приповеда.

„Како то да могу да те видим“, упита збуњено младић.

„Како како? Па ово није твоја кућа“, викну Дед.

„А чија је ако није моја и мога покојног оца и матере“, упита мадић љутито.

„Они за које си мислио да су ти отац и мати нису твоји родитељи. Отхранили те јесу, али те родили нису“, одговори старац док је онако погнут махао руком са три скупљена прста, као што се недоказаном доказује.

„Ја тебе ништа не разумем!“, одбруси младић и седе, песницама подупрет о колена.

Дед одмахну главом, па приђе и седе му крај ногу.

„Овако. Било је то оне јаке зиме. Знам да је силна стока поцркала колика је цича била. Ја сам се, ко и увек, пошто сам обишао имање, шћућурио крај ватре. Наједном се зачу вриска. Олга, жена коју си звао мајком, била је тада ко јабука, нослила је мушко дете. Ту ноћ је сишла с постеље до огњишта и сама се породила. Домовинка, моја жена, бдела јој је над главом да припомогне, али узалуд. Знала је да ће чедо умрети јер се нека мрачна сенка надвила над дететовим узглављем.“

На тренутак Дед застаде и окрете се ка вратима.

„Уђи, Домо“, рече старац и показа руком.

Утом се иза врата промоли глава старице. Младић је одмах знао да је то Дедова жена. Мала бака, косе која се уплетена у кику вукла за њом по поду, кретала се лако као да лебди.

„Она се мало срами“, проговори старац.

„Мислила сам да ме вичеш, па сам се попела“, рекла је бакица.

„Приђи, баш му причам о оној ноћи. Време је да сазна истину.“

Дома приђе момку и поглади га по колену, загледана у његове очи и благо насмејана.

„И онда, и онда, а, да!“, настави Дед. „Дете је те ноћи умрло. Узеле су га зле силе. Олга је, уплакана, лелекала по кући, и то јој је пробудило и човека Милана, оног што си га звао оцем. Дуго су бдели над мртвим телом детета и, негде пред свитање, ја ти видим поново ону црну сенку над дететовом главом. Већ тада сам све занао. Наједном се зачу плач. Дете модро ко шљива, а плаче! Знао сам да то мора да је подмече“, дрекну Дед и удари песницом о под.

Младић је дуго гледао у старца. Након неког времена изусти: „Ја и даље ништа не разумем“, и слеже раменима.

„Ћути, бре, видиш да те дете не разуме шта причаш. Све си ти знао!“, одбруси старица из чиста мира и клепи Деда по ћели, затим се окрете ка момку и поче да прича:

„Сине, када неко дете умре, као што је умрло Олгино и Миланово, и после оживи, онда се за то дете каже да је подмече. То значи да су неке силе узеле душу њиховог детета и подметнуле душу неког другог детета. Да ствар буде јасна, нас нико не може да види. Деда и мене чују или виде у кући само ако прети нека велика опасност том домаћинству, а ти, ево, можеш да нас видиш. Могао си и када си био мали, ми смо то знали, али си временом престао, све до ове ноћи. Међутим, када је твоја душа дата телу умрлог детета и када су Милан и Олга с радошћу отишли на починак, ту ноћ су дошле три суђаје да ти деле судбину. Слетеле су ти крај колевке, рекле да ће твој живот бити лутање и одлетеле“, заврши старца.

„То значи да ја немам ни оца ни мајку и да овај живот ниједног трена није припадао мени?“, прозбори момак покуњено.

„Не, ти имаш родитеље, само што они нису људског рода“, одговори Дома.

„Морам да сазнам од кога сам, стара, морам!“, одврати Стеван и ухвати старицу за руку.

„Онда мораш да пронађеш оне суђаје које су ти делиле судбину, можда оне знају од којега си соја. Ја то не знам да ти кажем“, рече Домовинка и погну главу од своје немоћи.

Пред зору су му спремили дреје и торбу с врућом погачом и кајмаком и испратили га до капије.

„Од овог јутра твој живот постаје лутање“, прошапутала је мала старица док је посматрала Стевана како нестаје за брдом.

Милену прену звуци запреге која се вукла друмом. Звезда се спремала за залазак и она се ухвати за главу колико је дуго остала ван куће. Ухвати хартију и на брзину је поново смота у свежањ и опаса о каницу па пожури кући.

***

На брду које се дизало изнад села, окружена само њивама и пољем, живела је сеоска врачара, сама као пас. То беше земљана кућа покривена сламом, а по дворишту све саме мачке и керови. Жене стадоше крај капије и Миркова мајка поче дозивати домаћицу. Након неког времена зачу се глас из куће:

„Уђи! Неће псето да ује.“

Снаја уплашено погледа у свекрву и, на њен климај главом, отворише капију. Пси се расцвилели, а мачке се разбежаше кудкоја. Утом се на вратима куће појави домаћица. Лица белог, косе беле и водњикавоплавих очију које су избечено вириле из очних дупљи. Њихова светлоплава боја стапала се са беоњачама, а зенице, као два убода иглом, чиниле су поглед још страшнијим. Испод кривог носа, преко избораних усана, спуштали су се танки седи брци ко у сома.

„Ајте у кућу“, проговори врачара храпавим гласом док их је дозивала чворнатим дугим прстима.

Сместила их је на кревет прекривен старим ћилимом, одмах до стола, а она седе наспрам њих на дрвену хоклицу. Жене су се укрутиле као насађене на јаја. Врачара је зурила у њих, оне у њу, не проговарајући. Свекрва извади из торбе платно и поче жустро да га одмотава, али је домаћица прекиде:

„Немој! Има преко сто педаља дужине, немој да га развлачиш бадава.“

Уследи тишина. Онда врачара опет проговори, вртећи краичак платна по прстима.

„Погледај, кад одеш кући, шта ти је бачено у авлију поред капије, у само ћоше код тарабе. Треба да нађеш катанац и белег увезан у црну вуну. То је тачно испод бурета са кишницом на које ти је наслоњена она стара, велика котарица. Ту погледај.“

Снаја погледа у свекрву испрепадано, хтеде да је пита одкуд ова зна где им стоји буре са кишницом, али свекрва јој руком даде знак да ћути.

„Платно је тако направљено да вас све лоше снађе. Ова крв, то је крв кокошке, јер јој је врачара одсекла главу. Како буде кокошки без главе, да тако буде свима вама у кући.“

Још неко време је вртела руб од платна, па га пусти и закључи:

„Носи све на реку и пусти да вода однесе. Али кад будеш одлазила на воду, ни са ким не проговарај и не стај нигде. А кад стигнеш, пусти платно нека га вода однесе и кажи овако: ‘Како вода тече, тако да однесе оном ко ми ово направи, даље од моје куће, све невоље и недаће које су нам праћене. Е, онда, кад будеш кренула кући, иди уназад све до кућног прага и, кад стигнеш, јако залупи врата. И немој да се уплашиш ако проба да те пресретне и запиткује неки неваљали, ти само ћути и ради шта сам ти рекла.“

С последњом реченицом врачара се дубоко загледа свекрви у очи и климну брадом.

„Ко нам то направи“, упита снаја.

„Знаћете кад му се све буде вратило.“

Свекрва устаде с кревета, извади из недара марамицу у којој је био умотан дукат и стави га на сто.

ЧЕТВРТИ ДЕО

***

Дошла је зима од које је пуцало и дрво и камен. Било је немогуће упутити се из села. Затворени у своје блатаре, сељани су уживали у благодети родне године и свог рада. Село као да је заспало под белом дуњом. Само би се јутром, као и обично, жене окупљале око чесме кад би одлазиле по воду. Мушкарци би се пак сакупљали у берберници, а весељаци би предвече продужили код Мирка кафанџије на по коју чашицу вруће ракије.

У Савиној кући владао је мир. И они, као и сви сељани, гледали су да лако презиме зиму и припреме се за пролеће. Али како Ђаво никад не спава, већ чека да време муку однесе у заборав, зло им опет покуца на врата.

Ту ноћ Нелици није долазио сан на очи. Лежала је загледана у таваницу, а по глави су јој се врзмале обавезе за сутрашњи дан. Тек у једном тренутку осети благо зујање код ушију, покуша да се усправи, али не могаше. Цело тело као да јој се од главе одузело. Утом осети јак притисак на грудима, као да јој је неко сео на недра. Гушила се. Покушала је да дозове мужа, који је као заклан лежао поред ње. Осетила је јаке ударце, као да је неко шамара, а глава ни да јој се помери. Била је потпуно будна и свесна духа, заточена у парализованом телу над којим се нека невидљива сила иживљавала. Након неког времена престала је да се обазире на бол и из све снаге је покушавала да се помери. Уз велику концентрацију успела је да се тргне из тог зачараног стања и брзо извуче јастук и баци га у супротан угао собе. Наједном се, баш на месту где је пао јастук, појави слика Море како уплашено чучи у ћошку. Коса јој је падала преко лица и Нелица не успе да јој види лик. Док је мотрила на њу, и сама упашена, приметила je да бештија диже главу ка колевци и готово у истом трену обе скочише ка детету. Мајка би бржа, узе дете у наручје и приви га на груди.

„Шта ти је, жено? Шта вилениш, побогу?“, викну Сава.

Нелица се окрете ка мужу, затим врати поглед ка колевци, али приказе више није било. Обузета очајем, срушила се на колена с дететом у наручју, и заурлала на сав глас. Муж скочи из кревета и загрли је.

Те ноћи му је испричала шта се све дешавало, а да он о томе није ни слутио.

„Јеси видела ко је“, упита Сава сав забринут.

„Нисам. Нисам могла. Таман кад је подигла главу, видела сам да гледа у правцу колевке и појурила да спасем дете“, објашњавала је кроз плач несрећна жена.

***

Целе те ноћи млада жена је седела над узглављем болесног човека и миловала му чело обливено хладним знојем. Знала је да, иако је непокретан, душа му води љуту борбу за животом и да је жив само зато што му је срце јако, као и воља коју је хранила љубав према њој и деци. Миловала га је нежно по образима и шапутала му. Молила га да јој опрости, док су јој се крупне сузе сливале низ образе и падале му на груди.

Размотала је хартију коју је добила од непознате старице и наставила да чита причу. Овог пута на глас, како би бар својим гласом умиривала болесника.

“Момак је, не знајући куда, корачао загледан у пут пред собом све до изласка из села. Застао је пред улазак у шуму, окренуо се и од бола уздахнуо. Осећао је да све што оставља за собом напушта заувек. Није знао куда би, у селу се деца одавно не рађају, па ни суђаје више не свраћају.

Упутио се кроз шуму преко планине с надом да ће наћи своје место на земљи и да ће га ноге одвести до оног ко зна истину. Шума беше густа, требало му је доста снаге да раскрчи пут, служећи се тољагом и као сечивом за гране и као трећом ногом. Док је сунце бежало за планином, умор је почео да га обара. Ходао је готово цели дан и шума се чинила без почетка и краја. Опанци су почели да му се урезују у отекле ноге и он реши да застане крај кладенца да се окрепи. Сео је покрај једне тисе, развезао опанке и раскопчао гуњ. Испружио се свом својом величином и задремао. Није га сан ни дотакао, а земља је почела да дрхти под њим. Када је отворио очи, од страха није стигао ни да их протрља, него је, брже-боље, зграбио опанке и натакао их на ноге. Пре него што се бацио у бег, велика рука га ухватии за врат и подиже од земље.

„Шта ћеш ти у мојој шуми“, дрекну чудовиште.

Та огромна приказа главом је додиривала крошње високих стабала из које су штрчали јаки рогови. Коса му је била дуга и сједињена са брадом и обрвама, испод којих су се назирала два плава ока, као два камена у трави. На себи је имао кожух, наопако закопчан, који је одрљен откривао јака прса ко два бурета. Тело момка се од страха претвори у прут на ветру. Дрхтао је, немо загледан у плаветнило страшних очију. Чудовиште га је одмерило од главе до пете и бацило на земљу. Момак тресну и јаукну.

„Бежи из моје шуме“, загрмела је звер из свег гласа. Потом се окренула и оставила момка да скрхан лежи на земљи.

„Стани“, викну момак, „стани, да те приупитам!“

Стеван извади из торбе мало хлеба и кајмака и пружи ка џину.

„Узми, окрепи се!“, рече Стеван.

„Шта тражиш ти у мојој шуми“, упита звер сад већ мирнијим гласом.

„Тражим свој сој. Можда ми ти можеш помоћи?“

Звер му отргну из руке оно мало хлеба, седе на траву и поче да једе.

„Лани сам остао без мајке и оца. Севнула је муња и покосила их“, настави младић несигурно. „Ал’ сазнадох да то нису моји родитељи, да сам ја подмече некакве силе, и ето, пођох да сазнам од ког сам соја“, момак ућута и стаде посматрати створење како, као глуво на његову беседу, ставља у уста последње парче коре хлеба.

„Погача! Дуго нисам окусио погачу “, из чиста мира изусти звер. „Родитеље тражиш, значи?“

Момак само климну.

„Овде их нећеш наћи. Ту сам само ја и моје крдо јелена, звери и птице“, одговори чудовиште.

„Можеш ли ми помоћи да прођем кроз шуму? Треба да стигнем до првог села у коме ће се родити дете јер, ако неко може знати од које сам силе, то су онда суђаје.“

Звер га погледа и замисли се.

„Да, ово је густа шума. Ја у села не силазим, али те могу отпратити до обода шуме“, то изусти, па подиже момка на ноге и потера га.

Корачали су дуго. Звер је, већ раскрченим путем, ишла напред, а момак за њом. Успут су их пресретали вукови, који су као питоми керови вртели репом пред тим чудним пријатељем. Он би их само помиловао и продужили би даље.

„Ко си ти“, упита младић.

„Ја сам Лесник, чувар шуме“, одговори створење, док су му гране дрвећа мрсиле већ разчупану косу.

„Како то да су курјаци тако питоми пред тобом?“

„Они ми чувају стада. А сад ућути и убрзај корак!“

Није прошло много, а момак га поново упита:

„А што си ме оставио да живим? Мислио сам да ћеш ме појести.“

Чим је то изустио, покајао се.

Лесник стаде, окрете се ка момку и преко га погледа страшним очима. Момак устукну и пребледе.

„Имао си среће“, рече звер и показа прстом ка младићевим ногама.

Стеван испрати очима правац великог прста и загледа се у своја стопала. Тек је тада приметио да је наопако обуо опанке. Лева му је била на десној, а десна на левој нози.

„Да их ниси тако навукао, моји би се курјаци лепо почастили тобом“, рече Лесник и стаде се грохотом смејати.

Момак ћутке прогута грудву у грлу и настави да корача.

Ноћ их је одавно стигла и шума доби друго лице. Трудио се да прати велике кораке Лесника, али што је за оног било лако корачање, за овог је било скоро трчање. Чудовиште је ходало не осврћући се за шумовима из жбуња, понекад би само ставило руку на уво да боље ослушне нешто што до младићевих ушију није допирало. Мисао о томе шта би било да заостане за њим нимало му се није допала. Вероватно би га кап стрефила на први звук ноћних птица или неког другог шумског створења, па макар то био и зец у жбуну.

Како је ноћ одмицала, момак примети да глава Лесника више не дотиче крошње дрвећа. Са сваким кораком звер је постајала све мања и у једном тренутку се свела на младићеву висину. Иако га је ова појава збунила, момак није имао снаге да запиткује. Битно да је било лакше пратити корак тог чудног пријатеља. Пред свитање шума је постајала све ређа. У даљини је већ могао да уочи велику пољану како се простире у недоглед.

„Излазимо из шуме! Мислио сам да јој нема краја“, ускликну момак од радости и погледа у свог пратиоца.

На његово запрепашћење, поред њега је корачао патуљак који му је једва досезао до колена, као смешна прилика некадашње огромне приказе.

„Даље мораш да наставиш сам. Моја моћ слаби и јача са шумом“, рече патуљак пискавим гласом. „Добар си ти момак, од кога год семена да си. Надам се да ћеш наћи то што тражиш.“

Момак подиже Лесника у наручје, изљуби га као брата и настави сам кроз поље. Срце му освоји сета. Било му је жао тог џина, или патуљка, који ћутећи сам живи у шуми, окружен зверима, птицама и животињама као својим најрођенијима. Помисли како сврха његовог постојања јесте да чува шуму и све што у њој живи, јер он је Лесник, дух шуме. И на ту помисао туга доби нови смисао. „Он бар зна ко је, шта је и где припада“, помисли младић. „Oберучке је пригрлио гору и она њега као сина најмилијег.“

А Стеван се осећао као репа без корена, сломљен заблудом коју је живео као човек.”

***

Ујутру, са првим петловима, Нелица је већ стајала код чесме. Дочекивала је и испраћала сваку сељанку која би дошла по воду, загледала би им беле образе на којима није било ни трага од угљевја са дечијих недара. Чекала је док и последња сељанка није напунила кофе водом, затим је и сама захватила воду и, погнуте главе, разочарано, кренула својој кући. Ноћи су јој наново пролазиле будне. Знала је да се мора поново појавити и хтела је да буде спремнија него икада. Покушала је да се сети свекрвиних речи, сваког слова. Требала јој је та мудра старица да је охрабри и утеши. Након неколико непроспаваних ноћи, када је Нелица већ почела да губи снагу и када је и сам Сава почео да се брине за здравље своје опседнуте жене, из сна је прoбуди дечји врисак. Мајка скочи из кревета и наслепо, без размишљања, ухвати ваздух над колевком. У шаци осети глежањ невидљивог створа, као да је од крви и меса, који у тренутку поче да се претвара у мачју шапу. Сасвим је јасно могла да осети длакаву ножицу мачке која се батргала под њеним стиском. Трже се, али је не испусти из руке. У глави је чула речи свекрве сасвим јасно, као да је поред ње:

„Не пуштај је! Не бој се, не може ти ништа!“

Охрабрена гласом и речима покојне старамајке, Нелица стисну јаче. Мачја шапа поче да се извија и она осети како јој се око руке обавија хладно тело змије. Диже јој се коса на глави, али није посустала. Само јаче зари нокте себи у длан, док су јој зуби шкрипали од напора. Цело тело јој је снагу усмерило на тај стисак. Грчило се, напрезало од ножних прсију до врха сваке власи. Трајало је читаву вечност, али несрећна жена није посустајала. Поново је у шаци осетила људски зглоб када јој је пред очима синуо лик. Нелица врисну изненађена што јој се приказа обличје и испусти је из шаке. На то човек никако не може да буде спреман, колико год очекивао. Лик се изгуби.

„Жено“, зачуо се Савин глас.

„Видела сам, Саво, видела сам“, узвикнула је и бацила се у руке мужу.

Да ли од шока или од среће помешане са страхом који је тек сада стигао, смејала се и вриштала, јецала и урлала – све у исти мах, као полудела. Сава, сирома’, није знао да ли треба да је теши или да се са њом радује. Када је дошла себи, обукла се и појурила ка чесми.

„Ово је тај дан. Ово је тај дан“, шапутала је себи у браду и стезала песнице једва се уздржавајући од нагона који јој је тело терао у трк.

Од шока није ни приметила да је напољу још црна ноћ. Крај чесме није затекла никога. Села је на пањ и чекала да сване. Трнци су је подилазили, а тело је почело да се опушта. Кад ето ти комшијских петлова, одмах потом се и стока пробудила и замукала. Мало-помало и дан се разданио. Ето и првих жена, једне долазе, друге одлазе, уобичајна слика, а она их је и овог пута дочекивала и испраћала, све до часа када је запазила нагаревљен образ Миланове Станке.

***

“Стеван више није желео да упозна своје родитеље. Није га било брига за нешто што га се одрекло док је био одојче. Све што је хтео да сазна јесте од чега је саграђен и која је његова улога на земљи. Желео је да негде припада, као што Лесник припада шуми, а човек селу.

У том јадиковању над својом душом, пут кроз ливаду ни осетио није. Ношен мислима, зауставио се испред велике воде. Заврнуо је чакшире и закорачио. Река је била јака, брза. Након неколико корака већ му је досезала до паса. И таман када се спремао да заплива, подиже се вода над њим и из ње изрони ужасно створење. Момак пред том сликом остаде нем, широм отворених уста.

„Куда си кренуо, човече?“, проговори демон шуштећим гласом.

„Тражим село у коме треба да се роди дете“, одговори младић једва чујно.

„Зар си повиленео? Преко ове воде не можеш прећи“, дрекну демон и једним замахом руке подиже таласе. Момак га стаде молити, једва се одржавајући на води која је претила да га потопи. Изговарао је речи у даху.

„Ја сам сироче, ни оца ни мајке немам. Лани су ми рекли да нисам сироче него да сам некакво подмече, па сам кренуо да тражим суђаје, јер само оне знају од којег сам соја. Молим те, помози ми да пређем воду и дариваћу те!“

Демон је и даље вијао таласима као каквим марамама и љутито га посматрао.

„Помоћи ћу ти“, рече одсечно и пружи му руку.

Момак ухвати љигаву шаку, сву обраслу у крљушт. Демон га зграби, попе га на своја рамена и заплива.

„Ко си ти“, упита га младић.

„Ја сам Водењак, дух воде.“

„Ти си онај што прави вирове и узима момке који се купају у реци?!“, изусти младић пун запрепашћења.

„Има дана кад воду треба пустити да тече на миру“, оговори Водењак строго. „Ти си, значи, душа која лута?“

„Јесам. Не знам шта сам, ни од кога сам“, одговори тужно младић.

„А је л имаш љубу“, упита демон.

„Немам, живео сам као човек, а за човека сам млад за љубу.“

„Ја бих волео да имам љубу. Усамљен је овај живот, немам с ким да прозборим. Проклета су уста којим језик гласу не служи“, рече Водењак.

Завладала је тишина. Демон је пловио, а момак му је седео на раменима и тек би понекад врховима опанака дотакао воду. Посматрао је рибе како слободно ускачу у таласе, трску како се њише на ветру и прелепу шуму процвалог локвања. Помисли како је све то део неке игре којој само фали музика. Извади из торбе свирало и засвира песму из свог села која га за трен врати у прошлост. Пред очима му се почеше низати најлепше слике из детињих дана пуних љубави. Мајчин осмех, нежни длан, очев загонетни поглед и спретне руке које су умеле само чудо да направе од дрвета.

У тој невероватној пловидби по тоновима свирала убрзо су се нашли близу обале.

„Овде се растајемо“, рече демон.

„Водењаче, ја ћу ти увек бити пријатељ. Јесте да не знаш ни ко сам ни шта сам, али не знам ни ја.“

Водењак само погну главу.

„Ево ти ово свирало. Можда ћеш имати кога њиме да развеселиш“, рече младић и пружи га ка великој руци.

„Ајде, момче, путуј! Надам се да ћеш наћи то што тражиш. И, ако ти се деси да наиђеш на велику воду коју не можеш да прегазиш, само викни моје име – и ја ћу ти се наћи.“

Младић му се осмехну у знак захвалности и продужи даље.”

***

Када се опоравио од смрти Живорад упреже Гару и поново се упутио у оно проклето село, кући старца Саве. Овај, када га угледа на капији, лицем му се разлеже осмех, јер је село годинама било мирно и старац је већ поверовао да их је момак спасао.

Уз чашицу две, док су седели под великим белим дудом у дворишту, момак сазнаде да је попа повампирила мачка. Сава му исприча како су уочи сахране, оставили на кратко неког младог чтеца да бди над упокојеним попом. Баш тада се у собу ушуњала проклета сеоска мачка и прешла преко мртвака, што никако није смело да се догоди, јер се зна да ће се покојник преко кога пређе или прелети нека животиња повампирити. Млад момак, иако је то видео, уплаши се да ће бити кажњен што није боље пазио мртвака и одлучи да о том ћути, све до пре неку ноћ, када га је старија сеоска мангупарија напила испред задруге. Па кад му је вино потекло жилама, он отвори душу и исприча шта му би на савести.

Након сат времена проведених уз ракију под дудом, момак најзад исприча домаћину зашто је дошао, исприча му о његовом боловању и шта се стварно збило оне ноћи на гробљу.

“Ти сад хоћеш да ми одемо поново да ископавамо онај гроб?”, упита старац.

“Да. Само ти и ја.”, одговори младић.

Старац пристаде.

Када су избили на чуку, Гара се узврпољи и Живорад га потапша по ребрима, затим скиде с њега ашов и лопату и привеза га за прво дрво, а Сава и он продужише до земунице. Одмах су се бацили на копање, и за пола сата сандук је већ био пред њима.

“Саво, је л могу нешто да те приупитам, пре него што отворимо сандук?”, упита младић,

“Питај”, одговори Сава у чуду, већ спреман да одкује поклопац.

“Је л могу ја да држим колац?”

“Плашиш се, је ли!”, засмеја се Сава, али му ипак пружи колац. “Хоћемо на је’н, два, три?”.

Живорад климну главом.

“Је’н, два, три, орук!”

Сава отвори поклопац, а Момак одмах замахну коцем.

Поп је лежао у свом сандуку, као да је јуче сахрањен. Чак са неким благим, загонетним осмехом на још руменом лицу. А на грудима је, обема рукама, чврсто пригрлио Живорадов торбак.

„Пу, мајкуму!“, опсова Сава.

***

С годинама Станка осети како јој снага слаби. И први пут откад се удала упути се кући своје мајке, која је живела у блатари на брду, стара и потпуно сама.

Чим се примакла капији, зачу мајчин глас: „Уђи, неће псето да ује“, а да пси нису ни зарежали.

Ушла је у запуштену кућу и затекла мајку како седи на кревету и круни кукуруз у батару постављену испред ногу. Старица подиже поглед ка њој и изусти:

„Стигло те је, море, па си зато дошла.“

Станка бризну у плач и седе на кревет наспрам мајке. Знала је шта старичине речи значе. Оборила је поглед ка поду, а мајка настави да говори, не обазирући се на кћеркино јецање:

„Откад је ове куће, нико није нанео толико зла. Могла си да лечиш болесне, да помажеш, а ти с ђаволима хоћеш да се дружиш. Е, сада је Ђаво дошао по своје. Тако ти је суђено“, рече и ућута.

„Ти си ми све вратила, је л’ да“, упита Станка грцајући.

„Нисам ја. Нити сам ти враћала, нити ти име спомињала. Сама си то направила. А сад иди и чекај своје. Како си сејала, тако и жањеш. Морала си да знаш да Бог дође по своје, ал’ Ђаво још и пре“, одговори мати и настави да круни клип за клипом.

Станка клекну крај старичиних ногу, ухвати је за сукњу и поче да моли.

„Помози ми, унучади ти! Помози, мајко, мајчице!“, молила је, али старица ни поглед није подигла, већ је само крунила зрна која су, као Станкине сузе, падала у стару батару.

Знала је да од њеног удеса нико није могао да је спасе, па ни сама мати. Такав је то суд.

***

“Стеван је на тренутак застао да осморти пут. Требало је прећи преко стрме планине. Све само стење и камење без краја. Врх се налазио високо иза облака и његов га поглед није могао досегнути. Дубоко је уздахнуо, почевши да граби и ногама и рукама. Прсти су му у грчевима крварили, ноге пропадале и поново налазиле ослонац, али он је грабио даље дрхтавом снагом, ношен јаком жељом и надом. Ноћ се спуштала над њим, а он је једино мислио о томе како ће пре јутра бити с друге стране планине.

То спазих скривена иза облака. Гледала сам га са дивљењем. Помислила сам како га носи јако срце, али нисам могла да проникнем шта храни његову вољу. Када се момак готово пропео до самог врха, раширила сам крила и бацла се са облака. Момак примети како пропадам кроз ноћ и пружи руку да ме ухвати. На то замахнух крилима и остах да лебдим у ваздуху. Благо сам му се насмешила и изустила:

„Куд си се део, добри младићу?“

Момак дубоко уздахну и настави да граби рукама пред собом:

„Тражим село у коме ће се родити дете“, одговори.

„А шта ће ти такво село“, упитах.

„Дете ће прве ноћи посетити суђаје да му доделе судбину, па их морам наћи да их нешто питам.“

„Ти ниси од човека, зашто ти требају суђаје?“

„Живео сам као човек док ми отац и мати нису изгинули од грома, сада тражим суђаје да ми кажу од кога сам соја“, одговори младић док се пропињао уз сам врх.

„Ти си подмече“, цикнух.

„Тако и Домовој каже, али не знам која ме је сила подметнула“, одговори младић и запе из све снаге пред сам врх. Клекнуо је на планину, очистио руке о дреје и дубоко уздахнуо. „Сада лутам ко без корена и нећу се смирити док не сазнам од кога сам.“

На те ми се речи стеже срце и понудих му руку да му покажем пут до првог села. Момак понуду прихвати и кренусмо стазом низ планину држећи се за руке. Успут сам му причала о свом свету, о прекрасним градовима на облацима, о јунацима који су се, исто као и он, у потрази за нечим драгим, нечим што им срце вуче, пели на ову стрму планину. Причала сам му како планина сама бира ко ће да је надвиси. Како се на њу може попети само биће чиста срца, док зле душе, издајнике и кукавице планина сама баца са својих стена и на њих обрушава камење.

„Ти ми, сејо, све исприча, али ми име своје не рече“, проговори младић.

„Ја сам Анђелија. Анђелија-облакиња! Чувам ову хрпу камења јер свако ко се попне на планину нађе се пред капијом мог двора, али се она отвара само пред очима оних који су вилинског рода“, одговорих.

Момак спази у даљини приказу девојке како стоји на врху брега, као да некога чека.

„Анђелија, ко је она дева на оном брегу“ упита ме.

Ја се и не окренух, већ само одговорих:

„То је Осјена, усамљени дух девојке.“

„А шта она ради тамо“, поново упита младић.

„Она већ вековима чека свог драгог да је нађе. Лута по пољима друмовима и мостовима. Понекад на њу набаса неки путник, као случајни пролазник, и у њој се створи нада да је он тај кога чека, па га заведе и омађијаног вода преко шума, поља и река, али је њена моћ слаба, те се путник с првим зраком сунца опасуљи и остане збуњен насред предела, а да не зна како је ту доспео, ко да је у сну ходао.“

Тако и би. Чим се сунце, доносећи зору, почело пројављивати иза облака, приказа Осјене нестаде са брега као да ту никада није стајала.

Како је убрзо звезда упекла из свег жара, у подножју планине већ се могло назрети село од свега десетак кућа.

„Даље ћеш морати сам, момче“, проговорих.

„Чиме да те дарујем, сејо, зато што си ми пут учинила лаким као перо“, упита ме младић.

„Ти си мене већ даривао својом добром душом, само иди и нека се деси да се следећи пут попнеш уз ову планину свестан ко си и од кога си. Нек твоје лутање не буде узалудно!“

На те ме речи, момак ухвати за руке и принесе их устима да их љуби, а ја се, као птица, винух у облаке.”

***

Неколико месеци након што је посетила мајку на брду Станка је умрла. У мукама какве свет није запамтио. Трулила је жива месецима. Руке и ноге су јој се осушиле, више није могла на њих. Очи су јој се исколачиле као да ће испасти из главе, језик јој се везао, па је све фрфљала и гукала као одојче. Смрдела је на трулеж мртве рибе на спарини. Није јој се могло прићи, џаба су је прали, смрдела јој је душа. Ране су јој се отварале по стомаку, као да је неко ватром пече. Није могла да говори, ни опрост да тражи.

Ту последњу ноћ кћерка донесе Милану писмо. Мајка јој га је говорила као последњу вољу, док је још имала глас. Требао је цели дан да га саставе јер се Станка брзо умарала и у најмилоснијим тренуцима падала у несвест од болова. Те су јој несвестице биле прави одмор, јер јој сан на очи није долазио одавно.

Милан седе крај Станкиних ногу и стаде читати редове наглас:

„Мили мој, Милане,

Нисам ти била добра и верна жена каквом си ме сматрао. Бог ме створи са чудним даром. Наслеђе ми моје лозе тутну у наручје још по рођењу оног истог дана кад ми је боју очију одредио и у кошуљици послао на свет. Ја ту нисам могла много, јер плаћам дуг Мандалинин. Два пута је простро преда мном, а ја, занесена, одабрах погрешан. Ђавола узех за побратима и само њему остах верна и једино њега не изневерих. Али, кад дође време, он изневери мене, те ми грло одузе да опрост не могу да тражим, већ жива да трунем…“

Читао је исповест у којој му признаје како се поигравала његовом судбином, кројећи је како јој се прохтело. Ту је писало све, и о смрти његових родитеља, и о чинима завођења и осталим љубавним мађијама којим га је оковала за себе. Читао је редове, као да се у њима помиње неки туђ живот. Разуман мозак није могао да прихвати да је ово што у писму пише могло бити истина и да је његова жена, мајка његовог детета, неко ко је сваку ноћ легао поред њега у кревет и будио се с јутром, био овај створ, способан за највећа зла.

Након што је завршио са читањем, поглед му паде на Станкино исушено лице, које је чекало опрост. Дуго је ћутке гледао у њу. О чему је тад мислио, то нико не зна. Како се осећао? Ни то нико не зна. Након дуге тишине само је изустио:

„Нека ти је Бог у помоћи, жено, шта год да си. Ја ти праштам, умри с миром.“

Изашао је из собе и више није улазио. Само ју је кћерка обилазила. Риђа девојчица, беле пути и светлог погледа, побринула се да на њеним рукама Станка испусти душу. Смрт мајчина треба да јој је послужила за наук, ако се већ није другачије научила.

***

“Како је сваким кораком бивао све ближе селу, срце поче брже да му лупа и од силног нестрпљења ноге ударише у јуриш низ ливаду. У село је ушао озарен осмехом. Чинило му се да се никада раније није тако обрадовао човеку. Зауставио је првог сељанина и питао га где се налази кућа бремените невесте.

„У нашем селу нема носећих невеста, све сами старци и деца. Последња је младица отишла за момка из суседног села, које је на дан хода одавде. Она је бременита и требало би да данас роди дете. Ако пожуриш, стићи ћеш тамо пре мрака.“

Момак се захвали старцу и трком прође кроз село.

Јурио је низ пашњаке и изоране њиве, грабио усправно и четвороношке кроз потоке и брзаке, све док није наишао на прву кућу у селу. Већ се било мрачило. Момак приђе капији и стаде дозивати домаћина.

„Ко то виче?“, чу се глас из штале.

„Стижем из далека! Хтео бих нешто да вас приупитам!“

Зачуше се кораци и младић примети омањег, округлог човека, како се приближава капији. Највећи део тела тог сељака био је велики, лоптасти стомак и незграпна главуџа, са лицем које је подсећало на њушку прасца.

„Шта хоћеш“, упита сељак. „Имам много посла и немам кад да се с тобом замлаћујем!“

Момак, када је приметио да је наишао на човекову лошу нарав, покаја се што га је дозвао. Међутим, није имао времена да тражи другог, који би био добре воље. Упита га да ли зна која је кућа носеће невесте која треба да се породи и представи се као даљи рођак који јој носи вести од оца и матере. Сељак га је сумњичаво одмеравао и климао главом. У пола приче зачу се галоп коња и момак подиже поглед. На његово запрепашћење, виде коња и коњаника како јуре ка њима. За тили час, уз јак урлик, сељак се нашао под копитима, која су га газила свом силином. Момак прескочи капију, стаде да маше рукама и виче бесном коњанику:

„Стој, погазићеш човека! Стој!“

Коњаник оштро погледа младића и момак тек тада примети да коњаник нема ноге, већ да му труп ниче из леђа коња.

„Ти ниси човек, чим можеш да ме видиш“, одговори коњаник дубоким гласом.

„Нисам од човека, нисам. Зашто газиш овог сељака“, упита младић потресено.

„Од када је света и века, сваки човек зна да на Тодорову недељу не сме да обрађује земљу, а овај срамотник то није поштовао. Већ три дана оре, копа, сади… Морао сам да га научим памети“, одговори коњаник.

„Ти си Тодорац!“, сину младићу, на шта се коњаник стаде грохотом смејати.

Момак се хитро сјури до штале, донесе нарамак сена и баци га на сељака. Затим одјури поново до штале и довуче краву да са сељака пасе сено. Чим је крава почела да једе, копита су престала да газе несрећника и одјурила низ друм. Момак ухвати дебељка и одвуче га до огњишта. Када се сељак призвао свести, стаде плакати и љубити руке младића. Ни сам није знао шта га је снашло. У једном тренутку стајао је на капији, а већ у другом се нашао на земљи и отимао немилосрдним ударцима невидљиве силе.

„Сад кад си научио да не ваља радити на благдане, реци где је кућа невесте“, проговори момак.

Несретник му натенане објасни пут до куће коју тражи, па утону у дубок сан.”

***

Прича виле Анђелије Милени је дала све одговоре за којима је деценијама вапила и појаснила сву ону бујицу речи којим ју је обасула старица крај пута. Са прочитаним задњим редом закључи да је дошао час да оконча своју несрећу.

Пала је ноћ. Ноге су пошле ка огњишту у чијем је полумраку стајао он. Млад, наг, насмејан. Прогутала је свој дах и он јој заста у грлу. Кренуо је ка њој, али она побеже у други крај собе. Руку је завукла у џеп од кецеље и чврсто стегла његову крљушт. Он се насмеја и бржим кораком насрну на њу, те она поново промакну његовим рукама. Када је приметила на његовом лицу прве знаке незадовољства, у стаху да је прозрео њене намере, она викну:

“Стеване!”

Змај се укопа и погледа је право у очи. Лице му се претвотило у лед. Она брзо извуче руку из кецеље и баци крљушт на жар догореле ватре.

Собом замириса зрела тамњаника. Милена подиже поглед ка младићу. Лице јој је било искривљено. Уста широм отворена. Заплакала би из свег гласа да је могла до даха. Ухватила се рукама за главу. Од очаја начини корак ка ватри, па устукну. Било је касно да стави голе руке у жар. Бацила се на колена и свом снагом загризла своју песницу. Јецала је док и последњи светлутак није престао да сија, већ и сам постао пепео.

Тело љубавника почело је полако да нестаје пред њеним очима у виду светлуцавог праха који се уздизао до таванице. Наједном је дунуо ветар, врата се отворише и прах се кроз њих распрши по дворишту.

Милена обриса сузе о рамена и отрча до постеље свог мужа где затече болесника савијеног преко кревета. Тело му се грчило од бола.

„Мајко! Бабо“, викала је живчано.

Баба из суседне собе пожури до кревета и упали свећу њему над главом.

„Мирко, иди по попа“, викала је.

Кад је поп стигао, Миленин муж је испустио своју напаћену душу њој у крило.

„Он га је повео са собом. Он га је повео са собом…“, говорила је у себи.

***

„Умрла је Станка“, рече једна од жена које су се окупиле око сеоске чесме, чекајучи ред за воду.

„Станка? Ју! Млада жена“, рече друга и све се стадоше ишчуђавати, па и сама Милена док је захватала воду.

„Кажу да је умрла у мукама какве свет није видео“, додаје Милка, жена Љубе пекара.

„Јесте, јесте. И кажу да се, пу-пу далеко било, драла као јаре пред клање док је душа није напустила“, настави Сида коритарова.

Све жене се погледаше у чуду и стадоше пљувати себи у недра да их зло не би чуло. Утом, из чиста мира, Нелица, жена Саве Шушњара, брецну се ка женама и прекину вашарски жагор држећи пуне кофе:

„И нека се бештија патила, Ђаво је однео! Душа да никад мир не нађе роспији, пу!“, пљуну пред собом, окрете се, оде и остави жене крај чесме у чуду дa се крсте.

Милена је још неко време стајала међу женама, па се упутила својој кући како би обавестила стару мајку о смртном случају у селу.

Обичај налаже да, кад у кући неко умре, следећем у селу се на погребу упале две свеће, једну том што је умро и једну твом покојнику, да би му овај однео светло које му преко те свеће шаљеш.

Чим је Милена баби испричала шта говоре жене по селу, како се Станка мучила пред смрт и да јој се душа једва растала од тела, баба се само замисли и процеди кроз зубе:

„Нећеш му, вала, ти свећу носити, макар му је ја однела. На првом вам се прагу путеви разилазе.“

„Шта причаш, нано“, упита Милена, збуњено загледана у бабу, која се видно узнемирила.

„Ништа, кћери. Иди обиђи децу“, одговори старица, тргнувши се из мисли.

***

„Ушао је кришом у двориште породиље и сакрио се испод прозора. Трудио се да се не миче и да не дише док је нека старица стављала на прозор погачу премазану медом и ређала плехане лончиће с млеком. Након неког времена погасише се све светиљке у кући. Остала је тек једна воштаница да тиња над дететовим узглављем. Чим су утихнули сви звуци, момак је ускочио преко прозора у собу и сместио се у најмрачнији ћошак. Сео је на утабани земљани под и чекао. Како се суђаје нису појављивале, а очи, под слабим светлом, постајале све теже и напрегнутије, хватао га је сан. И баш у тренутку када му глава клону на раме, трже га тихо чаврљање. Усправи се и прошара погледом по соби. На прозору затече три патуљасте виле како се госте млеком и медном погачом. Биле су то три бића витког тела, чије су хаљине лебделе над тлом. Лица су им била потпуно иста, и само су се по коси могле разликовати. Биле су посебне лепоте, носиле су израз старице, девојке и детета истовремено.

Момак схвати да је судбина детету већ додељена и да се сладе пред свој одлазак.

„Добра вам ноћ, суђаје!“, проговори младић, на шта оне стадоше њему одпоздрављати у глас, а да ни главу нису окренуле.

„Добра ноћ, Стеване!“

Момак им се примиче с намером да проговори, али наједаном није знао ни шта је хтео да изусти ни шта треба да их пита.

Непријатна тишина потраја неко време, а затим се момак прибра и упита их о свом пореклу.

Оне се стадоше згледати, а затим се једна од њих накашља и приђе момку. Ухватила га је нежно под руку и извела у двориште.

„Драго дете, видиш ли ово дивно ноћно небо како је бистро као планинска река? Види му се свака звезда, сваки зрак светла и одсјај.“

„Видим“, одговори момак.

„Драги мој, давних дана неко се био побринуо да то небо остане тако лепо и ведро.“

„Не разумем“, рече младић не скидајући поглед са звезда.

„Је л’ ти позната прича о змајевима и алама?“

„Јесте“, одговори момак. „Але бију битку са змајем, у жељи да од света направе Лелејску гору, да униште усеве и поморе стоку. А змај представља Добро и бори се са Злом како би сачувао свет“.

„Тачно тако“, настави суђаја, „како би сачувао свет овакав какав је данас.“

„Па, то сваки сељак зна. Какве то сада има везе са мојим питањем?“, зачуди се младић.

Помислио је како се суђаје шале с њим и одуговлаче са одговором.

„Има, има, и те како!“, насмеја се вила звонко. „Седи да ти испричам једну причу. Пре свега шеснаест лета на овом се небу водила љута борба. Ала, која већ вековима губи битку од змаја, покушала је да се послужи лукавством, па је своје поданике, црне сени, послала да заробе змајеву љубу, прелепу вилу Магду, која је те ноћи, кад је небо освојила ватра љуте борбе, сишла са облака на земљу међу крошње како би се ту породила. Ни слутила није да црне сени харају и шумом и друмом како би је заробиле и тако ослабиле снагу змаја. Међутим, у тренутку када се вила порађала, уз њу је стајала њена мати и она брже-боље узе одојче змаја и однесе са собом. Знала је стара да није али битна вила колико змајев наследник.

И таман колико је стара вила замакла, појавише се сене и почеше да вуку Магду у огњене облаке. Она се опирала свим силама, али није могла да надјача армију сенки које је беху окружиле. Растргли су је негде између неба и земље. Почупаше јој косе и покидаше крила. Испише јој сву снагу, те од њеног величанственог сјаја и раскошне лепоте не оста ни љуска.“

„А змај? Зашто је он није спасао? Зашто он није долетео и спасао је?“, викнуо момак кроз сузе, погођен причом.

„Змај је, сећаш се, водио битку са алом, и не слутећи шта се под облацима дешава“, одговори суђаја, па и њој засја суза у оку.

Завладала је тишина. Док су тако седели на некаквом обореном деблу, придружише им се и остале две суђаје с прозора. Једна од њих седе крај момкових ногу и настави причу.

„Те ноћи у дому Олге и Милана требало је да се роди мушко дете. Магдина мајка, мајка свих вила, свесна да мора да сачува малог змаја за добробит покољења, како људских и животињских тако и наших вилинских, духовских и демонских, да равнотежа сила на земљи не би била нарушена, жртвовала је тек рођено дете Олге и Милана и подметнула малог змаја да расте као човек, преваривши тако алине слуге, па и саму алу.“

Момак подиже поглед ка очима суђаје. Гледао ју је избезумљено, у неверици.

„Ми смо биле дошле да доделимо судбину Олгином сину. Међутим, када смо угледале у колевци тебе, побринуле смо се својим чинима да детету доделимо такву судбину да тајну само ми можемо да му откријемо. Тако одлучисмо да твој живот постане лутање.“

Момак се замисли, па упита:

„Мом лутању је крај?“

„Да, и овде се твој живот човека завршава“, одговорише углас и тиме прекинуше чини под којим је наш јунак растао.

Младић им на те речи изљуби руке и упути се ка планини с првим зрацима сунца.

Вечно ће памтити то јутро и бели дан, бељи од свих свитања икада. Дан, када су нестале без трага све сене које су га до тада пратиле и мориле му душу. Лак као перо, ходао је друмовима, ливадама, занесен осећањем испуњености и спокоја.

Застао је пред мојом планином, која му се овај пут није чинила ни упола страшном као пре. Пео се без икаквог напора, као да сам с њим ходала под руку. Имао је осећај да планина потура камење под његове ноге, правећи басамке, и убрзо се нашао на самом врху иза облака. Срце му је тукло као повиленило, док су му телом подилазили трнци. Махао је рукама од радости, затим се окренуо око себе, добро осмотрио облаке, дубоко уздахнуо и викнуо из свег гласа моје име.

Пред његовим грлом облаци почеше да се разилазе откривајући му велику златну капију опточену драгим камењем и бисерима, која се полако, као невидљивом руком, отварала пред њим. Стиснуо је шаке и одлучно закорачио.

„Добро ми дошао“, обратих му се.

„Ти си све време знала, зар не“, упита ме осмехујући се.

„Јесам“, одговорих, „али си морао сам да сазнаш истину о свом постојању. То не може да се исприча, то се открива. Понекад је потребно водити љуту борбу са самим собом, а понекад кренути у сусрет самом себи како би се испунио тај празан кондир од коже и меса. Свака душа има за сврху да пронађе свој спокој, а он се налази тамо где она припада. Зато лута, бори се, само да би нашла своје место под сунцем“, одговорих и пружих му руке да ми помогне да доскочим с облака.

Знала сам шта следи. Узбуђење је расло у мени. Обишла сам круг око њега онако замишљеног над мојим речима, вешто му стргла дреје с тела и осмотрила његова гола леђа. Стресао га је студен. То је био још један знак. На тренутак је протрљао рамена шакама. Спустила сам лак длан на његов потиљак и сасвим нежно клизила руком низ његову главу, врат, све док нисам угнездила длан измеђи јаких леђних лопатица. Затворила сам очи, удахнула и заурлала као каква разјарена звер. Великим ноктом кажипрста као бритвом распорила сам му кожу дуж кичме. Момак је викнуо од бола и пао на колена у локви крви, а из његових леђа изронила су јака, велика крила опточена златним дукатима. Ослободила сам Змаја.“